Bez posla sam neko vrijeme i psihički sam baš loše. Jako me opterećuje to što nemam posao iako imam dovoljno ušteđevine i primam naknadu za nezaposlene koja nije toliko mala. Ali ja ne prestajem razmišljati o poslu. Poslala sam preko 100 molbi i nitko mi se nije javio. Javila sam se na neke natjecaje, ali ni od toga ništa. Ne znam kako da se smirim. Plan mi je bio da se posvetim sebi dok ne nađem nesto, ali ja ne mogu. Toliki mi je stres što ne radim da mi fizički nije dobro.
Ne znam jesu mi gore ove koje pričaju da ih momak nakon 10 godina još nije zaprosio ili one koje se hvale kako ih je nakon pola godine zaprosio.
Moj dečko je prestao da se slika sa mnom nakon 5 godina veze. Možda ja i nemam dečka.
Moja osveta kad me momak naživcira je ta da mu prstom dodirnem staklo naočara i on mora ustat obrisat jer inače ne vidi a ja više nisam naživcirana.
Imam sve predispozicije da nasljedim rak ili depresiju. Nisam išla doktoru godinama jer se bojim da će nešto naći. Nije me strah da nađu, već prisile na na liječenje. Ne vidim se u budućnosti, ne planiram ništa nadaleko. Dobro mi je sad kako je al ne mogu nikome reći da mi svejedno šta bude sutra samnom.
Osećam kako u životu vredim drugima samo koliko u datom momentu mogu da im ispunim želje, htenja i hirove. Počev od moje majke, preko muža i dece. Dobra sam koliko mogu da se izvrnem na naličje, ako ne mogu kojim slučajem kreću uvrede, histerija, plač, razočaranja.
Kroz život sam shvatila da imam samo jednog pravog prijatelja, a to prijateljstvo traje znatno kraće od drugih. Kada me treba kritikovati jedino je ona ta koja me kritikuje kada smo same a koja me u javnosti diže u nebo. Tačnije, rekla bih savjetuje i ukazuje mi na graške samo kada smo same. Drugarica na moru mi u punom kaficu govori da stavim naočare jer izgledam ružno dok škiljim. Dve minute kasnije govori drugoj curi kako je prelijepa. Ne znam koliko će mi vremena trebati da sve otjeram tamo odakle su izašli a znam da će tada biti pitanje zašto. Zato što u meni vidiš samo greške i mane. U redu je ukazati na greške ali hajde udijeli mi kompliment, reci mi da vrijedim. Čitav život slušam kako sam lijena, glasna, premršava, kako maštam i težim ka "nemogućim stvarima". Reci mi "vrijediš", "možeš ti to", "posebna si", "zgodna si", "lijepo ti stoji ta haljina", bilo šta, nemoj me samo kritikovati. Tonem, sve dublje i ne znam koliko sam blizu kraja.
Sa 24 godine sam relativno završio većinu stvario koje su se od mene očekivale: završen faks, našao dobar posao, sticajem okolnosti kupio stan i osamostalio se. Problem je što sam sada provalio da sam ipak nesretan jer su mi ciljevi površni, a vreme leti. Neki od mojih ciljeva su da dostignem elitne rezultate u powerliftingu, da pokrenem stranicu sa mojim mini igricama (radim kao game developer), da odem na doktorske studije (jako rizično ako to uradim), da se preselim u drugu državu (preselio bih se čisto da promijenim sredinu)... sve mi se ovo čine kao neki trivijalni ciljevi, ali realno dostižni. Kako se ne mogu odlučiti, gledam nekako da kombinujem teške treninge, pravljenje mini igrica i pripreme za doktorske, ali je ovo neodrživo i ne vodi nikud. Ima li neko savijet?
Zaljubila sam se u njega iako sam od prvog trenutka znala da će svi biti protiv. Bio je Rom. Za mene je to značilo čovek sa najvećim srcem koje sam ikada upoznala. Za druge – razlog za mržnju i podsmeh.
Moji roditelji su odmah zabranili da ga viđam. Društvo me počelo izbegavati, rugati se i ponižavati. Kad bismo izašli na ulicu zajedno, šaptali su, dobacivali, smejali se. On bi me samo uzeo za ruku i rekao:
Pusti ih, to su mali ljudi. Sastajali smo se krišom, uveče, kod starog mosta. Tamo smo se smejali, planirali, obećavali da ćemo pobeći negde daleko gde niko neće gledati boju njegove kože. Ali pritisak je postajao sve veći. On je trpeo uvrede, ja suze. Jedne večeri došao je ćutljiv, pogled mu je bio prazan. Rekao mi je: Ne mogu da gledam kako te lome zbog mene. Molila sam ga da ostane, govorila da mi niko osim njega ne treba. Samo me poljubio i otišao. Sutradan nisam mogla da ga nađem. Treći dan sam saznala – otišao je odavde. Niko ne zna gde. Nije mi ostavio ni poruku.
Žensko sam i u životu boljeg iskustva imam u druženju i komunikaciji sa muškarcima i ženama. Strejt sam, volim muškarce, bila sam u vezama i takođe sa njima i ja imala problema u tim odnosima, ali i pored toga smatram da su veoma jednostavni i da najmanje od svega vole dramu. S njima je zapravo lako lepo pričati, ali žena mora da zna način na kome da se obrati svom muškarcu kako bi on delao u dobrobit oboje. Kao drugari su duše, nema ljubomore ni podmetanja nogu. Da mogu, samo bih muškarcima bila okružena. Ne u seksualnom smislu, već društvenom.