17godina nisam videla tatu, i svaki put isto obećanje da će doći, da mu nedostajem (uvek nešto iskrsne)... da li je to teško? Da li se plaši? Pitanje ako neko zna da mi objasni...
Imao sam nekad pre dugu vezu, od četiri godine, bili smo mladi i zaljubljeni, ali daljina nas je delila ja sam studirao u drugom gradu. Malo po malo i tenzije su rasle a i naše bubice, raskinuli smo. Sedam godina kasnije ja sam u braku, čekam dete i pregledam stari kompjuter. Pronašao sam slike te davne ljubavi. Bože koliko sam se stresao, svega se setio, baš svega, čak sam i snimke našao neke. Nervoza me oblila, znoj mi krenuo na licu. Ona sad ima momka u suštini ima ga već dugo duže mnogo nego ja sa svojom suprugom. Čudno je, ja mnogo lep odnos imam sa svojom suprugom, i srećan sam sa njom. Iznenadila me je moja reakcija na te slike. Strefilo me kao šleper. Borba, nikad dosta. Nemam pitanje nikakvo, prosto, život ide, poenta je prilagoditi se. Verujem zaista da se život sredi. Srediće se sve.
Mrzim babu i dedu sa tatine strane. Uvek su više voleli tetku od tate i razlika koju prave među njima je očigledna i dan danas. Svi živimo zajedno ukljčujući i tetku. Ona je za njih, a pogotovo za babu centar sveta, ne postoji niko pametniji, bolji, ona ima sve. Dok je tata glup, bezobrazan, ne voli ih i ne poštuje. Moju mamu tek mrze i za nju tek pričaju sve i svašta. Moji roditelji plaćaju sve račune, kad kupuju hranu kupuju dovoljno za sve u kući, oni čiste, kuvaju.. Dok tetka počisti tek ponekad, skuva tek ponekad, ne plaća ništa, kad kupuje hranu i još neke stvari kupuje isključivo za babu i nju, ponekad mene i mog brata i tako su njih dve protiv svih, a deda balansira kad mu i šta treba tad je dobar, a inače obavezno svaki dan ogovara tatu i mamu sa babom. Jednostavno sam kroz godine kako sam odrastala počinjala sve manje da ih volim jer sam videla kakva je situacija zapravo. Ne znam više šta da radim jer ne mogu više da ih podnesem.
Ne volim one usiljene osmijehe. Prave se za publiku da su hiperaktivno srećni, a ovamo kad su sami mrtvi ozbiljni. Gade mi se te folirancije.
Mislim da bi se trebao snimiti brutalan dokumentarac o prostituciji, da nakon što se pogleda, cure dožive šok i shvate kolika je to opasnost. Da se prikaže tortura, ponižavanje, premlaćivanje, ubistva, prijetnje, narkomanija a ne da se to prezentuje kao nešto normalno u medijima.
Ne znam zbog čega, ali sam za svoj rođendan uvek nervoznija i ne prođe mi lepo taj dan. Od malih nogu moji su na mom rođendanu ugađali drugoj deci, posle mi je retko ko i dolazio. Za 18. rođendan sam pozvala 30 ljudi i od njih mi niko nije došao, samo od bivšeg momka brat i devojka koji nisu ni tortu pojeli, već su odmah otišli videvši da osim njih niko nije došao. Sledećeg dana mi je došla još jedna drugarica i povela neke devojke koje ne poznajem, a poklon mi ni jedna od njih nije donela. Nakon toga sam samo obeležavala rođendan sa mojima kod kuće. Čak i kada sam bila u dugoj vezi, nikada mi nije napravio iznenađenje, već samo preda poklon i to je to ili se posvađamo. Juče sam napunila 30 godina. Fino mi je u životu, ali sam opet bila nervozna i tužna i rekla sam neke ružne stvari zbog kojih se kajem...
Od čitave familije moje supruge, jedina normalna osoba za razgovor je njena baka. Svi ostali prenose neku tenziju kroz razgovore, neku negativnu energiju, problemi se samo nadovezuju, jako se loše osećam u razgovoru sa njima, jedino se sa tom bakom sit ispričam i da me posle razgovora ne boli glava.
Posle dužeg vremena, sam bez devojke, jednostavno je bila veza sa toksičnom osobom koja je dosta lagala i na kraju me prevarila, preko tih stvari ko muškarac koji je uspešan, ima dobar posao, jak fakultet i baš imućan, ne mogu da pređem.
I u svemu tome sam tek sad shvatio kako je lepo bit slobodan, nisam znao da me devojke ovaliko žele, da sam ovaliko poželjan, sve sam okrenuo toj jednoj osobi koja to nije zaslužila. Možda ovaj put izaberem pravu devojku za sebe, zaboravio sam kako je iskreno voleti.
Imam drugaricu koja uvek izvrće moje reči kaže kako sam rekla drugačije, na primer dogovorimo se da izađemo i potvrdimo za sutra i ja joj kažem rekla sam ti samo nas dve, nećemo sa njima, i onda počne da se dernjoše dosta mi te je, šta si ti umislila, spusti se malo, kao mnogo si nestabilna nikad ne održiš to što kažeš i pravi me budalom da se i ja zapitam da nisam to možda rekla, a nisam i kao to mi je najbolja drugarica… Njoj treba trista godina unazad da se kaže kad ćemo da se vidimo ili šta ćemo da obučemo, jednom me pitala šta oblačimo sad do grada, ja joj kažem ne znam videću posle ti obuci šta hoćeš, i ona kaže e odluči batali me više, mnogo si nestabilna, ja joj kažem a što ti gledaš mene, obuci šta hoćeš, jbt mnogo me to nervira… I mnogo ogovara ljude, sve mrzi, stalno me zove da pljuje sve kolege, a kad je pitam da se vidimo ne može, al kad je slušam kako ih ogovara to može… A dugo smo “najbolje drugarice", stvarno smo dosta toga prošle zajedno, ali mnogo preteruje..
Ne razumijem ljude koji ne mogu odratiti nešto sami. Imam prijateljicu koja ne želi sama u teretanu, pa mene moli da idemo zajedno. Ja treniram nakon posla da stignem kući na vrijeme da skuham večeru, ali ona bi trenirala kasno navečer. Ne pada mi napamet da mijenjam svoj termin samo zato jer ona nije u stanju otići sama. Nije anksiozna niti ništa takvo, pa ne znam koji joj je problem.