Nisam pozvao baku na svoju svadbu - njoj preko 85 godina, jedva hoda, problemi sa probavom, a vjenčanje u Splitu na 40 stepeni.
Pola rodbine se na mene naljutilo što je nisam pozvao, jel mi trebala tamo dobit sunčanicu ili moždani ili šta?
Radim kao savetnik u jednoj banci. Juče je došla porodica, majka, otac, sin i ćerka, da ćerka podigne kredit. Kaže mi treba njenom bratu da kupe stan on i njegova žena i 2 dece. Da on ne bi dizao kredit, da oni imaju, njoj ionako ne treba ona će se udati jednog dana, ali bratu treba, muško je. Objasnio sam joj da to nije baš najbolje, ali ona kaže mora, jer ako ne uradi tako isteraće je majka i otac iz kuće, a nema gde. Nisam smeo da kažem ništa zbog posla, ali kao otac 2 ćerke mi se srce cepalo. Nemojte biti takvi 'roditelji'.
Imam dete sa autizmom i život mi se raspada. Od braka mi nije ostalo ni b, od živaca još manje. Prijatelja ni na vidiku. Kad neko kaže da je dete sa razvojnim problemom blagoslov, tačno bih ga preko usta udarila.
Ne znam zašto neki misle da su neudane žene jadne i nesretne. Imam svoj novac, slobodu, nitko me ne nervira, volim živjeti sama, volim raditi što želim i kad želim. Ako upoznam nekog za vezu, onda super, a ako ne, nije kraj svijeta.
Na prvom spoju ga pitam da li se je bavio sportom. On, kao iz vedra neba, kaže: da jesam, ne bi sad bio tu s tobom već s modelom nekim. Školovana sam žena, imam zdrave hobije, dobro društvo i prijatelje, certifikate, smatram se lijepom, volim putovati itd. Recite mi, muškarci, zašto ovako tretirate normalne žene, cure? Žene, čitaj sponze, koje vas omalovažavaju u društvu ili iza vasih leđa, izmuzu ogromne novce i slično, prema takvima imate ogromno poštovanje. Možda i nemaju, ali čini mi se da sponze više poštujete nego normalne curke. U čemu je problem danas? Svakako se neću mjenjati zbog nekoga, ali dajete sliku da se više isplati biti sponza i da vas se tretira kao krpe, nego kao čovjeka. Mišljenje jedne normalne ženske, evo.
Razveli smo se jer se on ohladio. Stalno je gledao da izbegne obaveze, zanemarivao je i decu. Uhvatila ga kriza srednjih godina i hteo je da visi po kafićima skoro svako veče. Sad kuka kako sam podnela razvod bez drame, nisam pravila scene već nastavila dalje. Bar spolja. Što je najsmešnije od svega, on mene olajava po gradu kako sam nikakva majka jer sam "odvojila" decu od oca, idem sređena na posao, ponekad odem na večeru sa prijateljicama. Muškom egu nema ravnog.
Kada sam išla na ekskurziju u Španiju, sa mamom sam samo mogla razmjenjivati poruke, jer nisam imala internet ni dovoljno dobar mobitel da bismo se čule viberom. Kada sam joj čula glas nakon 10 dana, taj osjećaj i sreću ne mogu opisati, kao ni ovaj osjećaj kada znam da njen glas više neću nikada čuti i to osjetiti. Mama, neizmjerno mi falis.
Imala sam "druga" kome sam tokom srednje škole kupovala užinu, vodu, sokove, žvake, plaćala pića u kafiću itd. Mislila sam da dolazi iz siromašne porodice jer nekada nije imao ništa za užinu, a kada je imao, to je bila hrana doneta od kuće, oblačio se skromno i retko kada je kupovao bilo šta za vreme odmora. Uvek je gledao u naše užine i čekao da ga ponudimo. Na kraju se ispostavilo da njegovi roditelji zarađuju mnogo više para od moje samohrane majke i da dobija četiri puta više novca od mene. Istinu sam saznala od drugog druga koji me je pitao zašto mu kupujem toliko često pa sam tad došla do informacije da on uopšte nije siromašan i da novac troši na gluposti koje sakuplja i kupuje skoro svaki dan kada se vraćaju iz škole. On je tri i po god. trošio novac na luksuz, dok sam mu ja kupovala hranu jer sam mislila da nema šta da jede. Još uvek ne mogu da verujem kolika sam budala ispala.
Imam lepo dete ali mi je užasno krivo što nije nasledila plave oči na mene već braon na tatu. Plave oći su najveće blago, bez truda i šminke izgledate atraktivnije od svih, uvek ste najlepše u društvu dok brinete moraju mnogo da se sređuju da ih iko primeti, ima ih na svakom koraku. Žao mi je što će morati da se trudi za pažnju a ja sam je ceo život imala i previše kao prirodna plavuša sa plavim očima.
Nismo imali dece, muž je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Iako nismo pričali o tome jer smo tek u 40tim godinama, on je imao testament za koji ja nisam znala i gde svu svoju imovinu ostavlja bratovom detetu koji je imao 3 godine kad smo se mi venčali. I pred venčanje je napravio testament. Osećam se izdano i prevareno jer sam provela 25 godina braka sa osobom koja je govorila da me voli a sredio testament da ostanem na ulici u starosti. Nije mi dao ni da živim do kraja života pa onda nasledniku da poklanja. Već kad umre briga ga kuda ću. Sestra me primila kod nje dok advokat ne vidi koji je moj zakonski deo i da li ću moći imati za starački dom bar.