Konačno sam, u svojoj je*enoj 34-oj godini uspeo da stvorim uslove da odvedem svoje roditelje u kupovinu i da im kažem "uzmite sve što vam se sviđa"!
Od kraja srednje škole sanjam o tome i konačno sam uspeo!
Obukao sam ih od glave do pete 3 puta, platio sve moguće račune, obnovio nameštaj, kupio nove TV, ostavio novca u kući za narednih 6 meseci, za sve što nam treba.
Potrošio sam mnogo novca na sve to i ni sekundu mi nije žao. Ceo život su se lomili da brat i ja imamo pristojan život. I znam da im je bilo teško, iako to nikada nisu pokazali. Na proleće, Bože zdravlja, totalno renoviranje kuće,onako kako je otac oduvek sanjao da bude.
Vratio sam se kući i devojka i ja, a uskoro stiže i brat sa verenicom i ostaju i ponovo ćemo biti kompletni.
Konačno živimo onako kako želimo.
I svima vam to od srca želim, svima.
Grabite ka svojim ciljevima i ne dozvolite nikome da vam kaže da nešto ne možete.
Samo napred i sve najbolje vam želim! Živeli 100 godina!
Danas nam je tatin najbolji drug pokazao pismo koje mu je tata napisao nakon prvog izlaska sa mamom. U pismu je pisalo:" Čoveče, ona ima užasan smisao za humor, ali se toliko lepo smeje svojim šalama da ni na jednu nisam mogao da ostanem imun." Ni dan danas se ništa nije promenilo, mama stvarno ima strašan smisao za humor, ali se tata i dalje smeje njenim šalama, pa me krišom pogleda i prevrne očima. Volim ih.
Provalila me devojka da sam pisao ovde nešto za nju, nisam znao da ulazi na ovaj sajt. Pravio sam se lud, reko ja ni ne znam šta ti je to, tako da pazite šta pišete. :D
Znate one objave na fejsbuku, gde se ljudi taguju na kojekakvim glupostima. Eee, pa, mene je moja majka neviđeno izblamirala. Naime, bila je postavljena objava da tagujete osobe čiju svadbu uskoro očekujete... Gospođa je tagovala mene i mog dečka, sa kojim sam vrlo kratko u vezi i sa kojim u životu nisam razgovarala o svadbi, a i ljudi 20 nam je godina. Sve bi bilo okej i kao smešno i zanimljivo da tetke i strinke nisu počele da zovu da čestitaju i da pitaju jel čekamo prinovu pa se udajem....
Ja sam kreten. Žensko sam, razvijam svoj biznis... Ima perioda kada jako lepo zarađujem...i tada delim i šakom i kapom... Plaćam, kupujem svima...a niko se ne seti da meni nešto kupi...
Stvorila sam osećaj da uvek ja moram da platim- da ne budem ja ta kojoj se plaća i tako nekog "iskorišćavam"...
U 2020-toj cilj mi je sledeći: DA IMAM PARA A DA SE PRAVIM DA SAM ŠVORC.
Dragi roditelji, kada ćete više krenuti da vaspitavate svoju decu i učiti ih kako se dolazi i ponaša u školi, umesto što se ljutite na nastavnike jer im daju ukore i kažnjavaju ih? Ne, ne može vaša princeza da dođe na čas sa majicom iz koje joj ispadaju grudi ili u minićima i šorcevima, što se uvek dešava kad dođe toplo vreme. Preterano izražena šminka u osnovnoj i srednjoj je zakonom zabranjena jer je to pre svega vaspitno-obrazovna ustanova i zahteva profesionalizam. Nisu vam to privatni časovi. I ne, ne može vaš sin da nosi noževe, alkohol i cigarete po školi i hvata devojčice za zadnjicu po hodnicima. Nastavnici u školi imaju puno pravo da vam dete izbace sa časa i daju mu neopravdani ako ne poštuje kodeks i pravila škole. Ljutite se koliko želite, škola nije ustanova u kojoj deca dolaze kao starlete, klovnovi i mafijaši.
Tata ima 55, mama 53 i skupljaju sličice Životinjsko carstvo. Ode tata do dućana u kupovinu, vrati se i sa par čokoladica. Mama isto tako, uvijek kada je u dućanu obavezno kupi jednu ili dvije čokoladice. Da vidite koje je to uzbuđenje kada dobiju neku sličicu koju nemaju ili su je dugo pokušavali dobit. Brat im je za Božić poklonio 20 čokoladica, njih dvoje srećni k'o dvoje male djece. Obožavam ih vidit tako sretne.
Moj pradeda je bio seoski lekar i imao je tri sela u svom reonu rada. Tada (krajem četrdesetih) sela su još uvek bila puna i imalo je dosta posla. Neretko je pradeda u sitnim satima prevaljivao i do stotinu kilometara službenim vozilom ili zapregom samo da što pre stigne do kritičnog pacijenta. Njegovu ordinaciju su krasile zahvalnice i plakete lekarske komore SFRJ. Juče je mom ocu pozlilo i pozvali smo hitnu. Došla je neka ekipa sa pola sata zakašnjenja i sa nekim nadrndanim doktorom koji mu je samo izmerio pritisak i bukvalno pobegao. Kada sam ih pitao šta dalje, oni su rekli da se snađem ako mu ne bude bolje. Gde je nestala ljudskost i etika u lekarskom pozivu za samo sedamdesetak godina.
U stan pored mog se doselio mladi violinista u pokušaju, arapskog porekla. To svira dan - noć! Ne bira termin, a pritom zvuči kao kad otvaraš zarđala vrata napred-nazad po sat vremena. Slao sam dopise menadžmentu, kucao mu na vrata, ostavljao poruke, da postoji kućni red, itd... Niko to nije šljivio ni 2%. Rek'o, dobro. Sad ćete me upamtiti svi! Kad god sam bio kući, odvrtao sam GARU, sve da zemlja gori! Od Zoke Kuline, Jeleta, Preldžija, Zare i Gocija, Save i Ljubiše, Baje Malog Knindže, pa istim redom unazad. Posle nekoliko dana, lupa meni neko na vrata, kad ono taj klinac sa violinom u ruci i tugaljivim glasom mi veli: Please, no more GARA... Velim ja njemu, sad ćes je slušati, sve dok je ne oženiš, majke ti ga beduinske!
Ja stvarno ne mogu da razumem žene koje odluče da daju otkaz, oslanjaju se na muža i njegovu platu, a odluče da se one bave decom i kućom. Ne razumem ih iz prostog razloga — šta ako se nešto desi mužu ili vašem braku? Šta ako on npr. izgubi posao ili se jednog dana razvedete, a vi bez posla? Zato smatram da svaka normalna osoba koja je sposobna da radi treba da radi i ima svoj dinar jer nikad ne znaš šta te može zadesiti. Decu možete da čuvate dok ne krenu u vrtić, nećete sigurno da ostajete kod kuće i pazite na dete koje ima 12 godina, pobogu.