Prije 3-4 mjeseca sam sučio mamu (60) sa jednom činjenicom u vezi roditeljskog odnosa prema djeci. Kada sam joj rekao šta sam kontrolnih radova iz škole bacio u WC šolju, jer sam za loše ocjene dobivao šamarčine, zabrane, itd... nije mogla vjerovati. Roditelji, nećete ništa postići batinanjem djece, zabranama kojekakvim, i sl. Naravno, ni to se ne isključuje u nekim situacija, ali to je krajnji način, a najbolje ga je zaobići i neupotrijebiti nikako. Ja znam da je vama mrsko izdvojiti vrijeme da se posvetite djeci, jer treba gledati serije, emisije, itd. Ali nemojte za loše ocjene, i loše ponašanje, tući djecu i kriviti njih, već krivite sebe zato što su oni ogledalo vas. Hvala.
Nikada neću oženiti ne-djevicu. Za vas je možda normalno da srećete po gradu bivše partnere sa kojima ste spavali ali meni nije i nikada neće biti. Jer ono što je danas "normalno" u nekim čistijim, zdravijim vremenima sa obiteljski povoljnom klimom je bilo nezamislivo. Ne želim u šetnji sa ženom i djecom susretati njene bivše partnere, sama pomisao na to je odvratna.
Test očinstva ti izgleda može samo doneti razvod. Ako ispadne da je dete tvoje, žena će te verovatno ostaviti jer 'odakle tebi pravo da sumnjaš u nju', a to da li te je prevarila ili ne (bez obrzira na dete) će zauvek ostati misterija. Ako dete nije tvoje, onda opet sledi razvod. Najbolje bi bilo da test očinstva bude obavezan i da se to sve utvrdi po rođenju deteta. Nema laži, nema gubljenja vremena ukoliko nisi otac, a nema ni večite sumnje ukoliko jesi.
Moj muž se ljuti na mene što neću da mu kažem koji je pin moje kartice iz banke, a on je meni svoju dao iako mu to nisam tražila niti mi treba jer zarađem više od njega. Pa naravno da treba da zajedno delimo troškove ali nisam luda da nekome dajem svlj pin pa ne znaju ga ni moji rodiljelji, a kamoli on.
Moje dete je preživelo abortus. Ukratko...nisam htela da abortiram,nego mi je doktorka rekla da je plod mrtav. Posle toga nisam mogla da se pomirim s tim šta mi se desilo ali nakon mesec dana sam osećala simptome kao i pre abortusa,otišla sam na pregled i ispostavilo se da je ta ista trudnoća. Ni sama ne znam kako je to moglo da se desi ali hvala Bogu, rodila sam živo i zdravo dete. I dan danas kad se setim šta mi se desilo, ja ne mogu da verujem.
Nakon par meseci čekanja, nameštanja, pripreme, oklevanja, izviđanja terena, mudrovanja sa ortacima i sl. - konačno mi se pružila prilika da se upoznam sa devojkom za koju mislim da je najlepša i najprivlačnija koju sam ikada video. Ali avaj, ta "prilika" se ukazala u trenutku nakon što sam, bukvalno 20 minuta pre toga, poždrao pola kile jevtine kavurme prepune najsmrdljivijih svinjskih iznutrica i beloga luka, zato što mi je drugar to ponudio kao meze uz njegovu ultra-mega-jaku rakiju. Tako da mi je iz usta zaudaralo kao dinosaurusova kloaka kad smo se upoznavali. Kad mi je rekla svoje ime (koje ionako znam vrlo dobro), pokrio sam usta šakom dok sam se drugom rukom rukovao sa njom, nešto promrmljao sebi u bradu kroz polu-stisnute usne, i posle 2 min pobegao glavom bez obzira. Sad verovatno s pravom misli kako sam mutavi retard, a još ako mi je nanjušila dah - ode sve bestraga. Slavko, je**la te kavurma, idiote, nikad više je ne pomirisao!!!
U vezi sam sa dečkom koji me čeka kući dok sam ja u drugom gradu započela paralelnu vezu sa drugim, dosta starijim dečkom. Iskreno ih volim obojicu, ali me ovaj drugi ispunjava na mnogo više načina, više mi odgovara njegov način života i planovi za budućnost. Volela bih da sa njim proputujem svet, a ne da se zarobim sa dečkom kući koga mrzi i da prošeta jer je konstantno umoran i radi. On smatra da za sreću ne treba mnogo i ispunjavaju ga stvari poput ležanja i ne micanja van njegovog mesta. Da se razumemo nisam ja klinka koja bi da se provodi po splavovima, ali ne želim ni da živim kao baba a imam svega 22 godine. On smatra da jednoj majci ne priliče tetovaže a ja ih imam 3 i obožavam ih, smatra da bi ja trebalo da se odričem karijere zbog porodice, dok je on konstantno na poslu i nema vremena ni za šta. Ovaj drugi me podržava maksimalno u svemu, poštuje više moju slobodu i želje, ali sa prvim imam već sigurnost. Pritom je dosta stariji od mene. Nije fer to što radim.
Nikada neću razumeti roditelje koji staju na put sreći svoje dece. Imam jako dobrog prijatelja iz Hrvatske. Pre par godina se preselio u Ameriku zbog posla. Tamo je upoznao devojku, u koju smo svi odmah provalili da se smrtno zaljubio. E sad tu je nastao 'problem'. Ona je srpkinja, što je njegovim roditeljima jako zasmetalo (a ni njeni nisu odmah prihvatili vezu). Dobro, nisu toliko galamili dok su se zabavljali, koliko znam, ali posle kad im je rekao da će da se oženi njome, to je postalo strašno. Po njima ok je druženje i zabava, ali brak ne. Zamalo na svadbu nisu došli, a prema njoj su užasni. Devojka je anđeo dušom i licem, ali su oni zamerali i gluposti (od toga da je preniska, do toga da zarađuje više od njega). Kad je zatrudnela, napravili su takvu scenu da su naterali sina da se zakune da ih neće videti ni čuti dok je ne zamole za oproštaj za sve grozote i prihvate je. Otad je prošlo par meseci, ne govore. Nisu mi jasni takvi roditelji, pa srećni su, dete je na putu, a oni...
Danas je umro čovek koji mi je bio kolega od mog prvog radnog dana pa sve do danas, skoro 20 godina. Bio je godište mog oca i jako mnogo stvari me naučio, ne samo o poslu nego i o životu. Kad sam se zaposlio bio sam jako nespretan i da nije bilo njega mislim da bih dobio otkaz za mesec dana. Za razliku od drugih radnika koji su se istresali na meni, on mi je pomogao da uđem u štos. Bio mi je bukvalno kao drugi otac. Baš sam slomljen i osećam se kao da mi je umro neko najrođeniji, da mi je neko rekao da ću ovako tugovati za čovekom koji mi nije ništa ne bih mu verovao.
U braku smo 5 godina. Dete ima jednu i do pre neki mesec smo imali sjajan život. Pre nego što sam ušao u stan jer sam se vraćao sa posla, zaustavila me je komšinica koja me je molila da je saslušam do kraja jer ima nešto bitno da mi kaže. Sve u svemu, rekla je da me žena vara i da nije više mogla da ćuti jer joj je bilo žao. Kaže da skoro svaki put dok sam ja na poslu dovodi nekog muškarca u naš stan. Sada, verovatno bi 90% vas mislilo da komšinica laže i ne biste joj poverovali, ali ja jesam. Kad sam ušao u stan, prvo što sam tražio od žene je da uradimo test očinstva, na šta je ona počela da plače i govori mi kako sam ja bezobrazan i odvratan jer nemam poverenja u nju. Test je, kasnije pokazao da dete NIJE moje. Tužno, ali istinito. Kasnije je i priznala da me je varala i sad čekamo razvod. Posle vi kažite kako smo mi muškarci, koji tražimo test, bezobrazni jer nemamo poverenja u svoje partnerke...