Imam 28 godina i ćerku od 4. Dečko mi ima 26 i živimo zajedno. Ćerka nije bila planirana, ali jednostavno se desila. Ja sam htela da je ostavim kad se rodila, ali on je obećao da će se starati o njoj i da će biti najbolji tata na svetu. Obećanje je i održao, pokazao je koliko je divan i nežan. Nikad je nisam prihvatila nešto previše blisko, ali nisam je ni gurala od sebe. Nekako sam bila u fazonu ako je tu, mora da je tu. Primetila sam da se za tatu mnogo vezala, dok mene ignoriše u svim situacijama. Sa njim ide u šetnju, spava, gleda crtaće, od njega traži da joj kupuje igračke, samo je on mogao da je uspava i da je nahrani dok je bila beba. Ja šta god da sam uradila, ignorisala bi me, kao da ne postojim. Jela bi samo šta joj on napravi i uvek kad se vrati iz vrtića trči njemu u zagrljaj, dok pored mene prolazi i ništa. Desi se da po 5 dana ne progovorimo ni reč, nekako imam utisak kao da je stalno ljuta na mene i ne reaguje. Njemu svaki dan kaže da ga voli, i šta je muči meni nikad.
Ako tražm posao, imam mnogo godina, ako tražim penziju, imam malo godina. Interesuje me kako i od čega da živim. Imam 57 godina.
Imam 32 godine i nikad nisam vakcinisan. Hvala mojim roditeljima jer su preispitivali autoritete onda kad niko nije.
Studiram medicinu, treća godina. U vezi sam već skoro 2 godine sa devojkom koja je lepa, pametna i dobra osoba. Jedini problem je taj što što ona ima samo trogodišnju frizersku školu. Moji roditelji, inače fakultetski obrazovani ljudi (otac doktor, majka pravnica) se žestoko protive toj vezi jer smatraju kako ona nije moj nivo i da ja "mogu bolje od nje". Volim je ali pritisak koji mi stvaraju roditelji i okolina je ogroman...
Da mi je bar jednom u životu, eto na jedan dan samo, biti senzualna, zavodljiva, privlačna, harizmatična, atraktivna, zgodna i lijepa žena. Da izgledam i da se osjećam tako kao sa neke naslovne strane svjetskog časopisa. Muka mi je više od nesređenosti, raznih kompleksa, nesigurnosti u sebe i onog osjećaja da ni u čemu nisam dovoljno dobra.
Volim da se probudim ranije, naložim vatru i napravim palačinke mami i sestri.
U ponedeljak mi je bio prvi radni dan. I video sam da šef preti, vređa i galami na svoje radnike i vikao je kako smo glupi, nesposobni i lenji. Bez opravdanja. Ja sam se odmah u utorak suprotstavio jer niko NE SME DA VIČE NA MENE. A tek niko NE SME DA Mi PSUJE PORODICU. Jesam pogrešio ali sam i došao na obuku. I naravno odmah hoće da se bije ja mu se smajao u facu i rekao slobodno ali da je pi*ka i da neće smeti. I dobijem otkaz. Jer se pi*ka iznenadila da će se neko smeti obračunati sa njim i naravno kukavica mi je sredio otkaz kod direktora. Sada su roditelji ljuti na mene jer sam nezahvalan ali uopšte ne želim da radim u takvim uslovima nigde i ni za kakve pare. Direktor je tatin prijatelj i zvao ga je i rekao mu je da sam bio previše bezobrazan i da sam zato dobio otkaz. Ali ne želi da priča licem u lice. Jer laže. Želim normalan posao. Da li tražim previše? Ovo ovde pišem jer će moja majka pročitati komentare. Pa će valjda shvatiti šta im ovako pričam.
Lik s kojim sam spavala jednu noć mi je slučajno našao kvrgu i spasio život na vreme. Vidite, vodka može dovesti do čuda!
Ne razumem potrebu za slikanjem gomile brendiranih kesa u shopingu i shareovanjem istih na društvene mreže. Kompleksi su čudo.
Nije mi jasno kako, npr. Amerikanci, mogu da se napiju slušajući njihovu muziku. Ne mislim bukvalno, ali oni nikad neće osjetiti pravo pijanstvo dok slušaš, a još i razumiješ, pjesme Tome Zdravkovića dok miriše domaća dunja.