Zaljubila sam se u dečka koji nema čak ni fejsbuk... Upoznali smo se u teretani, fizički me je privuko. Atletski gradjen, oko 2m visok, po grudima maljav, zubi beliji od snega. Medjutim, osećam se jako čudno, da napomenem oboje imamo po 30g. Hoću reci s njim je sve tako zanimljivo, kao da sam u pubertetu, čekam svaki njegov poziv/poruku. Žao mi je koliko su me društvene mreže promenile na gore... A on toliko neopterecen, opušten, čak ni ne insistira na odnosima iako smo već nekoliko nedelja zajedno, zadnji put smo gledali album za slike i neke filmove, pa ja lepše veče nisam provela. Na kraju smo celu noć vodili ljubav jer sam ja to inicirala. Presrećna sam i još ne mogu da poverujem da se sa 30g mogu zaljubiti tako. Takođe njegova ličnost je ako ne još i lepša, iako je pravnik, vidi se da je načitan, sofisticiran, pun nekako razumevanja. Verovala sam da nikad neću naći pravog za brak, a sad ne verujem da bi posle mesec dana veze rekla da bez razmišljanja. Ne znam grešim li.
Kad smo se upoznali bili smo mladi, izlazili smo i zabavljali se. Vjenčali smo se nakon 7 godina veze, imali smo u tih 7 godina samo sitne svađice. U braku smo 7 godina, zadnje dvije se potpuno promijenio. Od normalnog čovjeka sve više se pretvara u luđaka, sve mu je povod za svađu, radi probleme oko ničeg. Većinu vremena je pakao s njim. Radimo, lijepo živimo, nemamo većih problema ali on se jednostavno nenormalno ponaša. Izdere se ne mene bez razloga, sve mu smeta. Nisam osoba koja može i mora trpiti, pokušala sam razgovarati s njim milijun puta i nema rješenja. Kad ude u prostoriju kao da se nadvije crni oblak, unese nervozu, ljutnju. Ozbiljno razmišljam o razvodu.
Moji svako jebeno jutro se deru, jer tako pričaju. Brat dođe sa malom decom i celi dan su tu. Ja jedan dan ne mogu sastaviti da se naspavam ko čovek, jer uveče do kasno moram da učim, jer jedino tad buke nema i mogu. Problem mi je da se skoncentrišem tako nenaspavana i umorna, slabo šta i zapamtim. Mojima ja pričam, ali oni mene uopšte ne bendaju, ne zanima ih to, a očekuju neke dobre ocene na fakultetu od mene, ako išta prođem ovako uopšte biće dobro. Ne daju mi da uzmem neku sobu da se odvojim da imam mir, jer kažu da nema potrebe, a ja sopstvenih primanja nemam. Ne znam više stvarno šta da radim...
Moj otac se neposredno posle završetka studija zaposlio u mašinskoj industriji i tu je proveo svoj radni vek. U jednom trenutku obavljao je dužnost HR menadžera (kako bi to sada popularno nazvali) i bio zadužen za zapošljavanje novih kadrova. Nije bio ni psiholog ni lajf kouč. Moj otac je diplomirani mašinski inženjer. Znao je svoj posao i prilikom testiranja kandidata postavljao je tehnička pitanja i zadavao zadatke iz struke. Nikad nije omašio prilikom zapošljavanja kandidata. Uvek je izabrao pravog. Zašto? Jer na poslu se zahtevalo da znate posao (vezan za mašinstvo) a ne da izigravate klovna. Zato su i pitanja bila konkretna, jasna, profesionlna i nisu zadirala u privatnost kandidata. Nikog nije bilo briga da li pušite, pijete, kockate se (sve to van radnog vremena), nemate stila za oblačenje, imate kućne ljubimce, gde vidite sebe za deset godina, koja je knjiga na vas ostavila najvažniji utisak, koji biste sendvič bili ako bi vam neko ponudio da budete sendvič... Svi su bili tim.
Obiteljska večera, svi za stolom, i prilog bila cvjetača. I sad, svi malog brata nagovaraju da jede cvjetaču. I baba govori: "jedi sine, skupo je to"( u nadi da će tako prije pojesti), a on na to onako punih usta kroz plač: " pa što kupujete kad je skupo". Hahaha oprošteno mu je bilo, nije morao jesti 😆
Nemam načina da zahvalim svojoj svekrvi onoliko koliko bi trebalo. Kad smo se venčali nismo mogli da živimo sami, jer sam tada bila bez posla. Toliko razgovora sa mnom kao sa kćerkom, toliko razumevanja i podrške, svekar kao drugi otac. Toliko topline u kući, radosti kad su dobili unuka, ne mogu da vam opišem. Iako su slabijeg obrazovanja, iako neke kompleksnije stvari ne razumeju toliko su dobri, vredni, topli ljudi, puni ljubavi za sve iako su se mučili u životu. Dok moji -,,intelektualna elita", fakulteti, knjige, sve znaju o svemu, uspešni u poslu-toliko ogorčeni, besni, svađe stalno, kukanja i etiketiranja drugih da je nepodnošljivo. Dok sam živela sa njima imala sam 3 hronične bolesti. Juče na kontroli saznam da više nemam nijednu. Ubeđena sam da me je ta toplina i mir u muževljevoj kući, život bez stalne tenzije, kao i naša ljubav naravno iscelila. Zahvalna sam Bogu na njima.
Pronašla sam svoju srodnu dušu, osobu koja je jednostavno na istoj valnoj duljini kao i ja. Radimo skupa i često se desi da nakon smjene ostanemo pričati na parkingu po sat vremena, razgovor tako teče da zaboravimo i na vrijeme. Toliko smo slični, dijelimo zajedničko mišljenje o gotovo svemu i on je prvi s kojim mogu razgovarati na svaku temu. Obrazovan, mudar, sluša, razumije. Radimo već 3 godine skupa i toliko uživam u njegovom društvu. Problem je u tome što je stariji od mene 40 godina, mogu reći stariji za dva moja života skoro. Ono što je on prošao mene tek čeka. Sutra odlazi u mirovinu, zadnji nam je radni dan zajedno. Danas mi je rekao da mu je žao što nije 40 godina mlađi, pa da me pozove van. Da se razumijemo, između nas nema ničega seksualnog, niti me privlači na taj način, bilo bi skroz uvrnuto da je tako. Ali još niti jednom nisam srela muškaraca s kojim sam toliko uživala u razgovoru. Isto je on rekao za mene.
Imali smo po 16 godina kad je zatrudnela. Bio sam uplašeni klinac. Pričali smo o tome par dana, hteo sam da abortira, ali ona nije. Nisam znao šta da radim i pobegao sam. Prošlo je 4 godina otad, retko bi mi dozvolila da ga vidim, a danas sam saznao da je verena i da će sa mužem i našim sinom živeti u inostranstvu. Satima pokušavam da razgovaram sa njom, ali bezuspešno i svi mi govore da nemam prava da viđam svoje dete jer sada ona sređuje svoj život. Bojim se da više nikada neću videti svoje dete.
Kada sam odlučila da se razvedem, odluka je bila izuzetno teška. Razmišljala sam o sinu, o sebi, o tadašnjem mužu, o tome kako ćemo, gde i od čega živeti, na čiji će teret otići njegovi veliki kockarski dugovi za koje sam tada saznala, kako bi sve izgledalo ako ostanemo zajedno i odlučila da u braku bez ljubavi i poverenja ne želim da budem, ne želim da crnčim da bih vraćala dugove čoveka koji me mesecima potkradao dok sve nije uzeo, i nikako ne želim da mi sin raste u takvoj nazovi porodici. Nisam uopšte uzela u obzir šta će se pričati o meni, ali nije mi svejedno kada me ljudi osuđuju. Pitam se da li sam zbog toga loša majka.
Zajedno smo četiri godine. Veza mi je upala u monotoniju, svaki dan je isti. Momak ide na posao, vodimo ljubav kada se vrati kući, onda on čita knjige, igra šah i spava. Radi za bednu platu, nigde me ne izvodi i ništa mi ne kupuje. Vikendom šetamo parkom i, naravno, nikad neće da sednemo u neki kafić i popijemo piće jer to je njemu "bacanje para", a ja volim da budem viđena kako pijem najskuplji koktel. Možda ga ne bih ni varala da nije takav mlakonja. Monotoniju u vezi ubijam sa maminim kolegom, on me izvodi na fensi mesta dok je momak na poslu, kupuje mi skupe poklone... To mi mnogo znači, osećam se moćno i poželjno.