Ne mogu da nađem dobar posao. Od posla u struci sam odavno odustala, jer živim u malom, nerazvijenom gradu i ovde moj fakultet nije tražen. Pristajem na bilo koju oblast, ali da se poštuje zakon, dakle slobodan vikend, striktno 8h rada, a ako baš mora da se ostane plaćen prekovremeni, prijava od prvog dana se podrazumeva, cela plata na račun (bez onoga "na ruke") plaćeni praznici itd, itd.. Međutim, to je isto kao da tražim iglu u plastu sena. Ako i slučajno na razgovoru obećaju i pola od ovoga, u kratkom roku to postane samo obećanje, a ja u tom slučaju automatski napuštam takvu firmu. U zadnjih godinu dana sam promenila 6 poslova i samo kažem - hvala Bogu da niko ne zavisi od mene i da imam roditelje koji me podržavaju i koji se ne bune ako i mesec-dva sedim kući. Već vidim preke poglede kao "šta glumiš ti" ali neću odustati dok ne nađem to što tražim. A sve što tražim jeste da me poslodavac gleda kao osobu, a ne kao mašinu koju može da zameni svakog trenutka.
Upisala sam jako težak fakultet i osećam se superiorno u odnosu na sve ostale koji ne studiraju uopšte i na one koji studiraju neki drugi faks. Obožavam da govorim da su ostali fakulteti prelaki i da omalovažavam trud onih koji moraju da uče manje od mene. Ljude sa privatnih fakulteta posmatram kao najgoru sortu ljudi i uvek se potrudim da stavim do znanja da je moj fakultet teži, ponosna sam na to što ću morati godinama svaki dan da se mučim da bih dobila diplomu jer mi je to pokazatelj da će moja diploma da bude zlata vredna. Najviše volim drugaricama da kažem da nemam vremena da ispijam kafe sa njima jer moram da učim po ceo dan jer moj fakultet je jako težak i moram puno da se trudim i da je njihov problem što moraju samo par dana da uče pred ispit dok ja moram više meseci. Osuđujem svakog ko ne voli da se muči kroz život kao ja.
Posvađala sam se sa pola familije jer su mi na obiteljskom okupljanju komentirali kako mi je vrijeme za djecu, da sam već dugo u braku i zašto čekamo... I nisu prestali o tom pola sata. Pa sam im u ljutnji rekla za svoj zdravstveni problem zbog kojeg ne mogu ostati trudna i da trebam na operaciju. Nakon toga sam otišla i nitko me nije nazvao niti se ispričavao za ružne komentare. Molim sve takve da prestanete pitati takve stvari.
Da li samo ja imam osećaj da nas je sve preplavila neka toksična pozitivnost? Uživaj u životu, treniraj, putuj, izlazi, misli pozitivno, imaj stila... Na sve to ove društvene mreže koje sve to podstiču. Uredu je raditi na sebi, ali ako mi je loše, pustite me sa tim ,,pozitivnim'' mislima i stvarima! Dajte mi vremena da ponovo stanem na noge i da odbolujem svoje.
Kako da kažem ljudima sa kojima tek treba da se upoznam na fakultetu da mi mama radi kao higijeničarka. Moja najveća bol. 😭
Ljudi, ne idite na čestitku rođenja bebe 2 dana nakon što porodilja izađe iz bolnice. Sačekajte makar 2 mjeseca, da se roditelji povežu sa bebom, da dođu sebi. Prije toga idite samo ako želite da pomognete. Nije lako dvoriti goste sa ranama od carskog reza, odnosno epiziotomije, nenaspavan, i istovremeno raditi oko bebe, pa i da je majka rođena. Najavite posjetu makar 24h ranije. Nemojte molim vas da u 10h najavite dolazak u 12h, posebno ako je tata na poslu, a mama sama sa bebom. Imajte razumijevanja.
Starci ponovo sade baštu u dvorištu. Kao da smo sirotinja koja nema hleba da jede. Zbog te bašte imam kompleks niže vrednosti. Sramota me je.
Osećam se jadno. Bedno. Sjebano.
Bar su se rešili kokošaka koje su nam s**** po celom dvorištu. I po betonu.
Maštam o dvoristu gde je sve pokriveno betonom bez ijedne biljčice. Sa malo zelene površine na kojoj je obična trava. (Što mora po zakonu.)
Maštam da mogu da imam momka. Maštam da imam društvo. Maštam da mogu da ih dovedem kući. Sve ono što mi je ceo život nedostupno.
Pozovu devojku i mene njeni roditelji kod njih na ručak jer žele da me upoznaju. Znao sam da su svi oni u familiji fakultetski obrazovani. Ja nisam išao na fakultet.
Došli mi tamo, ja se upoznajem sa njenima, sedamo za sto i u tom trenutku sledi pitanje: "Šta studiraš?"
Na moj odgovor da ne studiram, već da radim, imam svoj posao sledi odgovor: "Mi ne želimo da se naša ćerka zabavlja sa momkom koji nema fakultet. Mi smo svi u familiji intelektualci i ne želimo u porodici nekog neobrazovanog; on ne može intelektualno da nas prati. Da smo znali da ne studiraš ne bi te ni zvali. "
Ja sam prvo mislio da se šale, zatim sam, kada sam video da su ozbiljni, ustao, zahvalio im se na lepim rečima i otišao.
Devojka me kasnije zvala, molila da pričamo, ali čemu to? I za 20 godina oni bi joj prebacivali za to i ne bi išlo.
Zanimljivo je to da ja zarađujem više od svih njih zajedno, da sam verovatno obrazovaniji od svih njih jer dosta čitam, dok niko od njih nije čitao ništa posle fakulteta.
Volim svog supruga i tu nema ali. Ja znam biti sretna sama sa sobom. Njegovo postojanje u mom životu je samo sretna okolnost i najljepši dodatak svemu. Sa njim je sve lakše i ljepše.