Kaže mi prijatelj da me video u šorcu i da ne može da poveruje koliko sam bela. Rekoh, koliko se sećam, poslednji put kad sam proverava bila sam belkinja, što bi rekli pripadnica evropeidne rase. Međutim, on me je posavetovao da nosim pantalone ili duge suknje dok ne pocrnim, jer sam zgodna, al zbog bele kože izgledam smešno?! Mislim se, evo sve trčim da se kvarcam, gorim kožu ili mučim kremama za samopotamnjivanje kako bih smela da se skinem na 30c°. Svakako da je on isto beo kao sir, ali avaj on je muško može mu se da ima bele noge. Hoće li ikad na Balkanu žena smeti da bude prirodna i zašto ne?
Tata mi je umro kada sam imala 3 godine. Sve je propustio nažalost i kad sam našla onog pravog za kojeg ću se udat pomislila sam da ga je bar imao priliku upoznati. Međutim upoznao ga je. Moja baka, tatina mama je mog budućeg muža čuvala kad je bio mali. On je stariji od mene 7 godina i moj tata se igrao s njim i čuvao ga je dok je on bio kod njih. Nije ni slutio da će uskoro dobit kćer koja će tog malog voljet više od svega a i on nju... Tata, hvala ti šta si ga čuvao...❤
Što je najgore, ne nedostaje mi ono što smo bili, već ono što smo mogli da budemo.
Muž i ja već 17 godina pokušavamo usvojiti dete. Ne možemo imati svoje (problem je u oboma), a silno želimo biti roditelji. Vršene su provere nad nama, nadgledani smo u detalje i redovno nam govore da smo "idealan par za usvajanje, ali sistem je komplikovan". Sirotišta su prepuna, deci je potreban dom... mi imamo dobre poslove i plate, živimo u odličnim uslovima, u dobrom i mirnom kraju grada gde su u blizini škola i dva vrtića, čak tri parka za decu... Kako to da, iako smo "idealni za usvajanje", već 17 godina ne dobijamo čak ni šansu da budemo roditelji detetu kojem je to potrebno? Kakav je to "sistem"? Imamo ljubavi za svu decu sveta, ali želeli bi smo je pružiti barem jednom detetu koje legalno možemo nazvati "našim". Juče smo odustali. Jednostavno nema vajde. Možda u nekom drugom životu...
Molim muškarce da kada su u izlasku, i svidi im se neka devojka, istoj i priđu. Konkretno, meni stalno prilaze muškarci da me pitaju za drugarice. Ja nemam baš nešto mnogo sampouzdanja , i to me dodatno ubija u pojam.
Moj najbolji drug volontira za autistično dete i to me strašno nervira jer on žrtvuje socijalni život i kad mu kažem da ih odjebe jer ima pametnija posla on kaže da ne može to da uradi autističnom detetu.
Studiram u drugom gradu, a inače sam iz Rijeke. Moji imaju par apartmana i očekuju da svako ljeto radim za njih besplatno. Možda sam bila za to u srednjoj školi jer nisam imala obaveze preko ljeta, ali sad ne pristajem na ovo. Sljedećih 6 tjedana imam ispite iz 8 predmeta i nešto ću ostaviti za jesenski rok. Ono što ću imati slobodno želim iskoristiti za prijatelje i radim uz faks cijele godine. Ne želim ostaviti posao samo da bi me moji iskorištavali za sezonu.
Moja žena je debela, meni ne smeta jer je najbolja osoba koju znam. Nikada je nisam varao, niti ću. Uvek je nasmejana, o detetu se brine, kuća uvek blista, domaćica prava. Svaki put me sa osmehom dočeka kada dolazim sa posla. Pre toga sam imao devojku fizički izgled super, a vazda bila nadrndana.
Blago se devojkama koje uspeju da budu baš one odabrane u moru drugih lepih devojaka u srcu momka koji im se sviđa. Maštam o tome da doživim veliku ljubav i da bude obostrano, da NAPOKON mene odabere taj kog želim... Al nekako uvek neka druga bude odabrana a ja sam već godinama sama i sama... Ne znam više šta raditi ni gde tražiti...
Studiram u inostranstvu i dok sam kupovala stvari u trgovini su dvojica momaka prošla pored mene. Čula sam da je jedan od njih rekao na našem jeziku ‘ova cura je lijepa’. Ne znam, ali eto meni je ovo uljepšalo dan.