Dopisivala sam se određeni period sa njim, kada je trebalo da se vidimo napisao mi je da je gluhonem. Bilo mi je teško da ga počnem ignorisati zbog toga, zato sam ipak otišla mislivši da budem prijateljica sa njim. Međutim, srce je biralo nešto drugo. Zavolelo ga kao nikog nikada. Boli pomisao da nikada neće čuti moj glas, pomisao na taj svet tišine, pomisao da nikada neće čuti moje "volim te", ali će to moći da osjeti, u to sam sigurna. Nikada ga neću napustiti ma koliko mi različiti bili.
U mojoj vezi se zna ko je muško! Kad devojka gleda seriju, a počinje fudbal, samo lupim šakom od sto i posle dva sata kazne mi dozvoli da vidim golove na vestima.
Jednom dok sam se kupao ušao mi je šampon u oči i to me je peklo, pa sam zažmurio. Kakva slučajnost, baš u tom trenutku je nestalo struje i kada sam opet otvorio oči bio je potpuni mrak. Nisam znao šta da radim pa sam počeo da vrištim, da preturam po kupatilu sve pred sobom ... a onda sam slučajno pogledao kroz prozor i skontao mjesečinu! Mislim da nije bilo srećnijeg čovjeka od mene u tom trenutku.
Moj dečko na poslu radi u radnom odijelu, bude oznojen, prljav.. Znala sam šta radi, ali ga nikad nisam vidjela u odjelu. Jednom je radio u ulici kroz koju ja prolazim na posao i sreli smo se. Kako sam prilazila, vidjela sam da mu je strašno neugodno i kolege su ga zezale kako je sav nikakav i da sam ja predobra za njega. Iznervirali su me strašno. Ja sam mu prišla i onako sređena jako ga zagrlila i poljubila i rekla im da je on meni u svakom trenutku savršen.
Umesto ''Opraštam ti Zlatiborske zore'',moj dečko je čuo: ''Opraštam ti slatki morski stvore''. To sam ispričala drugaricama, i od tad, kad god izadjemo negde, iz sveg glasa pevamo: ''Opraštam ti SLATKI MORSKI STVORE''.
Vaspitaciča sam. Kod mene u grupu išao je dečak iz Zvečanske. Na dan njegovog rođendana, sa decom i koleginicama, organizovali smo mu proslavu u vrtiću. Jedna koleginica je svirala na klaviru, a deca iz celog vrtića pevala "danas nam je divan dan" ...on je bio toliko uzbuđen i zbunjen da me je sve vreme stiskao rukama oko vrata i nogama oko struka a obraz je zalepio uz moj da ne bi gledao u decu. Imao je osmeh od uva do uva. Ne znam kako sam preživela....A onda, na moje pitanje "šta želiš da ti kupim za rođendan" (iako to inače nije praksa da vaspitači rade, ovo je ipak malo dugačija priča) on je odgovorio "žvaku"!! Ne dve , ne šest....jednu jedinu žvaku! Samo su mi kroz glavu prošle slike dece koja lome svoje igračke od par hiljada dinara....i ne žele ih jer su stare....e tad nisam izdržala više, i plakala sam kao nikad u životu.
U osnovnoj školi je sa mnom u razred išla siromašna devojčica...Deca kao deca, uglavnom su je izbegavala i zbijala šale na njen račun. Ja sam bila jedna od retkih koja se s njom družila i pamtim je kao izrazito dobru dušu koja je, i ono malo što je imala, uvek delila sa drugima i uvek bila spremna da pomogne. U sećanju mi je ostalo da su joj stvari uvek čudno mirisale...da bih posle puno godina shvatila da su mirisale na detrdžent za sudove kojima je njena majka usled tog siromaštva nastojala da je drži čistom. Nakon nekoliko godina ona se odselila u drugi grad...izgubila sam svaki kontakt sa njom, iako sam se često pitala gde je i šta radi. Pre određenog vremena stigla mi je poruka na fb...od nje... U životu se nisam više i iskrenije obradovala kada sam joj pogledala slike...danas je srećno udata, zaposlena, živi u inostranstvu, i nije izgubila ni delić one dobrote kojom je plenila pre 20 godina...porukom mi je ulepšala ne dan, nego ceo život!
Muško sam i sto se tiče obrva čupam one između da ne bih imao jednu obrvu, i mislim da je to ok.
Čvrsto sam uvjerena da Kinezi kod kuće jedu viljuškom, a da sa onim štapićima, za*ebavaju ostatak svijeta.
Moja sadašnja žena i ja imamo petoro djece. Ja imam dvije djevojčice iz prvog braka, ona isto, i imamo zajedničkog sina.
Ja radim oko 14 sati dnevno da bih uspio sve nas da prehranim i obezbijedim im sve što treba.
Moja žena je doktor nauka, ona se brine o djeci i o kući. Sinoć sam, poslije 16 sati rada, došao kući.
Sva djeca su spavala, okupana, sita i čista. Roba je bila ispeglana djevojčicama za školu i za vrtić, užine spremne, knjige spremne, večera spremna. Kuća kao muzej, sudi oprani, čisto, mirisno, roba oprana, usisano. Uz to, skuvala je ručak i odnijela mojim starim roditeljima. Sačekala me kući, sa večerom, uredna i mirisna i nasmijana. Ja sam počeo da plačem, jer mislim da joj smeta, da joj je stresno, da ne treba da bude toliko vezana svim tim obavezama, a ja se osjećam nemoćno. Plakao sam jer ne mogu više vremena da provedem sa svima njima. Ona me zagrlila i TJEŠILA, kako ona ne bi to mijenjala ni za šta. Ja riječima ne mogu da opišem koliko ja samo nju volim!!!