Nakon završenog doktorata sam pozvala drugaricu u grad. Nismo se vidjele izuzetno dugo i mislila sam da ovo može biti jedna lijepa prilika. Da se zaista vidimo, umjesto da slušam kako se moramo vidjeti, a od toga ne bude ništa... Odrasle smo zajedno i smatrala sam je jednom od najboljih drugarica, uprkos tom rijetkom kontaktu uživo. Poklonila mi je vino od 8 € iz Lidla. Ne pijem vino i ona to zna. Pokazala sam ga poznaniku, barmenu; za 10 godina u tom poslu nikada nije vidio takvu flašu. Na kraju smo ga našli na Google-u. Mogla je kupiti cvijeće za te novce, čokoladu ili ne donijeti ništa; uopće mi ne bi bilo bitno. Ipak, osoba koju poznajem pola života mi je riješila pokazati da joj vrijedim 8 €. Hvala joj na tome.
Muž i ja smo uzeli kredit za stan zajedno. Kredit je bio 100 000 evra i otplatili smo 4 000. Imam dedu u inostranstvu koju je rekao da uskoro kad umre, nama unucima, ostaviće svakom po 50 000 evra u testamentu a kuću sadašnjoj ženi. Da li je to tačno još ne znam. Uglavnom kažem mužu ako dobijem taj novac, ja sam moju polovinu stana otplatila. Inače mi je muž od tih pola pola deljenje računa za sve i to se pokazalo tek par meseci po venčanju pod uticajem svekrve, da joj ne iskorišćavam sina jedinca, da delimo račune i sve. Uglavnom nastane žestoka svađa da su to “free money“ kao dobitak na loto i da iako ubacim taj novac u otplatu stana i dalje ostatak od 46 000 treba da delimo kredit pola pola do otplate. Bolje da sam se ujela za jezik nego istrčala da kažem unapred a možda od tog novca ne bude ništa. Smatram da nije fer da dugujem i dalje za kredit.
Kosa mi se digne na glavi kad neko za nešto što drugi plaća kaže da nije skupo. Na primjer, odem na ručak ili kafu sa drugom ili djevojkom, ja platim i nije mi uopšte problem i ne spominjem to nikako, ali me oni sami pitaju koliki je bio račun. Ja odgovorim, a onda obavezno komentarišu kako nije bio velik račun i kako je jeftino ispalo. Pa što se ti ne prihvati svog novčanika ako je bilo jeftino!?
Kolegica se udaje uskoro i zabranila je pojedinim ljudima da dovode svoje beba na svadbu, uz objašnjenje da je bebama naporno to i da će im biti vruće tu. Rekla je da roditelji nece moći plesati i opustiti se čitavu noć, a ustvari neće bebe na svadbi samo da joj ne bi svadba "uništena" bila sa plakanjem. Rekla je da su djeca od 5-6 godina dobrodošla, a ni sama nije svjesna da će joj više ta djeca "štete" napraviti na svadbi nego bebe. Toliko mi se počela gaditi, i stvarno osuđujem to ponašanje, valjda svaki roditelj zna da li može sa bebom na svadbu i zna šta je dobro za njegove dijete. Nije svaki roditelj u mogućnosti da ostavi svoje dijete kod nekoga da bi mogao da se "opusti" i pleše čitavu noć.
Petnaest godina je proveo na ulici, ali je bio ispred mojih vrata kao kod kuće. Hranio sam ga, pazio, bio mi je kao član porodice. Nisu ga svi voljeli – bilo je ljudi koji su ga tjerali, vrijeđali, gledali kao smetnju. Jednom sam ga bukvalno spasio od dva pitbulla, uletio među njih i tukao se golim rukama da ga izvučem. Drugi put sam ga sklonio od šintora zadnji čas. Na kraju se razbolio, crvi su ga iznutra počeli jesti i morali smo ga uspavati. Veterinarka mu je dala prvu inekciju da ga sedira... ležao je glavom na podu, mirno, kao uvijek. Na ubod je samo malo pomjerio glavu, zatim zastao, pogledao me pravo u oči – toplo, nježno, kao da se oprašta. Taj pogled nikad neću zaboraviti. Kroz njega sam naučio šta su prave životne vrijednosti. Od tog dana, znam da želim svoj život da posvetim spašavanju pasa i radu u skloništima za životinje. To je moj put.
Moja devojka sa kojom sam već 2 godine ima 27 godina, bila je 3 godine pre mene udata i muž joj je preminuo, nema decu iz tog braka, i bila je slobodna 2 godine dok me nije upoznala. Sada je trudna sa mnom i čekamo prvo dete, međutim ona i dalje ima kontakt sa porodicom bivšeg muža i to više oni isistiraju tj majka bivšeg muža i sestra. Ja sam pričao sa njom da mi smeta to malo čak se dogovorio da smanji kontakt, da dete kad dođe zna ko je ko. Pristala je, ali porodica njenog bivšeg muža jako teško čak su pokušali da je okrenu protiv mene. Razgovarao i rešio to sve. Naime oni su jako dobri ljudi koji rekao bih imaju uspomenu na sina brata zbog nje, što razumem, ali i ona mora da razume mene da ne želim kontakt sa nekim iz njene prošlosti.
Prijatelji iz inostranstva, koje rijetko viđamo, ostavili su poklon za našu bebu. Slučajno su sreli muževu sestru i dali njoj da nam preda jer smo u drugom gradu. Poklon je bio u ukrasnoj kesi. Ubrzo mi muževa sestra piše da nije hitno da ga dobijemo jer je unutra veća odjeća. Već mi je to bilo čudno – kako zna šta je unutra?
Zamolila sam da nam pošalje po svekrvi jer je planirala doći do nas. Nakon par dana, svekrva nas zove na videopoziv i kaže da ‘vidimo šta je beba dobila’. Pokazuje svaku stvar iz kese, komentariše i na kraju kaže da je ‘pregledala sve - nema para’. Ostala sam bez riječi. Samo sam rekla da bih voljela da sam ja imala priliku da otvorim poklon. Bio je to poklon za nas, od naših prijatelja. Nije bilo njihovo da ga otvaraju, razgledaju i komentarišu. I danima me izjeda što je tako nešto normalizovano, a meni smeta više nego što bi smjelo.
Postala sam dr*oš i se*onja. Izgubila sam sebe kao osobu, nema me, osala je samo "mama", koja ide na posao, čisti, pere, pegla i smara sa svojim banalnostima. Ne pričam o karijeri, već o činjenici da nemam više želju ni film da pogledam. Radim dva posla, i opet nemam. Nemam, ono, za račune, ne za more. Došla sam u situaciju da moram da se svađam sa ljudima oko sebe da bih odbranila sebe i svoju decu. Jedina sam koja zna sve oko dece, i lekare, i termine treninga, i gde im stoje gaće, i kad idu na rođendan. Nemam libido. Shvatila sam da prezirem život. Hvatam sebe kako razmišljam o tome da bi bilo bolje da se nikad nisam udala i rodila decu, što čini da se osećam kao još gora osoba.
Odvela ja muža za rođendan u striptiz klub u inostranstvu iz čiste zajebancije. Dobro je rangiran klub, reko' biće lepe cure, a znam da će njemu biti neprijatno, a meni smešno pa reko' što da ne odemo. Majko mila, meni ih bi žao kad sam ih videla. Ili imaju male si*e, a veliko d*pe, ili veliko d*pe, a male si*e ili sve malo. Puno ih je radilo plastične operacije. Jedna nas je, maltene, na silu odvela u privatni separe i počela da igra ispred nas. Muž pokušava da ne umre od smeha, ja kao ćaskam sa njom, ko da smo na kafu izašle. Uze ona moju ruku i pljesnu se njom po du*etu, ja da umirem od smeha, budala kažem joj "jao što imaš nežnu kožu!", samo što je nisam pitala koje mleko za telo koristi! Toliko smo se smejali da nismo mogli da dišemo. Devojka se na kraju malo naljutila, a mi pobegli glavom bez obzira. Dva dana smo se smejali.
Muž ima sina iz prvog braka, koji već godinama studira u Kanadi. U Srbiji ima svoj stan koji izdaje (majka mu živi u Nemačkoj). Sada završava studije i planira da se vrati ovde, ali planira da živi sa nama, i još da dovede devojku. I da ne rade ništa, nego da žive od rente tog stana koji ima + što mu mama pošalje iz Nemačke. Kao prvo, naš stan nije veliki i imamo još dvoje dece (12 i 14 godina) koji dele sobu. On je smislio da oni budu u našoj spavaćoj, a mi da se prebacimo u dnevnu. Meni to ne odgovara ni malo, ali muž kaže da ne može da ga odbije, sin mu je. Šta god da kažem, ja ispadam zla maćeha. Ozbiljno razmišljam da se razvedem, ako do toga dođe, jer je razgovor i bilo kakav kompromis nemoguć (tipa da budu kod nas par meseci-godinu dana dok se ne snađu). Isplatiću mužu pola stana (zajedno smo ga kupili), pa neka on sve da sinu ako već ne može da mu kaže ne...