Jedini razlog zašto sam otišla na 10 godina mature je da se pohvalim svojim uspehom i da mi svi zavide. Došla sam iz inostranstva, gde i živim, u svom novom bmw-u, svi su zinuli kad su me videli. Imam vrh posao i platu, putujem stalno negde, živim baš kako sam oduvek želela i drago mi je kad vidim ljubomoru kod drugih ljudi.
Tri godine smo pokušvali da napravimo dete. Tri godine ubeđivanja da je u meni problem i pored nalaza ginekologa da je sve u redu. Muškarčina nikako da pregleda sebe, nema šanse da je do njega. Sigurno je što sam u gimnaziji pušila, što sam trenirala previše pa sam i to prestala.. Sve je u stvari bilo do mene. Naravno da nisam to pričala nikome, a trebala sam, osim doktorki koja mi je rekla da bi suprug trebalo da se pregleda jer je često i u muškom problem. Nakon što sam mu to rekla počele su uvrede, da sam jalova, nesposobna, ko zna koje boleštine sam pre njega navukla pa sad neću imati decu, da će da me ostavi. I raskinuli smo na kraju. To mi je najveći poklon od Boga jer sam bila glupa da ćutim i mislim da je to možda ipak do mene. Sada ovo pišem dok u stomaku nosim drugo dete.
Dvadesete sam provela u nemaštini, boreći se da se obrazujem i nađem posao. Sada sam u 30im, konačno imam novca i želim da uživam u onome što sam postigla, da putujem i ugađam sebi. Okolina me osuđuje jer "to se radi u 20im, u tvojim godinama se rađaju deca". Sad sam ja sebična i loša osoba jer ne želim da rađam neželjenu decu već konačno kada imam slobodu i mogućnosti, želim sebi da ispunim želje i uživam u životu. Da, radije ću da dajem pare na putovanja, izlaske i šoping nego na pelene i vrtić. Neka sam loša zbog toga, ja sam konačno srećna.
Ne znam zašto je devojkama problem kad kažem da živim u kući sa roditeljima sa 34 godine iako relativno dugo imam odličnu platu za standard Beograda (1700e). Od kako sam počeo da zarađujem sa 23, ulagao sam u sprat porodične kuće da bi to bio moj prostor za život (ima 90 kvadrata sa 4 sobe, 2 mokra čvora, kuhinju i vrhunski balkon) i potencijalno služio za porodicu jednog dana. Imam vrata na ulazu na sprat, kao i zaseban prilaz spolja te se moji nikada ne mešaju, tim pre što umem da se zauzmem za sebe i postavim jasne granice. Sam obavljam sve popravke, kućne poslove, nabavke i doprinosim plaćanjem dela računa. Ne znam zašto bi se cimao sa kupovinom stana u ovo ludo vreme, kamate bolesno visoke, 30 godina si rob, izgubiš zdravlje i to za fazon max 55 kvadrata u kojima se ne može ni pošteno okrenuti, a kamoli podići porodica. Vi devojke kad ste pametne, izvolite, kupujte stanove, platite koji račun pa onda pametujte kako i gde živeti! Neki od nas smo zapravo i realni.
Imamo prijatelje koji svaki put kada dođu kod nas naš pas se ušunja sa njima i sedi sa nama u kući svo vreme. Juče kad su došli, videli da pas šepa pa ga nisu pustili da se muči uz stepenice nego su ga poneli i isto to su uradili kad su odlazili. Time su pokazali da je jednako bitan mada on to već oseća zato i želi da provodi vreme s nama.
Oduvijek sam samo željela da pronađem nekoga i da se volimo i da imamo svoj mir, ali nemam sreće u ljubavi. Prvi dečko me prevario, drugi me ostavio jer se preselio u drugu državu, treći me iskorišćavao materijalno, četvrti me ostavio nako 4 godine veze jer je shvatio da želi da proživi i da je mlad za tako dugu vezu, peti me prevario nakon 2 godine veze a šesti me lagao u vezi svega u svom životu i ispostavilo se da ima vjerenicu. Sve me to psihički uništilo, sve sam ih voljela i htjela sam ozbiljno sa njima. Onda se zaljubim sedmi put, imamo oboje 28 godina i sada smo 11 mjeseci u vezi i on mi je danas rekao da ne zna oće li ikada moći da bude sa mnom u braku jer sam spavala sa 6 muškaraca i njemu je to puno a i njegovim roditeljima se ne sviđam. Dokle više? Samo želim da me neko voli i da želi da bude sa mnom, zašto me svi lažu i povrijeđuju.
Ne želim da rađam decu dok ne budem sigurna da ću moći da im obezbedim dobar život. Ne želim da budem sebična i rađam jer ja to hoću, a onda oni da se pate u nemaštini. Želim da im obezbedim neku nekretninu, a ne da se ceo život vucaraju po iznajmljenim stanovima i uvaljuju u kredite. Želim da vide more, planine, druge države i gradove, a ne da prvi put vide more sa 20 i kusur godina. Želim da odemo u radnju i kupimo šta im se sviđa a ne da nose nasleđenu odeću komšija i rođaka. Želim da mogu da idu na treninge, razne časove, hobije, da izađu kad budu tinejdžeri, da imaju svoju sobu, da im obezbedim vozačku dozvolu, da ne moraju da počnu da rade sa 16 godina već da uživaju u detinjstvu. Ništa od ovoga nisam imala i nemojte ono "šta ti fali", mnogo toga mi fali. Puko preživljavanje nije dovoljno. Da ne pričam šta sve fali mojim roditeljima koji su se odricali svega da bih ja imala samo za najosnovnije. Humanije je nemati decu nego rađati sebično, a kako će živeti nije bitno.
Bio sam u teretani i kada sam krenuo da dižem tegove osjetim da sam zaboravio da skinem burmu. Skidam je kada treniram da se ne bi štetila i jer mi se ureže u prst tokom treninga pa mi stvori žulj. I tako ja krenem da radim vježbu i prilazi mi jedna jedna cura i tapne me po ramenu. Vadim slušalice iz ušiju da vidim šta oće i ona mi kaže: "Nije u redu to što radiš". Prvo sam pomislio da ona misli da pogrešno radim vježbu i pitam je na šta misli. Ona mi kaže "Viđeo si me i skinuo si burmu, nije to u redu prema tvojoj ženi. Treba da te bude sramota". Onda se okrenula i otišla je. U tolikom sam bio šoku da sam zinuo. Nisam je ni primjetio a kamoli da sam skinuo burmu zbog nje. Koliko je ona samo utripovana da misli da se svijet oko nje vrti i da sam htio da je muvam. Ne mogu da vjerujem.
Ali moj dida koji je sa 90 godina i štakom u ruci mene dovea do oltara (na vlastitu želju) jer sam jednom nakon tatine smrti rekla da mi je užasno žao šta ja taj trenutak nikad neću imati nego ću morat sama prošetat.
Dopisivam se s jednom curom i vidim ima među nama nešto, traje to neko vrijeme i dogovorimo se za spoj. Bio je to skoro pa sastanak na slijepo budući da iz slika nisam u potpunosti mogao vidjeti kako izgleda ali je bilo dovoljno da znam otprilike. I tako, idem prema kafiću sve nervozniji, šta ću sad. Stigne mi poruka ona je već tamo, ja taman minutu od kafića. Pogledam u lokal, vidim neka top cura, dotjerana, iPhone, sat, nakit, sve skupo na njoj i baš zgodna, ma je li moguće. Uslikam krišom kroz prozor i pitam jel to ona, kaže da je i da uđem. Samo sam rekao da neću doći i blokirao, ne treba mi neka očito plitka osoba koja misli samo na iPhone, skupu robu, nakite i nenormalno se dotjeruje. Sve i da ne traži sponzora očito je opsjednuta novcem i skupim stvarima, mene bi bilo sramota.