Moja priča. Bila sam jedna od popularnijih devojaka i gradu. Uvek sređena, doterana, pristojna. Mnogi momci su me hteli, ali ja sam se zaljubila i udala srećno. Sve je bilo bajno sjajno, ali je samo odjednom prestao da mi daje komplimente i bilo kakve pozitivne stvari. Gde god da se pojavimo ljudi me hvale, dive mi se, samo on ćuti i ne obraća pažnju na mene. Par puta sam ga pitala kako izgledam, kratko samo ,,lepo,,. Iskreno bilo mi je krivo, ali šta da se rada. Počeo je da me kritikuje, sve što radim ne valja, sve oko dece ne valja, a bilo je uvek čisto, ručak spremljen, deca kulturna, sve na mestu. Nije u pitanju nijedna druga, jednostavno neki inat. To je trajalo danima, mesecima, godinama. Odjednom mi se smučio, udaljila sam se od njega, i ne zanima me ni mišljenje ni kritika. Krivo mu je vidim, pokušava da me povrati, ali odlučila sam da ne mogu do kraja života da udovoljavam nekom. Sebi sam dobra i ne pada mi na pamet da gubim vreme više.
Ja sam jedan dečko sa kvarta iz Zagreba. Ona visokoobrazovana cura iz Novog Sada. Ljudi moji, ja bi svijet okrenuo naopačke za tu ženu. Volim ju kao što nikoga nikada nisam volio. Sve bi promijenio za nju. I državu i posao i mjesto i vrijeme. A znam da neće potrajat, to se već vidi u puno situacija. Daj Bože molim te ako mi ikada išta pokloniš, pokloni mi vrijeme s njom, ja ću sve ostalo odradit.
Moja sestra i njen muž ne dozvoljavaju svojim tinejdžerima telefon za vreme jela. Kada je vreme ručka ili večere svi sklanjaju telefone po strani i fokusiraju se na hranu i na razgovor. Kad su bili mali i pomažu joj u kuhinji i prospu nešto, ona smireno kaže ''nema veze i mama nekad prospe, sad ćemo da počistimo zajedno'' i da im krpicu. Ona i moj zet su im svako veče pred spavanje čitali priče dok nisu porasli dovoljno da mogu sami. Smatram da je jako posvećena majka i ugledam se u dosta stvari na nju sa svojom decom.
Bože, tek sada sa 35 godina sam shvatila da su sve svadbe identične. Drugačiji restoran i osvetljenje, ali ista atmosfera. Drugačiji stoljnjaci i ukrasi, ali ista hrana. Drugačiji bendovi, ali ista muzika. Drugačiji ljudi, ali isti ples. Sve je identično. Napravi se čitava fešta, uloži se gomila vremena od strane mladenaca, da bi na kraju završili sa svadbom koja ni po čemu nije bila ni malo drugačija od bilo koje druge. Dosadilo je ići na takve "događaje", zaista.
Užasava me danas rašireno mišljenje da žena sebi rađa dete i da treba da se 'organizuje', da niko nije dužan da joj pomaže, ni rođena majka, ni svekrva, ni prijatelji, božesačuvaj muž. Životinje znaju da je čopor način da vrsta opstane, a mi se grozimo na majke koje rade, imaju decu, čiste, kuvaju, održavaju kuću i sve to same - pa se još drznu da pitaju za pomoć. Nikada se više od žene nije očekivalo, a nikada manje empatije u ljudima. I onda - zašto nam je negativni prirodni priraštaj, zašto nas neće biti za 100 godina. Svi patriote i veliki vernici, niko stubu porodice da pomogne da preživi najteži i najhaotičniji period života. Naravno da će sve žena i majka, ali da li vam je svima toliko teško da ponudite da pričuvate dete na par sati, da se žena malo seti ko je u svoj toj jurnjavi i haosu i možda i za sebe uradi nešto.
Pojedini članovi moje rodbine i komšiluka me nazivaju papučarom zato što povremeno vozim dete u kolicima, okačim veš, operem sudove, usisam itd dok supruga za to vreme radi (u jednoj privatnoj firmi) i često je zauzeta a moje radno vreme je fleksibilnije, programer sam i često radim od kuće i više sam slobodan od nje. Nije da mi nešto mnogo smeta ali me nervira taj pećinski mentalitet.
Gledam žene i devojke s kojima me je varao na ovaj ili onaj način (seks, vrela dopisivanja, modrice od "prijateljskog" ugriza, jer su tobož drugarice) kako postavljaju slike sa muškarcima sa kojima su i tad bile, vere se, rađaju decu, putuju. Hrišćanka sam, ne želim nikom zlo, ali zaboli me. Ja se godinama oporavljam od njega i svega što sam saznala, sama u drugoj državi preživljavam svaki dan i sa psihologom pokušavam da se iščupam. Boli me njihova sreća... Eto rekla sam.
Bili smo na letovanju i malo je reći da mi ga je upropastio. Možda je problem u meni ali mi nismo uopšte kompatabilni. Na aerodromu sam videla da neće biti lepo i po sletanju započeta je svađa. Bilo mu je vruće i dala sam mu lepezu koja očigledno nije bila baš dobra i kada ju je uzeo počeo je sa svađom zašto sam ponela slomljenu lepezu i jel moguće da nisam proverila kakva je. Sutradan krenemo u obilazak, videla sam jednu zanimljivu prodavnicu gde sam se ukupo zadržala 5 minuta jer je njemu tu bilo dosadno. Kasnije mi je nabacio da nismo došli da kupujemo nego da letujemo. Izlazimo iz restorana i kažem kako ću opet ići do toaleta da bi mi on rekao "Zar nisi bila pre 10 minuta." Njemu se ne ide pa ne može da razume da neko ide u toalet 2 puta za pola sata. Prodavnica pored smeštaja, dođemo i setim se da sam zaboravila još nešto i scena kako sam tako zaboravna i kako on mora sad da izlazi. Čim sam došla sam raskinula a on mi nabacuje osećaj krivice kako ga nisam volela jer sam raskinula.
Imam 33 godine, srećno udata i imamo divnog sina. Planiramo još djece...svoje 20te sam provela menjajući momke, za svakog sam mislila "to je taj pravi", razočarala se 100 puta i već sam bila počela gubiti nadu. Sestra i majka su me uvijek osuđivale i smatrale me "curom lakog morala". Nisu shvatale da ja ipak tražim pravog na svoj način. Sestri je sad 38, bila je u 3 duuugačke veze koje nisu završile brakom, a i ti momci su bili loši za nju. Majka se 2 puta udavala i to su jedina dva muškarca sa kojima je bila. Moj savjet mladima danas, iz ovog ugla je: koristite kondom. I mijenjajte dok ne nađete prvu osobu za vas! Nemojte da vas pita starost, đe vam je bila mladost.