Često spavam vikendom kod dečka kad je sam kod kuće. Inače obožavam da kuvam, a i da bi njegova mama makar vikendom odmorila od obaveza, spremam ručak nedeljom. Volim da eksperimentišem pa su to često neobična i egzotična jela, atipična za srpsku kuhinju. Kad jednom odluči on da iznenadi mene. Ja ga pustim i popnem se na sprat u sobu. Jedno dva sata on nije dolazio, čujem ja neko lupanje, buku iz kunjinje i već se polako zabrinem. Ali pustim ga. Posle nekog vremena kaže on meni da se spustim kad na stolu 20 gotovih poručenih ćevapa, sitno iseckan luk poređan na tanjir u obliku srca i dve limenke piva. Kaže "izvini hteo sam da pomisliš da kuvam pa sam čak i aspirator uključio, nadam se da ti se dopada." Ljudi moji, to je bila najlepša i najromantičnija večera u mom životu.
Kad ste se već raspisali o plaćanju i neplaćanju na spojevima, evo da i ja podijelim nešto. Žensko sam i na prvom spoju uvijek inzistiram da platim račun, bilo to piće ili kino ili nešto treće. Onaj tko mi to dopusti otpisan je za daljnje druženje. To nema apsolutno nikakve veze s novcem nego manirima i još ponekim sitnicama koje kasnije u vezi imaju veliku važnost. Na drugom, trećem, šestom spoju platit ću bez problema ali na prvom plaća muškarac i točka.
Imam 55 godina i živim u maloj, da kažem zatucanoj sredini. Od nedavno sam u penziji, beneficirani radni staž. Posao mi je bio dosta težak, naporan, oduzimao prilično vremena. Ostalo sam bila posvećena deci, koja su sada samostalna i zarađuju pristojno. Sa 20 sam dobila bliznačiće i nikada nisam bila previše posvećena sebi. Zato sad vreme koristim za putovanja, izlete, druženja, priuštim sebi neku skuplju stvar.. U mojoj sredini se svi krste, i govore mi da treba da štedim penziju za crne dane i ko zna, eto šta sutra može da mi se desi. A pritom oni prave grobnice, biste, lavirinte i piramide bukvalno. Odgovorim im da želim da uživam dok mogu, a kad umrem može slobodno da me bace niz reku, to mi ništa ne znači. Kažu mi da sam za ispitivanje. A ja ne znam ko je ovde lud, i šta će mi posle zlatni kovčezi i biste.
Doktorica sam i moja kćer je nakon završene gimnazije upisala fakultet Sestrinstva i sada završava petu godinu. Kada je odlučila upisati taj fakultet pokušala sam ju svim silama odgovoriti od toga jer iz prve ruke vidim kako je posao u bolnici naporan, malo tko cijeni nas doktore, a još manje medicinske sestre. Nisam prihvatila njenu odluku (cijenim sestre beskrajno, ali zaista bi željela da radi jednostavniji posao), pokušavala sam joj bezbroj reći da joj još nije kasno promijeniti fakultet sve do prije mjesec dana. Bila je na ljetnoj praksi kod mene na odjelu. Kada bi imala vremena prije vizite pratila sam ju kako radi. Vidjela sam ju kako se odnosi prema pacijentima, kako razgovara s njima i podupire ih. Sestre su ju pohvalile i rekle kako brzo uči i spretno obavlja svaki posao koji joj pokažu. Ponosna sam na nju i žao mi je što joj prije nisam bila podrška.
Rodila ja svog starijeg sinčića i izasla iz rađaone s njim na hodnik, trebali smo da idemo u našu sobu. I ja sva sretna, popriječim se na sred hodnika tu gdje su rađaone i počela da zivkam na telefon sve redom iz imenika da ima javim da je beba stigla. Kada se okrećem a iza mene stoji žena sva u suzama i gleda kroz staklo u neku sobu. Kad tamo,leži bebče priključeno na kamaru nekih aparata,igle zabodena u njega,diše ono skroz ne normalno jer je na umjetnom disanju....mogu da vam kažem da sam se tad osjećala ko najveći kreten.
Ona jadnica suze lije,bebče rođeno prerano,pa se još se nešto iskompliciralo na podođaju nije beba mogla da diše sama.....a ja ko zadnji kreten se derem po onom hodniku kako sam sretna i kako lijepog sina sad imam.
Saznala sam kasnije da je njena beba umrla, nažalost.
I danas mi želudac u grlo skoči kad se sjetim.
Upoznam se ja sa jednom koleginicom na fakultetu, godinu dana starijom od mene, na prvi pogled devojka lepa, pametna, obrazovana, govori italijanski i francuski, stvarno zanimljiva, obučena sa ukusom. Počela je da mi pomaže oko jednog predmeta, ja se baš zagrejano za nju i jedan dan ona me pozove u svoj stan da mi tamo pomogne oko nekih vežbi. Ljudi moji, ja sam se šokirao, ulazim tamo u sobi police sa knjigama sve neke nacističke knjige, o Hitleru i neke o Staljinu, biografija Nerona onako bleji kraj kreveta, zajedno sa uvodom u istorije politike, onda neke naše knjige o Nemanjićima. Bože sačuvaj. Kad sam je pitao šta sve to znači, devojka mi kaže kako obožava politiku i vrši svoja istraživanja kako bi napisala jednog dana kritiku na političke rezime. Ja sam se šokirao i ne verujem kakav je devojka psihopata a učinila se normalnom i krajnje simpatičnom.
Nakon toga sam samo prestao da se javljam, čak i na faksu kad je vidim samo pogledam u drugom pravcu.
Ostala sam trudna s nepunih 17 godina. Katastrofa, htjela da se ubijem, da pobacim, ma svakakve gluposti mi padale na pamet..on me je odgovorio i pričao kako će zauvijek biti tu za mene i bebu. Nisam vjerovala, ali sam odlučila zadržati djete jer sam shvatila da je to jedino što ću imati.
I tako, prošlo već 15 godina, ona velika djevojčica, a on se nije ni dana odvojio od mene i nje. Nakon par godina dobili smo i blizance❤nitko sretniji od mene.
Kada mi je bilo oko 5 godina sam ja mom ocu na poslijepodnevnoj dremki skinula čarape, nalakirala mu nokte u crveno i opet mu obukla te čarape.
a on bio oficir bivše JNA.
I kako on to nije primjetio,uglavnom su sutradan vojnici kojima je on komadnovo to primjetili u zajedničkom tušu nakon neke vojne vježbe.
.....znam da je stari kad je došao kući umjesto "dobar dan" reko:"mamicu ti tvoju,daj mi te tvoj farbice ovamo,zbog tebe se čitav bataljon vojske sa mnom sprda". Hahaha.
Sedim u autobusu, prilično pun i na stanici ulazi baba, ne sasvim stara i odma doleće do mene i pita me da joj ustupim mesto a nisam je ni video kucajući poruku. Naravno, kažem da ću joj dati svoje mesto samo, jedan momenat. Imao sam još 3 reči da otkucam i pošaljem poruku, neću sigurno da kucam stojeći među svim tim ljudima. Kako nisam ustao momentalno, baba me pita: Šta je sad? Rekoh: Momenat jedan gospođo. A ona krene da udara dlanom o šipku za koju se drži i viče: Ustani, ustani, ustani!!! Ja je pogledam direktno u oči: -Molim?! Sad nećete dobiti ovo mesto makar svi ovi ljudi da pokušaju da me dignu!
A njoj oči sad pune suza pošto nije postigla šta je namerila i pita me zašto? -Zato što ste nezahvalni i bezobrazni. Nije moja dužnost da ustupim mesto već dobra volja!
Nakon uvrede koju mi je uputila otišla je 2m dalje i sela na već prazno mesto... Dakle stvarno, kakvi su ljudi postali bezobrazni i bezobzirni, ne čudi me što niko nikome ne želi da pomogne.
Nervira me suprug što stalno plače za pokojnom ćerkom iz prvog braka. Ona je mrtva ja ne mogu da se takmičim sa nekim ko je pokojan. A i osjećam se kao da me ne poštuje kada priča o njoj i o bivšoj ženi.