Posle 8g.braka žena me sačeka jedno veče i posle snažnog zagrljaja sa njene strane mi kaže da želi da se razvede.. Šok me drži već 4 dana.. Prvo mi kao razloge navela da je to zbog svađa u braku..otp 2godišnje i to zbog njenih grešaka..a sledeće jutro otkijem da ima dečka već mesec dana jer sam dok je spavala video u njenom tel.. Imamo malo dete od 5g.. Kao razlog svega kaže mi da je to jer nemamo sex već duži period ..a nismo ga imali..zbog..njene bolesti..moje bolesti ..zbog straha posle njenog drugog spontanog i njene rečenice da treći neće preživeti jer bi se ubila.. Zbog malog stana i deteta jer imam i strah da bi nas dete čulo i videlo.. Što zbog kontra smena naših..od 7ujutru a druga do 1noću.. I što sam želeo da što više zaradim sa bi njoj i detetu pružio što više.. Pokušavao sam to da nadoknadim stalnom pažnjom..ljubavlju..raznim iznenađenjima za nju..time da budem što bolji otac i muž..veran...a sex mi je navela kao najvažniji deo braka..iako svi znamo da nije.. Otišla je kod dečka.
Danas sam uništio sebi i devojci godinu dana time što sam je 5 minuta pre 00 oterao na spavanje a samo je htela da dočekamo zajedno godinu dana i da nam bude najlepši dan u životu kakav je i trebao da bude, ali zbog mene je ostao nezaboravan po mojoj naravi....
Znate onu klasičnu priču, svi se poženili, niko više nema potrebu da izlazi, i zaborave na nas koji smo još sami. Da se razumemo, čim se neki prijatelj oženi, jednom ako kaže da nije više za kafanu, više ga ne zovem da izađe na takvo mesto, može kafa, itd… Izlazim na dejtove, družim se sa drugim ljudima. Skoro me zove jadan od takvih prijatelja, razveo se. Sad bi hteo malo da izlazi u provod. Rekoh druže, možemo po nekad na kafu, a provod je bio nekad, nisam ja više za to. Jednostavno nisam budala, koja će uvek da bude tu za svakog.
Živim u Njemačkoj, ovdje momci baš mnogo prilaze curama u gradu, u barovima, u klubovima, ma ni 5 minuta ne stojimo same. Jako su kulturni, duhoviti i imaju široko znanje.
Mnogo simpatično!
Molim sve roditelje da, koliko god njihovo dijete ne voljelo neko drugo dijete, nagovore dijete da ode na taj rođendan. Na mom 12. rođendanu, od 15 pozvanih, nije došao baš nitko. Sjedio sam za stolom, gledajući majku kako pokušava sakriti tugu i razočaranje dok gleda u tepsije s pizzom, kolače i tortu koju je pripremila, a sve to uz puno truda i odricanja, jedva spajajući kraj s krajem. Nisam bio popularan jer nisam imao ono što su drugi djeca imala — računalo i igre koje su tada bile hit. Danas, kada moje dijete puni 12 godina, jedino što želim jest da na njegovu proslavu svi dođu, da ne osjeti tu bolnu prazninu.
Pao sam na radnom mestu. 5h sam čekao da mi otvore bolovanje, još je med. sestra vikala pred kraj smene, kad sam pitao hoće li me ikad primiti: "ajde ne vidim da si se nešto izlomio", jurio danima da sredim papirologiju plus ispravljao krive Drine jer dr nisu ni pravilno popunjavali papire, već npr. upišu pogrešan datum kad se povreda dogodila, dr u hitnoj mi čak nije ni dala izveštaj već samo uput za snimanje, a nogu mi je prvi put neko pogledao tek nakon dve nedelje. Komisija samo pregleda izveštaje koje oni traljavo popunjavaju, a termini se čekaju izvan tog opsega bolovanja. Teško nama sa ovakvim lekarima, mnoge simptome vučem dugo jer nemam ni vremena, ni volje. Npr. Godinu dana mi već pišti u ušima, ORL mi dala neke sprejeve i kapi i nikom ništa. Išao kod 6 stomatologa, izađen živac, a i dalje mi se čini da me baš taj zub malo boli, ali svakodnevno. Posle kad mlad čovek umre kažu "bio je zdrav i prav", ne, nego lekari ne žele da se posvete pacijentu onako kako bi trebalo.
U vreme kovida, ostala sam trudna. Živeli smo u inostranstvu, u subotu je krenulo neko blago krvarenje, čudan iscedak tamne boje i paklena vrtoglavica a u utorak sam imala zakazan redovan pregled koji se nije plaćao. Tražila sam mužu da me odveze bilo gde privatno jer se bojim krvarenja i da li je sve ok. Umesto toga prvo jer nazvao najbolju njegovu drugaricu, koja ima 2 dece da pita šta da radi i koja živi na 5min od nas. Ubedila ga je da ne baca novac da privatni lekari ne mogu ništa i da sačekamo utorak. Ni na moje navaljivanje nije hteo da odemo ni do hitne jer ga je ona ubedila da ima žena koje krvare i rode sve ok i da su trudnički simptomi čudni često i to je ok. Imao je tada oko 50 000 evra na računu, novac za pregled nije bio problem pa da se dvoumi da štedi. Došao je utorak, i čim su uključili ultrazvuk odmah su me zadržali u bolnici po hitnom postupku, beba je umrla u šestom mesecu trudnoće a ja umalo da umrem od sepse, tri ipo dana pod temperaturom. Želim im pakao oboma.
Između brata i mene je dve godine razlike. Ja studirao, on išao u trogodišnju, ja radim u struci i dobro mi ide, on radi primarno u kladionici i povremeno fizikališe, ja ulagao novac u porodicu (za račune, nameštaj, štagod, njemu pozajmljivao mali milion puta), on sve na izlaske i auto. Nije loš čovek, da se razumemo, ume i on lepo da zaradi sa strane i ništa mu nije ispod časti. Međutim, omaklo mu se i jednoj neuspešnoj lokalnoj sponzoruši je napravio dete posle 3-4 meseca "veze". Naravno, tamo negde u sedmom mesecu trudnoće je oženio pošto bi bila sramota dobiti vanbračno dete. Odjednom se oslobađa zajednički porodični stan koji se izdavao (o čemu sam ja najviše vodio računa) da bi se oni uselili, a tata malo po malo baca fore kako će bratu prepisati sve što ima jer on se ipak "ostvario" kao otac, dok ja kao stariji nisam...inače nemamo ni 30 godina. Ne znam šta da mislim, stric kaže da već sad nema nazad i da će se odnosi u kući zauvek promeniti na gore...nije fer.
Imam problem da, kad god uđem u neku raspravu ili ako neko vikne na mene i slično, prva moja reakcija budu suze. To me baš nervira i voljela bih da mogu nekako da se suzdržim, posebno u takvim momentima kad treba da odbranim sebe i svoj stav. To su možda samo 3-4 suze, valjda iz bijesa nekog, koje kad očistim, mogu, čini mi se, svijet da pokorim posle toga. Ali džabe, te 3-4 suze učine da izgledam nezrelo i previše osjetljivo i ne znam kako da se ponašam posle toga.
Žao mi je što sam mnogo učila tokom školovanja. Bila sam pametna za školu, ali sam glupa za život. Ništa nisam ni proživjela a ni doživjela. Dok su drugi izlazili, putovali, živjeli, ja se zatvorila između 4 zida i spremala ispite. Od fakulteta nemam ništa! Ja sam niko i ništa! Roditelji su me tjerali da učim i strašili da ću biti propalica i klošar bez "jake škole". Da ću hodati po cesti kao luda. Ne znate kakve su to priče bile. A danas, gledam sve suprotno. Ja sam propalica koja nema nigdje ništa a ti koji su bili "loši u školi" su progledali. Znaju da naprave pare. Mnogo se kajem i teško mi je. Vrlo sam nesnalažljiva.