Drugarica se naljutila na mene jer ne želim da joj dođem na rođendansku zabavu. Slavi u stanu i dolazi oko 10ak ljudi, a to su sve oni koji svaki dan izlaze po kafićima, prave žurke, grle se i ljube, ne poštuju nikakve mere bezbednosti. Pored mene, na žurku neće doći samo još jedna devojka kojoj je majka u bolnici, u kritičnom stanju zbog virusa. Drugarici je sve to “glupost” i “preterivanje” i kaže da je razočarana jer smo odbile odlazak na njen rođendan zbog virusa. Neka, meni je moje zdravlje, kao i zdravlje mojih članova porodice bitnije nego bilo kakav rođendan.
Sve ove ljude što se snimaju dok voze bih prijavila policiji.
Muškarci su ti koji sputavaju žene u životu, a ne djeca. Svaka žena zna da je sposobnija od muškarca i svaka spušta kriterije i poginje glavu zarad braka, porodice, djece. I muškarci su svjesni toga pa svoje žene drže pod kontrolom, jer je u suprotnom ne mogu stići...doći će vrijeme kada će žene mućnuti glavom, i neće više biti porodica u klasičnom smislu a sve zbog nepoštovanja žene.
Tokom predigre, dečko me nije mogao držati uza zid, ladno me ispustio na pod bez upozorenja da nema snage, nakon čega me iznervirano uštinuo za struk i rekao 'imaš salo, kreni vežbati'. Imam 51kg, visoka sam 162cm i vežbam svaki dan. Ostavila sam ga. Od zajedničke prijateljice sam saznala da sada govori kako sam 'glupa plavuša, iskompleksirana zbog viška kilograma i manjka visine'. Razočarana sam s kim sam bila.
Pošto sam rođena tačno 32 minuta posle ponoći moja baka mi je svake godine za rođendan u 00:32h slala istu poruku:"Srećan rođendan. Voli te baka.". A deka bi me uglavmom zvao u toku dana da čestita. Baka je umrla pre par meseci, meni je prekjuče bio rođendan i naravno da nisam očekivala poruku, ali poruka sa njenog broja je stigla u tačno vreme, samo što je ovoga puta glasila "Srećan rođendan. Voli te deka, a siguran sam i baka još uvek.". Preplakala sam ceo dan. Nedostaje mi.
Studirala sam, imala tri cimerke u stanu. Bila je subota, a ja ostala bez i jednog jedinog dinara u džepu do ponedeljka. Imala sam sarmu u zamrzivaču, pa sam planirala da je jedem naredna dva dana jer je bilo dosta.. Te subote sam do uveče ostala kod drugarice da vežbamo nešto za faks. Vratila sam se u stan, mrtva gladna, otvorila zamrzivač,, kad ono, nema sarme.. Pitam cimerke šta se dešava, kažu mi da su njih dve pojele, još uz neki podsmeh.. kao "dugo je stajalo u zamrzivaču, mislile smo da ti nećeš".. posle su one otišle negde, a ja sam celu noć preplakala.. ne zbog gladi toliko koliko zbog toga što nisam mogla da verujem da postoje takvi ljudi (znale su da mi moji šalju oko 1000din nedeljno). Na svu sreću, treća cimerka me je sledećeg dana odvela u menzu i na svoju karticu mi uplatila sva tri obroka, iako nikad nismo bile bliske. Tek tad smo se počele družiti, a i danas smo jako dobre prijateljice. A druge dve cimerke me samo podsećaju na to koliko zla postoji u svetu.
Pre pet godina smo drugarica i ja došle u Italiju radi obilaska lepota severa države i nezaboravno se provele. Prilikom posete jednoj vinariji, upoznale smo prelepog Italijana, s kim smo nastavile druženje ostatak dana. Kad smo se vratile u Srbiju, nastavila sam da se redovno čujem s njim, a ubrzo je došao kod mene i otpočeli smo ljubavnu vezu. Dve godine smo muku mučili sa kilometrima, onda se preselio kod mene. Međutim, dobili smo bolje poslove u njegovom gradu i od tad živimo tamo. Moj život je postao bajka. On je najpažljiviji muž i najbolji tata našim blizancima, imamo visoke plate i jednostavno uživamo u svakom trenutku života. Pišem vam ovo pijući preukusno belo vino i jedući još ukusniji sir i pršut.🥂
Moj dečko mnogo dobro zarađuje i obezbeđuje nam vrlo lagodan život. Ja radim u firmi u kojoj (kao i većina) imam nadprosečnu platu. Međutim, ipak ne volim da pričam sa svojim koleginicama o svom životu, jer odmah osećam zavist pa mi bude neprijatno. Kada mi izmakne tokom razgovora za ručkom gde smo na primer proveli vikend ili da imam kućnu pomoćnicu, odmah osetim da me gledaju prezirno kao sponzorušu. Ljudi vrlo lako osuđuju kad neko ima i živi lepo, a pojma nemaju šta je sve trebalo da se dođe do toga. Ni nama nije sa neba palo. Kad sam ja upoznala mog dečka, on je u svom poslu bio maltene niko i ništa. Bilo je vremena kada smo živeli samo od moje (tada još početne) plate. Kada je osnovao firmu, uložili smo i rizikovali svu ušteđevinu i posledji evrić što smo imali. Noćima nismo spavali, radili i vikendom i u večernjim satima dok nije sve krenulo kako treba. Sve sam ja to s njim prošla. A sad, eto, ja ispadam sponzoruša zato što uživam u tome što je on stekao uz moju podršku.
Juče sam ocu i majci kupio i odneo mobilne telefone, na šta je moja devojka pitala što nisam kupio i njenima, rek’o pa to nije čokolada, već dosta košta. Od toga je napravila dramu kako ih ne smem razlikovati itd, naljutila se i počela da preti, malo sam bio u šoku pa joj otvoreno reko da nikog nisam dužan da finansiram, kada imam svoje dete tada ću biti, ovako je dobra volja i to što njoj dopuštam da živi u mom stanu i plaćam račune i hranu sam, čak vozi i moj auto bez da je jednom napunila gorivo, a ne nešto više... Gospođa je uvređena otišla u drugu sobu, neka zaradi sama i neka počne plaćati sve po pola, a sa ostatkom neka poklanja kome želi, mnogo sam ja izgleda mlak pa me gaze... A moji iako mogu 10 takvih telefona kupiti, obradovali su se što su dobili to od mene, želim da ih vidim i čujem kad nas već dele 300km, iako je majka posle zapakovala uz hranu da se nađe skoro cela vrednost oba telefona.
Odlučio sam da budem sponzor detetu. Imam 24 godine, zarađujem svoj novac i završavam master studije. Odlučio sam da pomažem nekom detetu jer svoje trenutno nemam. Trenutno tražim dete kojem treba pomoć i našao sam dete u Siera Leoneu. Kada sam rekao svojim roditeljima šta ću da uradim oni su pobesneli i rekli su: "Zar ne znaš koliko dece nema novca u Srbiji a ti daješ novac detetu u Africi? !? " Ja sam joj rekao "Kod nas deca većina imaju vodu i struju, a u Afruci ni struje ni vode i jedva hrane, neka deca ni majku ni oca, sa školama koje su izgradili volonteri, u stalnom riziku od opasnih bolesti, sa rizikom od kidnapovanja i regrutovanja, u nehumanim uslovima u život. " Bio sam u Africi i znam šta pričam. I mislim da sam u pravu.