Moj dečko je oduvek voleo da me gleda dok sušim kosu i terao me da mu pevam, govorio je da mu tada izgledam kao princeza... Ja to i dan danas radim, prešlo mi u naviku, iako on više nije među živima.
Jednom sam usao u taxi, zalupio jace vrata i rekao: prati ono vozilo. Debeli taksista se okrenuo, pogledao me znacajno, a ja: za*ebavam se, vozi do Zeleznika, baba zalutala pa moram da je vratim kuci.
U moju školu došla su četiri učenika u programu razmjene učenika. Senegalac, Kinez, Amerikanac i Argentinac. Ja sam kući primio Senegalca i Kineza, a prijatelj drugu dvojicu. Jedno popodne tako sjedimo svi skupa kod mene, njih četiri i nas četiri iz škole, izrađujemo neki projekt, ulazi moj djed, gleda nas onako i kaže"Opa nisan zna da mi se u kući održava sastanak Ujedinjenih naroda".
Vjerili smo se 2011. godine posle 3 godine veze. On je bio sve ono što sam željela. Nikad u životu nisam bila srećnija. 3 mjeseca nakon naše vjeridbe, saznala sam da sam trudna. Ne zna se ko je bio srećniji, on ili ja. Planirali smo veliku i srećnu porodicu ispunjenu ljubavlju, sve do 2012. kada je poginuo, udario ga je vozač u pijanom stanju i poginuo je na licu mjesta. Taj period je bio jako težak, mučan, bolan, užasan, najgori u mom životu. Svi naši snova, maštanja, nadanja, borbe...sve je to palo u vodu zbog nečije nepažnje. I dan danas boli, i dan danas mrzim što se ovo baš njemu desilo, što se ovo nama desilo. Sad mi je ostalo samo sjećanje, samo divne uspomene na ono što smo imali i naravno, naš mali sinčić, koji je preslikan otac, na šta sam veoma ponosna. Bio je milion situacija kad sam htjela da odustanem, ali znam da to on ne bi htjeo, pa sam nastavljala da se borim. A on je ostao prva i jedina stvar na koju pomislim kad legnem i kad se probudim.
Zvao me na dan svog venčanja ujutro u 8 da pobegnemo.. Kum je došao po mene, uveravao me... Ali ja nisam mogla da uradim to njegovoj ženi, porodici, da rasturim tuđi život. Mama mi kaže da dođe nekada, pita za mene, ali ja samo šutim... Došao mi je za rođendan ispred posla, ali ja nisam izašla... Neću ničiju porodicu da rasturam.. Imaju i dete... Sam je birao koga će da ženi...
Jednom sam se posvađala sa ćaletom, i u besu mu rekla da je svinja. Mesec dana nije hteo da priča sa mnom, nego je samo groktao.
Ja mlada, 27 godina..moji plaču bez prestanka, ne jedu..hodaju ko zombi..kuća puna tuge i straha..2 brata izgubljena, lelemudaju..ja sjedim u sobi i razmišljam zašto sam baš ja dobila rak i to vrstu toliko rijetku da se ni patolog nije suočio s tim nikad..odlazim do majke i izgovaram najteže rečenice ikad: mamice šta god da bude zapamti da imaš još dvoje djece za koje moraš živjeti! Odlazim do tate i njemu govorim šta plačeš? Jesam ja ličanka ili ne?! Bolest se našla zaebavati s krivom osobom! Ubit ću ga, obećavam! Pakao sam prošla..evo godinu dana od zračenja..izborila sam se, bila ko lav, hodam opet, imam i divnog dečka, život mi se vraća u normalu. Rane su ostale, kako psihičke tako i fizičke ali i dalje sam to ona ista osoba koja sada ima sreću u očima. Život je čudo. Zagrlite svoje, volite se. Zdrav čovjek je sretan čovjek!
Otac sam 3 prekrasne djevojke i muž predivne žene. Al' kad one dobiju dane i to uvijek isti dan, majke mi ja oću poludit s njima!
Momak mi je u dva ujutru pred vratima ostavio punu kesu grickalica i slatkiša jer sam mu prije toga rekla kako mi se nešto slatko jede, a u kući nema ničega ni nalik. A to je možda i najmanje što je uradio za mene.
Vraćala sam se u žurbi sa posla, trebala sam da svratim do prodavnice sa igračkama, maloj sestri je bio rođendan. Razgledala sam igrače, misli su mi se razbežale na sve strane. Odjednom, veoma poznat glas viknuo je 'Nevena! Ne gubi se po prodavnici!' Okrenula sam se začuđeno, pomislila sam da je možda neko od kolega, pošto od skoro radim. Nisam mogla da se setim čiji je glas, dok se nisam okrenula i ugledala moju prvu veliku ljubav kako drži svoju ćerkicu za ruku, moju imenjakinju. Tada, sve se slomilo u meni...