Smatram da nije normalno ponašanje da se dečko/djevojka ljuti kada izlazite u grad sa prijateljima, kada su ljubomorni što se fino provodite i kada ste bez njih, kada žele da sjedite kući itd. To je po meni bolesno. Moje drugarice se stalno čude što meni dečko ne ljubomoriše kada izlazim uveče sa njima ili kada negdje putujem bez njega. Pa nismo sijamski blizanci. Smatram da tako treba da izgleda svaka normalna veze, nemojte vjerivati ljudima koji vam kažu da je normalno da vas dečko/djevojka kontroliše!
Prešao sam 521km da se upoznam sa jednom devojkom, otišao za Vinkovce, u Hrvatskoj. Na dan mog polaska ona mi javlja da je hitno otišla za Zagreb kod lekara, vratila se uveče. Niko me nije sačekao i tako ja u 00h u nepoznatom gradu zovem hotele ne bih li našao neko prenoćište sa mislima da ćemo se sutradan naći i napokon upoznati. Uspeo sam u tome, doduše papreno sam platio, 80€ za dve noći. Došao je dan D, a ona kulira poruke, ne odgovara na pozive i u tom momentu sam shvatio kolika sam magarčina ispao. Nasamaren kao nikad do sad. Čitav taj dan sam proveo na klupici, gledajući u vodu, pijući pivo i pušeći cigare (nisam pušač), dok se ona zabavljala pošto je tamo u ovo vreme jedan veliki događaj. Ostavio sam joj pismo i pesmicu na jednoj klupi. Razočaran sam i ispao budala verovatno zato što tražim dobro u ljudima koji su u današnje vreme velika đubrad. Što je najgore, oprostio bih joj sve zato što sam pre svega čovek. Hvala ti Ivona za najgrozniju uspomenu mog dosadašnjeg života. Sve najlepše!
Moja cura se bukvalno uselila kod mene nepozvana. Prvo je počela često da spava kod mene pa da donosi neke njene stvari. U mom stanu je bilo više njene robe nego moje, jela mi je hranu iz frižidera, tuširala se kod mene a jednom je čak i dovela drugaricu u mom stanu na kafu. Jedan dan sam pokupio sve njene stvari i ostavio ih kod nje kući, rekao sam joj: 'Zaboravila si ih kod mene'. Ona se naljutila i neće sada sa mnom da priča.
Gledam ove ljude koji sjede sami u kafiću i kontam: pa ne bi sjeo sam u kafic, radije bi gledo teletekst kod kuće.
Ceo komšiluk je voleo deda Tomu, a posebno mi omladinci iz njegove ulice. Deda Toma je jedini u kraju imao gramofon koji radi i nekoliko stotina ploča klasičnih rok hitova. Čim dođu letnji meseci deda Toma iznese gramofon u dvorište, pored gramofona stavi kutije sa pločama i svako od nas je dobrodošao da dođe i pusti nešto za svoju dušu da sluša. Deda Tome odavno nema, ali uspomena na njega i dalje živi kroz taj gramofon i ploče koje nam je njegov sin poklonio nakon njegove smrti pa sada mi puštamo decu u svoja dvorišta da slušaju i da se muzički obrazuju kao nekada deda Toma koji je nas izveo na pravi put muzičkog ukusa.
Trenutno sam u sjajnoj vezi. On je malo stariji, 8 godina je razlika, ali to nije ni bitno. Oboje smo prethodno bili u toliko lošim vezama, da smo se bukvalno iznenadili koliko se dobro slažemo i koliko je sve glatko krenulo. I znam da je to najmanje bitno u celoj stvari, da sad samo treba da mislim na njega i da užvam, ali moram da priznam. Prija mi što sad sigurno znam da nisam konfliktna ličnost, nisam preosetljiva, da se ne ljutim i ne dramim bez razloga, da sam normalna. Sve što sam mislila da nisam zbog prethodne loše veze. Za par dana idemo na naše prvo zajedničko putovanje. Presrećna sam.
Lepo smo se družili i ja u želji da ne pokvarim drugarstvo nikada joj nisam rekao koliko mi se sviđala, koliko mi znači i koliko mi je teško bez nje. Tad se to zvalo tiha patnja, a danas moja deca to zovu ''frendzon''. Nesreća je zadesila i mene i nju. Mene jer mi je umrla žena samo pet godina posle venčanja, a nju jer se udala za nekog pajsera koji joj je delio šamare kao konfete. Ženu sam teškom mukom nekako preboleo, i dalje mi mnogo nedostaje ali živim bez nje, a ona se razvela od dotičnog siledžije. Juče smo se ona i ja prvi put sreli posle skoro dvadeset godina. Pričali smo skoro šest sati gde sam saznao da sam se i ja njoj sviđao ali da je čekala na moj prvi korak. Sada neću da postupim kao tada, napravio sam prvi korak i pristala je. Moja deca su ljuta na mene jer misle da time gazim uspomenu na njihovu majku, njena deca su ljuta na nju jer misle da joj ne treba novi muškarac u životu, a nas dvoje kao dva zaljubljena tinejdžera.
U ogromnoj sam svadji sa porodicom jer ne želim da nastavim medicinu, odem preko i provedem život radeći ono što ne volim. Želim da budem arhitekta, a ne da dane provodim u bolnici. Ne shvatam zašto misle da arhitekte ne žive bolje od lekara. Pritom ne bih morala svakog dana da prebolim gubitak pacijenta, saopštavam nešto najgore porodici i tražim rešenja za nemoguće. Uradiću ono što želim, ako ne uspem sama ću snositi posledice, makar ostala bez cele porodice.
Bio sam jutros da kupim novine u jednoj somborskoj prodavnici gde to redovno radim kada sam u Somboru. Vidim skuplji parkirani auto na trotoaru za pešake, zagradio ulaz u samu prodavnicu a prodavačica mu nasmejana iznosi robu i tako naplaćuje! Pošto sam takav da ne ćutim hteo sam da govorim o bezobrazluku i bahatosti. Sva sreća pre nego što sam otvorio usta prodavačica je videla moj bes i šapnula da je "čovek invalid". Obratim pažnju i vidim komande za invalide! Prvo se upoznajte sa svim činjenicama pa sudite. Lekcija naučena opet! Sva sreća na vreme!
Porodila sam se pre par meseci, prvo mi je dete. Da napomenem da živim sa mužem i svekrvom. Roditelji mi nisu više živi. Ljudi moji svekrva će da me izludi bukvalno otima dete od mene kad zaplače, kad ga hranim... Znam da sam nova u svemu tome i da treba da učim šta i kako ali to ne znači da sam nesposobna.