Imam susjedu koja je mojoj porodici svaki dan donosila ručak dok smo bili u izolaciji, još ima dobrih ljudi.
Svaka žena ima jednog lika u rezervi ako je njen muškarac razočara. Svaka !
E sad je pitanje da li će okrenuti njegov broj ili ne.
Ništa gore nema nego kad mladi trče da podignu kreditčinu za mali stan, u kome će da se guše, samo da bi se odvojili od roditelja.
Šestorica nas je u društvu, najbolji prijatelji, svi prešli tridesetu (najstariji 37, ja sa 36, dvojica sa 35, jedan sa 34 i jedan sa 31 godinom). Znamo se od ranih dvadesetih i svašta smo prošli zajedno. Od nas šestorice, samo jedan je u kvalitetnoj i produktivnoj vezi, jedan se razveo, a mi ostali apsolutno ništa. Potpisujem da smo dobri momci, nikada problem napravili, nikada prenoćili u policiji, nikada krivično gonjeni, nikada konzumirali bilo šta osim alkohola. Svi radimo i lepo zarađujemo, pomažemo i roditeljima, brinemo se o starijima... sve super ali nikako da upoznamo neke fine cure. Ja lično ne tražim ništa ekstra, dovoljno mi je da možemo da se dogovorimo i da imam sa njom o čemu da pričam. Sve veze koje sam imao su se na kraju svodile na to da su sa mnom samo zbog para. Postajem nervozan, očajan i depresivan jer volim porodični život i živim za dan kada ću imati svoju porodicu.
Plače mi se za ljudima koji nisu imali sreće u porodičnim odnosima, koji su doživjeli bilo kakvu vrstu nasilja bilo to od bliže ili dalje porodice. Moja kakva god da je, iako su previše emotivni i preburno reaguju na sve i dalje sam vječno zahvalna za njih jer su mi apsolutno svi, od roditelja, do tetke iz trećeg koljena pružili svu ljubav i brigu ovog svijeta.
Djevojke i momci, ne vucite duge veze u dvadesetima, udajte se i ženite. Sve ćete steći zajedničkim radom i snagama ako se volite, tada kad nekog volite možete volu rep iščupati. Voljela bih da mi je neko u dvadesetima rekao da tada zaista imam najviše snage da se borim, da posle dolaze neke teže i ozniljnije stvari. Ali ako u dvadesetima nekog ludački volite nema ni jedne stvari koja vam može biti na listi protiv braka. Ni u kojim godinama niko vam ne može garantovati vječno putovanje u dvoje. Ali kad nekog baš baš volite to putovanje je mnogo i lakše i ljepše.
Posle dve godine veze, devojka je počela da se ponaša čudno. Ne razgovaramo često, počeli smo da se viđamo sve ređe i ređe. Nikada nije htela da razgovaramo o tome. Imao sam pristup njenom instagram profilu ali nikada nisam ulazio, došao sam na ideju da se možda požalila bratu ili sestri i da ima neke porodične probleme. Naišao sam na poruke sa njenim bivšim dečkom s kim je bila na korak do udaje, on se izvinjava priča neke priče traži šanse i tako je to danima išlo, a ona je na osnovu poruka popuštala vremenom. Ja sam joj to rekao u lice odmah, nisam bio ljut samo nisam hteo da me neko dovodi u zabludu, ona se naljutila na mene rekla da sam ljubomoran i psihopata jer sam bez odobrenja čitao poruke i da ne želi da me vidi. Viđala se s njim par nedelja, i onda me je pre neki dan pozvala da se izvini i da je shvatila da sam ja neko s kim bi provela ostatak života. Mislim da je njen bivši i dalje ostao debil, a kod nje je proradila "vaga" kad se setila da vozim BMW-a. Zašto su sve devojke iste?
Živimo u mom stanu, imamo skoro istu platu. Moja plata služi za plaćanje računa, hrane, kućnu hemiju, aparate, popravke, a njegova za njegove skupe hobije. Piće u gradu plaćamo na smenu-jednom ja, jednom on. U januaru smo počeli da štedimo za luksuzno letovanje- svako u zasebnu kovertu, svako od svoje plate. Da li treba da napomenem da skoro ništa ne uspevam da uštekam, i da sam, od kada sam sa njim, primorana na razna odricanja? Ranije sam izdržavala samo sebe, i uvek uspevala da skupim za sve što hoću, a sada jedva kraj sa krajem... Ne znam šta da radim... I on se još čudi kako meni ne ostane ni 30 evra viška, a on eto, od svake plate odvoji po 250 minimum. Zapravo, on nema gotovo nikakve izdatke. Živi 200% na moj račun. Novac daje samo na te svoje hobije, a ostatak pakuje sa strane... P. s i njegov način ishrane je tek izdatak za sebe. Uvek sam spremala tradicionalna jela, a on. NIŠTA neće da jede, samo neke losose, avokada, ceđene sokove i slično. To me mnogo košta.
Završavam srednju školu. Propustila sam ekskurziju, sve moguće izlete, maturu neću imati. Nema druženja, lijepih uspomena na školske dane, jer klupu već 2 godine nisam skoro nikako ni vidjela. Najljepši dijelovi školovanja su nam oduzeti, jedino što imamo su ispiti i pismene. Znam da korona nosi mnogo veće probleme sa sobom, ali mojoj generaciji je oduzela značajan dio mladosti i nemamo priliku da to sve nadoknadimo.
Bila sam dve godine u vezi na daljinu. Iz mog ličnog iskustva Vam ne preporučujem. Posle dve godine smo se verili i ja sam otišla kod njega u Austriju. Dan nakon što sam tamo stigla je počeo psihički i fizički teror. Vređanje, ponižavanje, čupanje za kosu, valjda je umislio da sam njegova robinja. Čak je pokušao i pasoš da mi sakrije ali pošto sam strani državljanin, morala sam uvek da ga imam kod sebe u slučaju legitimacije. Svašta nešto je tu još bilo. Nisam ga trpela ni nedelju dana, iskreno. Srećom sam ponela dosta svog novca i karticu sa sobom da mi se nađe, pa sam tako jedno veče za sledeći dan rezervisala avionsku kartu. Nakon što je on otišao na posao, uzela sam samo pasoš i svoj novac i bukvalno pobegla, čak sam i garderobu ostavila. Svuda sam ga blokirala, moj otac je nazvao njega i njegove i rekao da me ni slučajno ne uznemiravaju. Srećna sam što sam otišla na vreme.