Jutros sam prvi put vidjela tatu kako plače, kada je saznao da nemam više leukemiju. Tata,volim te.❤
Uz pomoć slušnih aparata sam sa 19 prvi put čula cvrkut ptica.
Zaprepastilo me je saznanje da moja devojka vozi traktor kao profesionalac. Da nisam video svojim očima kako skida štikle, i bosa seda za volan, ne bih verovao. Gotovo, ženim je.
Prolazim pored Laze Lazarević i jedna gospođica sa prozora mi kaže: Jao što si lep. Prelep si! Ništa lepše nisam videla... Mislim se u sebi: Nećeš ti skoro odatle...
Moja sestra ima super posao i prije šest mjeseci se naglo obogatila. Dio novca je izdvojila za crne dane, a ostatak troši na beskućnike. Dovede ih kući, dozvoli im da se okupaju, jedu, da im nešto čiste odjeće i porazgovara sa njima o tome šta bi mogli raditi, kakve vještine imaju i sl. Prespavaju u kući pokraj njene, a sutradan ih odvede na "razgovor za posao" u njenoj firmi. Do sada je svima uspjela pronaći nešto što ih zanima i što mogu raditi. Dozvoli im da prva tri-četiri mjeseca ostanu u kući pokraj njene, da ju održavaju, da se malo uhodaju u normalan život, a zatim im pomogne u traženju vlastitog stana. Moji roditelji zbog toga lude. Nikako ne shvaćaju zašto to radi. I meni je u početku bilo čudno, ali kad sam upoznao te ljude sve se promjenilo.
Prije nekog vremena udario mi grom u kucu. U tom momentu sam bio za kompjuterom koji je naravno stradao od udara groma. Prilikom tog udara, ja sam se samo bacio na pod, i uhvatio za glavu. Neposredno nakon toga ulazi u sobu starija sestra, plače za kompjuterom, za njom ulazi tata u sobu i galami jer ko zna šta je još sve stradalo prilikom udara groma, niko ne obraća pažnju na to što ja ležim na podu, možda živ, možda mrtav. I poslije par sekundi, pojavljuje se i mama u sobi. Stala je iznad mene i počela da jauče jer je mislila da sam poginuo. I od tad znam sigurno da me jedino mama voli.
Klinci koji će ovo čitati želim da shvate na najbolji način. Od svoje 15-e sam počeo da se drogiram i umišljam neki kriminal, tukao sam se i povređivao ljude, kako fizički tako i emotivno...roditelje, prijatelje itd. Nisam mario za svoje najbliže. Onda sam se teško razboleo, završio u bolnici. Svi ljudi koje sam izdao, vratili su se da mi pomognu. Moje staro, takozvano loše društvo, što naravno i jeste... napustili su me, pobegli su od mene kad su mi najviše trebali. Sada sam zreo momak, pun samopouzdanja, radim i život mi je dobar. Sve bi bilo još mnogo bolje da se svako jutro i svake noći ne budim i ne ležem sa stravičnom dozom kajanja, krivice i sramote zbog svojih nedela. Ovo je moja ispovest i ne samo to, ovo je opomena za sve klince koji su krenuli tim putem, zapamtite to je put samouništenja i zatupljivanja mozga. Toliko od mene.
Dečko i ja smo 4 godine u vezi, oboje idemo na fakultete i imali smo 'odnose', razume se, ali nismo bili pažljivi pri nekom od njih, ko zna kojem.
Saznam ja da sam trudna i 'jedem' se cele nedelje kako da mu kažem, mladi smo, isplanirao je verovatno svoju budućnost, školuje se, da li mu baš sada 'treba' dete... Nisam mogla noću da spavam. Rešim jednog dana ozbiljno da popričam s njim i kažem mu da razmisli dobro šta će da mi kaže i da ću razumeti bas svaku reakciju, očekujem i najgore ako treba. I kažem mu da sam trudna, a on zinuo i napravi blago-teleću facu, pa razvuče osmeh od uveta do uveta koji nikad do tad nisam videla na njegov licu. Krene da me grli i ljubi da se krsti i zahvaljuje Bogu i da se dere: 'POSTAĆU ĆALE, JE*OTEEE! '
Volim ga još više. Planiramo venčanje uskoro.
Raskinula ja sa momkom i ceo dan gledam u telefon i čekam poruku..Stiže poruka od drugarice, "NIJE ON, ŠTO SI SE ODMA PONADALA PALJEVINO".
Pre neki dan me je udario čovek kolima na pešackom dok sam prelazio ulicu na biciklu. Udar nije bio preterano jak ali me je oborio, malo ostetio bicikl i sebi razbio branik i far. Odmah je stao, izašao iz svog juga i počeo da se izvinjava i moli sa suzama u očima da ne zovem policiju jer nema novca da plati kaznu. Dok sam ja njega saslušao, ustao, policija se stvorila pored nas. Jedan policajac nam je prišao i pitao šta se desilo. Pogledao sam u čoveka koji me je udario, ćutao i gledao u mene. Tada sam rekao policajcu da sam nepaznjom naglo izleteo na pešacki i da me je auto udarilo jer nije bilo vremena da se zaustavi. Policajac je prvo pogledao mene, pa vozača juga koji je nemo stajao i pitao da li želim da napravim prijavu jer se ipak sve desilo na pešačkom. Rekao sam da ne želim i on je otišao. Nakon toga mi je čovek koji me je udario prišao i rekao: Ne znam ko si, ali znam šta si. Veliki si čovek,hvala. Rukovali smo se i svako je otišao na svoju stranu.