Moja majka je oduvijek bila moderni rob i nečiji službenik. Kao da je mislila da je svaka budala iznad nje. Najgore je to što je tako učila mene i brata, da vječito budemo pokorni i poslušni, ne daj bože da se za nešto borimo. Ćuti, ne svađaj se, ne zamjeraj se. Jednog dana ja dođem kući i ispričam kako mi je poslodavac predložio sporazumni prekid radnog odnosa, koji ja nisam htjela potpisati. Ako mu ne trebam, neka me lijepo otpusti i da otpremninu, da mogu i na biro otići. Potpišem li ovo drugo, niko prema meni nema obaveza i nemam nikakvih prava, a on bi na moje mjesto doveo nekog drugog i tako u krug. Majka je zamalo doživjela nervni slom. Kako će ona njemu u oči pogledati od sramote (poslodavac i ona su bili komšije). Ja sam je pitala ko ti je draži od nas dvoje, čija dobrobit ti je važnija, a ona i dalje po svom. E pa draga mama, nisam ja ničiji rob, ja samo pošteno zarađujem, a taj tvoj "prijatelj" ako je htio firmu, neka zna da to nosi sa sobom i odgovornosti, a ne samo zaradu.
Nosim leće i naočale. Naočale većinom nosim kod kuće, dok leće uvijek stavljam kad idem negdje van. Jedno jutro krenem na faks stavim leće i jave mi da je predavanje odgođeno. Ostanem kući i nakon nekog vremena upalim tv, stavim cvike na glavu i ne vidim apsolutno ništa. Panika, čoraviji nego što sam bio. Šta ću, gdje ću, nazovem doktoricu da imam ozbiljan problem i ne znam šta se dogodilo. Žena me smiri kaže da dođem pa ćemo vidjeti što dalje. Jedva se dovezem do nje, skinem naočale odmah na ulazu u ordinaciju kad odjednom vidim savršeno. Tek sam tada shvatio da sam stavio naočale i leće istovremeno. Doktorica je oplakala od smijeha, a mene blam pojeo.
Ostavila sam dečka kada mi je rekao da nikada prije mene nije poljubio djevojku. On ima 33 godine, ja 32. Imao je vremena kad da proba te stvari, neću mu ja sad u pola života biti učiteljica ni za što. Ako nije do sada, ne treba ni od sada. Jadnik.
Produkt sam braka iz koristi, kada je nestao sav novac majka je počela da vara mog oca zbog čega je on počeo da pije. Uvek je bila mrzovoljna jer nikada nije bila zadovoljna svojim životom, čak je i jedan period bila u depresiji zato što je ljubavnik ostavio. Zbog toga sam uvek bila zapostavljena, na roditeljske sastanke mi niko nije išao, išla bih u prljavoj odeći, o skuvanom ručku nakon škole sam mogla samo da sanjam. Niko nikada nije stajao iza mene, što su svi u školi primećivali i stoga me ponižavali, kako deca tako i neki prosvetni radnici kroz celo moje školovanje. Često bih kao mala posle škole išla kod jedinog školskog drugara kojeg sam imala kako bih jela i kako bih bar na trenutak osetila ljubav i toplinu doma. Sada imam 27 godina, majka me je još u 14-oj ostavila kod oca alkoholičara sa kojim živim i dan danas jer od minimalca ne mogu da se osamostalim, i često se pitam da li bi mi život bio bolji da su mi i roditelji bili.
Zbog zabrane kretanja penzionera, jednom deki iz mog kraja odlazim u kupovinu i obavljam sve što je potrebno umesto njega. Živi sam, ima decu i unučad koji su u drugim gradovima, dolaze vrlo retko da ga obiđu i to samo kad znaju da mu je stigla penzija pa da se ogrebu. Priča mi kroz tužan pogled, jecav glas i suze kako ga nijednom za vreme ove vandredne situacije nisu pozvali makar da ga pitaju kako je, da li mu nešto treba, ima li kako do namirnica... Ja sam se svojevoljno ponudila da ga služim, insistirala sam i nije mi teško sto puta na dan da me zove da mu nešto treba, a nije mi niko i ništa, komšija. Ne razumem ljude poput njegove dece i unuka, da ih toliko baš briga za njega, da se nisu udostojili barem da ga okrenu i prozbore sa njim koju reč. Nudio mi je novac za usluge koje mu ispunjavam, ali naravno tako nešto ne dolazi u obzir. Ovo je samo moja dobra volja i potreba da mu pomognem, što ću nastaviti i kada prođe ova situacija.
Sa svojom ženom nemam problema jer sam je upoznao na najgori mogući način i tačno znam šta me čeka kada je besna, nervozna ili ljuta. U zgradi u kojoj živim ona se doselila kao podstanar. Nije se prošlo mnogo, a ona je počela da pravi žurke do zore. Pošto samo prvu smenu radim milion puta su me probudili u sred noći i tako do alarma buljim u plafon i slušam njihovo nekvalitetno pevanje. Jednom mi je prekipelo, obukao sam se, zgrabio bejzbol palicu (da budem uverljiviji) i njome počeo da lupam po njenim vratima. Izašla je i nije ni malo ustukla iako sam pretio da ću razbiti i nju, i stan i sve što imaju u stanu. Muška ekipa koja je tamo bila je samo ćutala, a ona me je izvređala na mrtvo ime i prezime. Tri meseca smo bili na ratnoj nozi dok me jedne večeri nije pozvala na pivo pomirenja. Tada sam video da nije baš tolika ludača kakvom sam je smatrao i zaljubili smo se jedno u drugo. Ostalo je istorija.
U šoku sam! Moja ćerka mi je priznala kako se prošli mesec porodila, da je krila trudnoću i da je dete u domu za nezbrinute. Moja porodica je odličnog finansijskog stanja i nemamo nikakvih problema sa novcem. Isto tako, muž i ja nemamo ništa protiv da dobijemo unuče. Čim mi je rekla za da se odrekla deteta izudarala sam devojku od 23 godina. Kada su sinovi čuli buku, odmah upadoše u sobu.. Svi su se čudili kada sam je istukla, jer ih nikada nisam tukla kada su bili mali. Pokrenuli smo postupak da se dete vrati kući, ovoj mojoj ću sve da tražim da mi ispriča zašto je to uradila. Ja ne razumem od koga je nasledila da ostavi rođeno dete. U šoku sam!!!
Ova pandemija mi je omogućila da radim od kuće (inače moj posao zahteva terenski rad), da budem sa detetom, suprugom, završim sve što sam odlagao zbog nedostatka vremena. Da mi ne nedostaje koleginica (ljubavnica) mogao bih ovako večno...
Upoznao sam jednu ekipu kada mi je bilo 19 godina, a njima od 30 do 36 godina. Dolazili su na teren posle posla da igraju mali fudbal pa su često u nedostatku sparing partnera igrali protiv moje ekipe. Mi smo ih tada zezali da su gerijatrija, da je bolje da idu da gledaju Dnevnik nego što igraju fudbal i redovno smo ih dobijali. Kada se završi utakmica, oni nam daju pare i pošalju nas do prodavnice po pivo za sve i onda tako dugo sedimo i pričamo. Toliko smo se skontali da sam bio svima na venčanja osim ovom najstarijem koji je već bio oženjen. Jednom od njih sam krstio dete, a skoro za sve njih bih glavu dao. Sada ja imam 35 godina, oženio sam se u novembru prošle godine i nije bilo srećnijih gostiju na svadbi od te ''fudbalske ekipe''. Pevali su, grlili me, dovukli muziku i masno je platili, igrali celo veče i uveseljavali goste više nego bilo ko od nas. Taj najstariji iz ekipe sada ima 52 godine, zove me još uvek ''sine'' kao kada me i upoznao i plakao je od sreće više od mog ćaleta.
Bilo mi je dosadno pa sam napravila eksperiment. Na jednoj dejting aplikaciji sam napravila dva profila, ali nijedan lažni. Na oba je bilo moje ime, isto sam svima odgovarala, samo su slike bile drugačije. Na prvom slike bez šminke ili sa jako malo iste, obučena u odeću koja ne otkriva mnogo, nasmejana, a na drugom jaka šminka, izazovno obučena, napućena usta. Na prvom profilu retko ko mi se javio, a to su uglavnom bili fini normalni momci koji su zaista bili zanimljivi, a na drugom inbox zatrpan, stižu svakog minuta i niko ne bi ništa ozbiljno da priča, već se sve svodi na "prelepa si, prezgodna, kad ćemo na piće", agresivno muvanje, slične površne razgovore i slike penisa. A da, bilo je i momaka koji bi na prvom profilu pisali normalne poruke, a na drugom slali slike penisa i pisali kako bi me je*ali. I to su posle oni koji govore kako su žene površne i kako ih nijedna neće jer nisu bogati. Čast izuzecima.