Sa jednim dečkom sam nekoliko mjeseci u vezi. I sad saznam da je on bio u braku to jest razvodi se, ali meni to nikad nije rekao. Znači sakrio mi je da je oženjen svejedno što je u procesu razvoda braka. Osjećam se užasno, u jednu ruku mi je toliko žao, jer taj momak nije imao manu. Bio je toliko perfektan i savršen prema meni. Razumijem sigurno njegov strah da se bojao činjenice da ne bih pristala biti s njim da znam da je već bio u braku, ali trebao je biti iskren od samog početka. A ja mislim da nemam snagu da oprostim ovakvo nešto, i žao mi je zbog toga! Ne znam hoću li se jednog dana pokajati zbog te odluke, jer ponavljam dečko je bio jedan od najboljih muških osoba prema meni u životu!
Moje društvo se polako ulazi u brakove, osniva porodice stižu i bebe, ali imam jednog ortaka koji je nepokolebljiv u stavu da on ne želi da bude otac jer ima bojazan da neće biti dobar u toj ulozi i ne želi da nekom nedužnom biću upropasti život. Ja sam ga oduvek bodrio i nagovarao da promeni svoj stav, ali kako ljudi u mom okruženju dobijaju decu i kako se njome bave pre svega, voleo bih zapravo da su neki od njih imali stav poput tog mog drugara, a njega više ni na šta ne nagovaram i zapravo poštujem odluku. Možda jeste kukavički ali je pošteno! I što jeste najvažnije neće se nikome u**ati u život.
Muva me lik od 33 koji nema vozačku dozvolu! Želim vikende van grada, ali ne da budem taxista ili ne daj bože busom da idem! 0 bodova.
Raskinula sam dugu vezu sa dobrim momkom koji je svima davao 100% sebe i uvek bio tu za njih i shvatila sam da za nas neće ostati ništa. Treba mi neko kome će prioritet biti naša porodica, a ne da čini usluge svima okolo i onda natovari sebi probleme na vrat i kući dođe mrzovoljan i ispijen. Svi su me kritikovali i pričali da sam luda. Danas sam čula da je u dugovima i da se uzajmio kod kamataša da pomogne prijatelju. On više nije slobodan momak, ima ženu i malu bebu i dalje se nije promenio. Sada svi kažu da sam tada bila u pravu.
Sjednem neki dan za stol i kažem ženi pa ne mogu više, dolazi sin koji ima 4 godine stane kraj mene i kaže “tata ti si moj heroj” ta rečenica iz njegovih usta mi je dala snagu koju nitko ne može slomit u meni!
Udata sam već par godina. Osjećam da se mijenjam na gore, ne sviđa mi se to, nisam zadovoljna sama sobom, ali ne mogu si pomoći. Osoba od prije udaje i sada koja sam postala nije ista osoba. Imam osjećaj da porodica u koju sam se udala iz mene izvlači sve one moje najgore osobine. Ispočetka sam šutila, trpila, plakala. Ni od muža nikad nisam imala neke podrške. Međutim sada sam počela pričati, svađati se, otresati od sebe i tjerati sve u pm. Ne dopuštam da mi iko išta loše kaže pa ni u šali. Inače nisam svadljiva osoba, ne volim konflikte, ali sredina u kojoj se nalazim me s vremena na vrijeme natjera da budem zlo od žene. Ne volim što sam postala takva, volim sa svima da lijepo komuniciram, s osmjehom. Ali ponekad nemam drugog izbora. Sama na sebe se ne mogu naviknuti. Uvijek u prsima osjećam neki pritisak, kao da se gušim. Ne znam više šta da radim...
Pozovem majstora za veš mašinu jer je curila voda ispod nje. I kaže on pukla kada,mora se zamijeniti ,120€ traži i hoće da odveze mašinu. Meni je to bilo puno pa sam pozvala drugog majstora. I dodje ovaj drugi, upalim mašinu a ono ne curi voda. Kaže on,ne znam šta bi moglo biti (?!), pa onda pita "šta vam je rekao drugi majstor?", ja mu kažem a on će "pa da,jeste malo pukla kada".😏. Uglavnom prošle su 2 godine i evo ne curi ništa,radi normalno, niko je nije popravljao,izgleda da je bila zapušena pregrada za prašak.
Ali kakvi su to lopovi i prevaranti,da je pukla kada curila bi voda stalno. Nema viśe pravog majstora.
Razočarana sam u fakultet jer sam sad na poslu skontala da ovo može da radi i manje školovana osoba od mene. Naučila bi za šest meseci - godinu dana i mogla da radi bez problema isto što i ja. Jedino ne može da potpiše, ali sve ostalo može. Iz priče sa drugim visoko obrazovanim ljudima sam zaključila da je skoro svuda tako. Jedna koleginica na poslu koja ima fakultet je otišla na trudničko, a na njemu zamenu je došla žena koja ima samo gimnaziju. Ta druga žena se mnogo bolje snašla na toj poziciji, drži sve u malom prstu, pa su njoj ponudili da ostane na tom mestu, a ovoj drugoj su, kad se vratila sa bolovanja, dali drugo radno mesto. Izuzetak je medicina i još možda neki fakultet, a sve drugo možeš opušteno raditi i bez faksa.
Cijene stanova su otišle u nebo, objektivno nema šanse da ih mladi parovi mogu priuštit. Ja inače radim, zaručnica ne radi nit je ikad radila. Imam iznadprosječnu platu, ali naravno nemoguće je da kupim stan. Moja mama se ponudila da nam kupi stan, da bude na njenom imenu, a da mi sami živimo i stvaramo u njemu svoju porodicu. Ne moramo joj ni vratit novac čak za stan. Moja zaručnica neće, uvrijedila se jer smatra da to što je stan na mojoj mami dokaz nepovjerenja prema njoj. Nazvala me maminim sinom jer sam joj rekao da ako joj se ne sviđa, neka ona ili njeni roditelji iskeširaju 150k eura i kupe stan na svoje ime, neće mi smetati da se uselim.
Upravo sam saznala da drugarici od moje ćerke roditelji brane da se druže sa mojom ćerkom, jer nismo isti nivo, oni imaju novac i elita su. Otac te devojčice je, pazite sad, AUTOMEHANIČAR! Elita? Hahahaha. Šta je sa mozgom pojedinih ljudi?