Doživela sam da me drugarica koja na svojih 170cm ima minimum 90kg, a možda i više, proziva da sam debela. Bile smo na jednoj svadbi i ja sam nosila svetlo plavu haljinu, pripijenu uz telo, ali kako sam NARAVNO ručala, kad sam ustala da igram, ocrtao mi se sasvim normalan stomačić, koji se čak nije ni video toliko. Ova mi je prišla, i rekla mi bolje da idem da sedim dok se hrana ne slegne da mi se ljudi okolo ne smeju. Inače, treniram aktivno 3godine, struk od 65cm, čak želim i da se ugojim, tj da dodam mišićnu masu. Ja stvarno ne razumem nju, ja joj nikada nisam rekla da je debela, valjda vidi to i sama. Ali eto, ona je prasnula u smeh zbog mog "stomaka". Nisam htela da ulazim u konflikt, ali sad mi je žao što je u tom trenutku nisam odgledala od glave do pete i rekla OK...
Šesti Januar, žena sprema salate razne posne, moj zadatak je bio vrlo jednostavan - riba. Trebao sam poručiti ribu dan ranije, da to bude ispečeno i spremno i naravno zaboravio sam. Odlazim od kuće do prve, druge, treće, pete ribarnice i ništa. Sve je popunjeno, nema šanse da se poruči. Odlazim u još jednu, ispred mene čovek čeka, želi da poruči i naravno nije moguće. Dok sam čekao snimio sam razne zapakovane porudžbine i video da na svakoj piše ime i vreme. Moj je red, izgovaram Dušan za 11h. (Ta mi se kesa dopala) Aha samo trenutak da nađemo. Naravno Evo je, izvolite. Fileti oslića 3kg. Hvala. To je 4200 rsd. Izvolite 5000 i srećan Božić. Sve najbolje, doviđenja. Dule izvini, ali nisi upoznao moju ženu.
Snajku sam prihvatila kao rođenu sestru. Organizovala joj devojačko, kupovala poklone, vodila u grad, kada kupim sebi stvar kupovala i njoj da se ne oseća zapostavljeno.... Da bi gospođa izjavila da joj ja smetam što živimo u istoj kući, pri tome jedino što delimo je krov, obzirom da ona živi na spatu a ja u prizemlju. Ne bole me te njene reči koliko me boli to što moj brat lagano prihvata sve čak i to kada snajka kaže da naša rodbina ne valja samo je njena familija divna. Njene uzdiže, a svoji mu ne valjaju ni roditelji ni niko, ali njeni su topić. Tako sam ja danas rešila da nađem stan što pre, hvala Bogu plata mi je dobra pa može to podneti.
Kad sam prvi put dovela momka kod babe, izvadi žena rakiju, svako malo nazdravlja s njim i namjerno ga napije. Kasnije mi je priznala da je to radila tako da "vidi jel ga baca na agresiju ili na veselje"...
Prije par godina sam izašla s društvom s faksa na piće. Jedan kolega mi se ponudio da me odbaci kući i pristala sam. Bijesan auto, on jos bjesnije vozi. Zamolila sam ga da uspori, a on je rekao " bit će sve uredu". Iduće što vidim su svjetla automobila s kojim se sudaramo. Budim se u bolnici oko mene moji roditelji, ubrzo shvaćam da ne mogu pomaknuti noge i tu kreće pakao, vrištala sam ih petnih žila od muke. Doktor je rekao da trenutno ne mogu hodati, ali da ću nakon nekog vremena i terapija ponovo prohodati. On je nakon par dana došao do mene i kajao se užasno, svake noći je bio kraj mene u bolnici, molio me za oprost. Nakon što sam izašla iz bolnice svaki dan je provodio tako što je išao samnom na terapije i bio mi podrška na cijelom tom putu. Bilo mi je teško oprostit mu, ali sam vidjela da se kaje i odlučila oprostiti. Nakon cijelog procesa sam i prohodala i vratila se u normalnu, a danas smo već 3 godine u braku i stvarno nam je predivno. U svakom zlu, nešto dobro.
Žena i ja smo se dogovorili da sinu damo ime Trofej. Šta mislite?
Ponosna sam što nikada ništa nisam naručila sa Temu, niti ću. Ne kapiram žene opsednute time, totalno poludele, naručuju gomilu nekih gluposti koje im uopšte nisu potrebne. Generalno ne razumem da naručuješ od kompanije koja je dokazano društveno neodgovrna, plus ti proizvodi su i opasni po zdravlje jer su ipak iz Kine. Gadi mi se današnji konzumerizam.
Moja drugarica je u društvu udatih žena, na pitanje šta ona čeka sa udajom odgovorila: "Čekam drugi krug"...začepila usta svima koji postavljaju dosadna pitanja oko udaje, pustite ljude da žive svoj život.
Imao sam, dobar život. Bio zdrav, imao auto, imao društvo sa kojim sam izlazio, imao devojku, imao dovoljno para i na sve to još uspem da kupim stan. Međutim imao sam neki osećaj da treba da promenim i društvo i devojku, nisam bio siguran da li bi to bila prava odluka. Jednog dana se budim, sve oko mene belo, ništa mi nije jasno. Da li sam i dalje živ, da li sam u raju..? Nakon malo više gledanja shvatam da sam u bolnici. Izgubljeno pamćenje, vidno narušeno zdravlje, ukratko jedva sam ostao živ. Od tog dana meni počinje novi život. Ali skroz suprotan onome koji sam vodio. Nemam posao, nemam auto, nemam para u dugovima, nakon godinu dana me devojka ostavlja, sa drugom kojeg sam gledao kao brata prekidam svaki kontakt, ostajem bez zdravlja. I na kraju se sve ispostavi tačnim i da sam trebao da ostavim tu devojku i to društvo. Tako da savet svima koji se lomite da li ste negde suvišni, jeste. Čim vam se postavilo to pitanje u glavi i čim sumnjate u to, znajte da jeste.
Muž i ja ponudili komšijama robicu za dijete (dakle sve je očuvano dobar dio toga nikad nošen) uvijedili su se i rekli da njihovo dijete neće nositi jeftinu robu iz pepka i zalupili nam vrata. Na kraju sam sve poklonila crvenom križu oni znaju kome će dalje prosljedit.
Komšijama imam da poručim da je robica iz pepka istog materijala kao i sva ostala.