Ne volim ljude koji se vode kroz život tradicionalnim normama npr. žena treba da se brine o deci i kući a muškarac da radi. Gotovo je, to je prošlo. Sada je savremeno doba. Dosta toga se promenilo. Oboje mogu da rade i zarađuju i oboje mogu da se brinu o kući i deci.
Dopisujem se sa jednim likom i dođemo do teme o peglanju, i on kaže kako će kad se oženi žena da mu pegla stvari - druže to je dva minuta posla, zašto bi ti žena peglala košulju? Kaže on će da radi muške stvari, da popravlja po kući - reko mašala nadam se da će buduća žena da lomi sve pred sobom da imaš pune ruke posla.
Čudan je osjećaj kada nakon dugo vremena vidiš osobu sa kojom si provodio dan i sate, pričao do kasno u noć i znao sve detalje njenog života a onda pored nje prođeš kao da ne postoji. Kratak pogled i okretanje glave sa obje strane, i moje i njene. Više nema emocija, nema tuge niti sreće kada je vidiš, nema ništa ali opet znaš kakva je, poznaješ tog stranca u detalje, znaš taj osmjeh, poznaješ te oči kada sijaju i kada plaču, znaš to tijelo i te pokrete, taj stav i sve a opet, apsolutni stranac kojem se ni "zdravo" ne govori.
Bivša je naglašavala kako joj je visina muškarca bitna. Izbjegavala je štikle jer se bojala da ne bude viša od mene, kao ne bi joj se to dopalo. Kada je prvi put štikle obukla gledala me preko, odmjeravala visinu i rekla ok, mogu obući štikle sa tobom. A visok sam 1.83cm. I tako, bilo je još dosta takvih sitnica i mnogih mojih "mana" fizičkih koje je naglašavala. Sada dolazimo do interesantne stvari. Mi smo prekinuli zbog svega toga, jer joj sve smeta i ne znam zašto je uopšte sa mnom kada samo mane traži. A onda je našla momka koji je 10cm niži od mene. Ništa protiv njega, ali zašto si mene vrijeđala kada ti sada to ne smeta?!!!!
Imam ne jednu već dve drugarice koje imaju momke sa kojima čak ni ne žive, ali kad odu kod tih momaka u stan one im raspremaju sobe, kuvaju, peru, ribaju... Razlog? Ne znam. Meni je van svake pameti da ja odem u tuđu kuću i krenem da perem nekome sudove, spremam ručak, prišem pod ili kakve već ludosti one rade. Niti sam ikad čula da je ijednom muškarcu palo na pamet da tako nešto uradi svojoj devojci. Pitala sam ih čemu to, i dobila odgovor ''Pa volim ga'' ili ''Ne smeta mi, volim da sređujem za njega''. Volim i ja svog verenika pa mi nikad nije palo na pamet da ribam wc šolju za njim, pogotovo ne dok smo se samo zabavljali. Stvarno sam se začudila.
Uskoro mi se ženi drugar iz srednje svojom dugogodišnjom verenicom... Nekada davno, sad ima već skoro decenija, javila mi se ta devojka sa molbom, tek su možda godinu ipo bili zajedno i on joj je bio prvi u svemu, ali je htela nešto sa strane da malo bolje nauči da ga zadovolji... Možete sami da popunite ostatak priče, chatovi na fejsu vrv još uvek postoje, od tada mu je verna kao pas (i on njoj)... Neću mu reći jer su srećni zajedno, vidi se, želim im sve najbolje, ali eto čisto negde da napišem kad već ne smem nikome da kažem.
Odem u izlazak, priđe mi momak, simpatičan, zgodan, ima smisla za humor. Kliknemo i dogovorimo se za kavu. Nakon toga smo izmijenili par poruka i između ostalog me pita za godište. Kad sam mu rekla da imam 24 godine, odgovorio je da izgledam mlađe i nekako je čudno zašutio. Od tada mi je poslao par kraćih poruka, indirektno rekao da trenutno ne želi vezu i na tome je završilo. Mjesecima poslije saznam od poznanice da frajer redovito puca na cure od 18/19. godina. Njemu je 30.
Pre dve meseca sam udomila dva psa šteneta koji su bili ispred moje kuće. Brinula sam se o njima, vakcinila sam ih, pritom imam već tri psa, sve ukupno njih pet. Dvorište je ogromno i ne vidim razlog zašto bi smetali. Moji roditelji su ih odneli negde i bacili, zato što im smetaju. Navodno su sami otišli, ali ja u to ne verujem, jer su danima već pričali o tome kako moramo da se otarasimo. Duša me boli za njih. Samo razmišljam da li su gladni, da li su žedni, kako će sami na ovim vrućinama. Raspadam se.
Puno godina sam imao devojku koju sam voleo najviše na svetu, mislio sam da je to to. Na kraju smo raskinuli, ona se posle nepunih godinu dana udala i ostala trudna. Bilo je teško. Skakao sam od jedne do druge, pedesete, mislio sam da nikada neću više biti srećan u svom životu, tražio sam, ali bilo je uzaludno. Konkurisao sam za policajca posle izvesnog vremena, otišao na obuku koja je trajala 11 meseci. Bio sam primljen daleko od svoje kuće, kleo sam i posao i život i sve oko sebe i zašto sam proklet. Kada sam došao da radim posle 20ak dana ja uspevam da nađem "vezu" za prebačaj kući. Međutim, srećem koleginicu koja me je oduševila na prvi pogled. Mislio sam da sam je nedostižan, i da ne pokušavam bilo šta uzalud. Zapravo desilo se sve samo od sebe i slučajno. Krenuli smo u ljubavnu pustolovinu. Posle puno godina se osećam ispunjeno, i srećno! Posle puno godina sam opet zaljubljen i dajem sve od sebe! Nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć!
Želim se razvest od čovjeka koji već godinama radi non stop po cijele dane, totalno nepotrebno jer imamo dovoljno svega ali njemu nije dovoljno. Volim ga ali nemamo slobodnog dana, nemamo sexa, nemamo nježnosti. Ako ostanem u ovakvom braku mogu samo puknut ili ga krenut varat. Ja sama sve stignem, posao od nekoliko sati, dva sina i kuću, ne treba mi fizička pomoć oko ničega nego muž i otac djeci, uspomene, trenutci. Sigurno me ne vara, njegova radnja je u kući i tamo je od jutra do večeri. On stalno obećava da ćemo se “žrtvovat” još par godina pa ćemo onda uživat u plodovima rada ali ja se bojim da nećemo moć vratit izgubljeni odnos. A i osjećam da je on postao radoholičar kojem je dan s ženom i djecom gubljenje vremena ako zna da je mogao nešto odraditi i da će i tada opet naći neko opravdanje zašto radi bez prestanka. Jel ima itko slična iskustva? Dal se takvi ljudi mjenjaju ili postaje samo gore?