Živim život na 'visokoj nozi', a u vezi sam sa devojkom koju sam upoznao u marketu, gde i radi. Moji su ugledni akademski građani, a njeni radnici u proizvodnji jedne kompanije. Ona ima par drugara, dok ja imam brdo 'prijatelja'. Ovo 'prijatelja' sam zaključio tek kada smo ozvaničili vezu. Toliki broj osuda, prigovora, podsmevanja kada je sa nama u društvu, pokušaja rasturanja veze nisam mogao ni da zamislim. Sve je kulminiralo juče, kada mi je rođeni otac pred njom rekao da biram između njih i nje. Pritom ju je, ničim izazvano, toliko isprozivao da je pobegla uplakana i ne javlja mi se. Ona je devojka koja mi je pokazala da ljubav nisu reči 'volim te', već 'kako si', 'jesi stigao', da je poklon teglica sa 100 papirića na kojima mi piše zašto me voli, a ne bezvredni materijalni pokloni od ko zna koliko € i još mnogo toga. Izbor sam napravio. Noć sam proveo u hotelu, a danas sam uzeo slobodan dan (Dan zaljubljenih je) i idem da kupim prsten, a nakon toga u drugu smenu u market.
Imala sam 10g kad sam nastradala u ratu. Morali su mi amputirati stopalo. Previjanje rane su mi u početku radili pod općom anestezijom. Jednom mi je tata došao u posjetu baš kad su me krenuli voditi na previjanje pa je i on pošao. Ostavili su ga ispred vrata. I baš taj dan je doktor odlučio da više neće previjati pod općom anestezijom nego na živo. Koliko god sam se trudila biti jaka da tata ne čuje užasno me boljeo, svakim tim odmotajem zavoja kao da su mi komad kože trgali. Vrištala sam iz sveg glasa.
Kada sam izašla i vidjela tatu skoro mi srce puklo. Bio je bijel ko kreč.. bez riječi, sagnuo glavu da ne vidim suze...
To me toliko pogodilo da bi dala i drugu nogu samo da me nije tad čuo. Da nije bio tu, da nije ni došao... Nedugo zatim poginuo je u istom tom prokletom ratu. A meni taj trenutak ostao kao nešto najteže što prozivjeh, naravno osim njegove smrti.
Možda mi sad bude lakše kad sam se ispovjedila...
Bili mi na nekoj žurci i posle toga kako ćemo kući, naravno drug vozi. Pritom nema ni položeno za vozačku, pijan bukvalno do te mere da mu pada glava, ali će on ipak da vozi da ne plaćamo taksi. Brisače ne ume da isključi, zamagljeno sve ništa se ne vidi a on otvorio širom prozore (napolju minus) na svakom semaforu mu neko izbaci menjač iz brzine on ne provaljuje zašto neće da krene auto. Sve vreme leluja dok vozi ne može pravo da ide nikako. Verovatno još gora stvar je ta što sam se ja na zadnjem sedistu dohvatila sa dećkom i ne stajemo, ni živa sila nas ne bi sprečila. Ali najvažnije da smo svi živi stigli kući.
Živjeli smo u Bosni 6 godina skupa, 6 godina preživljavanja od mjeseca do mjeseca, 6 godina tupila i monotonije, nikad nismo sebi mogli nešto priušiti, a da nas nije grizla savjest treba li nam to, zašto trošimo pare, hoćemo li imati sutra...Nakon tih 6 godina, prelomimo i odselimo u inozemstvo. Nikog nemamo, nikog ne znamo, ali je u nama samopouzdanje poraslo onog momenta kad smo odlučili otići. Grabili smo svaku priliku da radimo, da nešto novo naučimo, i nakon istog perioda, nakon 6 godina, imamo stabilne poslove, stan za koji otplaćujemo kredit - za 10ak godina će biti naš, auto koje smo na keš uzeli, djeca sretna i prilagođena novoj sredini, godišnje putujemo na odmor, hej odmor! I onda naletimo na ljude iz našeg rodnog grada koji se nisu toliko dobro snašli, kratko su ovdje, ali samo kukaju da im se vratiti u rahatluk! J*bo vas rahatluk kad sam zadnjeg cenera vadila 20og u mjesecu! Nikad se ne bih vratili, osim na odmor i posjet familiji. NIKAD!
Moja žena loše vozi, nabija obrtaje, dere kvačilo, često ogrebe auto, zakači ivičnjak...
I onda se ljuti na mene kad joj ne dam da vozi Qashqai koji ću otplaćivati još četiri godine, kojeg pazim i koji je skoro nov. Kad joj predložim da kupimo još jedan jeftini polovan auto za kantanje, neće da čuje. Stvarno nemam srca dati joj nov auto da upropaštava, a koji joj treba samo da ide sa drugaricama na kafu.
Ne znam šta da radim... Auta mi je žao jer bi ga dušman bolje vozio, a ako ne dam, onda slušam priče kako robujem materijalnoj stvari, kako je i ne volim... Kud ga i kupih.
Izgubila sam nevinost u jednoj sobi Studentskog doma Stjepana Radića u Zagrebu. 20 godine kasnije, preseljavamo muž i ja kćer u isti studentski dom, kad ono naša malena curica u istom paviljonu, u istoj sobi u kojoj je i nastala... 😂 nek joj je sa srećom!
Živim sa verenikom i njegova dva druga, u njegovom stanu pritom sam ostala u drugom stanju, drugovi se ponašaju kao da su u hotelu, nemaju poštovanja prema tuđoj kući izivljavaju se, svaki put kad se požalim vereniku posvađamo se gadno, jer oni očekuju da ja trčim za njima i čistim, kao da sam im majka, nemaju obzira da imam rizičnu trudnoću, nikad prljavije ljude nisam videla, i kad god sam rekla da su nezreli za svoje godine i da nemaju poštovanja, pritom ne učestvuju u plaćanju računa, a samo se nagomilavaju, onda uzmu i prebacuju čiju hranu to jedem, a pritom im to njihova majka šalje jer su neradnici, koji nikad nisu nešto očistili za sobom, a umesto da verenik stane na moju stranu on mi prebacuje da sam neurotična mnogo, i ako mi se ne sviđa da se spakujem i gubim kod svojih, jedan dan ću pući i pokupiti se neće čuti ni za dete ni za mene, jer kroz trudnoću i onako sama prolazim, a pričao je da će mi biti podrška...
Pre koji dan sam od kolege koji ne dolazi skoro nikad na faks, kojeg ne podnosi više od polovine ljudi sa smera jer je najpametniji u svemu, dobila epitet sebične osobe koja ne želi nikome da pomogne već samo gleda svoju g**icu. Sve to jer nisam želela da mu nacrtam rad za koji mi realno ne treba ni 15 min, jer je dečko nevaspitan i uvek ima potrebu da nekoga u društvu spusti da bi sebe uzdigao. Odlučila sam da ne želim da vreme trošim na takve osobe. Radije ću pogledati neki film, odspavati ili bilo šta drugo. On nije jedini džabalebaroš kojeg sam odbila kad mi je tražio pomoć. Nije stvar u pomaganju, nego je stvar u tome što ako neko ne ceni moj trud i vreme zašto bih mu ga poklanjala? I osećam se izvanredno.Bolje ograničen krug prijatelja, nego gomila koji su tu iz koristi.
Kad čujem devojke kako tvrde da su svi muškarci isti, setim se svog prijatelja iz mladosti, sa kojim, na žalost, nisam više u kontaktu. Taj momak nikada nije izlazio u "noćni provod". Nije voleo takva mesta, a još manje ljude koji zabavu vide u kafani ili klubu. Više je voleo da provodi veče u miru i tišini, s nekim romanom epske fantastike u ruci, gledajući film, igrajući šah sa mnom (ili neku drugu igru), ili provesti veče u šetnji s drugarom iz detinjstva, ili sa mnom. Bio je lepo vaspitan, učtiv, kulturan i svestran, ali i dosta povučen i tvrdoglav momak. Sećam se kako sam satima mogla da lutam i razgovaram s njim o svemu i svačemu. Devojku nikad nije imao. Ne sećam se da mu je neka devojka pisala i da je želela da ga upozna. Kad malo bolje razmislim, sećajući se njegovog osmeha kad me ugleda, mislim da je on zapravo sve vreme bio zaljubljen u mene. Volela bih da ga ponovo vidim. Nedostaje mi.Toliko je godina prošlo, a meni još uvek izmami osmeh i toplinu oko srca sećanje na njega.
Tata je kroz život išao uvek parolom ''Lako ćemo''. Od školovanja do sada penzije njemu je uvek bilo što bi Amerikanci rekli ''Take it easy''. Nije se žurio ni za šta, nijedan problem mu nije bio nerešiv ako bi mu pristupio polako i bez panike, koliko je puta samo zakinut na plati jer je kasnio na posao to ni on ne zna... Taj njegov pristup životu ga je doveo dotle da on u 69. godini ima bolje laboratorijske analize od mene u 34. godini i generalno njegov pogled na život je optimističniji od mog.