Kao mlađi bio sam ubeđen da su ljudi koji imaju malo prijatelja dosadni i naporni pa da zato niko neće da se druži sa njima. Kako starim vidim da je situacija skroz drugačija. Najbolji ljudi koje poznajem nemaju mnogo prijatelja.
Nikad ne otvaram vrata kad neko zvoni. Ko želi da dođe, najaviće se. Ostale ne primam.
Želim podijeliti priču s vama o pravoj ljubavi, ne onoj između muškarca i žene nego onu majčinsku ljubav. No da ispričam, ostavila me cura kojoj sam htio pokloniti svijet provesti svoj život s njom. Dolazim kući, vidno shrvan, pokušavam se srediti, nabaciti osmijeh jer ne želim da još svojim problemima pogoršam majci stanje. Inače majka mi je bolesna i gura ona nekako s tim i mi s njom zajedno. Nego brišem suze, nabacujem osmijeh, mati sjedi na kauču sprema se za spavanje. Želim joj reći nekako da ne ide spavati da mi ubije tu noć i vrijeme da ne mislim o njoj ali ne mogu. Pričam tako s njom i ona da pođe leći stane da prvu stepenicu i reče mi; “ a da spavamo večeras u dnevnom ?”. Gledam ju i kažem, pa mogli bi. Donosi jorgan i plahtu stavlja na kauč pa mi reče tiho; “ sine, jel znaš ti da će tvoja majka makar bila jedina, uvijek da te voli“. Ne plačem nikada prid nekim, ali ovaj put su mi oči bile pune suza. Noć i jutro smo proveli smijući se. Majko, ljubavi srca mog !
Kad sam bio u Aziji probao sam paštetu od psa i mnogo mi se svidjela. Toliko da sad razmišljam da li je moguće kod nas otvoriti farmu pasa od kojih bi se pravila pašteta. Ko zna, možda postane i popularna među turistima na plaži, haha. Ovo zadnje je naravno šala ali mislim da bi biznis sa pas-paštetama mogao imati mnogo potencijala, samo da ljudi prestanu biti toliko zatucani i otvore svoje vidike prema novim iskustvima, da obogatimo našu balkansku kuhinju sa jednim novim, psećim dodatkom.
Volim kada konobar ugađa meni... Ja sam npr. tip da čekam da mi konobar zaveže krpu oko vrata, da mi sipa čorbicu u tanjir, da zabavlja decu dok mi ručamo, volim kada je pokoren nama koji smo gosti, da udovoljava sve što poželimo u restoranu, obavezno kada donese hladno pivo da izmeri temperaturu uz toplomer da dostavi... Moja žena obožava deserte, često želimo neki kolač na probu, ako nam se ne sviđa mi to ne platimo već objasnimo konobaru da bi to moglo mnogo bolje, itd.
Izjave mojih najbližih u danima nakon rođenja moje kćerkice ću pamtiti cijeli život. Muž: hvala ti što si se žrtvovala 9 mjeseci za ovo naše malo čudo. Mama: ne mogu vjerovati da moje malo dijete ima dijete. Tata: duša didova, vratila si nas u život! Sestra: zar je moguće da se neko može ovoliko volit? Brat: dat će tebi ujko sve, i bubreg ako treba. Bilo ih je još, ali ove su mi u datim trenutcima baš odzvonile u ušima. Sretna sam do neba. :)
Kad sam bila baš mala, mama me je uključivala u sve kroz igru. Kad je imala mnogo suđa da opere, meni bi napunila mali lavor mlakom vodom i dala par sudova da "operem". I uz to bi pričale i šalile se zajedno. Dete može u sve da se uključi, čak iako je premalo.
Devojke se lože na samouverenost više nego na finoću. Ok je biti fin, pažljiv i kulturan. Ali uvek će pre "upaliti" vaše samopouzdanje i sigurnost u samog sebe i npr. poruka "prolazim ispred tvoje zgrade, izađi za 5 min" ili "čekam te za 10 min tu i tu", umesto "eeej, jel možeš možda da izađeš za 5 min ? :) " . Naravno, ovo važi samo ako joj se sviđate. Mada i da joj se ne sviđate, svideće joj se vaša samouverenost. Koliko god bili nesigurni u sebe, ponašajte se samouvereno!
Ne volim svadbe ni slične proslave. Pogotovo rodbinske. Dok sam bila niko i ništa sva ta rodbina me ponižavala i ismevala kad god bih se našla u njihovom društvu. Sada kada dobro zarađujem i dobro izgledam bombarduju me porukama i pozivima. Nedavno je ćerka mog ujaka pravila svadbu i ja nisam htela da idem kao i do sada. Međutim, moja mama je izdramila kako je to sramota itd. Kako mi je bilo žao mame obećala sam da ću se pojaviti čisto radi reda na sat, dva. Ta rođaka koja se udavala, naglasila je da niko od žena i devojaka ne sme imati na sebi nešto belo, dok muškarci i deca mogu. Ja sam uvek mrzela ta pravila, ali ajde ispoštovala sam. Obukla sam čisto crvenu satensku haljinu. Došla sam na svadbu malo pre venčanja, čestitala, kulturno se javila kome je trebalo. Ostala sam nekih maksimalno 3 sata i otišla kući. Par dana nakon svadbe rođaka me nazvala i rekla da sam joj upropastila svadbu jer su svi muškarci gledali u mene i jer sam otišla među prvima pa su svi komentarisali što sam otišla.
Dogovorila sam se sa drugaricom sa faksa da se vidimo i taj dan mi ona šalje poruku kako je bolesna i da nećemo moći da izađemo. Par minuta kasnije mi stiže poruka "otkačila sam ovu debelu s faksa, viđamo se večeras". Iste sekunde je obrisala poruku ali ja sam već bila na telefonu i pročitala sam čim je stigla. Ona ništa posle toga nije rekla, a ja ne znam kako da se ponašam. Jako sam razočarana i tužna, smatrala sam je drugaricom, a ona mene debelom koju treba otkačiti da bi se s nekim drugim videla.