2 godine mi je trebalo da prebolim i prestanem da razmišljam o nekom čovjeku koji me je slagao nešto. Pritom taj čovjek vjerovatno ni ne zna moje ime. Takođe, to je potpuno nebitna osoba u mom životu. Bravo ja!
Al kad voze 10 manje od ograničenja u lijevoj traci, pa lično bi im kola slomila.
Trebalo mi je 30 godina života da zavolim to kako izgledam, šta imam u glavi i po čemu sam potpuno drugačija od svih ostalih. To u mom slučaju znači da konačno imam snage i samopouzdanja da se suprotstavim ljudima. Postala sam majstor u postavljanju granica.
Samo ću reći proveravajte redovno svoj imejl. Nikada ne znate kada će možda umreti neki rođak iz inostranstva i ostaviti vam milione u nasledstvu i obavestiti vas tako.
Prvi sam u svom društvu, sa tada 24 godine, živeo sa devojkom u stanu i pokušao voditi zajednički život. Nakon toga, još dva puta po dve godine. Ja sam toliko razočaran i isfrustriran izlazio iz svega toga da ne mogu danas da se radujem kada moji prijatelji ulaze u zajedničke živote, osnivanju porodice itd. Jer kada ih pogledam, vidim onaj svoj bledi i izmučeni pogled tada, i ne vidim da su i malo srećni, štaviše neki su baš nesrećni. Bojim se i pitam se, da li ću ikada više biti u ozbiljnoj vezi (zaista ne želim)... Ne želim baš zato što "to tako mora", kako ćeš bez porodice itd, itd... A na sve to da budem nesrećan.
Nisu sve životinje za vani... Pričajte šta hoćete, ali mene niko ne može ubijediti da moj pas, hipoalergenski, koji nema pasji miris, ne linja se, cvokoće ako je vani ispod 15° i ima 3 kilograma, može preživjeti vani 2 dana, pogotovo preko zime... Inače je lud za loptama, i kad god smo vani, istrči se toliko da se svi pitamo odakle mu snaga... A kući leži i mazi se... I evo neka mi neko objasni kako bi takvo maleno biće preživjelo recimo na snijegu. Redovno i okupan i ošišan... I nisam besposlena imam i muža i posao i 2 male djece. Lijep pozdrav.
Pre par dana umre mi baka, letim s jednog posla na drugi, jurcam po sestru u drugi grad, ne znam gde udaram da bi se moja draga devojka s kojom sam u vezi već nekoliko godina naljutila jer sam "drzak i bezobrazan" kada odgovaram na poruke ili uopće ne odgovaram. Dođe dan sahrane, pruža mi sućut jednim običnim rukovanjem kao da sam najveći stranac. Za njom ide njena starija sestra koja se rukuje sa mnom i daje mi poljubac u obraz. Ne mogu vam dovoljno opisati kako sam se osjećao popišano pred roditeljima, rodbinom i svima ostalim tim gestom svoje devojke...
Najbolji su mi ovi koji nakon nekoliko godina shvate da su ipak trebali da budu s vama, jer kao, nisu shvatili šta propuštaju. Ma da, samo im je vreme da se žene jer su u 40, pa može i ona koja im se nije pre sviđala. Sad sam ja kriva što neću s takvim da budem i što on sad želi mene, a ja kad sam se pre trudila i želela nešto – govorio mi je da ne želi biti s mlađom deset godina (a posle nekoliko godina mu je to u redu), kad sam rekla da ću se zaljubiti – on je rekao „nemoj“. E, druže, nađi nekog drugog pa za*ebavaj. Kad ih neće ove napucane, onda može i ova obična. Mrš!