Imam dva dečka - jedan emocionalni, drugi seksualni. Emocionalni dečko je tu za mene kad mi treba, potpora mi je i voli me, zabavlja, vodi svakuda. Seksualni dečko je tu samo za seks, budući da je emocionalni dečko djevac pa mu ne dam (a meni seks jako treba) (zapravo mi je žao trošiti se na njega jer je to onaj tipični mutavac kakav se gadi svakoj ženi da slini po njoj) . I već tri godine ne znaju jedan za drugoga i sve štima. I nadam se da će tako i ostati još neko vrijeme.
Shvatila sam da je ravnodušnost gora i od ljubavi i od mržnje.
Imam devojku i rođendan joj je 8. marta. Kupujem joj dva poklona.
Kao dete sam bio vrlo nestašan, bukvalno pravi mali delikvent. Tukao sam se sa drugom decom, krao im pare i užinu, lagao moje, lagao nastavnike sve do jednog dana kada na vrata moje kuće nisu pokucala dva policajca. Ukrao sam dve kutije mančmeloua iz prodavnice i to ne zbog toga što nisam mogao da kupim nego iz čiste obesti, kao sam nešto prkosio sistemu. U policijsku stanicu sa mnom pođe i moj ćale jer nisu mogli da vode samo mene maloletnog. Ćale plače, glasno se pita gde je pogrešio i jedan od policajaca, stariji lik, zatraži njegovu dozvolu da nasamo popriča sa mnom na šta ćale pristane. Kako me je uveo u kancelariju tako mi je zalepio šamar da sam umalo pao. Drao se na mene, pokazivao mi leševe narkomana, izbodenih beskućnika i stalno me pitao da li želim takav da budem. Izašao sam iz kancelarije u suzama, ali sa važnom lekcijom. Sada sam ja policajac i dok sam živ neću moći da se zahvalim tom čoveku što mi je u pola sata pokazao kakav ne treba da budem.
Ostavila sam dečka jer je sa juga. Ja onaj nakaradan govor i manjak padeža ne mogu da podnesem!
Ne volim ljude koji se ponašaju drugačije prema meni kada smo u nekom društvu i kada smo sami. Drugačije u smislu počnu da me ignorišu, da me možda čak i tovare. Podguzne muve, to su ljudi danas.
Devojka mog sina se često tušira kod nas, jednom se ona tuširala sin izašo do prodavnice, a ja je kroz ključaonicu gledao i bila je seksi.
Želim muškarca pored koga ću se osjećati maženo, paženo, voljeno, zaštićeno, strastveno i najvažnije, sigurno.
Jedino što želim u životu, u budućnosti jeste da me moje dijete vidi kao najboljeg prijatelja. Da ne mora nikad prolaziti kroz stresove oko najglupljih dječijih sitnica. Kad god bude imao/la problem, da zna da ćemo to riješit samo ako se osloni na mene. Zaklela sam se da moje dijete neće nijednu noć leći u krevet puno briga i strahova za koje ne smije nikom reći, a ustvari su to sitni problemčići. Ne želim da me laže kao što sam ja svoje, da smišlja svakakve gluposti dok mu se tresu i ruke i noge i svaki dio tijela. Ne želim da doživi stres zbog jedne ocjene. Želim da tom djetetu budem i majka i prijatelj i oslonac kojeg ja nikad nisam imala ni u ocu ni majci, a bili su Bogu hvala uvijek zdravi, živi, oboje kući, dobro radili, dobro živjeli, ali džaba kad im niko nije rekao da se dobar odnos s djecom ne gradi od 18 godine nego od malena. A dijete svašta do tad nauči, istrpi, snalazi se, stresira... A zbog čega sve to?