Čekam red u apoteci kod Kliničkog centra, ispred mene žena sa ćerkicom, vidim da nisu baš pri parama. Žena pokazuje papire na kojima piše koji lek joj treba, ćerka joj je bolesna. Apotekarka joj daje lek, kaže - 586 dinara. Žena daje novac, devojčica joj šapuće - mama, pa zar je taj lek za mene toooliko skup??? Žena samo slegnu ramenima. Ja već 3 dana razmišljam o tome. :( :( :(
Kada sam sama, na tastaturi kucam na slepo, brzo da brže ne može biti, a kad sam sa nekim u društvu kucam kao da sam pećinski čovek - svako drugo slovo pogrešim.
Jednom prilikom dečko i ja smo kampovali. Prvo veče smo parkirali kamp-prikolicu na nekoj blagoj kosini da prespavamo... Te večeri vodili smo ljubav i prevrnuli kamp-prikolicu na bok.
Juče je devojka uperila mobilni u mene. Mislio sam da me slika pa sam se i nasmešio. Kad ono ona slika samu sebe prednjom kamerom!
Uvijek mi je bila želja da u svađi kažem nešto tako dobro da svi zaćute i ostanu u šoku! U mom slučaju ja ne mogu ni doći do riječi...
Što sam starija, više se nikom ne povjeravam. Opekla sam se više puta u životu, uglavnom su to bili "najbolji prijatelji". Tužna mi je ta činjenica da apsolutno nikom ne mogu reći šta me muči i koliko mi je teško, ali bolje neke stvari držati u sebi, nego da ih neko iskoristi u negativnim situacijama.
Volim kad sjedim s prijateljima do sitnih jutarnjih sati pa se prisjećamo gluparija i kojekakvih dogodovština koje smo radili kao djeca.. Neprocjenjiv osjećaj i definitivno najbolji i najiskreniji osmjesi su tada.
Kad sam bila mala čokoladu sam delila na kockice. Sa nekih 13-14 godina delila sam je na štangle, odnosno redove. Sad je ne delim više. Jedem je k'o sendvič.
Jednom mi je proteza za ispravljanje zuba upala u wc šolju. Izvadila sam je, oprala i kasnije nosila normalno.
Skinuo sam šefu dve ribe a planiram i treću, samo kad je vidim sledeći put...jbg, kad čovek zasluži ja mu se oduzim.