Danas sam otkrio da me žena vara već deset godina. Moj sin ne gaji nikakva osećanja prema meni. Shvatio sam da sam propustio sahranu svog oca NI ZBOG ČEGA. Nisam napisao roman, nisam obišao svet, nisam pomagao beskućnicima. Kao tinejdžer i u ranim dvadesetim sve ove stvari sam smatrao izvesnim. Da samog sebe sretnem iz svojih mlađih dana, tačno bih se opaučio posred face. Na šta li sam mislio? Kako sam mogao da živim kad je posao postao moj život? Po povratku kući, večerao bih, pripremio se za posao sledećeg dana i zaspao u 10, da bih se probudio u 6 sati sledećeg dana. Bože, ne sećam se kada sam poslednji put vodio ljubav sa svojom ženom. Šta sam radio tih deset godina? Van posla, ne mogu reći baš ništa. Nisam bio dobar muž. Nisam bio JA. Ko sam ja? Šta mi se to desilo? Čak ni razvod nisam zatražio, ni vikao na nju, ili plakao. Nisam NIŠTA osećao. Sad, dok pišem ovo osećam suze. Ali ne zato što me je žena varala, nego zato što sada kapiram da sam umirao iznutra.
Samo mali podsetnik da crni dani uvek prođu, sunce se uvek nekako probije iza oblaka, bez obzira na to koliko ti je sada teško, doći će lepši, bolji period, a ovaj loš će izgledati tako dalek i tuđ! Sve uvek dođe na svoje!
Bila ja 4. srednje, pitao me za dejt stariji lik, dogovorili se da se nađemo u 21h a on je nešto permutovao i došao u 19h, i sve vreme mi slao poruke da požurim jer ne zna šta da radi do 21h. Ja kao hajde da mu učinim, dođem u 20h i kao idemo da prošetamo malo po nekom keju. Ljudi, najneprijatnijih 2 sata mog života. Ja mu rekla da ću upisati matematiku, on je počeo da me ispituje o matematičarima, o teoremama i aksiomama, da mi pokaže kako sam ja zapravo glupa jer ne znam te ,,osnovne stvari". Onda je sve vreme pričao samo o sebi. Onda smo seli na neku klupicu, on mi se primakao i rekao ,,Ja bih trebao sad da te poljubim ali među nama nema hemije". I nakon toga se naglo setio da treba da ode i tetki popravi kompjuter, a mene ostavio tako na toj klupici i otišao. Ja sam baš bila u šoku, totalno me je srozao. Pisao mi je tek nakon mesec dana da izađemo ponovo jer je tada navodno imao tremu, nisam mu odgovorila.
Danas sam bila sa kćerkicom kod ortopeda, i do nas su sjedila dva dječaka. Pokidanih cipelica, zarasle kose, rupice na odjeći. Mama nije tu jer je morala odvesti tatu kući, jer je tata jako vikao na nju zato što mora čekati da dođu na red, onda je mama plakala i on ju je povukao za kosu pa ga je odvela kući. Točno tim riječima mi je objasnio mlađi od njih zašto čekaju sami. Gospođa pored je samo nadodala: vratit će se ona, rekla je. Ostala sam zgrožena. Ravnodušnosti ostalih u čekaonici, tugom u očima jednog sedmogodišnjaka i načinom na koji je trogodišnje dijete ispričalo situaciju koja ne bi trebala da se događa. Otišla sam u pekaru pored i kupila im sendvič i sokić. Malecki se igrao zajedno sa mojom kćeri, a stariji brat nije htio reći ništa, osim: "hvala za sendvič". Kada je mama došla rekla sam joj da ne mora biti tako, da potraži pomoć radi djece, da ću joj ja pomoći ako želi. Rekla mi je da se ne petljam. Šutjela sam. A da sam barem pozvala socijalnu radnicu...
Sinoć u klubu mi je prišao momak koji se predstavio kao Betmen, makar sam ja tako čula. Razgovor je tekao ovako:
- Zdravo, ja sam Betmen.
- Zdravo, ja sam Powerwoman.
- Ne, ja se stvarno zovem Betmen.
- Pa i ja sam stvarno Powerwoman.
- Nee, nisi me razumjela, BET-MEN
- Stvarno se tako zoveš? Kako moćno ime, ako govoriš istinu, izvini što nisam odmah povjerovala.
- Opet me nisi razumjela, ja sam BEHMEN.
U tom trenu jedino što sam mogla je da pokrijem lice rukama i da umrem od smijeha. Nakon toga prišlo mi je par momaka iz šale, od kojih se jedan predstavio kao Supermen, a jedan kao Spidermen.
Prekinem vezu od 4 godine, jer uplatim sebi i majci odmor, a devojka me tad nazove "maminim sinom". Hej, ona koja u životu ima sve, ćerka lekara, stan u Bgu, stalno letovanja i zimovanja, jedino što je trebala je da uči. Stalno nerazumevanje. Celog života nemam. Majka me je podigla ni iz čega, bez oca, stalno radila, mučila se celi život, nikada nije videla išta dalje od našeg malog grada. Ja samog sebe školovao radeći po studentskim zadrugama i kreditu. U domu naučim nemački zbog poznanstava i uz pomoć ovih što su studirali filološki. Prošle godine zahvaljujući kolegi sa faksa odem u Nemačku i počnem da radim. Sad konačno imam. I eto, pošto nisam video majku 11 meseci, rekoh da odemo konačno negde, pa evo nas sad u Turskoj. Malopre je gledam kako je presrećna, ovo za svojih 64 godine nikad nije videla. A ovo pišem, jer mi stiže poruka od ove kako joj je žao, izvinjava se itd. Teško je razumeti ovaj moj gest prema majci na pravi način, kad ti sve to celi život pada sa neba.
U Minhenu mi komšinica Kineskinja zvala policiju jer sam slušao Bubu i Jalu (pustim njihov kanal i tjeram se da posredim stan brzo i bez pauze jer ću ih isključit kad završim). Došla policija i u razgovoru (raspravi) pustim i njima da čuju, rekoše da će mi pisat prijavu ako se ponovi. Uznemiravam susjedstvo kao hahah...
Kad sam se udala, svekrva je predložila da je zovem majkom. Objasnila sam joj da je meni majka samo jedna, i da ne bih voljela sutra da moje dijete zove nekog drugog majkom osim mene. Sve super, dok nisam rodila, nakon godinu dana u sobi čujem - " reci mi - mama, ma-ma". Svekrva uči mog sina da je zove mamom!
Maloprije kupim sebi doner za ponijeti i sok kod jednog turčina i slučajno ubacim još jedan sok koji je stajao na pultu i primjetim tek kad sam stigao kući. Nakon što sam jeo otišao sam platiti i taj sok koji sam slučajno uzeo za što vlasnik (turčin) nije htio ni da čuje govoreći mi "halal olsun". Nazor sam mu dao novac nakon čega mi je rekao da sačekam. Pošto je bio kraj radnog vremena spakovao mi je 5-6 baklava, više komada tulumbi i još nekih turskih kolača... sve u svemu obožavam sve te kolače, izgleda da se dobro dobrim vraća.
Slavili smo rođenje (mog) detata i čašicu po čašicu i opalim kumicu...