Kad sretnem bivšeg od najbolje drugarice lepo se pozdravimo i popričamo na ulici kako smo, gde smo, šta smo i smatram da je to sasvim normalno jer je momak bio u našoj ekipi i životu šest ipo godina. Skupa jeli, pili, putovali, zezali se... i sad da se pravim da ga ne poznam, glupost.
Moj brat pravi veliku grešku, a neće da nas sluša. Ostavio je divnu devojku nakon 2 godine veze za koju smo se svi nadali da će se završiti brakom. Fina, kulturna, skromna iz dobre porodice. Varao je kratko vreme sa svojom drugaricom i zaljubio se. Sad tu devojku hoće da ženi nakon pola godine veze. Sve je po njenom, ne sme ni jednu odluku da donese, a da se ne konsultuje sa njom. Niko iz porodice je ne voli i svi smo u šoku jer je rešio da se ženi. Uvek smo se potajno nadali da će da uvidi svoju grešku i da se vrati prethodnoj devojci.
Uskoro sam u 30-toj (28 mi je). Gledam tinejdžere kako uživaju i žalim za svoje godine. Što ja nisam uživala u tim godinama. Nisam imala ni djetinjstvo, prerano sam odrasla. Roditelji mi nisu ni dali pravo na izbor. Majka mi je rodila brata u 40-tima. Ja sam bila treći roditelj. Imala sam 15 godina. Zabranili su mi izlaske i sve. I "uvalili" mi brata. Više sam mu ja bila roditelj nego oni. Svu odgovornost sa sebe su skinuli i uvalili meni. Bila sam rob njihov. Dok moj drugi brat je imao slobodu. Žalim što nisam mogla uživati, u tim godinama. Niti birati koju ću školu završit. Kontrolirali su me skroz. Bili su baš toksični. Udaljila sam se od njih. Oni su sad odlični roditelji prema mojoj braći, a ja sam izrod. Ne vide što su napravili od mene. Nikad se nisam mogla na njih osloniti. A voljela bih da sam mogla. Oduzeli su mi jedan dio sreće. Zauvijek će mi ostati ta neka praznina u srcu. I ja sam tad bila djete. I meni su trebali roditelji, a ne da ja budem u tim godinama.
Za mene se lepota pokazala kao kletva. Imala sam previše muške pažnje još od detinjstva sa kojom nisam znala kako da se nosim. Nikad mi to nije prijalo. Bilo je i uznemiravanja razne vrste pa sam se povlačila koliko sam mogla. Majka je bila ljubomorna na mene, nikad me nije zaštitila, stalno me nešto spuštala i grdila za sitnice. Danas ne govorim sa njom. Nikad nisam uspela da se uklopim sa drugaricama iz škole, jer su one jurile momke, a ja sam morala da bežim od njih. Pored mene su se osećale nesigurno i zato često nisam bila dobrodošla za izlaske. Kad su imale momke bilo je još gore. Izbegavale su me, pa i pored toga mnogi njihovi momci su mi se javljali. Ako im pokažem poruke, uvek sam ja bila kriva. Društvene mreže nemam, jer sam dobijala svakakve poruke, slike, predloge, ali i pretnje. Prvog dečka sam imala sa 24 godine, ali on me ostavio posle godinu dana, jer je bio ubeđen da ću ga prevariti. Nisam imala momka 3 godine, a žene mrzim zbog svega što sam od njih doživela.
Kao neko ko je došao iz Kanade nazad u Srbiju (imam kanadski pasoš i uvek se mogu vratiti) najviše me čude tri stavke vašeg mentaliteta ovde. Prva je da ste toliko nemobilni i kukavice kada je promena posla u pitanju. Trpite svakakve gluposti i ponižavate se, iako je tržiste poslova sada daleko veće nego pre 10, 15 godina i niko ne treba da "jede g", već tipičnom šefu prdonji na prvi pokušaj robovlasništva treba da zalupite vrata.
Druga je da ste strašno neljubazni i volite da ogovarate/zafrkavate nekoga zbog neke njegove privatne stvari (karakteristike, onoga što voli, onoga kako izgleda ili se ponaša) tj. više gledate tuđa nego svoja posla.
Treća je da ste neodgovorni prema životnom prostoru. Papirići, flaše, kese i opušci na sve strane. Celu planetu sam obišao i što se tiče Evrope, ne postoji 'aljkavija država sa vise đubrišta nego Srbija. Treba da vas/nas je sramota jer vi to uopšte i ne vidite kao problem.
Radim u bolnici, u kuhinji, a svi me ponižavaju zbog toga. Zašto su ljudi takvi? Zar je bolje ne raditi? To je pošten posao, ja ću to raditi do kraja života. Ne razumem i vređanje na osn. toga što nisam zdravstveni radnik npr. ili što kažu da treba da promenim posao. Zašto bih? To je isto posao, neko treba da radi, pa ne mogu svi biti med. radnici ili ekonomisti npr. Šta to ljudima smeta, ja nikad neću shvatiti. Naravno, kad nisam radila – govorili su da sam parazit, neradnik, lenčuga... Sad kad radim, opet ne valjam. Strašno!
Starije generacije nas od 30-ak godina stalno prozivaju jer nemamo djecu. A ne kuže da su nam ostavili jako lošu sliku roditeljstva. Ono što ja oko sebe vidim je hrpetina nesretnih i umornih ljudi. Moje sijećanje iz djetinjstva su umorni roditelji, stalna deračina na nas djecu jer su toliko umorni da nemaju pojma niti zašto viču. Živčani, u hrpetini brige zbog novca. Žene odrađuju tri smjene, jednu na poslu i dvije doma. I na kraju dana si mislim koja je poanta takvog života? Gdje je tu gušt? Zašto bi svjesno ušla u to? Ja želim djecu ali nemam snage živjeti takav život gdje samo crnčiš. Svaka čast svim normalnim roditeljima, ali ja izabirem laganiji život jer imam samo ovaj jedan.
Radim u casinu koji radi 24h. I zgrožena sam saznanjem koliko je kocka pojela ljudima mozak. Dolaze u 4-5 ujutro, dođu u 21h pa ostanu do 7 ujutro. Muževi sa ženama, te žene se poslije vraćaju same pa kockaju. Umjesto da provode negdje drugdje kvalitetno vrijeme, oni sjede i kockaju. Penzioner koji dolazi svaki dan i kocka a živi od te jadne penzije. Momci za koje nikad ne bih rekla da su takvi, takođe kao zombiji bulje u aparate. Živim trenutno od ovoga posla, ali sutra da sve kladionice i kockarnice propadnu, ne bih žalila i da se ljudi napokon osvjeste kakva je to zapravo bolest! I ne, niste u nikakvom plusu niti ćete se ikad obogatiti! Rijetkost je da neko uzme veći jackpot ili postigne neki veći dobitak ali na kraju ništa ne postigne sa tim jer su to proklete pare.
Drugar je počeo stalno da dovodi svoju devojku na naša muška druženja, iako smo mu svi toliko puta rekli da prestane da to radi. Na stranu što ne želimo prisutnu bilo kakvu devojku, dodatno je i to što je vrlo toksična i dosadna. Plus je i egocentrik i niko od nje ne može doći do reči. U međuvremenu, drugar je otišao u inostranstvo službeno na mesec dana. Devojka je bez blama krenula da skače po glavi jednom čiji broj ima da je zovemo kada izlazimo. Naravno da to nismo uradili, niti ćemo. Pre neki dan drugar nas je sve isprozivao da nismo fer jer nećemo da je zovemo sa nama. Ko je ovde lud?! Izgleda da ni njega više nećemo zvati kada se vrati.
Ja kao momak koji nema famoznu "prošlost" i "bivše" želim devojku koja je ista kao ja, koja nije imala "to nešto pre". Ne mislim samo na nevinost, već i na poljubac. Pre bih se ubio nego bio sa nekom koja bi meni bila prva, a ja njoj ne, kao neki jadnik, da ja koji nikada nikome ljubav i zadovoljstvo pružio nisam uživam u nečem što je nekome već bilo pruženo. Osuđujte me da sam primitivan, ja smatram da je moje puno pravo da tražim devojku koja nije imala ama baš ništa, kao ja.