Jednom sam bio kod jedne cure koja mi se jako sviđala doma, sjedimo mi i tako, odjednom potjera mene na WC. Obavim veliku nuždu, gov*o neće dolje nego pluta, ja se uspaničim i otvorim prozor i uzmem gov*o i bacim ga van. Kad vidim da sam ga slučajno bacio u susjednu kuću kroz njihov otvoren prozor. Oblije me znoj, ali operem ja ruke dobro sapunom i vratim se, pravim se kao da ništa nije bilo. Kad, čujem, zvoni netko na vratima, uhvati me panika, mislim "sigurno su nam došli sr*ti za gov*o", otvori ona vrata, a ono susjeda došla tražiti šećera jer joj je ponestalo.
Evo i danas sam s tom curom u vezi i volim je jako, dugo je vremena prošlo prije nego što sam ponovno htio ići kod nje, uvijek je ona kod mene dolazila. Planiramo se useliti zajedno, tražimo stan s dobrim wc-om. Možda joj jednog dana priznam za gov*o.
Ako me ne ostavi, zaprosit ću je.
Moja bivša drugarica se bavi pjevanjem po kafićima i kafanama. Ne pjeva loše ali po meni nije ništa posebno, naravno to joj nikada ne bih rekla i trudila sam se da joj budem podrška. Problem je nastao pre godinu dana kada sam se udavala i ona je bila srećna zbog mene dok nije čula da smo izabrali jedan bend da nam svira na svadbi. Vidno se smorila i tu noć sam dobila poruke od par drugarica kojima se žalila pa su mi se javile da me pitaju zašto mi ta drugarica ne pjeva na svadbi jer je mislila da ću nju zvati to da radi. Rekla sam svima uključujući drugarici da je želim na svadbi kao gosta a ne kao pjevačicu jer ne želim na svadbi taj tip muzike koju ona pjeva a i već smo angažovali bend. Tu se ona posvađala sa mnom jer je navodno ne volim jer ne želim da mi pjeva na svadbi i htjela je da mi pjeva besplatno umjesto poklona. Rekla sam da ni ja ni muž ne želimo to. Nije mi ni došla na svadbu i od tada se ne družimo.
Imam dečka 8 godina. Vrlo mladi smo započeli vezu, ljubav još iz osnovne škole. Kome god da kažem koliko smo zajedno svi su u fazonu kako niste smorili jedno drugo, sigurno vam je seksualni život bezveze, šta čekate... A ne znaju da je nama sve lepše i lepše i da se sve više volimo. I naravno da planiramo tu našu ljubaav da krunišemo brakom, samo da nam se slože još neke kockice u životu. A i mladi smo još. Imamo tek 23 godine.
Lele šta mi se desilo.. Naj devojka koju sam u životu upoznao, lepa, pametna, seksi, zabavna. Ma sve što običan prosečnjaković kao ja može da zamisli. Ko zna zašto, ja joj se sviđam. Izašli nekoliko puta, sve odlično, poslednji put završimo kod mene. Ona zgodna kao vrag, veče do tad sve sjajno.. Sve ide kako se samo zamisliti može. Sve sam očekivao, ali da me izda muškost, to vala nisam. Jao blama, jao sramote. Prvi put u životu mi se desilo. I gde baš sa njom..Na kraju je ona mene tešila. Ijao zemljo otvori se i progutaj me 'vakog idiota.
U slobodno vreme držim privatne časove srednjoškolcima i osnovcima. Zbog situacije sa virusom i online nastavom dosta njih ima problem da savlada gradivo, pa sam proširila informaciju da ću besplatno pomagati svima koji mi se jave da im treba pomoć. Ono što nisam očekivala je da mi se javi masa roditelja koji bi da radim njihovoj deci domaće zadatke i online kontrolne. Nije mi jasno kakvi su to ljudi kad mogu da uče decu da na takav način prolaze i od njih prave nesposobne debile.
Stvarno mi je muka od ovih večitih studenata koji i dalje opravdavaju to što i sa 28, 29 godina nisu završili fakultete jer su teški, nisu druže fakulteti teški nego si ti jednostavno ne dovoljno inteligentan da bar zagreješ stolicu, jer kao prvo fakultete ne završavaju najpametniji nego najuporniji i oni koji misle da će im to doneti nešto u životu, a većina bi mogla pametnije da iskoristi tih 5, 6, 7 godina što studira da radi ista pametno jer u Srbiji i regionu ti ta diploma ne znači ništa ako nisi sposoban i ako ne znaš praktičnu primenu toga što si naučio a 90% ljudi studira samo da bi što duže bili besposličari na maminoj i tatinoj grbači i onda se čude što nemaju posla.
Svaka veza mi je pukla kad smo krenuli da živimo zajedno jer ne tolerišem nered. To je jedina stvar koju zahtevam i oko koje ne popuštam. Meni nije teško da se prilagodim partneru - ustajala sam ranije da bismo zajedno pili kafu jer je prvi tako voleo, zbog drugog sam smanjila začine u hrani iako ceo život spremam na svoj način, dok je njima bilo teško da skinu veš sa žice i ispeglaju ga ili operu sudove odmah posle jela. Ne funkcionišem po principu usluga za uslugu, ali valjda ako ceniš osobu s kojom živiš, učinićeš joj toliko da je usrećiš, pogotovo što ništa ne ide na tvoju žalost već u korist! Ovakve stvari su mi samo dokaz da me partner ne poštuje, a samim tim i ne voli dovoljno i neću se skrasiti s osobom dok se ne dogovorimo za SVE oko zajedničkog prostora za život.
Moja baka je kraljica. Kad je još moja mama bila mala, baka je bila sama kući i zvoni na vrata neka žena (dedina ljubavnica iz Zagorja). Pita ona jel ovdje živi Joža, kaže baka da, pita ova a ko ste vi, baba ko iz topa "ja sam mu sestra". Ova počela pred babom govoriti kako je on ljubav njenog života, kako se vole i kako im je super. Druge bi na to odma popi*dile, a moja baka se na to sve samo nasmijala, uvela ženu u kuću, skuhala joj kavu i žene se ispričale ko najbolje prijateljice. Nakon šta je žena otišla i deda se vratio kući, baka mu tako smirenim tonom rekla "navratila ti ljubavnica, ja ju podvorila i mi se ispričale". Ovaj počeo psovati toj ljubavnici sve živo i neživo a baka se samo slatko nasmijala i prešla preko toga. :)
Problem kod toksičnih ljudi je što su u početku divni, zaljubila sam se i zavolela sam ga na početku, i slika te divne osobe ostala je u mojoj glavi. Bila sam ubeđena da taj agresivac nije moj dečko, samo mu je teško, depresivan je, povređen je od strane porodice, nije on stvarno takav, treba mu neko da bude tu uz njega. I bila sam, tri godine sam bila tu i pružala mu bezuslovnu ljubav i podršku. Nisam mogla da zamislim sebe pored nekog drugog. Prešla sam preko njegovog vikanja, čupanja, guranja, udaranja, stiskanja moje vilice, pretnji nožem, udaranja mojom glavom o zid. Uništio mi je samopouzdanje, imam traume, napade panike, mislila sam da nikada neću imati snage da raskinem. A kad sam raskinula svega par dana mi je trebalo da oživim. Prodisala sam ljudi moji. Bilo je teško prvih par dana samo zbog navike, onda me je preplavio osećaj slobode, sreće, bezbednosti. Napokon se nisam plašila šta me čeka kad stignem kući. Prošla su tri meseca od raskida, presrećna sam. Možete i vi. Znam da nisam jedina.
Moja sestra je na mom venčanju plakala jer se udajem pre nje i nije bila uopšte srećna zbog mene. Umesto da je stavi na mesto moja mama mi je rekla da se se ne ponašam toliko srećno jer tako proviciram sestru. Da ne budem srećna na svome VENČANJU. Nije ni čudno kada pomislim kako je došlo do toga da ne razgovaram sa njima i da nemam kontakt sa porodicom. Imam muža i dete i oni su mi dovoljni.