Smešno mi je da slušam muškarce na društvenim mrežama kako se lože na Endru Tejta i da žene treba da sede kod kuće i čuvaju decu, a oni sa prosečnom platom 500eur. Izvoli, frajeru, donesi nekoliko hiljada evura mesečno pa možda i razmislim.
Pišem ovo da vas upozorim. Pre 3 godine su nam računi za stan u BG-u samo naglo skočili. Inače živimo porodično u inostranstvu i taj stan nam koristi kad svratimo jednom u par meseci. Ispostavilo se da se jedan mlad čovek uselio na silu, živeo tu kao da je njegovo. Sudski postupak, ročišta, iako je stan zvanično moj al ništa, moraju da dokažu da je ušao na silu. Na kraju su muž i stariji sin obili stan i promenili bravu, pritom izbacivši njegove stvari. Koliko je taj čovek posle pretio, vikao, dobro da se nije završilo novom tužbom. Da nismo uzeli stvar u svoje ruke mogli bi samo da se slikamo i izgubimo živce za 10+ godina suđenja...
Mislim da su se muške i ženske uloge u ovom veku masovno izmešale, a nije da sam starija generacija imam 20 godina. Iz moje neke perspektive, žena treba da nađe normalnog muškarca, a muškarac normalnu ženu. Mislim da je žena najsrećnija kada je domaćica i odgaja decu (naravno uz pravog muškarca koji nije kao balkanski muškarci), po mom mišljenju muškarac treba da je stub kuće i porodice, da obezbedi sve što je potrebno ženi i deci, a žena treba da bude podrška muškarcu, da vodi računa o kući, deci... U današnje vreme je ženama pripalo 90% obaveza, i idu na posao i domaćice su u kući i još takve žene često napadaju žene koje su "samo" domaćice. Žena ako želi treba država da joj obezbedi neki poslić koji nema puno radno vreme kako bi mogla da se posveti deci i porodici. Da bi jedna žena bila srećna, društvo mora da se menja iz korena, a naša država i društvo su u haosu. Ne govorim ovo bezveze nego vidim kako porodice i pogotovo žene žive. Uloge su se obrnule, a to ne vodi ničemu dobrom.
Danas su dvije godine kako sam se skinuo sa heroina. Proces "povartka mozga" i dalje traje, ali osjećaj slobode je nevjerovatan. Uživam u ovoj pobjedi svaki dan. Ta zla biljka me pretvorila u čudovište, bukvalno. Bio sam lopov, prevarant, bio sam čak spreman na sve da dođem do fiksa, u kakvu životinju me samo pretvorila, i kroz koji sam pakao prošao ljudi, to se ne može riječima opisati, ko je bio na tom zlu zna o čemu pričam. Najviše se kajem što sam povrijedio meni bliske ljude. Dobio sam u međuvremenu posao, šef mi je velika podrška, duša od čovjeka, kad su mi svi leđa okrenuli on mi je pomogao. Posle ovoga haosa, i kad sam se pomalo sastavio volio bih pronaći ponovo djevojku, oženiti se jednog dana i voljeti svoju porodicu. Transformacija iz čudovišta u čovjeka ide po planu.
Neopisivo me nerviraju žene koje govore rečenice tipa: “Mi smo trudni.”, “Mi smo papali.” “Jučer nam je izbio zubić.” Dajte shvatite da niste ništa posebnije od milijuna drugih žena koje su rodile i da to dijete ima svoj identitet. Još kad si počnu gladit stomak kad su trudne kao da je Aladinova lampa.
Poslednja dva meseca razmišljam da li da podelim ovo s nekim, jer mislim da ću pući i da će neko otkriti ovu tajnu. Moji najbliži znaju da nisam završio fakultet i podrška su mi u ovim nekim stvarima za koje ćete me vi možda osuditi. Naime, svima smo rekli da sam diplomirao ove godine (jer sam krenuo 2020.) a ja sam tek druga godina. Što je najgore neću ni sledeće završiti. Kako sakriti ovo što smo uradili, jer sad je kasno kad smo sve zvali i na slavlje povodom toga? Jedino čime smo ih zavarali je apsolventska fotografija a budale veruju da je to to. Kako ubediti druge i sebe u laž? Možda je problem što sam želeo (a i moji) da završim faks u roku, pa kroz ovu laž to 'živimo'... ne pitajte me otkud nam ovakva ideja.
Jednom dečko sa kojim sam se muvala me pozvao da idemo u jedan restoran, ali da šetamo do tamo, a to je nekih 30 min šetnje. Ja sam predložila da se nađemo ispred restorana, ili biciklima da idemo, ali je on insistirao na šetnji. Pošto sam punija, ja sam to shvatila kao da on hoće da ja imam fiz aktivnost da bih smršala, pa sam nešto izmislila i na lep način ga ispalila. :D
Sa 18 godina sam imao određenih psihičkih problema, u vidu depresivnog raspoloženja i anksioznosti. Odvažio sam se da sam potražim stručnu pomoć, iako nisam dovoljno ozbiljno shvaćen od strane porodice i prijatelja. Otišao sam do ambulante za mentalno zdravlje, neznajući da li mi je potreban uput. Kada sam stigao tamo, naišao sam na neprijatnost, sestra za pultom je bila užasno neljubazna i počela je bukvalno da viče na mene što sam došao bez uputa. Nisam se svađao sa njom, samo sam otišao, ali me je ovo još više ubedačilo, jer zaista nisam to očekivao od medicinskog osoblja. Naravno, ne mislim da je trebalo da me pusti bez uputa, ali mislim da sve može da se kaže na lep i normalan način.
Muško sam i ginekolog sam. Pošto mnogi to povezuju sa time da sam verovatno perverznjak, lud za seksom, za ženama i tako dalje, evo ovde ću napisati par stvari čisto da malo razbijem predrasude. Bio sam jako dobar đak u roditelji su mi nekako uvek sugerisali da upišem medicinu. I upišem ja tako medicinu. Kada je trebalo da se opredelim za oblast u kojoj ću se specijalizovati, nisam hteo da uzmem neku gde će mi ljudski životi biti u rukama. Ginekologiju sam procenio kao nešto što bi mi bilo najlakše. Lakše i od dermatologije. Ako neke infekcije i imaju iste simptome i ne mogu da odredim šta je, lepo ti uzmem bris, pošaljem te u laboratoriju, doneseš mi rezultate i prepišem ti terapiju. Regularni pregledi su takođe vrlo laki, i tako dalje. Sve u svemu, pacijentkinje gledam kao bilo koji drugi lekar i ne varam ženu.
Dok sam išla u srednju školu, početkom treće godine sam počela upotredno da radim, u piceriji. Majka zaposlena u firmi, sa kreditom, otac boluje od karcinoma. Niko me nije terao, ali sam bila svesna situacije. Negde pred kraj smene, vidno umorna, sa kapom i prljavom uniformom izlazim da očistim sve, a deca iz škole sede tu. Nikada neću zaboraviti njihovo smejanje i zadirkivanje. Zbog silnih obaveza, nikada nisam imala drugaricu u školi, niti bilo koga da podelim to sa njim. 😔