Muškarci večito imaju licemernu podelu žena na dve grupe: 1. One koje bi ženili i 2. One koje bi samo povalili. Pritom ne razumeju da ove prve ne žele likove koji pola života provedu ganjajući ove druge. Ako vam je sve vreme cilljna grupa ovo sa 90% plastike u sebi, nemate pravo na ,,normalnu".
Uvek se zahvalim veš mašini nakon pranja što mi je oprala veš...
Odrasla sam uz mamime pretnje "videćeš kad ti se otac vrati" i bežanje u sobu čim se tata vrati s posla. Konstantno plašenje ocem kao babarogom, a kad se on vrati s posla, tresem se u sobi čekajući da li će mu mama reći za obične dečje nestašluke zbog kojih bih dobijala batine. Nije umela da smiri mene i brata kada se posvađamo, kao sva deca što se posvađaju s bratom ili sestrom, već je bilo "videćete kad otac dođe, oboje ćete dobiti batine". I onda tako čekamo i strepimo hoće li mu reći. A otac je tu bio samo da onako vojnički zavodi red, kažnjava, tuče i unosi strah. Želim da moj muž i ja jednog dana budemo roditelji kojih se deca neće plašiti, da ne beže od straha u sobu kada se vratimo s posla već da se uz nas osećaju zaštićeno i najsigurnije.
Momci koji se ne trude da održe vezu sa devojkom, raskid prihvate uz konstataciju puštam te zato što te volim su prvoklasni manipulatori. Provereno.
Radim kao konobarica u jednom malom kafiću. Četiri godine se bavim ovim poslom pored studiranja i uvek mi je bilo čudno kako ljudi sa ponosom ostave 5 din bakšiša. Nemojte me pogrešno shvatiti ali ljudi, konobari žive od bakšiša. Zaista cenim novac, ali ovaj lokal kao i mnogi, ne rade sa gvozdenim novcima pa se često cifra zaokruži sa 325 na 330 din. Da ne govorim o ljudima koji se rasipaji turama i novcima, da se pokažu u društvu, a konobaru ostave 5 dinara na ceh od 2-3 hiljade. Isto tako, nemam srca da sednem u kafić i ne ostavim bar 20 dinara. Cenim ljude koji cene konobare, tad se sve vidi.
Našao sam novi i bolji posao, upisao sam faks, sagradili smo kuću u koju smo se preselili, položio sam vožnju i to sve u ovoj prokletoj 2020oj godini!
Na fakultet idem autom ili peške, jer u prevozu niko ne nosi masku a meni je majka na imunosupresivnoj terapiji i kad bi se zarazila male su šanse da bi preživela. Nisam mesecima išla na žurke, rođendane, velika okupljanja, išla sam da se viđam sa prijateljima ali uvek nosimo maske i ne idemo na mesta gde ima puno ljudi. Toliko ljudi su zbog ovoga prestali da se druže sa mnom, kažu kako ih ispaljujem jer ne želim da izlazim po klubovima, evo drugarica ne priča 2 nedelje sa mnom jer joj nisam došla na rođendan u klub. A svi znaju u kakvoj mi je situaciji mama i njen život mi je mnogo bitniji od opijanja. Ne razumem zašto ljudi nemaju više razumevanja, neki od nas zaista imamo bolesne članove porodice koji ne bi preživeli ovu zarazu.
Radim kao taxi dispičer, pre neki dan čujem da je jedna stalna mušterija preminula, ljudi ja sam se tako isplakala, toliko me je pogodilo da ne mogu da vam opišem, nekako se čovek navikne da u to i to vreme zove ta i ta osoba i eto da bi neko ostavio trag na vas dovoljno je toliko.
Tajno se viđam sa mojom najvećom ljubavi još iz osnovne škole, a pritom smo i on i ja u jako dugačkim vezama. Ali to je poseban osećaj i ne mogu da prestanem...
Toliko se osjećam usamnjeno da me je i sramota pričati o tome. Život mi je postao posao - kuća. Poslije posla nemam energije ni za šta a još manje da se aktiviram i da nešto pokušam izmjeniti u svom životu. Fali mi ljubav i istinska podrška.