U jednom trenutku, život mi se činio besmislenim. Svakodnevna rutina, dosadni razgovori, sve je delovalo prazno. Onda sam naišao na staru knjigu. Svaka stranica me vraćala u svet snova. Shvatio sam da čarolija može biti svuda, samo je treba pronaći. Sad tražim inspiraciju u sitnicama.
Pokušavam da postanem travel infuenserka, ali ne ide mi baš iako se trudim da pravim zanimljive slike, reel-ove itd. Veoma ulažem u video i photo editing, nalaženje savršenih kadrova, ali još uvek ništa. Nijedna objava mi nije postala viralna, pa zato još uvek ne ide. A ovamo vidim da su svakakve budale uticajne, preko noći se proslave npr. ona "hawk tuah" devojka i njoj slične. Nmg da pravim budalu od sebe, koliko god želela, ali ne znam kako drugačije čovek da se proslavi na društvenim mrežama.
Toliko se trudim uklopiti da se ne uklapam apsolutno nigdje, ma čak ni u svojoj primarnoj porodici. Ovih dana me drma anksioznost. Samo mi treba malo potvrde da vrijedim. Kad bi samo znali ljudi oko mene koliko sam loše u dubini duše, upala sam u neki ponor, ne mogu čak ni da plačem, čini mi se bilo bi mi lakše. Svi me uzimaju zdravo za gotovo, znam da svako ima svoje borbe, svoj život. Bojim se života ovakvog, neki strahovi me slamaju, osjećam se bezvrijedno. Ima li vas još? Kako se izboriti? Mene kad bi vidjeli pomislili biste da sam najsretnija osoba na svijetu.
Iskreno ne znam koliko je istina ali sve više verujem da izreka što više pritiskaš to sve više odskače.
Radim na sebi maksimalno gotovo na svim poljima.
Koliko god pokušavam da pronadjem devojku i pitam je da izađemo, pa makar i da prosetamo uvek budem odbijen. Meni je najveći san da imam porodicu ali polako gubim nadu da će se to i ostvariti, ali ne predajem se, ne mogu. Devojke ako imate neki savet slobodno recite.
Prihvatila sam ga uprkos manama koje ima. I sam je priznao da je težak kao osoba. Priznao je da je imao psihički poremećaj, da je samo čitao o bolestima i umislio da umire, a i drugima prepisuje bolesti koje nemaju. Kritikuje sve, sve mu smeta, ne želi nigde da putuje, mrzi ga da šeta, ne voli sunce, i td. A onda mi je jednog dana pozlilo. Nešto poput epi napada, samo nisam izgubila svest. Na trenutak sam se ukočila, na par sekundi bila dezorijentisana i nisam ništa govorila. On je se uplašio i odmah me stavio u kola. Rekao mi je da izdržim do kuće i da ne umrem u njegovim kolima, da ne bude on kriv. Nakon toga mi se nije javio. Ostavio me je. A pre toga me je svaki dan molio da idemo na kafu, da dođem kod njega. Pokazao je da je sirovina. "Pokaži ljudima svoj problem, i znaćeš kakvi su." Dobri ljudi te ne ostavljaju u teškom trenutku. Samo kukavice beže.🤬
Ujutru kad ustanem dok obavim kupatilo, napravim promaju u stanu. Pijem kafu uz otvorena balkonska vrata dok hladan jesenji vazduh osvežava i razbuđuje. Posle posla se vratim u toplo i provetreno. Moj muž je potpuno suprotan od mene, srećom pa odlazi na posao sat ipo pre mene. Po njemu mi bi živeli u prdežu do kraja grejne sezone i prskali osveživače da zamaskiramo smrad, samo da se ne provetri, ne ohlade zidovi i ne duplira račun za grejanje.
Muž i ja smo u braku tri godine. Dugo smo prije toga bili i u vezi. Puno toga je palo na naša leđa. Imamo malo dijete, gradimo kuću, ja ne radim, radi samo on. Živimo odvojen život, on radi van države. Ne znam da li je ovo samo prolazni period ili šta, ali imam osjećaj da nam brak propada. Muž je toliko opterećen poslom, toliko brine oko novaca, opsjednut je time da našem dijetetu ne treba ništa da fali. Ne mogu nikome opisati situaciju u kojoj se nalazim, u isto vrijeme sam beskrajno zahvalna jer je takav, a u drugu ruku se toliko brinem za njeg, za nas, za naš brak, strah me. Muž ne želi da ja radim, želi da budem s djetetom, jer ionako on nije tu. Ubjeđen je da je sve njegova obaveza jer je on muško. Puno radi, čak i vikende, dođe umoran, odspava par sati, jede, okupa se, čujemo se pola sata, sat, opet ide na spavanje i to je sav naš odnos. Možda pretjerujem, ali imam osjećaj da nam brak trpi..
Kad sam upisala fax, otac mi je rekao da se sama snalazim, da mi on neće plaćati fax, a ni stan, nego da učim kod kuće. Pri tom on sasvim dobro zarađuje. Ja sam se zaposlila, uskladila nekako smene sa predavanjima, trčala na posao, na fax, spremala ispite. Nisam u roku završila, ali sam ga završila. Sad slušam razgovor mog oca, izgleda mu stric traži pozajmicu, a moj otac mu objašnjava kako je u dugovima jer mi je plaćao fax. Ja sam u šoku kakvog oca imam.
Mojoj mami se ne sviđa moj dečko, s kojim sam već 3 godine. Uvijek kad njega nema ona mi želi uvaliti nekog sina od kolegice, ili nekog trećeg. Nije htjela da ga povedem na sestrinu svadbu jer će tamo biti drugih slobodnih dečkiju... Sad ju izbjegavam kad god mogu. Moj dečko je svima drag, samo njoj ne i ne želi mi dati dobar razlog.
Moja supruga to nikada neće prihvatiti, ali je ušla u brak depresivna. Razlog toga je (barem po meni) njena majka koja nikada nije pohvalila niti jedno dijete, koja nema svog hobija, već ima potrebu da svako dijete drži na uzetu i kontroliše njhove živote, iako stalno govori kako bi voljela da one budu samostalne i da ona više odmara. Hej, uda ti se dijete i hoće da ode od tebe a ti ga ne puštaš i još mu drobiš svaki dan i visiš u kući davajući komande kako se živi. Jedva sam se suzdržao da je par puta ne pošaljem u neku stvar. Izgleda da je shvatila pa me sada izbjegava u širokom luku a sve mi pita suprugu kako sam ja ovakav bez emocija prema njoj. E Bože moj, nekima su srca zatrovana pa i ne vide ono što je očito.