Svi moji me pamte kao bucmastu devojku i uvek sam bila u fazonu da smršam ali nikad. Otišla sam u drugi grad, daleko od svih i počela raditi. Priuštila sam sebi liposukciju tela sa značajnim korekcijama, lice sam oblikovala, malo povećala usne. Izgledam odlično i uopšte se ne primeti da sam išta radila jer vide promenu kao smršala si i sad si zato lepa. Uživam u komplimentima a niko ne zna koliko sam uložila da bi bila ovakva. Kako god sretna sam.
Imam ujaka koji živi u Londonu i nedavno je moja porodica dobila pozivnicu za njegovo venčanje. Međutim, ujak se udaje, pa moji roditelji za venčanje neće ni da čuju. Na to smo sestra i ja uzele ušteđevinu, pozajmile malo od babe i dede, kupile poklon i avionske karte, idemo na svadbu sledeće nedelje, sa ostatkom novca ćemo razgledati London, pa se vidimo za 2 nedelje, možda vam kupimo magnet :) .
Nikada neću razumeti kako neko može da ima toliko mržnje i netolerancije u sebi da rođenom bratu odbija da ode na venčanje.
U prvom osnovne upiškila sam se u gaće i bilo je mokro ispod stolca, učiteljica je to vidjela pa mi je dala dodatni zadatak da ostanem u učionici duže sama dok su svi ostali mogli otići. Zahvalna sam joj i danas na tome. Jer da su me ostali vidjeli vjerovatno bi bila popišanka do kraja školovanja..
Prema nekom nepisanom pravilu on, potencijalni dečko, treba da ti se svidi na prvu, moraš da osetiš "ono nešto" odmah, da goriš od zaljubljenosti i slične stvari. Ništa od toga nisam osetila kada sam ga ugledala. Ne mogu reći da mi se svideo na prvu, niti da je moj tip muškaraca, jer nikada određeni tip nisam ni imala. Ne mogu reći ni da sam zaljubljena do ušiju. Ali mogu reći da sam sa njim srećna već dve godine, da nas vidim zajedno u budućnosti i da se osećam sigurno kada je pored mene. Pravila za ljubav ne postoje, razlikuju se od osobe do osobe, od para do para i zato ne slušajte nikog i ne verujte u "treba (ili mora) da vam se", jer ništa ne treba i ne mora da bude tako.
Danas sam imao susret sa ekstremnom 'feministkinjom'. Radim u marketu na suhomesnate proizvode. Došla neka žena i zafrkava me. Sječem joj meso 3 puta i ona ga svaki put vraća. Kaže mi zatim da sam glup, kažem ja njoj da izađe iz prodavnice. Ona će na to meni 'Ja sam mušterija, mogu da radim šta god želim. Sigurno si ljut jer sam žena i moraš da me služiš.' Kažem joj da nemam problema sa tim i da je vlasnica marketa žena, ona se na to podlo nasmije i kaže mi da je zovem jer želi da se žali na mene. Kada je došla ova žena kreće svašta o meni da priča, vlasnica je samo pogledala i rekla: 'Idi izbacuj frustracije na drugom mjestu, ne uznemiravaj mi muža'. Ova lujka je zinula i pobjegla iz marketa. Obožavam svoju ženu.
Svoju prvu plaću sam potrošio na putovanje Srbijom. Inače sam iz Hrvatske.
Živim u nenormalnoj porodici gde se ne poštuju osnovni humani odnosi među ljudima,prepunoj toksičnih stavova gde nema trunke elementarne kulture. Dok pišem ovo gledam brata od 13 godina kako se dernja na moju sirotu majku jer je ON razbio 2 čaše. Govori joj odvratne stvari poput:"To je tvoja jedina obaveza da čistiš,kuvaš i pereš sudove i ni to nisi sposobna da uradiš" a ona trči za njim i nosi mu sok. Ovakve i slične odvratne šovinističke stavove nasledio je od mog oca, koji se isto tako povremeno izdere na mene ili moju majku kad nešto ne ispadne kako je on zamislio. Opet, ja nikada neću biti mojoj majci dovoljno dobra, inteligentna ili uspešna kao njen nevaspitani sin. Mrzim svoj život, kompletnu porodicu i jedva čekam da završim fakultet i odselim se odavde.
10 godina sam živeo i radio u Nemačkoj, ali za razliku od ostalih Balkanaca, nisam tamo želeo da ostanem, jer mi se ta država i takav narod nisu dopadali. Kao i svi, radio sam po dva posla dnevno i štedeo novac, ali ne da bih u rodnom selu gradio vilu od 1000 kvadrata, koju bih video jedanput godišnje, ili kupovao stan u Nemačkoj, već da bih otpočeo svoj biznis. Vratio sam se u Srbiju, kupio sebi stan u Beogradu i otvorio firmu. Zaradim oko 100-110 000 mesečno, firma lepo posluje, slobodan sam kad god hoću, ali živim u stanu na periferiji, vozim golfa trojku i ne trošim novac uzalud. Ljudi misle da sam običan radnik i malo ko zna da sam zapravo šef i vlasnik firme. Imam 30 godina, uspešan sam biznismen i vlasnik zemunskog stana od 65 kvadrata na lepom mestu. To je moj najveći uspeh u životu i morao sam se time negde pohvaliti (jer javno o tome nikad ne govorim).
Ne razumem devojke koje drame oko toga da li im je verenički prsten ovoliko koštao ili onoliko, da li im je dečko platio ovo ili ono, da li ih vodi na ovakva mesta ili onakva. Meni je najslađa stvar na svetu bila kad mi je kupio mali crni kišobran kod kineza jer se setio da uvek pokisnem kad padne kiša i da se nikad ne setim da kupim kišobran sama i rekao mi, znam da nije nešto romantičan al evo ti da ne kisneš više. Da me zaprosi čepom od koka kole pristala bih... a bilo koga drugog bih odbila i sa najvećim dijamantskim prstenom. Jer... s njim mogu da odem u restoran ne znam koji ali apsolutno uživam i na keju kad pijemo pivo i grickamo semenke. Te trenutke mi ništa ne može zameniti. I iskreno smatram da se emocije i pažnja ne kupuju. Nije sve u materijalnim stvarima. :)
Čujem jednu šminkerku koja govori kako su joj se klijentkinje hvalile da je šminka tako postojana i par dana nakon prvobitnog nanošenja. I ja razmišljam je li realno da postoji takav glib od žena da se ne umivaju po nekoliko dana??