Kada sam počela da radim u sadašnjoj firmi, rečeno mi je da ću usko sarađivati sa jednom ženom koja je prvih nedelju dana bila na godišnjem odmoru. Kako sam polako upoznavala kolege, kako bih kome rekla da ću raditi sa tom ženom, skoro svako je rekao kako je ona nadrndana, stroga, mrzovoljna, kako o njoj niko ništa ne zna, kako ne provodi pauze s njima i svašta nešto. Mesecima sam radila s njom, pričale smo isključivo o poslu, bila je zaista korektna. Jednom je primila neki poziv gde je rekla kako će doći čim završi i bila vidno uznemirena, te sam se ja predložila da ode kući da ću ja sve završiti. Ona me je pitala da li ću uspeti sve sama, rekla sam joj kako nemam nikakvih planova za taj dan i da mogu do uveče ostati ako treba.. Sutra dan mi je ispričala sve, kako ima 13godišnjeg sina koji je ometen u razvoju, razvedena je, bivši muž se ponovo oženio i sin se ne slaže nikako s maćehom i svašta još ponešto. Čim neko ne postavi svoj život na tacni, ne valja. Zgadili su mi se.
Želja mi je bila da živim u Njujorku i ostvarila sam je kada sam dobila posao tamo. Živela sam 3 godine i baš se razočarala. U početku je bilo interesantno, kao i uvek kad posetimo neko novo mesto. Grad je super za posetiti, ali za život je katastrofa. Tolika gužva, haos, reke ljudi po ulicama, a čim se malo odmakne od centra koji gledamo po američkim filmovima, nijedan grad na Balkanu nije ravan toj bedi, prljavštini, smradu, beskućnicima po ulici, kriminalu. Do centra, osim ako niste buržuj koji živi u njemu, se putuje satima, isto tako i do posla. U 4 ujutru sam se budila da bih stigla na posao u 7. Mir i tišina ne postoje, stalno neki haos i gužva. Ko to voli, samo napred, ali meni je bilo previše stresno, počela sam da imam panične napade kad bi trebalo da izađem iz stana. U januaru sam se, po isteku ugovora, vratila u Srbiju i preporodila se. Takvi gradovi definitivno nisu za svakoga, pogotovo ko hoće koliko-toliko miran život, a da ne pominjem porodicu i decu.
Danas sam najtužniji čovek na svetu. Umro je moj čika Pera, čovek koji me je naučio mnogim stvarima pa tek onda zanatom (automehaničar). Otac je popravljao kola kod njega otkad znam za sebe, još kao klinac sam imao ljubav prema automobilima. Često sam bio kod njega u garaži dok popravlja kola pa mu pomagao, ja sav važan što mu pomažem a mušterijama slatko pa se smeju, čovek je toliko bio dobar, pozitivan i neviđeni optimista, nikad ga nisam video u životu da je rekao "Ne mogu, neću" ili da je u bedaku. Svo svoje znanje je preno na mene i ako ja nikad neću biti kao on po tom pitanju, ja sam mu neizmerno zahvalan. Ti trenuci kad se vratim iz škole pa pravo kod njega u garažu, on kupi sok ili nešto slatko pa me ispituje kako je bilo u školi, uvek bi mi dao neki dinar, kako je on govorio "Evo majstore, vaša plata". A ja se iskezim od uveta do uveta što imam "posao" tako mlad. Kad god sam bio u bedaku ili u nekom problemu on bi mi pomagao. Zbogom čika Pero, Vi ste ljudina koja se više roditi neće :(
Moja verenica je pušač i dao sam joj ultimatum da ili prestane da puši ili se nećemo venčati. Rekla je da joj neću ja odrediti šta da radi sa svojim parama i plućima. Raskinuli smo. Ostavila me je zbog cigara. Izabrala je cigare. Nepojmljivo.
Imam dečka koji me voli do neba i pazi, a ja šaljem polugole slike sa svojim najboljim drugom...osjećam se kao da varam.
Duga veza, rešim da joj kupim plakar za sobu jer je njen bio iz doba SFRJ. Plan je bio da je prodavac obavesti da je dobila nagradu i da može da ode i sama odabere koji joj se sviđa, a ja posle krišom platim jer inače ne bi prihvatila. Dogovorim se ja sa prodavcem i čekam. Posle nekog vremena zove ona mene, ushićeno mi ispriča sve a plakar će stići za 2-3 dana. Odem do radnje da to platim i pitam ga što za 2 dana? On mi kaže da je moja devojka u radnju došla sa drugim dečkom, držeći se za ruke. Dok su razgledali bili su kao zaljubljeni golupčići, ljubili se, smejali. Lik mi je pokazao snimak kamere, sipao šećer i vodu. Kao da me je brzi voz udario. Ja sam ostao bez devojke, a ona bez plakara.
Imam 2m i bio na nekom rođendanu, kućna varijanta. Tu neki lik, prilično nizak, studira fiziku inače, kojem je očigledno sve vreme smetalo moje prisustvo. Par puta on mene tako potkačio, ja naravno ignorišem i na kraju me pita- tebi je zajebano, kakav je vazduh gore, jel hladno? Ja mu kažem- "ne, topao je, jer je hladan vazduh teži pa ostaje dole kod tebe, mislio sam da vi sa fizike znate te stvari". Svi se ismejali, a on mi se više nije obratio.
Kada će ljudi shvatiti da ako je neko mirna osoba, to ne znači da je mutava, glupa, plašljiva i slično. To samo znači da ta osoba nema potrebu da se nameće i da radi razne gluposti da bi privukla pažnju, nije joj bitno mišljenje drugih, jer dovoljno poznaje sebe.
Volim mog muža i tako sam srećna što baš sa njim provodim svoj život. Od divne dece, kuće, putovanja, imamo sve o čemu smo sanjali kad smo započeli vezu. Nije on savršen, nisam ni ja, ali pazimo se međusobno i zajedno gradimo svoj život. Imam prijateljice, ali ne mogu njima da pričam puno o ovome, da podelim sreću, zato što je jedna sveže razvedena, a druga u prilično nesrećnom braku, pa sam htela sa vama ovde da podelim. Sreća postoji, ali mora da bude izgrađena na poštovanju, poverenju i bezuslovnoj ljubavi.
Već par godina živim privatno, plaćam svoje račune, krpim, snalazim se, gledam kako da imam za sve, udomila sam psa, gledam da mu priuštim sve, gledam da idem čista i uredna, ispeglana i doterana, bez ičije finansijske pomoći i guranja. Korona me upropastila. Morala sam da prodam par tehničkih uređaja. I onda dođu ljudi koji žive spokojno u gnezdu roditelja i pitaju se zašto to radim i zašto prodajem stvari, kad zaboga kriza će proći. Mnogo njih ne zna ni kako izgleda račun za struju. Nemam ništa protiv tih ljudi, samo me pustite na miru da se borim kako znam i umem sa svojih 25 godina. Kad mi neko kaže svaka ti čast kako si samostalna, ja prosto progledam i shvatim da stvarno treba sama sebi da kažem svaka čast. Ljudi, borite se, ne osuđujte i živite svoje živote.