Prijatelji od detinjstva, živeo je u stanu pored mene, stariji godinu dana od mene. Svaki dan po ceo dan bi se igrali napolju, išli smo u istu školu, ja nisam imao brata ili sestru pa mi je on bio kao stariji brat. Pazio je na mene uvek, kad smo odrasli ostao je isti, prava ljudina, svima pomagao, ništa mu nije bilo teško, uvek je gledao da svima pomogne i da se ne zameri. Strašno smo voleli kola, često bi sami svoje sređivali, organizovali trke u gluvo doba noći. Na žalost jedan dan ga je sreća izdala, u krivini spustio točkove na travu i zadnji kraj izleti i povuče stranu na drvo, na mestu je ostao mrtav. Često bi noću sedeli pored Save, pili kafu, on zapali cigaru i pričamo do kasno u noć o svemu. Otkad ga nema ja sam sednem, skuvam dve kafe, zapalim cigaru i stavim sa strane, sedim i gledam bog zna gde. Čujem njegov glas kako mi priča nešto, osvrnem se povremeno u nadi da je tu negde ili da nailazi... Ali ga nema više, skratio sam dosta priču, izvinjavam se, morao sam da se olakšam bar ovde. Počivaj u miru druže..
Moja devojka ima malu i izuzetno nepristojnu sestričinu. Mala ne samo da psuje kao kočijaš, nego ume i da vređa, smeje se kada je istuku zbog takvog ponašanja i generalno izgleda kao da je posednuta od strane demona, jer ima nekakav pakostan smeh. Jednom prilikom sedimo devojka i ja i gledamo film, ova mala dođe i hoće i ona da gleda iako ima pet godina i ne ume da čita. Devojka joj kaže da nema šanse i da se vrati u sobu, a mala odgovara ''Beži debela kravo da sednem''. Kada sam se i ja umešao i prigovorio joj da tako ne zove tetku, mala mi se obratila rečima ''A evo i konj se oglašava''.Svestan sam da nema šanse da se toga sama setila i sigurno je čula od nekog člana njene porodice koji me zove konjem. Rekao sam joj da čim malo poraste ima da joj izvadim oči i da dam cigančićima da se igraju na šta je ona počela da plače i otrčala kod majke. Čekaj mala, sada ćeš da vidiš kakvog ćeš teču da dobiješ. Ima teča od tebe da napravi curu za primer.
Oženio sam se vrlo mlad, u 20. godini. Sad imam 35 i sina od 15. Više imamo drugarski odnos nego otac-sin. Pre neki dan on zapeo da mu kupim patike, kaže ove što ima se malo pocepale sa strane. Okej, ajde, sve najbolje za dete i odvedem ga u prodavnicu da gledamo. On, baja, se uhvatio za skup model i ne popušta ni malo. Jedva ga ubedim da izađemo iz radnje i odvedem ga kući jer sam se setio da u albumu imam sliku kada sam ja imao 15 godina i na toj slici furam poluraspadnute patike, jer moji nisu imali para da mi kupe. Pokažem mu sliku, on pogleda datum (na svakoj fotografiji pišem datum kada je slikano) i ćutao je sigurno pola sata, a kasnije došao i zagrlio me toliko jako kako nije ni kad je bio baš klinja. Ovo je samo dobijena prva bitka protiv bahatosti, ali ne i rat.
Imala sam najbolju drugaricu oko 10 godina i onda je postala vegan. Da se razumemo, nemam ništa protiv vegana, ja sam vegetarijanac jer mi tako prija i jedem samo ribu i baš retko nešto mlečno od životinjskih proizvoda ali nikome to ne govorim samo par ljudi koji su mi najbliži znaju, jer realno šta koga briga šta ko jede. Ali ona kad je postala vegan počela je meni i svima okolo da govori kako mi grešimo, kako nas nije sramota jesti nešto što je proizvela životinja koju su mučili itd. Jednom sam obukla svoju bundu kad smo išli na neku proslavu, dobila je histerični napad i otišla kući. Nisam više mogla da je slušam i prekinula sam se družiti s njom. Svaki put kad odemo negde a ja naručim ribu ili jedem sladoled ona prevrće očima i krene maltene da se dere na mene. Jedi biljke, životinje, go*na, znači baš me briga šta jedeš samo ostavi nas ostale na miru.
Napravio sam glupost kao veoma mlad. Posle jedne žurke sa puno alkohola moja školska drugarica i ja završimo zajedno u krevetu, oboje po 16 godina. Ona zatrudni, a njeni ekspresno dođu kod mojih da većaju šta im je činiti. Na kraju su potpisali i moji i njeni da se venčamo. Dobili smo ćerkicu i ubrzo se razveli i to ne zbog naših koji su bili protiv razvoda nego zbog nas samih. Dete je pripalo njoj i bilo je kod nje sve dok nisam napunio 20 godina kada sam preuzeo brigu o ćerkici jer se ova ponovo udala za nekog dosta starijeg lika i otišla u inostranstvo. Od tada ćerkica je sav moj svet i posvetio sam se njoj u potpunosti zanemarivši i svoj ljubavni život i prilike koje sam imao. Ćerkica sada ima 20 godina, a ja 36 i uopšte mi nije lako kada dovede drugarice od kojih se ne zna koja je zgodnija i lepša, a ja sa ženom nisam legao punih 16 godina i polako ludim. Da stvar bude gora, njene drugarice se interesuju za mene, kažu da nisam previše star i već imam nekoliko ponuda. Užasno je!
Princ Harry napušta kraljevski dvor i odriče se svih titula zbog svoje izabranice a vi i dalje tražite izgovore za vaše mužjake koji ne mogu napustiti društvo ili kafanu il maminu suknju i krenuti u život s vama. Harry sinonim za hrabrost i primjer za sve vaše "muškarčine". Hvala lijepo.
Suprug i ja smo po struci diplomirani pravnici. Nismo više mogli izdržati pritisak na poslu i život u gradu. Zbog obima posla smo čak i decu zapostavili što me je psihički uništavalo. Odlučili smo da prodamo stan i damo otkaz. Kupili smo imanje na selu,nedaleko od grada, počeli smo se baviti poljoprivredom. Plašila sam se promene i drugačijeg načina života, najveći strah mi je bio kako će to deca prihvatiti. Svi su nas osuđivali i ismejavali. Iako je život na selu težak, fizički naporan, psihički smo se odmorili. Najviše su me iznenadila naša deca koja su se dobrovoljno priključila u radu, iako su pre bili prilično lenji. Sin uskoro kreće na fakultet, juče nam je rekao da je odluka da odemo na selo najbolja koju smo doneli. Kaže da je naučio da ceni rad. Oni su se promenili na bolje, a i mi s njima. Ponosna sam.
Deda je 1930. godište i sa 12 godina je pobegao u Partizane nakon što su mu Nemci uhapsili i oca i majku i poslali ih u logor. Partizani su ga smestili u neku dečiju četu koja je bila sastavljena od dece slične njemu, bez roditelja. Bili su uvek daleko od sukoba i uglavnom su služili kao kuriri i agitatori po selima gde su prolazili. Dedi je taj ratni period u partizanima ostao u najlepšem sećanju i sada kada krene da se gubi, misli da je još uvek dete i da je sa četom pa krene da zove nekog Gojka, izdaje naredbe, čita proglase, a kada ja viknem ''Mirno, druže Petre'' deda skoči iz kreveta kao oparen i stane u stav mirno. Znam da nije lepo sprdati se sa tako starim čovekom, ali posle kada se opet povrati u stvarni svet, seti se šta sam mu rekao i kako je ustao iz kreveta pa se zajedno smejemo. Nije mu ostalo još mnogo i imam osećaj da sa svakim smehom dodatno učvršćujemo ljubav između dede i unuka.
Ja tada dite bila, igram se u dvorištu i ugledam na betonu novce. Točno se sjećam 100 eura, 5 eura i 100 km. I šta ću uraditi, zovnem didu kažem mu da su novci vani , pitam jesu li njegovi. On mi je samo rekao da mu ništa od novaca ne fali, i da ih ostavim gdje jesu. A ja nikako odustati, nagovaram ga da dođe. I ustao dida i uzeo novce, stavio ih u džep i ostao sjediti u dvorištu. Tko god je prošao ispred naše kuće dida je pitao da pogleda u novčanik fali li mu išta i ako bi rekli da fali pitao bi koliko, bar upriliku točno. Prošlo nekoliko sati, mrak već, prolazi čovjek uznemiren, i kad ga je dida upitao ovaj reče točno koliko je izgubio. 100 eura, 5 eura i 100 km. Dida mu dao novce, čovjek se rasplakao, zahvaljivao didi. Jesmo mi bili siromašni ali taj dan sam se ja osjećala kao najbogatija osoba na svijetu. Razliku između dobra i zla ja nisam naučila ni od fratra, ni u školi, ni na fakultetu, ni od hodže, ni popa već od mog dide. Svi vi imate svog didu samo ga morate prepoznati.
Žena mi je trudna i imamo staro kumstvo gde kum navodno treba detetu da nam da ime. Naravno to ne dolazi u obzir, pritom taj kum je stariji čovek kog jedva poznajem, viđamo se samo po slavama. Videli smo se na slavi, rekli kako žena treba u martu da se porodi i on kaže "taman da vam imena pa da izaberete do marta". Mi mu kažemo kako smo već izabrali ime, a on se naljuti, počne da pravi dramu i preti da će prekinuti kumstvo. Ajde da smirimo situaciju, kažemo da nam kaže imena pa ćemo birati. Znate koja su imena u pitanju? Dobrila, Desanka i Mileva. Svoje ćerke je pre 40 godina nazvao Nataša i Natalija, a moja će da bude Dobrila, kako da ne. Od toga naravno nema ništa, pa i po cenu da raskine kumstvo, ali mi je neverovatno da neko sebi daje za pravo da imenuje tuđe dete, koje će viđati najčešće jednom godišnje, pritom ga tako unakazi imenom i bude zadrt kao da mu život zavisi od toga.