Imam jako religioznu kolegicu. Izgubila sam dijete prije nekoliko godina, a njen odgovor na to je bio da me bog kažvanja jer sam nešto griješila. Nedavno je ona imala spontani pa sam joj odgovorila na isti način. Kad je tolika gadura bila prema meni, ja sam joj uzvratila.
Nađem momka sve super. Pošto nismo iz istog grada, obično on dođe kod mene, jer sam živjela sama, on s roditeljima. Bude kod mene po 7-10 dana. Posle 2 mjeseca zovne me kod svojih da ih upoznam, kad ono haos i galama. Žena me izvrijeđala kao niko, što joj ja otimam sina, odvajam ga od njih, itd. Ja u šoku…on se toliko izvinjavao, bilo ga stid i ajde pređem preko toga, jer neću s njom živjet svakako.. prošlo 6 mj od toga, on dobio posao u Njemačkoj, i nakon što je otišao posle 15 dana me ostavi hladno bez riječi. Kakvo smeće od lika.
Suprug mi je danas donio buket ruža i rekao "Hvala ti na svemu". Iza nas je težak period u kojem sam mu bila najbolja podrška koja mogu biti. Zatvorila sam se u sobu i zaplakala. Volim ga i ponosna sam na njega.
Pomogla sam siromašnoj porodici, našla sam ženi posao i dala sam im na besplatno korišćenje moju seosku kuću sa voćnjakom i baštom koju sam nasledila od maminih roditelja. Ljudi ja onu zahvalnost u životu nisam doživela, ta žena se čak moli u Crkvi za mene i samovoljno održava grobno mesto mog dede i bake, kosi travu na grobu i pali sveće. Posle dedine smrti plaćala sam rođake da održavaju i kose travu u dvorištu a oni su godinama uništavali uz laži da neće da mi šalju slike da se ne rastužim. Izlomili su deo voća da bi dvorište koristili kao deponiju za auto otpad. prisvojili kao da je njihovo. Živim u inostranstvu, ne mislim čak ni u penziju da se vraćam. Ali mi je puno srce kad vidim tu kuću punu dece, sređeno dvorište i obnovljen voćnjak. Ne slute da smo rešili da im prepišemo kuću. Novac od prodaje mi ne bi ništa veliko značio a emotivno ne bi mogla tek tako da je prodam bilo kome. Hvala Bogu imamo još 2 nekretnine u Srbiji i otplaćenu kuću u inostranstvu.
Ja sam jedna od onih žena koje ne dozvoljavaju bivšem svekru i svekrvi da viđaju dete! I ne, nisu oni žrtve jadne kako se svima predstavljaju, nego čudovišta. Dok sam bila u braku, od njih sam trpela teror, ogavaranja, uvrede, mešanje u život, nedozvoljavanje sopstveno dete da uzmem kada ja želim... ma užas. Naravno, dete su viđali kad su hteli. Kada sam se razvela, dozvoljavala sam da viđaju dete, sve dok se nije desilo to da dete dolazi nevaspitano (zaboravi sve čemu sam ga naučila), bezobrazno, s nekom mržnjom prema meni (ispostavilo se da ga okreću protiv mene), i svašta još nešto, tako da svaki put iznova moram da ga vaspitam... bivši muž ga ionako ne viđa niti plaća alimentaciju, tako da ne moraju ni oni. Već 6 meseci im ne dozvoljavam da mu priđu, i progledala sam. A oni neka me olajavaju sad sami sebi. :)
Jednom do dvaput mesečno slažem šefa da mi nije dobro i ne dođem na posao. Razlog je što ne bih mogla da dobijem tek tako slobodan dan, a nekad samo hoću da ležim i gledam serije jer mi je dosta svega i preumorna sam. Volela bih da se normalizuje mental health day off jednom mesečno, baš za ovakve situacije, da ne moram da lažem i izmišljam šta mi je.
Majka me usporedila sa sinom svoje rođakinje koji već ima svoju decu jer kao kako on ima 3. dece a ja ni jedno. Onda sam ja nju usporedio sa tom rođakinjom koja je otvorila svoj krojački obrt prije 30 godina i razvijala ga te danas ima trgovinu materijalima koju je on sad preuzeo, dobro posluje i omogućila mu je da kupi kuću i zbrine njega, suprugu i decu. Sad se ona ljuti na mene.
Razvodim se nakon 7 mjeseci braka i 5 godina veze. Oboje imamo 28 godina, završili fakultete, radimo godinama do kraja prošle godine kad dobijam otkaz kao višak u odvjetničkom uredu. Sve naše troškove sam snosio ja, imam duplo veću plaću, ona radi u kozmetičkoj radnji. Dotad sam bio super, ali iza Tri Kralja sam lijenčina i svaki dan je svađa i omalovažavanje mene tjednima. Jutros provjeravam račun i vidim da je gospođa ispraznila i napravila minus, a ide veljača, valja platiti stanarinu i troškove. Odlazim u spavaću po novce od koverti sa svadbe, nema ih. Zovem nju na posao, a ona kaže kako ih je predala svojim roditeljima, počinje opet ponižavajućim tonom o mom traženju posla. Novac su dali moji roditelji i prijatelji, a trošak svadbe sam snosio ja sa svojima. Sad njoj me pada na pamet pitati novac od svojih i kaže da će otići. Podnio sam zahtjev za razvod i neću ga povući, posao ću naći, ali neću više biti ničija budala. Žao mi je što sam pao na ovo iako sam odvjetnik.
Osetila sam da se distancirao i htela sam da popričamo, da vidim da li sam nešto zeznula. On je govorio da je sve ok, menjao temu. Na kraju sam se iznervirala i rekla da tako ne mogu više. Samo je rekao pa idi. Ja sam otišla bez reči, on niti mi se javio niti je pokušao nešto da popravi. Ispalo je da mu je sve vreme bilo svejedno. To mi je najbolniji raskid do sad.
Pre 4 godine, kao apsolventu medicine, desila mi se trauma zbog koje sam prestala da dajem ispite, zapostavila fakultet.. život..sve.. sada, sa neverovatnim osećajem krivice, pre svega prema roditeljima, bratu, koji su uvek bili uz mene, bukvalno bez trunke snage i energije obećavam pre svega sebi, a i svima vama ovde da ću negde naći tu skrivenu snagu i položiti 8 ispita koliko mi je ostalo i završiti ovaj fakultet. Želim svima koji se nalaze u sličnoj situaciji da pružim podršku, jer znam koliko je teško ali mi to možemo, moramo biti jači od svake prepreke koja nam se nađe na putu. I jedva čekam da se čujemo kad sve ovo prođe. I moramo da pobedimo sebe ♥️