Nisam mu mogla reći "da" do kraja života. Znao je to i bez obzira na to ostao je uz mene dugih 6 godina. Nije htio otići, držao me kao malo vode na dlanu i dijelio moje dobro i zlo. Isto toliko godina sam tjerala samu sebe da se promijenim, da se vežem i da mu se obećam zauvijek. Znala sam da bi bio najbolji otac na svijetu i ubjeđivala sam samu sebe da nikad neću naći boljeg od njega. Danas znam da vjerojatno i neću. Svejedno smo se razišli jednog januara i ostali upamćeni kao prava ljubav u pogrešno vrijeme. Danas sam ga srela, oženio se. Nije kćerku nazvao po meni niti sam ja poželila da mu se vratim i sebično i iz hira pokvarim to što je sagradio bez mene. Samo sam se u sebi tiho pomolila, nadajući se da danas ima sve što je ikada želio i sve ono što mu ja nisam mogla dati. Sve to zaslužuje, sigurna sam. Želim mu sve bolje nego samoj sebi jer je bio i ostao simbol dobrote. Nama valjda nije bilo suđeno i drago mi je da sam otišla prije nego je njemu "postalo kasno" za novi život.
Na laboratorijskim vježbama na fakultetu radim u paru sa drugaricom koja je iz Hrvatske. Ja sam taj koji zapisuje šta je asistent rekao, zapitkujem sve moguće i teoretišem, dok je ona “praktičar” - ta koja će odraditi nešto praktično, izračunati ili oprati sudje na kraju. Kada se posvadjamo ja bilješke pišem na ćirilici, a ona neće da mi kaže koji rezultat smo dobili na kraju vježbe.
Moji roditelji su se upoznali u studentskom domu. Mamina cimerka je bila užasna i mama jedno veče izađe iz sobe da se ohladi. Kad je shvatila da nema kud osim da se vrati nazad, rešila je bar da proba i pokucala je na nasumična vrata. Otvorila su joj dva momka i pozvala je unutra. Popila je par piva kod njih i jadala se i oni joj predlože da se useli, jer tatin drug završava i seli se. Živeli su dve godine zajedno u domu kao super drugari. Diplomirali su isti mesec, ali mama se iselila par dana pre njega. Pošto mu je jako nedostajala, sutradan je otišao i zaprosio je. Danas su mi ponovo pričali po ko zna koji put i ulepšali su mi dan.
Muva me kolega iz drugog sektora na hodniku, govori kako me gleda duže vreme, da sam lepa, slatka, zgodna i da želi da me poljubi. U tom trenutku nailazi moja koleginica utegnuta i na štikletinama, a čovek prekinu razgovor sa mnom, okrenu se za 90 stepeni i nastavi da hoda za njom kroz hodnik buljeći u njeno du*e. Metar iza nje, samo ćuti i hoda, fokusiran.
U tom momentu mi je čak bila smešna ova scena, ali zapravo je žalosno.
Napisao sam devojci kako mi smeta što većinu mojih poruka screeshotuje i pošalje drugaricama. Šta je prvo što je uradila? Poslala screenshot te poruke drugaricama. Istog trenutka sam šutnuo tu poremećenost.
3:43h upravo sam ispratila muža koji je poslije 3 mjeseca terena, bio 7 dana kod kuće i opet otišao na nekoliko mjeseci. Suzdržavala sam se da me ne vidi da plačem, zato sam sad odvalila. Dreka me stoji. Nemam se kome izjadati, ne želim njemu da govorim koliko mi je teško. Moram vama.
Imamo sina, bebu. Koliko je meni teško, ne mogu ni zamisliti kako je njemu. Nas ostavlja ovdje i ide da zaradi da bi nam napravio kuću, da imamo svoj krov nad glavom i koricu hljeba. Samo su nam 23godine, i skoro smo ispunili svoj cilj. Još samo malo i zbogom Afriko i Ameriko.
Nema pojma koliko ga samo volim. :'(
Nikada za muža ne bih izabrala muškarca koji nije spreman da mene stavi ispred svega kao što bih ja učinila sa njim. Nije mi jasno kako neko u bračnom odnosu pristaje da bude iza roditelja, prijatelja, kumova, braće, sestara, koga god.
Da, treba da budemo uz svoju porodicu, rodbinu i prijatelje, ako treba i da se žrtvujemo nekad za njih, ali na prvom mjestu mora biti naše bračno gnijezdo.
Imam prijateljicu koja je za 3 godine uspela da sa 130kg pređe na 70kg. Izuzetno je poštujem zbog toga.
Upravo sam prekinula dvogodišnju vezu. I on i ja plačemo kao mala djeca jer se volimo, a ne ide. Uvijek smo se vraćali na prošlost (koja nije baš najljepša) i to je rezultiralo ovim. Ostavili smo sve što smo imali zbog te veze, bili smo jedno drugom najbolji prijatelji, oslonac, podrška, inspiracija za sve, ali se on, u nekim trenucima, prema meni ponašao kao prema smeću. Znam da me voli, nepromišljeno je to radio, nije shvatao kako se osjećam, sve do sad. Prije nego smo prekinuli poziv i rekli jedno drugom "laku noć", par sekundi sam ga gledala, da mu zapamtim sve crte lica i taj najljepši pogled na svijetu. Bez obzira na potencijalne buduće veze, on će u mom srcu imati posebno mjesto koje niko nikad neće moći zamijeniti
Sećam se koliko sam plakao za knjigom 1000 zašto, 1000 zato kad sam bio mali. Živeli smo u nemaštini. Jedva se imalo za hleb, kamoli knjige, ali roditelji su radili najbolje što su mogli. Od prve plate sam kupio tu knjigu. Plakao sam dok sam je prelistavao. Hvala svima koji su mi pomogli da u životu postignem nešto!