Imam predivan brak. Muž je sve što sam ikada želela i više od toga! Volimo se i držimo jedno drugo kao malo vode na dlanu. Nikome se od prijatelja i rodbine ne hvalim, kažem da je dobar čovek i da se volimo i to je to. Zašto? Zato što su ljudi zavidni. Ne želim da nam iko kvari sreću. Drugarica se žalila na svog muža, zašto mora da ga tera nešto da uradi, on se nikad ne seti, a meni muž donosi doručak u krevet, ljubi me non-stop, takmičimo se ko koga više voli. Na takve žalbe klimam glavom i kažem "pa da, muškarci su to, takvi su, šta ćeš..." Osećam se sebično, ali baš me briga, moj je i uživam u svakom trenutku provedenim sa njim! 😊❤️
Ne razumijem ovu današnju omladinu. Troše novac na putovanja, opterećeni putovanjima i avionima kao da im život od toga zavisi. Ja nikada nisam bila na aerodromu pa šta mi fali? Udala se, imam djecu, digli dva kredita da sredimo kuću, auto, dvoje djece... ne žalim se ni na šta. Slušam mlade rođake, žale se ne mogu naći jeftine avionske karte, pa onaj hotel ovakav, onaj onakav... ma dajte, ne znate vi šta je život.
Imam rođenog brata koji je 4 godina mlađi od mene, on je ostao da živi s roditeljima a ja od 18 živim sam i zarađujem… Sada imam 36god. Od kada sam se odselio nikad nisam dobio više ništa od roditelja, zarađujem dobro i uvek pomažem njima iako imam svoj stan i ne očekujem ništa od njih… Ali pored toga što moji roditelji daju sve mom bratu, uvek gledaju da iskoriste što više mene, npr ja dolazim u Srbiju jednom godišnje kod njih na 10 dana, i ako me tata vozi meni uvek traži novac za gorivo, hranu i tako neke sitnice… Što me užasno živcira, a bratu daju sve, voze ga na poso s posla, u grad on ide u izlaske i tako Non Stop a meni naplate 500 dinara goriva što dođu na aerodrom jednom godišnje, razmišljam da više nikad ne odem kod njih...
Student. Odličan učenik. Nekada najbolja, a nekada među najboljim. Mirna. Tiha. Povučena. Poslušna. Nikada niti jedan izlazak. Za tri godine na fakultetu, nikada otišla na kafu, kamoli šta više. Tako je uvek bilo. Škola-kuća. Ne smem se šminkati, ofabrati kosu, obuti nešto osim patika. Mati kaže šta će mi momak, a cure mlađe od mene su se udale, a ako i nisu, imale su momaka do sada. U školi su mi se podsmevale pojedine cure (a mogu misliti šta su i ostali mislili) zato što nisam našminkana, niti za maturu, niti za fotografisanje, dok su sve druge cure bile. Jedva čekam da se zaposlim, pa da sebi sve ove lepe stvari mogu priuštiti. A pritom sam skromna osoba, ne želim ništa skupo, niti preterano. Da me i neki muškarac pogleda, konačno. I opet ne vidim po čemu sam bolja od drugih, kojima roditelji ovo ne brane, samo sam još psihički gore. Stalno razmišljam o tome. Šta vi mislite o svemu ovome? Imate li ili znate nekoga ko je imao isto ili slično iskustvo?
Zaljubio sam se u slotosu (devojka koja radi u slotu). Ona ima dečka, ja ženu i dete, ali ne lezi vraže. Ona mene voli više od života, čim se vidimo, mi se dohvatimo, nema kajanja. Hoće da joj napravim dete, ja ne znam šta da radim. Ja bih više ovako, da se viđamo još neko vreme, da uživamo, pa onda dete. Pogotovo što je mlađa od mene 5-6 godina, nema gde da žurimo.
Dečko je moj hobi pretvorio u posao koji tako dobro ide da sam dala otkaz u firmi i iznajmila lokal. Nikada cent nije uzeo od zarade iako sam mu nudila, uvijek kaže da mu je vidjeti mene sretnu vrjednije od bilo kakvih para. Uskoro nam je 2 godine veze i mislim da ću ja njega zaručiti.
Cura koju volim sad ima dečka koji je objektivno niža liga od mene. Ja sam zgodan, treniram, putujem… Vozim dobro auto, dobar sam, imam smisla za humor. Ovaj njen ima salca na stomaku, u društvu mutav, vozi neki krš. Radi kao uredski miš, ja bez faksa u tjedan dana zaradim njegovu plaću. Taj njen štreberčić je sigurno ne voli više od mene. Nikad me nijedna, nije privukla kao ona, bio sam lud za njom. Sa mnom nije htjela ni spavati, jel je kao bilo prerano, ja naporan, da se nije opustila, a ja bi joj bio najbolji da je samo htjela. Ali bila je sva hladna i suzdržana, a sad saznam da spava s tipom koji izgleda kao da ga je sramota da žensku uhvati za *upe. Kako joj to može biti napeto?
Poslala sam veliki buket cvijeća i čokoladu djevojci koja mi je javila da me dečko vara. Inače, bile smo samo poznanice, a znali su i neki bliži ljudi, ali mi nisu rekli jer "nisu se htjeli miješati". Naravno da me varanje povrijedilo, strašno boli i teško se pomiriti s time. Ali toj curi hvala do neba.
Koleginica je preminula na poslu, pre mesec dana. Još se nisam oporavila od šoka. Dok je hitna oživljavala mi nismo prestajali sa radom. Tek kad je preminula stale su mašine u fabrici. Menadžer je rekao takav je život i da čekamo da policija završi uviđaj i da je pogrebnik odnese pa da nastavimo sa radom. Odbila sam jer mi je jeziva scena pred očima. Bilo mi je jezivo kao da treba da uklone pacova sa poda a ne ljudsko biće koje je tu provelo ceo svoj radni vek i imala 2 godine do penzije. Ženu je ubio stres i visok pritisak, srčani udar zbog razvoda posle 35 godina braka. Podstanarstvo u tim godinama jer je muž sve pisao na svoje roditelje i našao duplo mlađu ljubavnicu. Život nije fer.
Imam koleginicu sa kojom trenutno ne razgovaram. Voleo sam je kao rođenu sestru, stalno sam joj radio smene, davao novac, i činio sve da bi se ona osećala srećno sa mnom na poslu ali ona me je stalno "kolegijala" i kada joj je bio rođendan sve kolege je pozvala na tortu samo mene nije. Osećao sam se jako loše i rešio sam da završim odnos sa njom i razgovor, rekavši joj da neću više biti budala koja joj je dobra samo kada njoj treba. I da od danas važi pravilo "poslovnog razgovora" i sem toga ništa više. Moram da cenim i sebe i da se previše ne dajem tamo gde se to ne poštuje. Zanima me mišljenje ljudi da li sam dobro postupio?