Kada sam imao 14 direktor škole je pozvao moje roditelje na razgovor jer sam matretirao jednog feminiziranog momka. Naterali su me da se izvinim, ali ja, klinac ko klinac, nisam prestajao da se cerekam. Nisam čak ni kažnjen. Dva dana kasnije sedim u restoranu sa ocem. On je otišao u toalet, a meni je prišla gromada od čoveka koja je sedela za susednim stolom. Rekao mi je da smo gastarbajterska g**na (živeli smo u Nemačkoj) i da se vratimo odakle smo došli. Pljunuo je na pod i izašao iz restorana. Ja sam se zaledio. Nisam mogao da svarim izrečeno. Konačno sam kući priznao ocu šta se desilo. On je seo, zapalio cigaretu i smireno rekao. "To je u redu." Bio sam besan, pitao sam ga kako može to da kaže. On mi je odgovorio: "Za tebe je u redu iživljavati se na nekome jer je rođen drugačiji, dakle u redu je i što se nad tobom neko iživljava zbog toga gde si rođen." Ispostavilo se da je gromada tatin kolega i da je to bila lekcija. Ljutio sam se mesecima, ali danas sam mu neizmerno zahvalan.
Naše dete ima razvojni problem. Iako muž radi u inostranstvu, nemamo dovoljno novca da mu platimo sve privatne tretmane koji bi mu pomogli za dalji razvoj. Kad čujem za neku terapiju, pa se raspitam o cenama, sednem i plačem od muke. Pa posle neka mi neko kaže da novac nije bitan u životu!
Svidela mi se od trenutka kad sam je video, bilo je nešto drugačije kod nje. Posle par godina opet se sretnemo, zaljubim se i oženim je. Jednostavno kockice su se uklopile, ona jeste savršena za mene. I srećni smo, samo da znate ponekad se snovi ostvaruju.
Ostala sam bez posla u martu zbog korone. Prije mjesec dana sam našla čak i bolji posao. Svako zlo za neko dobro.
Moj muž želi decu, a ja ne. Nisam mu to rekla jer ne želim da ga izgubim, znam koliko želi da ima decu i porodicu. Želim da ostane sa mnom ali decu ne želim. "Radimo na bebi", ali ja krišom pijem pilule i glumim zabrinutost, jer nam ne ide. Žao mi je, ali želim njega, decu ne.
Uveo bih da pre nego što možeš da imaš decu, moraš da dokažeš da si finansijski sposoban da izdržavaš drugo ljudsko biće.
Ćerka mi je rođena u decembru i muž i ja smo joj dali ime Zima. Svi nas pljuju, a nama se jako dopada to ime.
Prestao sam nositi ručni sat, jer smatram da je u 21 vijeku potpuno nepotrebna stvar kad već imamo mobilne telefone.
Radim više od pet godina kao zlatar, i više od deset puta mi se desilo da devojka dođe sama da odabere verenički prsten, bez momka, i da mi kaže da taj prsten negde sklonim, i kada se njih dvoje zajedno sledeći put pojave kod mene, da ja kao slučajno iznesem taj prsten ispred njih, i pokazujem ga prvo momku, dok će se ona kao obradovati i taj isti prsten kupiti. Za sada nije bilo primedbi sa muške strane, kupovali su prsten, ne gledajući njegovu cenu.
Pre tri godine sam krečila zid između komšiničinog i svog stana zbog tragova od guma mog bicikla. Nailazi komšinica i kaže mi da mogu i njen ćošak kod vrata da okrečim, ja to i uradim, zaista mi nije bio problem da prevučem četkom par puta. Godinu dana nakon toga, čujem buku u hodniku. Kad ono, komšinica stoji dok njen zet kreči isti zajednički zid. Na pitanje da li da okreči tragove od guma na istom zidu, ali do mojih vrata, komšinica odmahuje svom zetu glavom da to ne radi. Od tog dana više joj se ne javljam, niti osećam grižu savest zbog toga.