Moja djevojka živi u inostranstvu. I kao većina ljudi sa Balkana koji odu preko grane, ona radi za firmu čišćenja.
Većina tih istih ljudi kad dođe nazad u svoj kraj prosipa priče o fakultetu, o poslu advokata, doktora itd.
Jednom je moj prijatelj pitao moju devojku čime se bavi.
Očekivao sam da će slagati. Kao što sam i ja sam ponekad radio kada bi me pitali za nju. Pravio se da ne znam šta radi.
Ona mu sa širokim osmehom i vrlo ponosno reče da čisti. Čistačica. Celo društvo se sagledalo, a ona je nastavila. "Vi ne radite ništa? I ne trebate.
Ja na kraju meseca imam, čist obraz, pun novčanik, osmeh iako su mi ponekad prljave ruke obraz i duša nisu."
Bio sam tako ponosan na nju.
Sramio sam se sebe i svojih prijatelja. Naučila me bitnu lekciju.
Redovno kada čačkam nos, slinac zalepim ispod kreveta. Čak i kada sam u gostima, a da niko to ne vidi.
Pre 7 godina kad sam raskinula sa dečkom pitao me je zbog čega. Rekla sam mu istinu, jer sam upoznala jednog momka koji mi se odmah svideo i prevarila sam ga s njim.On je samo složio neku tužnu facu i pitao može li da ga upozna. Iskreno plašila sam se šta bi mogao da uradi jer je bio karatista, ali sam pristala. Bivši je hteo da nas izvede na večeru. Čekao nas je u jednom elitnom restoranu, lepo obučen, sređen. Upoznao je tog dečka i za vreme večere bio iznenađujuće kulturan. Zezali smo se, smejali,... Kad je već bilo gotovo pitao je 'Čuvaj mi je, znači mi. Ja ti čestitam.' Rukovali su se, mene je poljubio u čelo i u ruku mi tutnuo neki zamotuljak.Platio večeru i otišao. Mene je nakon 15 dana dečko ostavio. Tad sam iz tašne izvadila zamotuljak, bio je to prsten, i pismo gde je pisalo 'Ovo sam hteo da ti dam ono veče kad smo raskinuli, Volim te !' Danas sam u našem rodnom gradu srela mog bivšeg. Kasnije sam saznala da ga niko nije video sa drugom devojkom. Sad vidim ko me je zaista voleo.
Starija sestra mi radi kao Bus plus kontrolorka i pre neki dan me je izbacila iz autobusa.
Meni je dečko za rođendan spakovao u kutiju sve sitnice o kojima sam zvocala mesecima da mi trebaju, a nikako da kupim: šnalice, rajf, sat, minđušice, pertle, maskaru, sjaj, flourescentni lak za nokte, žuti kaiš, slušalice za telefon... Shvatila sam tada koliko obraća pažnju na sve što mu kazem!
U januaru, prošle godine moja majka je imala moždani udar. Sve se desilo iznenada. Neočekivano... Rekao sam sestri da ode po pomoć jer nisam želeo da i ona prisustvuje tome. Ubrzo je došla pomoć, stavili smo je u auto, bez svesti i odvezli u prvu pomoć. Sećam se da je tada došla sebi. Nije znala gde se nalazi. Žalila se na užasnu glavobolju. Ja sam stajao naspram njenog kreveta, gledajući je. Onda me je ona pogledala. Gledala me je izvesno vreme a onda ljutito rekla :"A gde je tebi jakna? Kako misliš da se vratiš kući po ovoj zimi bez jakne? Smrznućeš se!" Nisam znao šta da joj odgovorim. Tada sam bio najbliži tome da shvatim šta znači biti roditelj. Molio sam Boga da je ne izgubimo. Iste noći je prebačena na Klinički Centar u Kragujevcu i operisana na klinici za neurohirurgiju. Hirurg je rekao da su male šanse da će ostati živa ali da je operacija jedina šansa da pokušaju da joj pomognu. I uspela je. Prebrodila je najteži ispit u svom životu... I dalje je tu, taj naš anđeo čuvar...
Jedno veče, idući preko mosta vidio sam da prema meni ide djevojka u koja sam ludo zaljubljen. Jela je sladoled, i odjednom je neka pijana baraba gurnula i ispao joj je sladoled.Ja, znajući gdje živi, sljedeći dan joj donesem pred vrata novi sladoled, pokucam i pobjegnem. Da, da neki deseti lik preuzeo zasluge, čak se na kraju i udala za njega, i svima su pričali svoju divnu priču, a niko nije pričao kako sam bio dekintiran, nisam imao hljeba da jedem, pa sam ukrao sladoled za nju, ali oke. E sada, 20 godina kasnije, sreli smo se u Novom Sadu, dogovori večericu sve super. Izađemo mi, priča kako se razvela od onog mamlaza i kažem ja njoj: "Znaš ti sestro da sam ti ja taj sladoled donio?''. Kad će ona:''Ma znala sam oduvjek, samo znaš on je bio naočit, lijep, a ti... pa ne baš hahahahaha". Samo sam ostavio pare za račun ustao i odšetao od stola. Ako igrom slučaja pročitaš ovo JEDI G**NA.
Devojci sam za 18. rođendan kupuo srce i ključ i na ključu je bio privezak na kojem je pisalo samo ti imas ključ od mog srca, čuvaj ga. Ona je došla i rekla: "Kako te nije sramota da mi drugarice kupuju daleko skuplji poklon od tebe." Ceo rođendan me nije pogledala niti progovorila sa mnom, jako sam bio posramljen i otišao sam kući, nije mi se ni javila. Stvarno sam bio u teškoj finansijskoj situaciji i nisam mogao ništa skuplje da joj kupim, mislio sam da nije takva i zna da ceni sve, ja nikome na takvim stvarima ne bih zamerio. Možda sam joj kupio najjeftiniji poklon ali sam je voleo više nego što će je iko ikada voleti.
1995. godina. U moje selo se doselilo mnogo izbeglica, među njima i jedan dečak koji je dve godine kasnije pošao sa mnom u prvi razred. Družili smo se sve vreme, na polugodištu mi je rekao da se seli jer je njegov otac dobio bolji posao u drugom mestu. Plakao sam kao kiša, iako sam bio dete znao sam šta je drugarstvo, pravo drugarstvo. Kako tada nije bilo mobilnih, fejsbuka i ostalog nisam mogao da stupim u kontakt sa njim nikako. Vreme je prolazilo, više puta sam se raspitivao za njega, ali ništa. Vremenom odlazim na studije u Novi Sad, posle par meseci na jednoj stanici prilazi mi lik sa pitanjem: ''Druže ja sam ovde novi, aj mi reci koji bus ide za... '' i tu nastaje muk, zagrljaj i bezbroj suza, to je bio on, drugar moj!
Kada sam bio mali, jednog leta, napolju je bilo plus 40 stepeni. Ceo soliter otvorio prozore a ja do daske pojačao pesmu "Zvao sam je Emili"
U jednom trenutku stub se ugasio, a ja, nastavio da se derem "Poći ću u šumeee!" Nakon par sekundi, sa donje terase začulo se... "TAMO TI JE MESTO!"