Dopisivanje je zajebana stvar. Koliko god neko to olako shvatio. Osjećaji se mogu itekako razviti, povrijeđen možeš biti a da osobu nikad ni ne vidiš.
Imam devojku 9 godina mlađu od sebe, ja već 34, ona 25, sve je počelo kao šala, zezala me je da uskoro neću imati društvo ni za piće jer su mi se svi drugovi odavno pooženili. Pozvao sam je tad da bude moj buraz za izlazak, kakav je to car od devojke, naravno da sam se uskoro ko klinac zaljubio do koske, a vidim i ona je. Još ne verujem u ovu bajku, razmišljam da predložim nešto više, već smo godinu dana u vezi, plašim se odbijanja, a i njoj su se kockice posložile jer je završila fakultet, zaposlila se, jednom prilikom mi je napomenula da je konačno spremna za mirniju fazu života. Takođe i ja osećam spremnost, pored svog posla, sredio sam i stambeno pitanje a i sve ostalo.
Mene korona spasila od naporne svekrve, hvala Bogu ne može da doleti kod nas u inostranstvo. Želja joj je da umre ovde i da joj druge babe zavide na grobnom mestu. Ispod časti joj je da se sahrani u svom selu. Pokondirenost level Kraljica Elizabeta.
Radim u Njemačkoj kao hirurg i svaki mjesec pošaljem roditeljima po par stotina eura u znak zahvalnosti za sve što su mi pružili tokom mog školovanja. :)
Dečko i ja planiramo na more ovaj mjesec. On je rekao da će platiti, a meni neugodno da mi plaća jer se osjećam kao da ce mi to zamjeriti u budućnosti.
Mrzim devojku koja mi čuva decu. Ne mogu da shvatim da postiže normalnim tonom sve ono za šta ja moram da ih bijem i urlam, doslovno, na njih. Grle je, ljube, VOLE, pa je čak puno puta nazovu mama. Ona je sva slobodna, mlada je i nekako zna sa njima, pa kad dođe osećam se kao višak u sopstvenoj porodici. Kad kažem da dolazi deca skaču od sreće i bacaju joj se u zagrljaj. Čime ih je ucenila nije mi jasno, a ako je pitam pokazaću da ne znam sa sopstvenom decom. Drska sam prema njoj, svesna sam toga, ali iritira me i previše. Počinje da se plaši mene i to mi se sviđa. Remeti mi život, a treba mi i ne mogu da je otpustim.
Za proslavu Nove godine, malo sam više popila. Ništa strašno, jer sam legla kada sam shvatila da sam pijana (kućna žurka je bila u pitanju). Međutim, iz nekog razloga, uzela sam telefon i počela da prijavljujem ispite za januarski rok i to one na koje nisam ni planirala da izađem. Problem je što se ja toga nisam setila i što uopšte nisam primetila da su mi prijavljeni na studentskom servisu. Dolazi februarski rok, treba da prijavim te preostale ispite, ali ne dozvoljava mi zbog minusa na kartici (kod nas na fakultetu se plaća ukoliko ne izađeš na ispit, a prijavio si ga). Tek posle dobre 3 nedelje od Nove godine, meni se vratio film i setila sam se šta sam pijana uradila. E ako to nije opterećenost fakultetom, onda ne znam šta jeste :D Dok se drugi u pripitom stanju javljaju bivšima, ja prijavljujem ispite.
U januaru mi je stric, koji nema ženu ni djece, bio teško bolestan pa sam ga 8 dana vozao na preglede, dom zdravlja hitnu, itd. I naposljetku ga smjestili u bolnicu. Za to vrijeme mi je djevojka non stop prigovarala što sam otišao od nje i govorila da trebam biti s njom i da se moj otac može brinuti o njemu. Ali ne može jer otac radi. Ja sam tad bio na raspustu (radim u školi) . Kasnije se stricu stanje pogoršalo i umro je u aprilu. Djevojku sam napustio već krajem februara, jer nisam vjerovao kako tako može neko biti sebičan i posesivan. Vratio se kući svojima, uspješno odradio online nastavu. Sada se osjećam toliko lakše jer je djevojka bila veliki teret u životu.
Najveća želja mi je da nabavim malog majmuna, da mu navučem pelene i odvedem ga u park gde su deca. Pa kada bi me neka od majki pitala zašto vodim majmuna za ruku, rekla bih: "Da li ste upravo moje dete nazvali majmunom? ! " To mi je želja čisto kako bi prestale da mi, dok šetam kuče, stalno dobacuju "šetaj dete umesto kučeta". Ja bih šetala decu da mogu da ih imam. Ali avaj, to nije mogućnost, barem medicina tako kaže. Gledajte svoja posla, ljudi. Svako svoju brigu vodi.
U jeku koronavirusa sam uspeo da pronađem hlor u jednoj apoteci kao dezinfekcijono sredstvo (prašak za pravljenje rastvora) , i napravio dve male dežobarijere za noge na ulazu u zgradu i početku stepeništa. Redovno dosipam novi rastvor u barijere i svaku noć (oko 1-2 ujutru kada se narod smiri) isprskam stepenište i prebrišem gelender u prizemlju i prvom spratu, zajedno sa ulaznim vratima zgrade. Nedavno sam kroz vrata čuo nekog od starijih komšija - "Ne znam ko ovo radi, ali izgleda da imamo našeg anđela čuvara". Samo nek ste vi meni živi i zdravi.