Ne mogu da razumem zašto ljudi koji imaju genetske bolesti reše da imaju biološku decu. Ne razumem kako im može biti ok da im dete ima 50% šanse da će naslediti neku gadnu bolest. I onda će gledati to dete kako se pati u životu, leči i možda umre pre roditelja. Ja znam da svako želi svoje biološko dete, ali opet. Zar nije poenta pružiti detetu bolji život od života kakav su mu roditelji imali?
Brucoš sam. Upisao sam tehnički fakultet za koji su mi svi govorili da ga se klonim, da je pretežak i "da ću poludeti" dok ga završim. Učio sam mnogo od samog početka, izlazio na ispite u predroku, te sada pred januarski rok imam položenih 5/6 ispita. Znam da na mnogim fakultetima nisu održavani ni kolokvijumi zbog trenutne situacije, ali verujte, ima fakulteta gde de sve odvija normalno. Svestan sam da je veliki uspeh očištiti semestar u januaru ali mene konstantno muči jedna stvar. Većina ocena su mi 9. Ali ja nisam zadovoljan time. Osećaj mi je gotovo isti kao da sam pao ispit. Kako da se osvestim da ovo nije srednja škola i da ne mogu imati sve najviše ocene? Kakoda postanem zadovoljan svojim uspehom? Ovaj osećaj mi nabija porodica koja zove da pita da li će ovog puta biti 10, dok još nisam ni izašao sa ispita. Nije sprdnja, niti "trol", jako sam ozbiljan i nezadovoljan.. Šta raditi?
Volim momke istog pola kao i ja i nikada to nikome nisam rekao. Nisam to izabrao prosto to je u prirodi sa kojom sam se rodio. Teško je, bar ovde u Srbiji, pogotovu u maloj sredini gde sam ja, možda bi tu u Bg da sam ostao posle studija i smogao snage da javno kažem. Ovde, ovako je strašno i teško da ceo život glumiš ono što nisi. Sportista sam, radim, družim se, putujem i gledano sa strane ok je. Ali iznutra u duši je bol i niko me ne može ubediti da bilo ko nema pravo na srodnu dušu. Eto znam da će većina ljudi ovo osuditi ali ja tu ne mogu ništa.
Visina mi stvara najveći problem i celog života mrzim što nisam par centimetara niža. Sve ženske osobe koje poznajem su visoke do 1,65m, jedino ja 1,70m. Svaka devojka koja me je srela mi je prokomentarisala visinu, a i par muškaraca. Naravno, komentari su uvek bili zašto sam toliko visoka, nabili su mi komplekse za ceo život. Svakog dana se po par puta merim, sve to da bih videla da nisam slučajno porasla. Iako znam da sam svega 2-3cm viša od proseka, ne mogu da pomognem sebi i ne prestajem da razmišljam o tome koliko sam visoka. Jednom sam htela da obujem štikle, ali mi je drugarica rekla da ih ipak ne obuvam, jer ću izgledati kao žirafa i bandera, dok ona sa svojih 160 može šta god hoće i uvek će biti niža. Stvarno ne mogu više ovako...
Gazdarica je htela da mi poveća kiriju tokom korone. Odbila sam i otkazala stan. Sad gospođa izdaje stan kao skroz namešten, ali dobar deo nameštaja je moj. Radni sto, stolica, fotelja, sve zidne police, stočići za kafu, noćni stočić, cipelarnik, slike, ogledala i tepisi. Od tehnike moji su TV, zvučnici i kuvalo za kafu. Kada sam ušla, ni escajg, ni posuđe nije imala pa sam i to morala da kupujem. Novom stanaru će ostati samo kauč, trpezarijski sto sa stolicama i bela tehnika. Saznala sam za to tako što sam naletela na stan na oglasima kad sam tražila novi. Žena je ušla i slikala stan sa mojim nameštajem dok nisam bila tu, i napisala da he stan moguće pogledati između deset i četiri jer sam ja od devet do pet na poslu. Nadam se da ću uspeti nekako da izmolim da radim od kuće na par dana, pa da je uhvatim na delu i napravim haos.
Devojka me ubeđuje da je normalno da se dopisuje i druži sa likom koji je otvoreno pitao da budu u vezi.
Je li glupo doc i sjest sama u kafić na kavu? Došla sam u novi grad zbog faksai ne znam mnogo ljudi. U mom kvartu ima predobar kafić i mislim da mogu na taj način upoznati još nekoga.
Meni je žao narkomana, zamisli koliko ti je život loš ili dosadan kada ti je tripovanje od droge zabavno
Imam 21 godinu i odlučila sam da odem na terapiju, toliko toga mi se desilo u životu što sam teško prebolela, od rastanka roditelja dok sam još bila beba, do mlaćenja od strane vršnjaka svaki dan u školi, do majčinog braka sa alkoholičarom koji nas je takođe mlatio i vređao od moje 7 godine, do majčinog oboljenja karcinoma do mog bivšeg momka koji me je više puta seksualno napastvovao. Toliko stvari izostavljenih, puna sam straha, bola i jada da više ne znam da komuniciram sa ljudima, ne znam kako da se ponašam. Želim da vam poručim da odete na psihološku terapiju, nije sramota, radim ovo jer želim da budem dobar roditelji svojoj deci a ne da pate kao ja.'
Potičem iz porodice intelektualaca i uvek sam imao problem da se uklopim u društvo. Od malena sam čitao klasike svetske književnosti, igrao šah, posećivao pozorišta i muzeje... Moje vršnjake ništa od toga ne zanima, bitno im je samo da izlaze i da se truju alkoholom. Osećam se tako usamljeno ponekad.