Muž i ja živimo privremeno u različitim državama. Kad sam bila u 8.mesecu trudnoće, bio mi je i rođendan. Od njega sam ujutru dobila samo poruku ‘Srećan rođendan, ljubavi’, a nije našao vremena da me pozove makar na kratko. Posle toga se ponašao sasvim normalno, kao da je sve u redu. Ne znam da li preterujem što me to povredilo ili je u redu da očekujem više pažnje u ovakvoj situaciji?
Samo dva mesta na svetu bi mogla da ublaže ovu tugu, a ni na jedno ne mogu da odem.
Prvo je babino dvorište, sa mekom travom i limenim stolom ispod oraha, koji više ne pripadaju nama.
A drugo je jedna terasa u polunameštenom stanu, gde samo jedino mogla da dišem i gde je jedino izgledalo da će nekad sve biti kako treba, da će sve oluje proći.
Nemojte proveravati telefone voljenim osobama. Nemojte, jer uvek ćete naći nešto što će vas povrediti i ostaviti duboke tragove u vama, a oni će već smisliti izgovor u koji ćete se vi boriti sa sobom da poverujete i da sebe ubedite da gubite razum, oni će vam pričati bajke (u koje vi sami više želite da poverujete, nego što oni žele da vi u to poverujete). Ne pitajte kako znam...
Imam drugara koji je jako inteligentan i zna svašta ali ima nenormalan strah od toga da će ispasti glup u društvu. Svaki put kad se nađe u nekoj ekipi, on se bukvalno zaledi, zablokira kada krene da priča nešto, uhvati ga strašna nervoza. Primećujem da je jako frustriran zbog toga, pokušavao sam da mu pomognem ali ne znam kako, očigledno to nije samo stidljivost ili nedostatak samopouzdanja, već neki ozbiljniji problem.
Ne vjerujem ženama koje kažu da su potpuno same odgojile dijete. Shvatite da dijete zahtijeva njegu 24/7, ukoliko ne pričamo o djetetu koje je dovoljno veliko da brine o sebi makar ono osnovno. Ali kad mi kaže muž me ostavio kad se dijete rodilo potpuno sama sam ga odgojila. Dajte molim vas...
Prošlo je godinu dana od raskida, a ja ne samo da ga nisam preboljela već ga volim sve više… Loše sam psihički, šta god da radim stalno mi je u mislima. Ne znam kako da se izborim sa ovim.
Od svih ljudi koje sam upoznala u životu, mene je moja majka najviše razočarala. Što sam starija, sve više shvatam da je ona onaj 'mean girl' tip osobe i jeste me volela, ali je mnogo loš čovek. Volim ja nju, ali sve bih dala za majku kojoj je bilo zaista stalo do mene. Uvek tražim majku u starijim ženama, čak nekad i drugaricama i znala sam da se družim sa starijim devojkama dosta. Otac nikad nije bio nešto tu za mene, a majka jeste, ali ja samo patim za tim da me majka voli.
Ljudi dragi, da bih napisala sve što me muči potrajalo bi vječnost. Pokušam da skratim. Udata sam 3 godine, živim u zajednici tj svekar je sa nama. Na početku i nekako, poslednje dvije godine prolazim kroz blago rečeno pakao. Gori od bilo koje žene u sve se petlja, priča ružne riječi pred djetetom, neuredan. Prostora ima da se odvojimo, ali muž kao da nije za to. Imam osjećaj da mu odgovara da mu tata ima spremačicu, kuvaricu, čistačicu.
Kupila sam kuću, želim da se maknem od tog čovjeka. Strah me samo zbog djeteta, kako bih sama kad se razboli, da li će mu faliti očeva ljubav mojom "krivicom" da mi sutra ne kaže nisam bio sa ocem zbog tebe i slično.
Kad čujem vrata i da ulazi u kuću dobijem aritmiju i tresem se. Muž ne razumije ništa, ili ne želi. Misli da pretjerujem. Kako ste vi, koje ste bile u sličnoj situaciji odlučile se na taj korak i da li vam je bilo lakše ili teže.
Ne kontam stvarno šta znači ne tražite partnera na pravom mjestu? Gdje danas idu djevojke osim u klubove, teretane i generalna putovanja. Eto još da dodam ostaju kod kuće i da li se to ikako ubraja. Mislim stvarno da li se iko danas može upoznati u knjižari, baletu, operama i sličnim mjestima. Ne može jer mnogi gradovi nisu razvijeni kao što se prikazuju.
Ne mogu se pomiriti s činjenicom da se vrlo vjerovatno više nikad nećemo sresti. Upoznali smo se na festivalu u drugoj državi. Živimo na različitim krajevima kontinenta. Kratko smo se čuli nakon i nastavili svatko svojim putem dalje. Osjećaj koji je ostavio na mene je nemjerljiv s ičim što sam prije doživjela. Toliko mi se svidio da stvarno bi ostavila sve iza sebe i otišla za njim. A realnost je takva da su šanse da se ponovno nađemo na istom mjestu u isto vrijeme gotovo nepostojeće. Okolina bi rekla da sam luda što sam se toliko vezala nakon samo par sati razgovora i par poljubaca. Vjerovatno i stvarno jesam malo luda, ali čisto sumnjam da će mi se ikada više itko toliko svidjeti. Možda nije ni on svjestan da je te noći odlomio komadić moga srca i zauvijek ga spremio duboko u svoje džepove.