Moj drugar je svom psu dao ime Žena. I sad nekad kad ga pitam šta radi, kaže "Evo šetam sa Ženom" ili treba sa Ženom da ode da prošetaju, do prodavnice itd. Neki dan kaže "Evo mazimo se Žena i ja"... šta znam...
Obožavam i cijenim svoju majku, baš zbog toga što nije klasična balkanska majka. Nikada mi nije usađivala krivicu na konto "šta sam ja sve za tebe uradila". Kad je pitam kako je prošla užas porođaja, ona u šali kaže da joj je to najlakši dio. Nikada me nije jurila i očekivala da nešto postignem, vjerovala je u mene i npr. za školu, većina đaka koji su bili dobri su imali one ospesivne majke koje bi vrištale ili na njih ili na profesore kad dobiju 4, moja je samo bila sretna ako ide dobro i pružala mi emotivnu podršku ako ima neki problem. Kasnije, oko momaka, društva, školovanja, nikada mi nije nametala neke svoje jake stavove, samo me savjetovala iz svog iskustva i učila kako da čitam situacije, i kako da reagujem. Više mi je dozvolila da se formiram kako ja kroz odrastanje zaključim da treba. Nije tip "majka lavica", više mi je kao prijateljica, i iako neke teorije kažu da to nije dobro, ja mislim da ne bih mogla sa drugim tipom majke i da ne bih bila ovako samostalna i pronicljiva da nije bilo tako.
Završila sam fakultet, uspješna sam u svom poslu, imam divnog muža, imamo svoju kuću, dva psa i mačku, stalno putujemo, izlazimo, možemo si priuštiti što želimo, a sve to jer smo odlučili da nećemo imati djecu. Roditelji koji vrijeđaju nas što ne želimo djecu su isfrustrirani svojim životima i zavidni što imamo vremena, energije i para da radimo što god želimo u životu. Duboku ljubav i empatiju žena može spoznati i bez da se uništava trudnoćom i porodom, a potom dolazi i ropstvo, pardon, majčinstvo. A tko će se brinuti o nama kad ostarimo? Njegovatelji u skupom domu za starce, za koji ću imat para jer neću imat djecu! :)
Ostavio sam trudnu devojku jer je doktor rekao da će dete da ima poteškoća, a ja s tim ne bi mogao da živim. Znam da sam loša osoba, ali nisam spreman da protraćim ceo život, ipak sam mlad imam 19 godina, ceo život pred sobom. Jovana izvini, jbg..
Živim na periferiji Beograda. Vraćao sam se iz grada oko 3-4 ujutru i svratio sam do trafike da kupim cigare i u tom trenutku mi prilazi čovek u ranim 30im i nudi mi psihoaktivne supstance. Kulturno ga odbijam, plaćam kasirki i krećem kući. Dok sam se vraćao okrenuo sam se par puta i video istog čoveka kako ide za mnom ubrzanim korakom. Umesto da i ja ubrzam i pobegnem ili se suočim sa njim kao što bi većina uradila došao sam na ideju da čučnem i ispružim ruke, krenem da šetam četvoronoške i vičem kako mi je neko ukrao tursku kafu i kako će svi umreti. Malo je reći da se tip okrenuo i počeo da trči u suptornom smeru.
Sestra je imala 6, a ja jedva 18 godina kad smo ostale bez roditelja. Tek sam završila školu i krenula raditi. Socijalna služba htjela ju je staviti u sustav ili dati tetki, s kojom nismo bliske. Nisam mogla zamisliti da ju u tako teškom trenutku pošaljem k nekome koga površno poznaje, daleko od mene. Borila sam se za nju, za skrbništvo, povukla sve moguće veze. Svi su mi govorili da sam dijete i da ju ne mogu ja odgajati, ali ja nisam slušala. Nisam mogla i nju izgubiti. Nedavno je navršila 10 godina. Odlikašica je, pristojna je i skromna, zabavna i puna suosjećanja. Ja sam se u subotu oženila za ljubav svojeg života, koji obožava i nju i mene, a ona nam je pjevala pjesmu za prvi ples. Evo na Instagramu pristižu lajkovi i čestitke svih onih zlih jezika što su rekli da ću si uništiti život ako ju zadržim. Volim te seko.
Eto, i to se desilo. Posle 7 godina mrtva pijana pozvala me bivša da mi kaže kako me još voli i sedi u kolima ispred moje kuće sve dok ne izađem napolje da se pomirimo. Gledam kroz prozor i ona stvarno tamo. Samo sam joj rekao da više ne živim tu i spustio. Ja oženjen, ona udata. Ali, ja sam nju preboleo, sad nek vara njega.
Žena mi se posle porođaja 5 meseci prenemagala. Ajde bar da je rodila muško, pa da imam čime da se pohvalim u familiji pa da je i trpim, nego ne, rodila je žensko. Kukala non-stop kako je debela, kako hoće da smrša a ne može, napadala me je da mislim da mi je ružna, stalno me je pitala da li je volim, svaki dan prepričava kako joj je porođaj bio najodvratniji dan u životu zbog bolova i ostalih stvari. Jedno veče dođem s posla, a taj dan mi je bio jako odvratan, tamo su me šikanirali plus sam bio pod stresom zbog jedne budaletine koja prelazi ulicu na crveno koga je malo falilo da zgazim, dođem kući i umesto da me sačeka večera i lepa reč, sačeka me opet drama i kukanje gde sam popi*deo i rekao joj ženo samoživa, moja majka kad je rađala nas trojicu (mene i moja 2 brata blizanca) nije ni pisnula, a ti se već 5 meseci glupiraš. Samo što sam se probudio sutra ujutru otišla je sa detetom ko zna gde, nisam ni ispitivao ni tražio je jer me zanima. Neka kuka nekom drugom ko može da je trpi.
Imam prijateljicu koja je veganka, i ne mogu više da je podnesem. U životu se vodim filozofijom da svako ima prava na izbor. Ali ona ne, jer me konstantno osuđuje, do tačke da više ne jedem i ne pijem ništa u njenoj blizini. A najgore mi je što je stalno slušam da ubeđuje ljude kako se nikada nije bolje osećala zahvaljujući veganizmu. A anksiozna je i pokupi svaki mogući virus i prehladu, a posle kaže da je to od otrova koji su "zaostali od vremena kada je jela meso". A za to vreme sam ja zdrava kao dren, a jedem meso. Čini mi se da ima samo jednu misao, a to je ishrana. Ako si stvarno ono što jedeš, ona je definitivno postala kao biljka. Mislim da je krajnje vreme da "raskinem" prijateljstvo.
Radim kao konobar i kada pričam sa društvom o zaradi, mnogo njih ne razume šta bakšiš znači konobarima. Često mi kažu "tvoj poslodavac tebi daje dnevnicu, što ja moram da ti ostavim bakšiš?". Ok, ima smisla. Ono što pokušavam da im objasnim je da ne moraš da ostaviš neki bakšiš veći od 10, 20 din kad te taj konobar prvo pozdravi kad uđeš u lokal, dođe do tebe po porudžbinu, donese ti porudžbinu i kasnije naplati, to je ono za šta ga poslodavac plaća. Ali ako uđeš u lokal, sedneš, potražiš meni, konobar dođe do tebe pa nisi spreman, onda se on vrati do tebe, poručiš hranu i piće, prvo ti donese piće i pribor, pa se vrati da ti donese hranu kad bude spremna, pa dođe da proveri da li je sve u redu, pa ti raščisti tanjire kad završiš, pa ti donese čašu vode, pa se vrati za naplatu. Takav konobar je barem 10 puta dolazio do tebe i zaslužuje najmanje 50 dinara bakšiša. Ne znam da li grešim s ovim razmišljanjem.