Previše spavam i pravim se da je to samo zbog nedostatka gvožđa.. Istina je da ne umem da pronađem radost u svom životu više, ali zbog dece pokušavam.
Proživjela sam dosta trauma i gubitaka, ali odlazak od narcisoidne osobe je nešto najteže što sam u životu napravila. Prošla je godina dana, s njim je nešto u meni umrlo. Ne mogu ni zamislit da proživim više i jedan dan u onom grču i stresu koji mi je stvarao, ali... Promijenilo me.
Imam iracionalan strah od budućnosti. Imam strah da ću ostati bez i malo para, da ću se raboljeti zauvijek i pasti u krevet do kraja života, da ću izgubiti kontrolu nad životom, da će plafon pasti na mene u slučaju zemljotresa, da ću izgubiti sigurnost na svim poljima u životu... Da neće biti nikakve sigurnosti uopšte, imam strah. Sigurnost na svim poljima je jedino što mi je bitno u životu.
Brat i ja smo dobili od roditelja po kuću, i na nama je bilo da izrenoviramo kako hoćemo. On je podigao duplo veći kredit od mene jer nema pojma ništa da radi, pa je morao za sve da plati majstore, dok sam ja sam nešto i zidao, betonirao, sprovodio struju, gletovao, lepio pločice, postavljao laminat,... I sad kad obojica imamo porodice on i dan danas plati nekog kad treba da mu se okreči soba, popravi mašina, pokosi trava, popravi auto. Ja sve to radim sam, jedino ako nešto baš ne znam, za npr veće kvarove za auto, tu zovem majstora, ili za postavljanje npr pvc prozora. I on i snajka godišnje puknu brdo para za takve gluposti što bi muškarac trebao da zna. Ali opet njega sve ženske osobe u našoj porodici hvale više od mene, jer njegova žena ne radi ništa u kući, on kuva, pere, usisava, čisti, prava domaćica. Zato oni nisu otišli dalje od Crne Gore dok sam ja sa ženom išao do Kolumbije, Tajlanda, Francuske, Australije. Sve pare koje su oni davali na majstore mi smo trošili na letovanje.
Svi se žale kako imaju komplekse, nisu dovoljno prihvaćeni itd, a ne gledaju kako drugima iste te komplekse nabijaju. Znači sad se već premišljam i o operaciji labioplastike koliko su me pogodili komentari koje čitam po internetu.
Jedna devojka, koja je u vezi, mi sugeriše svojim signalima i ponašanjem prema meni da joj se dopadam na neki način. Ne nabacuje mi se agresivno niti flerta otvoreno, već drži eye contact po par sekundi, gleda povremeno u moje usne, uvek sa osmehom, staje na moju stranu gotovo uvek, nekad mi bespotrebno ulazi u prostor, ali ne previše. Pametna je, skromna, tiha, zgodna i zasigurno najlepša i otmenija devojka koju sam video u životu. Imam osećaj da je nestalo žara u toj vezi. Drugarica kaže da joj je ta devojka rekla da je ušla u vezu sa njim jer se ponašao dobro prema njoj. Ne znam šta da mislim u vezi svega ovoga. Mislim da nisam umislio sve ovo, ali možda grešim. Čini mi se kao da mi ne veruje još dovoljno da izađe iz veze i pokuša nešto sa mnom. Da se boji da uništi sve do sad izgrađeno s njim. I razumem je. Ne poznajemo se dovoljno i nećemo se videti mesecima, možda me i zaboravi do tada. Ali pitanje i dalje ostaje, je li ona loša osoba, jesam li ja? Ima li opravdanja za emocije?
Žene ne razumeju razliku između "loži se na taj tip žene" i "ženio bih taj tip žene" i sve upadnu u isto razmišljanje da pajseri koji jure taj prvi tip žene i najglasniji su znaci da svi muškarci su takvi. Ne znam ni jednog muškarca koji bi radije oženio neku našminkanu koja hoda polugloa ili što često takođe čujem stariju ženu nego mlađu koja je prosečne lepote i normalna u glavi.
Žensko sam, sa mužem ukupno 22 godine, majka dvoje tinejdžera, imamo svoju firmu muž i ja, putujemo. Naizgled divan život. No, iako izgledam vrlo dobro, moj muž ima potrebu vrlo očito gledati druge žene i uživo i na mobitelu. Kraj njega se osjećam nedovoljno dobrom. Ne samo radi tih žena koje gleda, nego i radi njegovog općenitog stava. To je dovelo do toga da nemamo odnose. Vrlo rijetko. Možda jednom mjesečno. A samo to mi je na pameti. Nisam frigina, jednostavno mi seks s njime ne prija. On bi htio, ali ja jednostavno nisam zainteresirana. Ima problem sa PE, tako da seks traje 2 minute i to uglavnom on pokušava da ne završi. Moje zadovoljstvo je nebitno. Gorim iznutra, a izvana sam vječito ljuta i tužna. Probala sam razgovarati s njime, ali samo se on uvrijedi i posvađamo se.
Devojka s kojom sam hteo da provedem ceo život me je ostavila i mesec dana kasnije se smuvala sa mojim najboljim drugom. Imao sam mnogo razloga da verujem da me je volela, ali sad više nisam siguran... Ako me jeste volela, kako joj nije glupo? Ako nije, zašto se toliko trudila oko mene?
Ulazio sam curi kroz prozor da budem s Njom. Kako je mojih 95 kila prošlo kroz onako mal prozorčić ni sam ne znam. Valjda dobra motivacija :)