Sestra (neudata) od supruga je na naše venčanje obukla dugu belu haljinu.
Venčanje je bilo zakazano godinu dana unapred!
Ništa nisam taj dan rekla.
Posle se sama pravdala da nije nista drugo uspela naći da joj se dopada!
Moram da priznam ovde. Loži me to što se oženjeni kolega sa posla loži na mene. Ženski smo kolektiv, nikada mu nisam davala povoda, ali vidim da se prema meni ponaša drugačije nego prema drugim koleginicama, nisam umislila. Nikada ne bih bila sa oženjenim tipom, ali loži me sama pomisao na to.
Ne razumem zašto ljudi i u druženjima i u ljubavnim odnosima završe stvari tako što nekog povrede, ili se loše ponašaju dok ih neko ne ostavi. Sve to može da se uradi na civilizovan i kulturan način. Ne moramo da budemo go*na.
Evo malo da se smejete, bivši me ostavio pre 2 godine, ima i više čak, zbog druge devojke, ja imala posle njega još par pokušaja veze nije išlo, elem poenta nastavila ja dalje i dala skoro otkaz u jednom kafiću u kom sam radila godinu dana gde je između ostalog posle jedno 6 meseci mog rada tamo on počeo da sedi, ali nije se dugo zadržavao, posle toga se čak kod menadžerke raspitivao kad radim (ne znam da li sam naglasila da sve vreme ima devojku)… elem dam ja otkaz i odem drugaricu koja još uvek radi tamo da sačekam kad buf on se zaposlio! Da napomenem kafić se nalazi u najprometnijoj ulici, dakle ima barem 100 kafića u toj ulici (u Beogradu) a on živi jako daleko odatle, tako da stvarno šanse nema da je slučajno!
Nalazim se u dugoj vezi i mnogo ga volim. Najgore je prekinuti vezu u kojoj dosta stvari štima, a dosta i ne štima. Koliko mi odgovara u nekim vaznim stvarima toliko mi nimalo ne odgovara u nekim drugim. I koliko sam srećna toliko sam i tužna.
Osoba sam koja se uvek prva javlja, održava kontakt sa drugima, pa čekam odgovor po 5 dana. Uvek tu za druge a najmanje za sebe.
Ne volim kada me neko ponižava i kad prekinem kontakt, ta osoba mi se javi kao da se ništa nije desilo. Ni izvinjenja, ni da priča o tome... Večito „ćao, šta ima“, a pre toga me je ponižavala. Ne znam kakvi su mozgovi ovakvih ljudi, ja ne bih mogla. Zamisli nekog pod*ebavaš i onda mu se javiš kao da pre toga nisi povredio tu osobu.
Promenila sam skroz ponašanje prema par koleginica, jedva im i ćao kažem u prolazu. To su takve tračare i muka mi je od njih. Ranije sam često kada piju kafu pokušavala da se prilagodim misleći kako mogu sa njima imati normalne teme. One su skapirale da sam pokušajima neke priče sa njima promenila odnos na jedva javljanje i sigurna sam da sam i ja sve češća tema ogovaranja. Danas mi je bilo žao da se ponašam hladno jer sam uvek bila ta koja se nasmeje kada nekoga vidi.
Mnogo me nerviraju koleginice, njih par večito vode neke abrove. Stalno pametuju, prave frku bez razloga, njihov privatan život svako zna i bez da želim. Mene ne vole jer gledam svoja posla, zatvorim se u kancelariju i ne želim da ogovaram. Mlađa sam dosta od njih i nemam potrebu da svakoga komentarišem. Do sad me nisu dirale sem što su me kometarisale ali pre neki dan su dale sebi za pravo da mi nameću šta i kad ja treba da obavljam jednu vrstu posla iako ja to radim sasvim dobro. Niko mi od njih nije nadređeni, čak su na nižem radnom mestu od mene, što mi je sasvim nebitno ali hoću reći da one nemaju nikakvo pravo meni da komanduju. Inače ćutljivija i povučenija al ne bih volela da se posvađam sa tim alapačama i da svoj mir poremetim zbog nebitnih osoba.