"Dok si pod MOJIM krovom...";"Nećeš se ti u MOJOJ kući tako..." Su rečenice koje su mnogu djecu otjerale od kuće, daleko. Pa pod stare dane idu rečenice "Ovo je i TVOJA kuća..", "Što ne dolaziš češće...?" Smatram da u porodici nema "Moje/Tvoje", sve bi trebalo biti "NAŠE". Znači tu živimo zajedno, to je naša kuća, tata ima auto znači "MI imamo auto", kuća ima orah u dvorištu, to je "NAŠ" orah... Nisu vam djeca podstanari majku mu pa da im svaki dan brinite šta je u vašem posjedstvu, a ne u njihovom. Posle kad oni vama nešto ne daju etiketirate ih da su sebični...na koga li im je to..
Malo pre nego što je preminuo, moj deda mi je poslao 2000 evra za pomoć u renoviranju stana sa dečkom. Za to niko nije znao osim dečka i mene, babe i dede. Nakon 2 meseca on je preminuo, mi smo završili stan a on nije stigao ni da vidi kako izgleda… Dan nakon sahrane moj brat govori kako je sanjao dedu, kako mu je rekao da mu se mnogo sviđa kako smo uredili stan i da je živ da bi nam dao 2000 evra samo da se nikad ne posvađamo… Malo je reći da mi se krv zaledila kada je on to izgovorio. Postoji nešto, verujem u to. Deda ako me gledaš odozgo znaj da mi previše nedostaješ!
Nek sam pokondirena tikva al sam procvetao od kako sam u Beogradu. Rodom sam iz manjeg grada u Vojvodini i užasno je koliko su ova mesta mrtva, zapuštena a ljudi ograničeni. Od 18-te živim i radim u BG-u, plata 550e + od privatnih časova imam još 150e, stan me dođe 250 (1.5-soban, stara gradnja), režije 70, hrana 200. Moji me stalno kritikuju kako tako životarim, a ja sam svestan da time zapravo kupujem svoj mir jer mi je muka njihovog pridikovanja da se ženim, da više jedem, da neću uspeti u životu i da je život težak. Samo da završim školu, nađem bolji posao i biće to ekstra!
Zamolila bih roditelje koji imaju decu, uzrasta 13-15 godina.
Da mi pojasne ovo "moderno" doba, gde vi odobravate, čak i učestvujete da vaši mezimci dovode dečka-devojku kući, ili čak prespavaju jedno kod drugog, organizujete "porodične" ručkove, a pogotovo da ih već smatrate svojim zetom ili snajom, pa čak ih tako predstavljate pred rodbinom, prijateljima.
To su deca, kojima hormoni luduju, koji još ni osnovnu školu nisu završili, koji će se tek upoznavati sa životom.
Šta vas navede da prihvatate i učestvujete u ovoj abnormalnoj situaciji?
S jednim likom sam se znala površno i iz viđenja, i iznenada smo se počeli družiti pravo puno. Kunem vam se, ja se najviše osjećam kao dama kad sam s njim. Nikad ništa "veliko", ali sve te male stvari (pridrži vrata, pusti me da prva naručim, donese mi jaknu, pričuva kišobran, nađe mi taxi..) su razlog zbog kojeg se osjećam posebnom. Napomena da nam je 16 godina, i da je ovako odgojen momak u našoj generaciji zaista rijetkost.
Evo hoću ovdje ovako anonimno, ali glasno da mu kažem: "Hvala ti puno što se pobrineš da ti se najbolja prijateljica osjeća tako posebno na tih par minuta, vjeruj da mi poprave dan.."
Moji roditelji su razvedeni. I jedno i drugo su se ponovo venčali. Majka živi u kući koju je sa mužem kupila/opremila, otac sa svojom ženom isto tako. Sestra odavno živi sa mužem. Samo sam ja, silom prilika, ostala u stanu u kojem smo pre živeli. Po dogovoru roditelja, taj stan ostavljaju meni, drugi stan je sestrin. Svi radimo, svi imamo poslove. Moja majka meni naplaćuje kiriju svakog meseca. Ja plaćam porez za taj stan. Plaćam sve popravke, sanacije i sl. Da joj treba novčana pomoć, uvek bih dala novca, ali ona traži kiriju, kaže "da se obezbedi". Kad sam jednom imala zamerku za taj porez (nije puno, ali iz principa, ako mi već rentira stan), pripretila je da ako budem imala još jedan komentar te vrste da idem napolje, da ne brinem jer bar danas ima opcija pa da dobije 3x veću kiriju. Meni je ovo trenutno najmanje zlo, ali prvom prilikom izlazim iz stana.
Čekam u redu za kasu, nas petoro. U momentu prilazi baka, koja se jedva kreće i ja je naravno puštam ispred sebe, vidim ostali nešto mumlaju, nisu veseli i čekam da kasirka kaže nešto tipa "ajde dajte baki da otkucam, ima samo dva hleba" ili nešto tako, međutim ide red svojim tokom. Baka plaća dva hleba i kesu, radnica na jeb*noj kasi ni ne otvara kesu, a kamoli da joj spakuje ta dva hleba, red se samo gomila. Ja prilazim baki koja još ni kusur nije ubacila, a glupa kasirka već meni traži novac, ubacujem ta dva hleba najsporije što umem dok ljudi cokću i besne, a ova glupača sa kase me strelja pogledom i mršti se. Naredna dva sata sam se tresla od nervoze kakvi smo ljudi postali, niko neće da pomogne baki od 90godina, koja je samo izašla po hleb, ni narod koji može da sačeka 2minuta više, ni gospođa za kasom, pa makar joj otvorila kesu i nasmešila se. Fuj gde smo došli...
Najviše na svetu mi je bilo drago kad sam čula verenika, danas već muža, da mi kaže da me ne voli zbog toga što umem/ ne umem da kuvam i da je to nebitno, već da me voli zato što me voli. "Pa šta i da ne znaš, kaže, kupili bismo. Ja svakako neću da se ti mučiš oko teških jela". Kada spremam teže nešto, onda se uvek ubacuje i čisti i secka luk, renda.To je čovek pun ljubavi, razumevanja, podrške, sve zajedno radimo, odim što eto on ne voli da kuva (ali sprema i on nešto što ume kad ja nemam vremena) pa mi onda tako uskače gde može i ne da mi oprati sudove. Kaže - ne znam ja ko je to rekao da mora žena to i to da radi. Takvi samo koriste žene. Sad u ispitnom roku me samo uzme za lastiš i odvuče do kreveta i kaže "uči!", a on bez reči sredi stan.. Stvarno sam našla čoveka sa kojim sam najsrećnija. Najlepši osećaj je kad legnemo da spavamo pa prebaci ruku preko mog struka i tako zaspi. Ljubav i podrška, našla sam sve u jednom muškarcu.. Volim te A❤️Čeka nas spešl večera posle rokova❤️
2020. godine, drugar me je zvao da se uortačim sa njim da pokrenemo mali biznis. Relativno nismo imali iskustva, jer smo samo godinu dana prije završili studije i tek godinu dana smo radili u struci. Znamo se od malena, išli smo zajedno u osnovnu, srednju i na fakultet. Bio nam je potreban kapital, njega je otac pogurao, a ja sam kod banke založio imanje što mi je ostavio deda. Meni su svi govorili kako ne treba da ulazim sa prijateljem u biznis, kako će me prvom prilikom prodati, a prvenstvo kako će posao propasti, pogotovo jer je bila godina Korone. Čak i naši zajednički prijatelji su nam govorili da to ne radimo i da će prijateljstvo raspasti zbog posla i novca. Evo tri godine poslije, ja sutra, prvog marta zatvaram kredit od 30.000€ za samo tri godine koji je bio planiran da se zatvori tek 2031. Sad posjedujem biznis težak 150.000€. Sa prijateljem se do sada nisam prerječio, posao ide, sve je ugovorom na 50:50. Ne slušajte druge, samo naprijed i po svome.
Imam 32 godine i nemam djecu.
Život sam posvetila karijeri.
I prije par dana sam pila kavu sa prijateljicom koja se žalila na nešto oko svoje djece, pokušala sam joj dati nekakav odgovor, i ona mi je rekla:''Oprosti, ti to ne možeš shvatiti jer nemaš djecu!''
Znate što, ako još to jednom čujem.
Također, radim sa hrpom žena koje imaju djecu i ponašaju se kao da njima firma nešto duguje jer eto one su rodile. Mi sve ostale moramo uzimati smjene koje njima ne odgovaraju i tako to. Poruka svim majkama: ''Ako ste trudne, niste bolesne!!! Ako ste rodile, odradite to najbolje što možete uz pomoć (baka-servisa i dadilja), ali ostali ljudi vama ništa ne duguju, zato umuknite i živite najbolje što znate!''
Postoji i izreka:"Kako prostreš - tako ćeš i leći.''