Imam jednu prosto neverovatnu životnu priču. Studirala sam u jednom gradu i živela sam sa cimerkom u jednoj zgradi na 4. spratu. Na spratu poviše mene je živela jedna stara bakica. Uvek sam joj pomagala nositi kese iz dućana i tako bi se nekad zapričale. Uvek sam bila osetljiva na starije i nemoćne, pa sam joj s vremenom počela pomagati i oko drugih stvari. Pospremila bi joj po kući, otišla bi joj platiti račune, donela nesto iz dućana, ali najvažnije od svega: popila bi kafu s njom s vremena na vreme, razgovarala s njom i slušala je šta ima da kaže da ne bude usamljena. Pošla sam kući nakon ispita i zaboravila sam na studij i bakicu, samo sam se kući zabavljala s drugarima. Dok nije zazvonio telefon. Bio je to jedan odvetnik. Bakica je umrla i oporučno ostavila meni svoj stan. Nije imala nikoga i tako mi se htela zahvaliti na pažnji koju sam joj davala tokom tih nekoliko godina. Ne možete zamisliti kako sam se osećala. Sad se udajem, i živet ću s mužem u tom gradu, u tom stanu.
Kad sam upoznao jednu devojku i prvi put se poljubili otvoreno mi je rekla da planira samnom kratku avanturu...Ta kratka avanatura traje 4 godine vec, svadba je u Avgustu :)
Nije život jedna žena- slažem se. Život si ti i još dve prelepe devojčice, bliznakinje, koje ćeš mi roditi za manje od mesec dana i time mi ispuniti san. Čast mi je da budeš majka moje dece, Milena, i znam da ćeć ovo videti čim se vratiš iz grada jer visiš stalno ovde. Volim te!
Izgubila sam novčanik na autobuskoj stanici u kome je bilo 300 eura i 200 dolara. Kada sam ušla u bus i krenula kući, shvatila sam da ga nema, zamolila vozača da stane da se vratim. Izašla sam sa sve koferom i za pola sata stigla do stanice, ali novčanika nije bilo. A u njemu su i ključevi od stana. Sjela sam na kofer i počela da plačem kao nikad u životu. Nakon 15 min zvoni mi telefon, javljam se kad neki momak kaže: ''Zvao sam neki broj koji je bio u novčaniku, rekao sam tvoje ime, pa mi je djevojka dala tvoj broj. Izgubila si novčanik.'' Momak je došao na autobusku stanicu i donio novčanik. Izljubila sam ga i ponudila mu 20 e, nije htio da uzme. Ima dobrih ljudi na ovom svijetu i pravde.
S najboljom prijateljicom sam gledao film u njenom stanu, bili smo sami, i jeli štapiće. Rekao sam joj da mi da jedan, i ona mi je rekla: "Ajde ovaj ćemo skupa :)". Ona je stavila jedan kraj u usta, a ja krenuo jesti drugi. Kad smo došli do sredine, poljubili smo se. Bojao sam se njene reakcije, ali ona se samo nasmiješila i rekla: "Još jedan?" i namignula...Sutra nam je 2 godine kako smo skupa. :)
Bio je moje sve godinama. Bila sam i ja njemu, u to sam se uverila kad sam mu rekla da sam trudna, bio je sneg i samo smo dugo šetali držeći se za ruke najčvršće moguće, i posle me samo pitao: jesi spremna da budeš mama? Ipak sam bila premlada. Dižemo kredit da bi se što pre uzeli, posle šoka usledilo je ushićenje, a onda se desilo- tog jutra se budim u krvi. Tako je kratko bila u mom stomaku, u mom srcu, taman što sam je zavolela... Izgubili smo bebu. Oboje smo patili na svoj način, a njemu sam zamerala stalno, kako me ne razume dovoljno, i tako... Svađe. Borili smo se za nas, i odustali. Oboje smo našli nove partnere, on je u dom koji je počeo praviti za nas i našu bebu doveo nju, a ja sam se naposletku udala, nesretno, razvela također, nesretno. Skoro tri godine prošle, nismo se videli (živimo u različitim gradovima), i sasvim slučajno, na jednom koncertu... On. Sam. I niko ne grli snažnije. I tu smo gde smo... I kaže: Ljubav si mog života.
Bio sam u vezi 5 godina. Kasnije smo izgubili kontakt, ne zna da sam promijenio bend. Ukratko, sviram joj na svadbi u subotu.
Moja devojka nema pojma da će upravo za 8 sati i 43 minute postati moja verenica.
Sedim ja u dnevnoj sobi i čitam novine kad dolazi mali do mene (4 godine), skida mi novine sa kolena, podboči se rukama na struk, namršti se i kaže: 'Slobodane, ti i ja imamo nešto važno da razgovaramo kao muškarac sa muškarcem. Moraćeš da mi kupuješ više eurokrema !