Pita me sestra da li mogu da kupim telefon sestričini za 18ti rođendan. Kažem važi, pošaljem poruku da li hoće ovaj ili onaj model, oko 200 evra su. Odgovara mi da hoće za 400 do 500 Evra sa dobrom kamerom. Nađem online jedan dobar model, snižen sa 400 na 220 Evra, neće ni taj. Sinoć mi šalje poruku da hoće Ajfon. Malu uče da bude grebatorka i sponzoruša. Naravno da neću kupiti ništa kad je nezahvalna. Samo bombonjera.
Kad sam počela da živim sa bivšim dečkom, shvatila sam koliko on zapravo nema osećaj za druge. Kada se skuva ručak, on uzme koliko mu se jede, a ne svoj deo. Kada uđe u dnevnu sobu, on automatski uzima daljinski i prebacuje na ono što on hoće iako ja tu sedim i gledam nešto na tv-u. Neke osnovne stvari po kući sam morala da ga učim da uradi, a i ono što ume se nikad ne seti ako ga ja ne podsetim. To me toliko opteretilo da sam počela da ga gledam totalno drugim očima i na kraju sam raskinula. Svi me kritikuju kako sam izgubila tako dobrog dečka, a ja se samo osećam da sam se oslobodila velikog tereta. On ovako stvarno jeste dobra osoba i lep je i zgodan, ali ja ne mogu ceo život da idem za nekim kao za malim detetom.
Došla nam je devojka na sezonski rad, jako divna, nasmejana i vredna. Svi gosti su je zavoleli ubrzo. Fasciniralo me je to kod nje da je radila svaki dan punom parom, ostajala prekovremeno, radila 2 smene itd...
I mene kao gazdaricu i radnike je zanimalo zašto to radi i zašto svoje slobodno vreme koristi da radi još više. Imale smo lep odnos, pa sam je jedan dan pozvala u kancelariju da rešim misteriju. Upitala sam je i njen osmeh je pao sa lica i glas joj je zadrhtao. Rekla mi je kako skuplja novac sa vidi svog dečka koji je jako daleko od nje i nisu se videli godinu dana, otežava im viđenje to što je ona u jako lošoj finansiskoj situaciji a njemu je majka jako bolesna. Rekla je da zato toliko forsira rad da može da skupi novac da ga što pre vidi. Sledila sam se nisam mogla da dođem sebi posle toga. Dogovorila sam se sa radnicima da dobije povišnicu i da joj poklonimo avionsku kartu. Njenu sreću i suze radosnice tada nikada neću da zaboravim. Ona mi je dala veru da ljubav još postoji u ovome svetu!
Danas mi je rođendan i prijatelj me je pitao šta bi poželela za rođendan. Ja sam razmišljala i nekako ništa ne bi poželela samo sve da ostane ovako kako je sada, moja poradica i prijatelji svi su živi i zdravi, svi rade, imam lep i miran život i stvarno uživam u svojoj kućici i harmoniji sa svojom porodicom. Hvala ti Bože na svemu tome! ❤️
Kod mog partnera volim što uzdiše tokom odnosa. To je kao neka povratna informacija koja nije potrebna samo muškarcima od žena već i obrnuto. Ne mora da bude previše glasno i učestalo a lepo je to čuti. Bolje nego da je nečujan.
Ovi što imaju po 20,30,40,50 godina i još nisu preboleli ljubav iz osnovne ili srednje škole, već kmeče ovde, smatram nenormalnima. To je simptom jednog daleko većeg kvrca u glavi kojeg treba rešiti. Ej, da sam bio sa Monikom Beluči i da me je ponizila i ostavila kao kuče, posle nekog vremena bih je preboleo i postala bi mi nebitna. Ovde i dalje konjine matore u brakovima i sa čoporom dece, a cmizdre za nekom fuljom ili magarcem iz srednje škole. Prva ljubav zaborava ima (za normalnu osobu) tačno da je iz oka ispala. Saberite se, ljudi!!!
Čim čujem od nekog da ne želi ići na godišnjicu mature, odma znam kakva je osoba u pitanju. To su tipovi koji smatraju sebe najpametnijima, a drugi su za njih svi budale i nisu vrijedni njihovog vremena, a u stvarnosti su strašno nezadovoljni svojim (ne)dostignućima i ne žele da drugi to slučajno primjete.
Imam 30 godina, tip sa kojim sam pričala 28. Ćaskamo, sve ide nekim normalnim tokom i sad ispaljuje pitanje: "Jesu li te u mladosti zanimali izlasci?" Naravno. Sad, u dubokoj starosti 31. godine ne pomišljam na izlazak dalji od prve radnje i pošte. Proputovala pola Evrope, SAD, deo Latinske Amerike. Nigde kao kod nas ne tretiraju kasne dvadesete i rane tridesete kao početak doslovne starosti. U Italiji babe kuliraju po vinarijama, bez ikakvih luksuziranja da se razumemo, sede u svom kraju noću, uživaju sa drugaricama po lepom vremenu. U Nemačkoj vidiš na tehno žurci čoveka od 50ak godina sa nekim svojim društvom. Onda se vratiš na Balkan. Moja generacija žuri da ostari. Vrhunac života je odlazak na tuđu svadbu. Nisu se do pre koju godinu treznili, sad glume svoje roditelje duplo starije od sebe. Svako ko izlazi iz te kategorizacije je čudan ili nesnađen.
Na poslovnoj večeri, pred 50 kolega i kolegica, šefova žena me je pred svima ponizila naglasivši kako nemam muža ni djecu i kako ću najvjerovatnije ostariti sama jer sam u kasnim tridesetim. Učinila je to ničim izazvana. Nije shvatila da od lude ima luđa i da od tog dana mladoj kolegici sa posla pomažem da razvede njenog muža, prvu fakultetsku ljubav, oca njihovo troje djece, bogataša i do tog trenutka vjernog muža. Kolegici je kupio automobil, stan, nakit a ta ista kolegica je meni sredila unapređenje, poklanja mi nakit, izvodi me na večere, plaća moje račune u znak zahvalnosti, čak me je spojila i sa njenim bratom. Draga, uskoro bivša šefova ženo, izgleda da ćeš ti biti jedina koja će ostariti sama.
Dobili smo bebu i ja sam odlučio da dam otkaz i ostanem kod kuće umjesto žene. Ona stvarno voli svoj posao i već nakon 2 sedmice se žalila da joj fali da izađe iz kuće i razgovara s odraslima, dok je meni muka svako jutro kad pomislim da moram na posao i najviše volim da budem kod kuće. O brizi za bebu nismo znali ništa, zajedno smo učili i čitali knjige i još uvijek učimo. Beba svakako pije flašicu tako da nema nikakvog razloga zašto se ja ne bi mogao uspješno brinuti o njoj, ali naša familija je puna osuda i komentara, za ženu pričaju da je bez srca što hoće na posao i "ostavlja bebu", a za mene da sam papučar što sam odlučio ostati kod kuće. A mi sretni i sve dobro funkcioniše, samo se familiji više baš ne javljamo.