Jedna kolegica je pozvala oko 50 ljudi iz firme na svoju svadbu jer nema puno prijatelja, a htjela je veću svadbu. Budući da je tek došla u firmu nije bila bliska sa drugima u firmi. Ukupno su pozvali 150 ljudi (uključujući i rodbinu, prijatelje), na kraju ih je došlo samo 70. Nitko s posla nije otišao, pa niti ja jer ne želim dodatni trošak zbog osobe koju jedva znam.
Čitam ovde kako konobari pljuju u kafu, kuvarice u supu, šoferi daju gas kada neko potrči za autobusom i pitam se da li ste normalni? Da li ste svesni da vi to ne radite onima koji su vas doveli do toga da osećate nezadovoljnim na poslu? Da li ste svesni da vi to radite ljudima koji su u istom problemu kao i vi, ako ne i u još gorim? Neka mi neko objasni zašto se naš narod toliko mrzi međusobno?
Imam stariju kćer, od 13godina. Uvijek je bila skromna, ponekad buntovna, ali pazila je na sve. Nikada nije plakala i bila je odličan učenik svake godine. Večeras slučajno ulazeći u njenu sobu, zatekla sam je kako plače. Kaže ima prosjek 4. 3. Reakcija mi je bila smirena, ne želim očekivati previše, ali ona je obećala da će ispraviti ocjene.
U bolnici sam u Nišu na održavanju trudnice... Nisam iz tog grada, već iz jednog 100km udaljenog.. Poslala sam poruku mužu da li će dođi posle posla(dolazi svaki dan prethodne 5 nedelje od kad sam tu) .. Kaže pa naravno.. Kažem mu da odmori jer i on ima dušu.. Njegova poruka je glasila:'' imam i to dve ali su u Niš'' ako ovo nije ljubav ja ne znam šta je...
Moj žena je ćerka razmaženih roditelja, nekako sam do sad to trepeo, međutim, od kada je trudna i ima problematičnu trudnoću, njeni rodtelji su još razmaženiji i gori, kako njoj stomak veći tako joj oni zadaju više obaveza i muka. Radim 2 posla da bi ona mogla da iznese naše bebice, po kući max pomažem, što mi i nije teško. Na sve to njeni se setili da moraju upravo sad da kreče i pozvali je da radi u osmom mesecu, javim se ja da im pomognem, međutim to mora sve ona jer njenu majku bole leđa, ko da nju ne bole? O.O Sve ja fino oćutim i "odem" do "grada". Kad sam im ušo u kuću, blago je reći da sam vikao i bukvalno sam zapretio da ako njoj i bebama nešto fali zbog njih, da neće ni oni mnogo dobro da prođu, makar robijao, od tad su se promenili, evo svakog jutra njena majka dolazi da pomogne po kući i ode u nabavku, šta više ništa je ne boli više i postala je divna mama i baka nerođenim unucima. Kakvi su to roditelji, pitam se, dok su moji pravo zlato, zadnji nam dadnu...
Otišla ja na intervju za posao i na pitanje da li planirate decu odgovorila sam: Da, planiram, zašto vas to zanima? Da nećete da mi možda date otkaz? I na pitanje Zašto sam dala otkaz na prethodnom poslu, odgovorila sam: Zato što šef ne poštuje zaposlene i zato što nisam mogla da preživim od plate. Tako bih i kod vas dala otkaz ako ne poštujete ugovor. Posle 5 dana pozvali su me i rekli da sam primljena. Mislila sam da me neće zbog mog arogantnog odgovaranja nikad pozvati. Kaže on meni: Ti si jedina bila iskrena i vidi se da nemaš dlake na jeziku. Čestitamo! I evo dobila sam posao u kancelariji.
Moj sin sa svojom suprugom živi kod njenih. Odselili su se tamo, jer ona ne želi da živi sa nama, kaže tamo im je lepše. Ono što me je zabolelo više od ičega je to što smo pre desetak dana dobili unuku i slavlje povodom rođenja je bilo kod njenih. Svratio je kod nas iz bolnice i rekao da uveče prave zabavu a da mi pripremimo kod nas i pozovemo komšije i rodbinu. Rekla sam mu da smo svakako to i planirali za dan dva, a da sam mislila da ćemo otac i ja kao i njegova dva brata biti deo slavlja i doći uveče kod njih. Mrtav ladan mi je rekao "bre kevo, oni su zvali svoju rodbinu i prijatelje, ja pozvao par drugara, to je njihova zabava, zato i kažem vi napravite za vas, a burazere ću da vodim na pivo sutra"! Srce mi je prepuklo tog momenta, jedva sam izustila "da ste vi meni deco živi i zdravi, nemoj da se plašiš, nećemo doći da smetamo". Sledeće čega se sećam je pištanje aparata na koji sam prikopčana, kaže lekar imala sam infarkt i za dlaku su me spasili. Neka su oni meni živi i zdravi.
Žena mi je staromodna u krevetu, mora svetlo da bude ugašeno, da bude tiho da ne čuje neko, jednom u nedelju dana, isključivo, ako svi spavaju.. (nije popila kap alkohola 4,5 godina) Odemo mi na neko veselje popila ona 3,4 čaše vina zarumenela se, počela malo da lupa gluposti, uh pomislim u sebi evo prilike kad dođemo kući ima da bude divlja da me rastrgne, da vrišti, pomislio sam biće najlepšeg seksa... Tako ja požurim da stignemo kući, uzbuđen.. Kaže mi čekam te u krevetu, ja ulazim posle 5 minuta, a ona hrče!
Imam 32 godine i tri ozbiljne veze iza sebe. Nikada me niko nije zaprosio. Sestra se skoro preselila u Abu Dabi i pozvala me da dođem kod nje na nedelju dana. Izašla sam iz aviona i srela se sa njom i njenim mužem. Par minuta nakon toga, prilazi mi čovek koji je dosta stariji od mene (možda nekih 50 godina), i pita me da li govorim engleski. Odgovorim potvrdno. Kaže mi: "Tvoje obline su veoma zanosne i ne bih želeo da prođe ni jedan dan, a da se ne probudim kraj njih. Da li želiš da se udaš za mene?" To je ukratko nešto najlepšte što mi je iko ikada rekao, čak iako računam sve tri prethodne veze zajedno. Ali ipak nisam pristala. Sada se pitam da li sam pravilno postupila. Mogla sam barem da ga upoznam, ako ništa drugo. Ali nažalost...tako je - kako je.
Sirotišta puna napuštene dečice, a za usvajanje smo 2 put odbijeni. Nemamo sve uslove. Pa zar to dete koje uzmemo neće biti srećnije sa nama koji ćemo ga voleti i biti uz njega nego tamo ostavljeno, samo, zapušteno? Ne razumem taj sistem.