Evo kao momak od 27 godina u Srbiji, da kažem nešto ovim likovima što stalno imaju neke jadne i patetične izgovore kako ih ni jedna devojka neće jer nemaju pare i to je uvek izgovor. Nikada nisam bio bogat, zarađujem za sebe pristojno, izgled mi je rekao bih malo iznad proseka i to je to. Bio sam u vezi sa veoma lepim i dobrim devojkama, od kojih su 2 foto modeli. I sve to je bilo pretežno zbog samopouzdanja i dobre komunikacije, a ne zato što sam ih vodio u luksuzne restorane i kupovao skupe poklone. Momci problem je u tome što ste paćenici, što pošaljete 100 poruka pa čekate koja će da se upeca da bi vi nešto odvukli u krevet. Nijedna devojka neće pored sebe plačljivka koji stalno kuka kako ima neke probleme i kako ga nijedna neće a on ,,fin dečko, načitan". Budite malo u realnom svetu, stisnite zube i učinite da se osećaju sigurno pored vas, a ne da moraju one vas da bejbisituju. Dakle nije problem do devojaka, vi što ih pljujete ste problem!
Danas sam iz kontejnera preko puta bloka Central garden uzela knjigu. Ispred punog kafića. Sramota je knjigu baciti. Nije sramota istu uzeti i sačuvati.
Brat i ja delimo sve poslove, ali malo obrnuto. Ja nosim drva, ugalj, kosim travu, skupljam detelinu, a on riba kupatila, šporet, usisava i ostalo. Niti sam ja muškobanjasta i nepoželjna, niti je on isfeminiziran i nepoželjan. Ja sam samo žilavija, on pedantniji i to je to.
Slušam svog bratanca koji ima 25 godina kako mu je težak život. Isti ništa ne radi, studira još uvek, živi na grbači roditelja, nema dana radnog staža...Jednog dana mi je prekipelo i rekao sam mu: Rođače, sa 19 godina sam sahranio ćaleta, na Kosovu sam bio 2 puta ranjen, najbolji drug mi je umro na rukama isto na Kosovu, imao sam infarkt, operisao bruh, dobio diskus herniju, verenica me ostavila zbog mog posla, ne mogu da nađem devojku, svakoga jutra pijem lekove zbog bolova..... Hoćeš da se menjamo?
Taj užasan momenat kad moraš brzo da obrišeš suze i napraviš lažan osmeh zato što čuješ da ti neko ulazi u sobu...
Mnogo volim vozove. Jedna od najlepših uspomena iz detinjstva mi je putovanje na more vozom Beograd-Bar. Krcata železnička stanica koje, nažalost, više nema. Smeštamo se u kupe i uzbuđeno čekamo zvuk pištaljke za početak putovanja. Brat i ja bismo brojali tunele i izazivali jedno drugo ko sme da pogleda kroz prozor dok prelazimo kanjon Morače, iako bismo tada već uveliko spavali. I onda bi nas ujutru probudilo jutarnje sunce i veliko plavetnilo. Mi bismo cičali od radosti i trčali po hodniku ispred kupea. Zahvalna sam roditeljima što su mi omogućili ovakve uspomene.
Kao dete sam bio talenat za pisanje. Moje pesmice i priče su obišle susedne škole i pobeđivale su na takmičenjima. Aljkav i neorganizovan, kakav sam i danas, svoje radove sam beležio u jednu svesku. Nisam pravio kopije. Jedna nastavnica je pozajmila, pa izgubila tu svesku. Nisu to bila naročito važna dela. Ona važnija sam znao napamet. Ali to mi je usadilo jednu misao: Nešto što tako lako može da se izgubi, ne može biti od velikog značaja. I tada sam prestao da pišem. Lako sam se predao. Zato sam tek sada, nakon 20 godina, ponovo uzeo olovku u ruke. Čitam završene delove svog prvog romana i ne mogu da poverujem. Žao mi je izgubljenog vremena i pogrešnih puteva. Za ovo sam rođen.
Prijatelj ima kineskinju za curu. Pričam ja s njom na engleskom i kaže ona kako je naš jezik vrlo kompliciran. Mislim si ne znaš ti šta je biti Bosanac i slušati kineski..