Sinoć sam izgubio psa, kao da sam izgubio rođenog brata. Nedostaješ kralju!
Ne bi žensko bilo žensko da posle tebe ne izgleda lepše, najlepše.... Ostaviš je, pa se promeni, prolepša, prozgodni, bude ti krivo... ne da ti je*e kevu, nego celu familiju! E,tako mi i treba kad sam glup. Pati, Aleksandre, pati. Konju.
Ovo više ne smijem ni da kažem u javnosti a da me neko ne pogleda kao idiota, pa evo ovdje da olakšam dušu. Sarajka sam, rođena i odrasla ovdje. Volim Srbe, volim Hrvate, Slovence, Makedonce ... Volim čuti njihove naglaske, njihove viceve, njihove šale. Rođena sam poslije rata, jasno mi je šta su svi ti narodi prošli, ali nejasno mi je zašto je to i dalje polemika, ko je "balija", ko "četnik" ko "ustaša" i ostale uvrede. Pogotovo kada o tome priča MOJA generacija i mlađe. Čitam i pišem i ćirilicu i latinicu, tako su me učili u školi a i kući. Mrzim kada me pitaju koje sam vjere, pa kad kažem da nisam vjernik, a poštujem sve prave i istinske vjernike, gledaju me poprijeko. Zbog ovih stavova- nemoj s njom jer je muslimanka i nemoj s njim jer to nije, i slično, počinju mi se gaditi pojedini ljudi. Ne volim generalizaciju, nacionalizam, diskriminaciju uopšte. I, koje li ironije, mrzim mržnju. Zašto još uvijek okrećemo glavu jedni od drugih (ne svi), zar ne možemo biti iole normalni?
Imam 22god i tek sada vidim koliko je imalo smisla sve što su moji radili za mene. Kurs dva strana jezika na koji su me slali tokom cele osnovne i gimnazije, letnji kampovi ''izvidjača'', strogi džeparac koji kada potrošim nema ni dinar preko, kurs iz informatike, terali su me da položim sve kategorije vožnje, učili me da sam sve popravljam, radim, terali me da treniram, da ustajem redovno i poštujem dogovore i tuđe vreme.. Tada sam smatrao to idiotizmima i zašto ja sve to radim dok drugi idu napolje, igraju se, idu u kafić a ja moram na čas jezika posle škole itd.. Sada tek vidim koliko su me bolje spremili za život nego što su ostala deca.. Hvala vam.
Kada budem punoletna želim da dajem krv što je češće moguće, a kada umrem želim da sve moje zdrave organe transplantiraju ljudima kojima je to najviše potrebno.
Moji vršnjaci idu u kafane, a ja sednem sa mamom kod kuće i napijemo se.
Video sam puno lepih stvari u životu, ali nešto najlepše je kad ona spava ili žmuri i nakon toga otvori oči i pogleda me.
Nikada sebe nisam smatrala lenjom i razmaženom osobom. Bila sam vukovac u osnovnoj, odlična u srednjoj, radila sam tokom svakog raspusta. Bila sam na budžetu državnog fakulteta, ali majka je najednom obolela od raka, te smo odlučili da se premestim na privatni fakultet i da se zaposlim, zato što državni fakulteti nemaju program podrške zaposlenim studentima. Na privatnom fakultetu imam sve desetke, usput radim težak posao, najčešće u noćnim smenama koje traju 8 - 9h. Zbog velikih troškova lečenja, otac radi po dve smene, pa su meni pripali i svi kućni poslovi. Nemam dečka, ni prijatelje, ne stižem. Teško mi pada kada mi se neko ruga zato što studiram na privatnom fakultetu, iako se čitav moj život sastoji od borbe i truda.
Dečko sa kojim sam bila u vezi davno, sada mi je prijatelj sa povlasticama. Veza nam nije išla, više sam se nervirala nego bila srećna. Zato na moj predlog smo počeli da se viđamo samo radi sek*a. Nema izlaženja u javnost, nema držanja za ruku, nema stalnih dopisivanja. Samo se čujemo tog dana kada ćemo se vidjeti da se dogovorimo u koliko sati i gdje. Moje prijateljice misle kako on mene iskorištava, kako je njemu svejedno. Ali ja vrlo dobro znam kako je, i njemu i meni odgovara ovako. I mada svaki put, to se svede na se*s, ali koliko puta znamo samo ležati i pričati satima, koliko puta slušamo muziku ili gledamo neke klipove i umiremo od smeha. Verujem mu više nego nekim prijateljima. Neće ništa biti od nas, ali dok nam je lepo neka nas.