Ja kad sam imala 17 godina, preminula mi je majka. Sada imam 34, i tek sad vidim za koliko sam stvari nekako ostala uskraćena. Moje drugarice i dalje se oslanjaju na svoje majke, razgovaraju s njima o svemu i svačemu, imaju podršku, ja sve tako sama. Ostala sam da živim s ocem, on se više ponašao kao da je on meni dete, a ne ja njemu. Prosto sam se nekako istrošila, i emotivno, i psihički, i na sve druge načine... Tužan je život ženskog deteta bez majke.
Roditelji zarađuju iznad proseka, a večito štede za crne dane. Nisu ulagali u stan više od dvadeset godina i zreo je za renoviranje. Kad predložim da se kupi npr. novi trpezarijski sto skaču kao da košta boga oca. Ja studiram i radim za džeparac, tako da ne bih mogla da renoviram bilo šta. Otac je u stanju da nosi odeću dok se ne raspadne, ako je neka namirnica 20 dinara jeftinija na drugom kraju grada kupiće je tamo. Razumela bih sve to da smo siromašni, ali možemo mnogo rasterećenije da živimo.
Moj dečko nema položeno, nema stan, ima kuću koja je u užasnom stanju. Ima 33 godine, a ja sam 5 godina mlađa i dosta sam imućnija, imam auto ja ga vozim celu vezu 8 godina, plaćam ručkove, večere. Imam kuću, stan na moru. Volim ga i ako nema ništa, ali se osećam kao muško u vezi. Mnogi kažu da je sa mnom iz koristi, ali je on meni najbolji.
Prije par godina krene jako blizak, poseban odnos sa kolegom sa posla, takav da sam bila spremna da ostavim muža. Na sreću, taj blizak odnos sam prekinula i fokusirala se na muža u potpunosti (od tad nam je zaista savršeno.) Danas mi koleginica priča- ista fora sa istim kolegom u istom periodu. Pored toga što se osjećam svih ovih godina loše zbog supruga koji je u tom periodu pokušavao očajnički na sve načine da ustabili naš brak, sada se osjećam i kao potpuna budala jer ne mogu da vjerujem da je neko uspio tako da me namagarči. I trebam! Sram me bilo!!!
Zaljubilla sam se u kolegu sa fakulteta, sa kojim se družim. Nikada se nisam usudila mu priznati, jer znam da nije obostrano. Trenutno je u inostrantstvu, živi svoj život možda je i pronašao neku. Ja patim, venem. Nije ni svjestan, koliko me puta "ranio pravo u srce". Čujemo se preko poruka po nekada, ja izbjegavam i da odgovorim i da se javim prva, jer sam već previše povrijeđena.
Previše je okružen ženama, i znam da bih tek u takvoj vezi patila al džaba ja imam ogromne emocije prema njemu koje niko do sada nije probudio u meni.. A da ne kažem, da sam jedino svoje osjećaje priznala psihologu.. Ovo je moj krst koji nosim, da nikada ne budem izabrana od onih koje ja biram. Ne znam kako dalje....
Nikada mi neće biti jasno zašto ljudi koji se međusobno zovu radne kolege, imaju potrebu da kontrolišu jedni druge i sve znaju. Pri tom i ne podnose pritisak rokova ili zajedničkih projekata. Kada je došao na posao? Koliko je bio na pauzi? S kim je bio na sastanku? Šta je radio? Ko je ta druga osoba? Koliko je uzeo dana godišnjeg? Koliko dugo je bio na bolovanju? Gdje ide na ljetovanje? Kakvo auto vozi... i tako dalje.
Niko od nas se nije rodio u firmi i neće u toj istoj umrijeti. Svi smo zamjenljiva roba. Danas smo tu, sutra nismo. Treba se pogledati u oči na ulici nekada poslije...kakav je to ego, šta je to. Evo stvarno ne znam.
Iako smo mladi što više vremena provodim sa dečkom shvatam da ga stvarno volim toliko da svakog dana planiram nešto novo za nas i našu budućnost, ponekad imam osećaj da ne bih imala snage da ga ostavim da me prevari, sa njim se osećam kao princeza i toliko mi je podigao samopouzdanje. Da nije njega ne bih bila ovako srećna i ispunjena...
Jesam situiran, načitan, sa diplomom mastera, iz porodice koja je već tri generacije fakultetski obrazovana, ali volim da se opustim i opsujem. Volim nekada da pošteno istračarim, ljubitelj sam anegdotalnih činjenica, pečenje jedem prstima, volim toaletni i crni humor, beli luk, ne smeta mi kada neko podrigne ili pr*ne u društvu da se nasmeje. Ma volim onako narodski da se izrazim jer tako sve negativno iscuri iz mene i bude mi lakše. Moja sestra je sva uštogljena. Probao sam i ja tako da se ponašam, ali mi deluje grotesktno i kao da sam u kavezu. Samog sebe mi dođe da sprdam.
Baš bi hteo da vidim kako bi izgledalo da dođe neka katastrofa i onda nema struje nema interneta. Da li bi onda ljudi bili zabijeni u kuće ili bi onda silom prilika bili naterani da sa drugima komuniciraju i da se zbliže. Nekad me nervira koliko ljudi bulje u ova skoćala i uživaju u "komforu" tehnologija. Dok život prolazi oni ko zombiji i mulci poluotvorenih očiju gledaju u svetleće ekrane kao u šarenu lažu. Mislim da bi mnogi pukli načisto jer bi im i taj lažni život nestao pošto im je i stvarni život teško sr**e.
Žalim što sam rekla momku da imam štek novca u kojem je 4000 evra. Nije neka enormna brojka, ali to je novac koji su moji čuvali od prve godine mog rođenja. Sad imam 20 godina i svaki put kad za rođendan ili neko slavlje dobijem veću sumu, ja je stavim tu. Čuvam za sebe i svoju budućnost, pogotovo pošto sam student i znam da će mi dobro doći kad završim studije i krenem u potrazi za poslom. Moj momak je stariji 4 godine od mene, radi od svoje 16. godine i trenutno ima jako dobro plaćen posao, ali uopšte ne ume sa parama. Živi od plate do plate, potroši dosta novca na cigare i naručivanje hrane jer ga mrzi da kuva. I tako pukne 1000 dinara na jedan doručak koji je mogao i sam da spremi. Ali zato kuka kako nikad neće skupiti za auto jer “ne zna kako”. Od kad sam mu rekla za taj moj štek, on mnogo više potencira da ja plaćam i finansiram neke njegove hirove. Iako on napravi 75% računa, jer npr. u restoranu pojede tri puta više nego ja, očekuje da ja to platim jer “ja imam para”.