Vratila sam se na posao nakon porodiljskog. Zbog ranijeg lošeg iskustva s kolegama sa svima sam samo poslovno, ne pričam previše o svom privatnom životu i želim da tako ostane. Skoro je tu došao jedan kolega, pokušava da ostvari neki bliski kontakt sa mnom ali ja ne želim niti mu dajem povoda. On je to shvatio na drugačiji način, da sam takva jer mi se sviđa a ne smem ništa zbog muža, da je čak pričao kako ga ja muvam kad niko ne gleda. Pojedine kolege su to jedva dočekale pa su izmislili priču kako sam s njim u tajnoj šemi i šta sve ne. Otišla sam kod glavnih šefova, prijavila ih sve za mobing i uznemiravanje i uspela da dokažem, još su ih neke koleginice prijavile da su isto radili i njima. Mogu da dobiju otkaz i sad sam ja kriva što će njihova deca bez hleba da ostanu. Meni je dosta više da mi smeštaju afere i ako samo nekom kažem "dobar dan".
Mislim da sam ovisan o varanju zaručnice. Nema potrebe da to radim, sve mi pruža a opet to konstantno ponavljam. Mislim da me loži taj adrenalin da se moram skrivati i biti tajanstven. Stalno se izlažem većem adrenalinu jer to radim sa curama koje su joj sve bliže i bliže, ali još ništa nije saznala.
Verujte da niko obrazovan i bogat ne potcenjuje neobrazovane i siromašne zato što su neobrazovani i siromašni, nego jer su većinom i prosti i nekulturni. Smetaju im prostakluk i nekultura. Ko god je kulturan biće svuda lepo prihvaćen. Radite na lepom ponašanju i normalnim stavovima.
Ostavio sam curu jer sam saznao da postoje njene gole slike. Neću da razmišljam o tome ko sve ima gole slike i snimke buduće majke mog djeteta.
Gledala sam neki klip sa jutarnjeg programa, o tome kako su žene koje nisu rađale na meti osuđivanja. I priča neki ginekolog kako su žene sebične i kako je izbacio iz ordinacije ženu koja je rekla da ne želi da ima decu. U istom klipu govori kako je kvalitet sperme opao jer današnjim muškarcima opada testosteron i kako je jednom od 20 muškaraca kvalitetna sperma. I onda razmišljam, žene i da žele decu sa kim onda da je prave? A samo na žene se baca drvlje i kamenje, šta je sa muškarcima koji neće ili ne mogu da imaju decu? Drugi klip, sličan naslov, žene koje su nezaposlene a šalju decu u vrtić na meti kritika. Samo se žene osuđuju, a muškarci mogu da rade šta hoće. Eto, imam da poručim ženama, živite svoj život kako želite, jer šta god uradile uvek ćemo biti na meti kritika.
Porodila sam se dvije sedmice ranije da bi mi kćerka bila Vodolija a ne Riba. Nisam htjela da bude emotivna, osjetljiva i da se pati u životu kao ja koja sam Riba.
Nemam ništa protiv estetskih operacija, svako neka sa svojim telom radi šta hoće, ali da me devojka koja je veći deo svog lica operisala proziva kako imam tanke usne i kriv nos i da sam ružna neću da dozvolim. Jeste, imam i tanke usne i kriv nos ali ja sam sebe takvu prihvatila iako sam imala mogućnost da korigujem svoje mane, uostalom i da promenim ceo svoj lični opis decu koju ću roditi neće ličiti na mene tada nego na ono što sam bila pre svih operacija. Kada sam joj rekla da ona i dalje ima komplekse čim mene proziva uvredila se i napala me da sam ljubomorna, napravila od sebe žrtvu iako je prva počela da me podbada za fizički izgled. Ne kapiram čemu to. Uživaj u svojoj korigovanoj lepoti, pusti mene ružnu da uživam u svom životu.
Djevojka (27. godina) sa kojom sam skoro 6. godina u vezi postala mi je biti jakoo naporna. Naime, odustala je od fakulteta prije par godina nije imala volju da uči. Poslije toga ni dan radnog staža nema, preslila se kod mene u stan, tu samo provodi vrijeme i sa drugaricama na kafi, teretana, slabo kad hoće da spremi ručak većinom je to brza hrana ili slično. Na telefonu je skoro pola dana. Koristi moj automobil u koji nikada nije nasula cent goriva, nema osjećaja ni za odrzavanje ni za registraciju itd… I meni nameće neke želje kako dalje treba ovako ili onako ali u tome se nigdje ne vidi neko njeno zalaganje ili napredak, samo u svemu ima jaku priču. Sve ja treba da finasiram, letim, ganjam trudim. A ona gospođica da komanduje preko telefona. Sve mi se čini da uzalud gubim vrijeme pored takve hladen osobe, i da bi bila greška da sa njom krenem u neku ozbiljniju životnu priču. Mogla bi ona uskoro da pakuje kofere ponovo kod mame i tate.
Imam 24 godine i radim već 2 godine. Živim kod roditelja jer na taj način ne plaćam kiriju i štedim za svoj budući stan, ali im usput pomažem po kući i dajem novac za kućne potrepštine. U prosjeku dajem mjesečno 200-300 eura. Uspjevam tako uštediti dosta novca. Međutim, psihu mi uništava škrtost roditelja. Ponašaju se kao da sam štetočina koja ništa ne pomaže. Odu u prodavnicu i kupe samo artikle za sebe, neće za mene pa moram odvojeno ići (iako im pošaljem često novac za to). Ja kad god odem, nakupujem za sve nas. Mati napravi ručak samo za sebe i oca, mene ni ne zovu da jedem i slično. Pri tome su jako bogati, imaju 7 nekretnina i ne znam čemu ta škrtost.
Mama me uvek plašila pričom ako ne budem učila biću čistačica, radiću teške prljave poslove, ne želim to. Svaka četvorka u školi značla je smak sveta i kraj moje budućnosti. Sada nakon završenog ekonomskog fakulteta, živim u Austriji i šta mislite....šta radim. Sobarica sam u jednom hotelu, a suprug i ja čak razmišljamo da se počnemo baviti poljoprivredom. I srećna sam zapravo, uvek sam imala strah od toga, ali sada daleko od osude, sa čovekom kog volim i novcem, srećna sam. Žalim majko, trebali ste stvoriti bolju državu za svoju decu...