Nikada sa curom nisam imao "normalan" izlazak. Da se razumijemo, apsolutno podržavam lg*bt populaciju ali mi smeta to što apsolutno svaki naš izlazak ona povede svog ge*j najboljeg prijatelja sa nama. Nije problem to što popijemo ili pojedemo. Uredno plati svaki drugi put. Nekad i cura plati. Svi radimo i imamo novca. Moja cura jednostavno ne shvata da želim makar 2 puta nedeljno po sat/dva vremena da budem samo sa njom. Taj dečko je stvarno legenda i lik na mjestu. Čak sam nekoliko puta sa njim išao sam. Pratili utakmice, išli na koncerte, bili prošle godine na Evroviziji 7 dana sami a sa mojom curom nikada. I on je primijetio da mi to smeta, čak je želio i da prekine njihovo prijateljstvo (protiv čega sam apsolutno bio) ali moja cura očigledno želi dejt i sa mnom i sa njim. P.S. Nismo djeca. Svi imamo po 27/28 godina.
Hoću li doći red na mene da se zaljubim majku mu milu više...
Ne znam govoriti o sebi dalje od onoga osnovnog. Prije 3 mjeseca sam prekinuo vezu zato što joj ne mogu reći neke svoje probleme, iskustva i strahove.
Osećam da mi se život raspada. Na poslu mi je sve gore i gore, plata nije ni 100k. Radno vreme postaje sve duže, raste broj zaduženja, a broj zaposlenih opada. Drugi posao je jako teško naći za moju struku. Nemam auto, da uštedim isto ne mogu, ne mogu se odvojiti od roditelja, koji su sve stariji, bolesniji, nervozniji i na već tešku situaciju ni ne mogu da im se požalim, odmah budem sasečen u korenu. Ćutljiv sam, te nemam prijatelje ni devojku, niti sam neki društvenjak al ajde na to sam i navikao odavno. Ono što najviše boli je kad sa 32 godine niste u stanju da izgradite život gde ne morate da brinete o najosnovnijim potrebama. Priča budi dobar i pošten, završi faks, nađi posao, nikome ne duguj i gledaj svoja posla očito ne prolazi ovde!
Prolazim jako tešku obiteljsku situaciju i trudim se na poslu biti pozitivna i društvena ali očito u ne toliko mjeri koliko ljudi očekuju. Nitko ne zna za moj problem ali mi stalno nameću pitanja tipa izađi malo, druži se s ljudima. Družite se ljudi al bez mene, ne znam što im smeta što cijelu smjenu budem u svom uredu. Kad sam s njima pozitivna sam ali da mogu zjakati stalno ne mogu, treba mi moj mir.
Odbili su me na mjesto asistenta na fakultetu sa prosječnom ocjenom 10.00. Takođe, rekli su ukoliko uložim žalbu da će osporiti prijavu teme doktorske disertacije. Uplašila sam se i ne znam što mi je dalje činit.
Nikad neće prestati da me fascinira kako naše misli direktno utiču na zdravlje. Nešto što nikad u životu nisam imala, sada to imam, samo zbog loših navika. Na primjer, imam dijagnozu perfekcioniste, koju sam stvorila u djetinjstvu, i sad ja kao odrasla osoba patim od čira na želucu zbog tog perfekcionizma. Jezivo. Ili npr. opada mi kosa samo zato što me ljudi stresiraju, inače mi ne bi mi nikad opadala, da me ne stresiraju... Jezivo.
Upoznao sam zauzetu devojku koja je tvrdila da je to otvorena veza i da je dečko baš ne zanima. Odmah smo se svideli jedno drugom. Sve vreme smo flertovali i imali super komunikaciju. Zakazali smo jedan dan piće i pre tog pića ona je rekla kako me obožava i sva je bila ushićena, da bi već sledeći put kad smo se čuli rekla: Da ne shvatim to piće kao dejt. Znao sam odmah da joj treba samo moja pažnja ali ajd. Kada smo se vraćali sa pića, valjda, pod uticajem mojih pomešanih osećanja pitao sam je čemu flertovanje i da li želi da budemo samo na kratko zajedno? Iskreno nisam je to hteo pitati i ne mislim da je laka devojka samo mi je izletelo. Devojka se smrtno uvredila na to moje pitanje, a ne vidi da mi je slala pomešane signale od samog početka. Meni je jasno da je htela samo da popuni svoje slobodno vreme i ona ima pravo na to, ali valjda moraš malo razmisliti i ti šta si pričala a ne samo svaliti sve na drugog. Svakako kad sediš na dve stolice mora jedna da izmakne.
Žena se često dopisuje ali uvek je to sa drugaricama i sestrom. Sinoć se desila situacija da je zove neki muškarac na video poziv i ona odbije poziv. Nakon mog insistiranja da pozove i vidimo ko je zove uveče i zašto, ona odbija da to uradi (nisam siledžija da je bijem, otimam telefon ili bilo šta) i to je prošlo na tome. Ne znam šta dalje uraditi? Imamo dvoje dece i brak od nekoliko godina. Ovo je prvi takav slučaj i stvarno sam zatečen.
Otkako znam za sebe, usamljena sam! Ok, imam porodicu, hvala Bogu, ali mislim na socijalni život. Nikad nisam bila dovoljno prihvaćena, teško sam sticala drugarice, imala dve kljakave ljubavne veze, a ulagala sam mnogo u te odnose. Tek posle bih shvatila da sam zloupotrebljena. Nisam ružna fizički, pa da je to razlog, kulturna sam, lepa, vaspitana, normalna, tako me opisuje okolina, ali... Niti imam s kim na letovanje, niti u izlazak, niti da kafu popijem, ako ne računam par starijih koleginica s posla. Ne znam da li je problem u meni ili malom mestu gde živim, šta ako se preselim, pa negde drugo imam isti problem?! Jer i na fakultetu u dr.gradu sam doživljavala nedovoljno pažnje ili neprihvatanje i bila usamljena dosta puta. To boli! Iako sada u tridesetim to boli manje i našla sam mehanizme da ispunim vreme, nije mi svejedno, jer čovek nije za samoću.