Izašao sam iz toksične veze. Upoznao djevojku s kojom sam već 3 godine i za 5 mjeseci ju ženim. Nikada nisam bio sretniji. Jučer mi se javila bivša da ona mene voli i da me nikada nije prestala voljeti. Tu curu sam stvarno volio bio joj privržen i radio stvari kakve nikom nisam a ona nikada nije bila sretna uvijek je za nešto prigovarala i govorila da nisam dovoljno dobar. Sa sadašnjom zaručnicom mi je trebalo neko vrijeme da uvidim da postoje veze i cure koje te poštuju kakav god da jesi. Bio sam debel i nisam imao stalna primanja što mi je bivša svaki dan nabijala na nos i govorila da ju ne privlačim a moja ljubav mi nikada ali riječi nije rekla i iz te ljubavi i te odanosti dobio sam snagu, pretvorio sam se u zgodnog čovjeka i dobio stalni posao sa velikom plaćom. Ona se u ove 3 godine udebljala a ja nikada sretniji jer ne volim ju zbog izgleda nego zbog nje u duši. Ne dajte nikada nikom da vam tlači jer uvijek postoji netko tko vas voli zbog onog iznutra.
U Srbiji ima 6,9 miliona stanovnika, od toga BAR 3 miliona onih koji redovno primaju platu na mesečnom nivou. Kada bi se doneo zakon da se od svake te osobe mesečno uzme po 200 dinara, SAMO 200 dinara, to je mesečno 600 miliona dinara ili nešto više od 5 miliona e i da taj novac ide za lečenje dece do 18 godina, svako to dete kome je potrebno preskupo lečenje bi bilo zbrinuto… samo ja sam ne mogu da menjam sistem...
Nikada neću shvatiti za ozbiljno i ostati sa muškarcem koji već u prvih par dana nakon što smo započeli vezu počne da me smara i insistira da dođem kod njega u stan, ili otvoreno zahteva da imamo odnose. Koliko god ovo bio 21. vek dajte nemojmo se zavaravati. U 100% od 100% slučajeva mi se ispostavilo da su takvi tu “vezu” sa mnom započeli samo da bi došli do tog cilja i to je to, nakon toga naravno sledi postepeno udaljavanje i vrlo brzo i raskid pod bilo kojim glupim izgovorom. Tako da manite me više priča o modernom dobu i ostalih budalaština, čvrstog sam ubedjenja da se muškarac koji želi ozbiljnu vezu nikada neće tako postaviti i smarati devojku za odnose od starta. Ja se izvinjavam ali tako je kako je.
Imam devojku koja mnogo pazi na ishranu. Te ne jede belo brašno, te ne jede slatkiše, ne pije sokove i alkohol itd. Kad dođem kod nje na večeru, uvek sprema nešto integralno. Ako sprema kolače to su obavezno neki bez šećera, glutena, laktoze (čitaj-bez ičega). Mnogo me to nervira jer ne mogu s njom da naručim pizzu ili odem u restoran kao čovek, a neće ni da čuje da makar povremeno pojede i nešto nezdravo, kao da će svet propasti ako makar nekad, zbog mene, izađe npr. na pizzu.
Sanjala sam da postanem ljekar u svojoj zemlji, da liječim svoj narod ali… ne mogu više nepravde! Profesori ne žele da nam pokažu ništa više od onoga što piše u knjizi, ne pojavljuju se na vježbama, ne daju dobra objašnjenja. Ispit je puko učenje napamet, zaokruživanje očitih odgovora. A onda se isti odgovor nekome prizna, a nekome ne. Namještanja ispita ima od samog početka, ni ne trude se da kriju. Propišaš krv da nešto položiš, a sin doktora odgovara ispit u ćošku sale da ga niko ne čuje. I naravno, položi. Ja ni praksu ni volontiranje kao student nisam mogla da nađem. O poslu da ne pričam. Kažu da nedostaje mnogo ljekara, a onda te hladno odbiju ili te prime na 3 mjeseca i ne produže ugovor. A ako te i prime uslovi na poslu su užasni. Male plate, loši međuljudski odnosi, radije bi crkli nego ti nešto pokazali. Žao mi je što nisam ranije počela učiti njemački ali nikad nije kasno.
Par puta sam prevario svoju devojku sa kojom sam živeo nekoliko meseci, sa nekom likušom sa posla. To bi možda još trajalo da mi nije videla poruke na viberu od nje. Pitala me je za to, nisam imao šta da kažem samo sam ćutao, hteo sam da umrem u tom trenutku od tuge. Ona je pitala tu devojku šta je bilo između nas, ona joj je sve rekla, čak je i slagala dosta toga. Nikada neću zaboraviti njeno stanje kada sam došao da pričamo... Inače, bila je trudna oko mesec dana, čekali smo bebu koju smo dugo planirali. Ne znam šta mi se desilo, kao da sam bio omađijan. Sa nekom drocom sam je prevario. Ona mi je oprostila, dala mi još jednu šansu, zbog deteta. Verujte da je devojka kakvu bi svako poželeo. Ali ja sebi nikad neću oprostiti. Volim je više od života, da nje nema mogao bih da umrem. Pokajao sam se i kajaću se do kraja života. A daću sve od sebe da bude najsrećnija žena na svetu, jer sam ja magarac rizikovao da izgubim takvo blago....
Mama mi ima 43 godine i trudna je sa novim mužem. Mene ubi sramota i ne usuđujem se da kažem djevojci i drugarima. Umjesto da gleda kako da oženi sina i kako on da pravi djecu (meni su 22), ona čeka bebu. Ne vidi da je prestara da pravi djecu, mada sam joj to rekao i ne vidi ništa loše u tome. Ne mogu da vjerujem da me je odgojio neko tako neodgovaran i samoživ.
Pišem ovo jer želim da ohrabrim sve novopečene mame i one koje to planiraju da postanu, ali se plaše kako će im se trudnoća odraziti na fizički izgled. Znači neću govoriti o svim čarima i lepotama roditeljstva, ispunjenju i da je vredno svake žrtve, već isključivo o promenama na telu kod žene. Godinu dana posle porođaja, izgledam isto, znači ni bolje ni gore, već isto kao pre porođaja. Prva dva, tri meseca su bila najgora, mislila sam da će stomak zauvek visiti i da moj seksualni život nikada više neće biti kao pre. Ne nisam nimfomanka, jednostavno te priče-gde prođe bebina glava itd, su uplašile i muža i mene. Onda mesec po mesec, uz normalnu ishranu (dojila), bez ikakvih dijeta i uz umerene, ali ne i previše redovne vežbe u teretani, telo se vraćalo u formu od ranije. Pa tako i sve ostalo. Tako da drage moje devojke i žene, ne slušajte razno razne pogane jezike koji žele da obezvrede žensko telo nakon što je donelo na svet novi život, priroda je sve uredila u našu korist 😊
Mojoj ženi svake 2 godine proradi kamen u bubregu. Ko da neko Bože me oprosti navije sat. Svaki put se to desilo početkom novembra. Meni je to neverovatno. Znači 5 puta otkako smo u braku, svake dve godine, u novembru. Sad je oktobar i bukvalno čekam spreman novembar da je vodim u bolnicu i zazirem od toga. Ona toliko plače i kuka naglas od bola, izvije se sva, ne može da hoda, neretko se desilo i da se onesvesti od bola. Sve živo smo probali, od lekova do prirodnih nekih stvari, ali ništa ne pomaže. Živim u strahu kad će to da je snađe, jer jednom nisam bio tu i ona se u tom ludilu sama odvezla do bolnice, zaista ne znam kako. Ponekad pomislim lakše bi mi bilo mene to da strefi umesto nje, samo da je ne gledam i ne slušam kako plače.
Lažem dečka da su mi neophodni otvoren prostor i zelenilo pred očima za svakodnevnu meditaciju pa često izađem sama na klupicu ispred zgrade na 15-20 minuta samo da ugrabim priliku da se pošteno isprdim. On me povremeno pogleda s prozora, ništa mu nije jasno, a ja se već sekiram šta ću kad zagudi zima.