Mislio sam da ću biti sretan kada budem zarađivao više. Sudbina mi se poigrala i dala mi posao iz snova, firmu iz bajki i direktora, dobrog čovjeka kao oca. Firma mi je dala službeni, ali sportski automobil, za moje potrebe i potrebe firme. Neograničeno radno vrijeme, ne moram doći u 7 nego mogu u 9-10, kad ustanem. Sve je bajno, zaista, poželio bih svima, ali.. Sada kada imam novca dosta, kada imam automobil, kada imam slobodnog vremena, svaki vikend slobodan mislio sam da ću se promijeniti, i jesam. Sad dajem svima, više od pola plate podijelim, pomažem koliko god mogu. Kupujem i dalje stvari koje sam i prije, jedem isto jelo, izlazim sa svim ljudima i ponašam se kao i oni, zaljubio se i zavolio, u sretnoj vezi sam. Rekli su mi roditelji kada sam krenuo od kuće: "daj Bože da izvuče neko novac od tebe." Govorili su mi da sam škrt, da sam štedljiv, a ja samo nisam imao dovoljno. :( P.S. 21 godinu imam.
Bila sam na pješačkom, upalilo mi se zeleno i krenula sam. Ispred mene prođe auto doslovno centimetar, njemu je naravno bilo crveno jer je išao iz suprotnog smijera. Srce mi je stalo od straha, kad pomislim da nije imao namjeru stat, a ja sam mogla napravit veći korak. Kad iz drugog smijera izlazi policajac na motoru i krene za njim. Toliko mi je bilo drago.. Moja ljutnja je prestala u sekundi.
Danas sam ušla u autobus sa rođendanskim balonom i poklonom i pošto sam stajala kod vozača, on me je video i čestitao rođendan i poželeo sve najlepše, a posle toga je ušla kontrola u autobus i on je rekao: ,,Ne tražite ovoj devojci kartu, danas joj je 18ti rođendan’’. Baš sam se prijatno iznenadila, hvala puno tom vozaču!
Trudiš se i ne ide. Pa se zainatim i trudim još više, al opet ne ide i tako 33god. I onda dođe 2018g.novi posao, unapređenje vrlo brzo i visoka plata, upoznam devojku baš kako sam zamišljao, super se slažemo, trudna, svadba. I ta 2018g.zauvek će ostati u sećanju. Jednostavno kako se nekad kockice nisu slagale u jednoj godini se složile. Imao sam utisak da šta god da uradim da će biti kako treba. Ne znam kako i zašto ali lepo baš lepo je. Volim Vas.
Moja mama je volela da se uspava uz neki film ili seriju na TV-u, pa je često umela da zaspi u dnevnoj sobi. Voleo sam kad se probudim vikendom kad nema škole, napravim sebi kakao i pustim tiho crtaće a njoj skuvam kafu i ostavim na toploj ringli dok se ne probudi. Onda se probudi sa najlepšim osmehom uz "hvala ti sine", popije kafu, doručkujemo i pravac park u šetnju i igru. To mi je najdraža uspomena iz detinjstva.
Konobar sam u jednom restoranu i u opisu posla nam je da idemo do gostiju dok jedu i pitamo da li im se sviđa, da li žele još nešto i tako to. Jeste i nama neprijatno da prekidamo ljude dok jedu, ali tako nam je naređeno. Priđem danas stolu gde sede dve devojke, pitam ih i jedna mi odbrusi "a šta tebe briga da li se nama sviđa hrana?", ja se zbunio, pokušavam uz osmeh da sredim stvar, a ona nastavlja "imamo momke, nećeš dobiti broj, skloni se". Sklonim se ja i čujem kako ova druga govori uz smeh "ponadao se očajnik da će je*ati". I dalje se pitam što je mene sramota, kada su one te koje treba da se stide svog nevaspitanja.
Došla u Austriju da naučim njemački jezik i studiram. Padnem prvi semestar jer sam se zaposlila u turskom restoranu. U međuvremenu naučim turski jezik, i odem u Tursku. I što ti je sudbina: U turskoj upoznam momka, koji je ostvarenje mojih snova.. Viđali se par dana ono u prolazu, kad danas prilazi, pita me znam li Njemački, on je ovdje samo kao turista, iz Austrije je.. Životna ironija.
Moja žena je naglo smršala posle porođaja, nije više bila zgodna, od mnogih je dobijala samo kritike za izgled. Upala je u depresiju, plakala danima. I ako sam bio svestan da je mnogo propala, govorio sam joj da ima savršenu liniju ( jer je ipak rodila) i da bi mnoge volele da izgledaju kao ona. Svakog dana sam joj kupovao od hrane šta je želela, pomagao joj u kuhinji dok nije povratila svoju idealnu kilažu koju je imala i pre porođaja. Ljudi koliko je ona sretna što je uspela da se ugoji, a ja kad vidim da je ona srećna i kad vidim njen osmeh meni je puno srce. Volim je do neba!
Prije točno 5 godina, 31.1.2014. išla sam iz grada oko 5 ujutro. Kasnila sam doma i to jako puno. Išla sam istim putem kao i svaki put dotad. U jednom sam trenu shvatila da me čovjek od nekih 40ak godina slijedi. Kada sam ja požurila i on je. Prije moje ulice, prolazim kroz jednu manju u kojoj se tada gradila kuća. Čovjek je došao do mene i protiv moje me volje dovukao tamo. Znate što se onda dogodilo. Nikad potresenija, poniženija, istraumatiziranija nisam bila. Ostala sam tamo još nekih sat vremena sjedeći i doslovno gušeći se u svojim suzama. Skupila sam zadnje zrnce snage što mi je ostalo i polako krenula doma. Kući sam došla oko 7, bijesni roditelji su me dočekali. Što se ne javljam, zašto mi je mobitel ugašen, znam li koliko je sati. Skamenjena sam sjela i suze su same krenule. Kada sam majci ispričala što se dogodilo, rekla je da sam sama kriva i da sam poštovala pravila ništa mi se ne bi dogodilo. Od tad to ne spominje, a ja već 5 godina ne mogu živjet sama sa sobom.
Kad vidim neko dete koje je previše gojazno, dođe mi da mu prebijem roditelje. Ti ljudi i ne shvataju da su upropastili detetov život od samog starta. Ne znam kako se to ne smatra za zapostavljanje deteta.