Bili smo 13 godina zajedno i nikad je nisam volio. Varao sam je i lagao na svakom ćošku. Par puta je saznala, ali oprostila je, a nisam čak ni tražio. Nisam je smatrao ni za prijatelja, ni za ženu, ni za šta. Volio sam kako pegla i slaže veš. I volio sam kad se naljuti, jer je to značilo da mogu da izađem vani, a da me niko ne zove i ne smara me. Čak je i rodila, ali ni za to me nije bilo briga... Ostavio sam je kad sam se zaljubio i tek sad, kad znam šta je ljubav, gadi mi se šta sam joj radio. Ona me je voljela, a ja sam bio najveći gad na svijetu. Svojoj ženi sam sad najbolji čvojek na svijetu i iskreno se nadam da će i moju bivšu neko voljeti, puno je patila je sa mnom.
Radim kao vaspitačica i jednom sam naišla na osudu roditelja zato što nisam organizovala priredbu povodom dana žena. A niko ne zna da je nisam organizovala jer sam u grupi imala dete koje je od razvedenih roditelja, koje je po razvodu pripalo ocu, majka se preudala, dobila bebu i smatrala sam da bi to dete bilo tužno kada bi mu na priredbu došla npr. Baka a ne mama, kao ostaloj deci. Ne osuđujte nas vaspitače, mi sa tom decom svakodnevno živimo, dišemo, delimo i dobro i loše, saosećamo sa njima, tešimo ih, jedostavno VOLIMO.
Moj dugogodišnji momak mi je jednom prilikom rekao da nije bilo mene vjerovatno ne bi upisao fakultet. Danas je jako uspješan mladi inžinjer sa bogatim CV-om za svoje godine. Ponekad mi to proleti kroz glavu kako utičemo na nekog a da nismo ni svjesni.
Želela bih opet policijski čas iskreno. Tad znam da su svi po kućama, mir, tišina, porodice su zajedno, nema zvanje od strane prijatelja da izlazimo, nema dolaska gostiju.. milina... Jedino mi žao ljudi koji nemaju od čega da žive i moraju da rade pa opet i ne bih zbog toga da se ponovo uvodi... inače da... čak sam bila i motivisanija da treniram kod kuće i učim dok je bio onaj prvi policijski čas a čim je prestao vratila se moja bezvoljnost...
Kad sam završio srednju, otišao sam preko i radio godinu dana tamo. Kad sam se vratio kupio sam fina kola i diplomu fakulteta. Sa nepunih 21 sam se zaposlio preko veze na poziciju za koju je potreban fakultet. Mislio sam da radim glupost, jer zapravo nisam imao pojma ništa o tom poslu, ali nasmešnije od svega je to da sam taj posao naučio za manje od mesec dana. Posao za koji se zahteva školovanje dodatnih 4-5 godina. Smešno. Kako god, zaposlio sam se, naučio posao, radio par godina i evo sada sa nešto jače od 23 i po godine sam postao šef tog odseka sa platom preko 1.500 eura u Srbiji, a uz to sam uvažen i cenjen u firmi što sam stekao svojim trudom, radom i učenjem, iako sam se zaposlio preko veze i kupio diplomu. Moja generacija tek sad završava faks, a svi su mi govorili da sam lud što ne studiram i da neću imati budućnost. Kako stvari stoje, ja ću verovatno pre postati ovde direktor nego što će mnogi visokoobrazovani pametnjakovići da nađu posao. :D
Ne shvatam osobe koje se dopisuju sa drugima dok su u vezi.
Mrzim i prezirem debele ljude. Uvijek su ponosni na svoje loše strane, te ih često predstavljaju kao vrlinu, dok su zapravo nemoćni i jadni. Moglo bi se reći da čak i uživaju u svojoj nemoći i jadu, da ih to hrani više nego kolač iz pekare. Često pronalaze izgovore i nikada se ne mogu suočiti sa isitnom. Ljigavi su i služe se manipulacijama kako bi natjerali i druge da sudjeluju u njihovoj tuzi i nemoći. Ukoliko vam je partner debeo, nemojte se stidjet reći mu/joj da smrša, više im tako pomažete nego da hranite njihovu bolest. I za one koji će pisat kako vole što su debeli ili imaju debelog partnera, roki moj, ne voliš ti što ti je cura debela nego nemaš drugog izbora i dovoljno ti je uništila samopouzdanje da tražiš nešto bolje od nje.
Debeli- smršajte, normalni - bježite od debelih.
Ne zavidim uspješnim ljudima ni na novcu, ni na stvarima, ni na ugledu, ni na poštovanju, ni na slavi... Zavidim im samo na tome što su pronašli svoj smisao, što su pronašli u čemu su dobri i znaju koji im je cilj. To je sve što si želim u životu, otkriti u čemu sam dobra i kako s tim pomoći svojoj okolini...
Kada sam imao 13 godina, išao sam sa mojim roditeljima u supermarkete da kupujemo neke stvari za eksurziju koja mi je bila veoma blizu. Tog dana sam video moje vršnjake (naravno iz moje škole), a oni su kupovali bez roditelja, već sa svojim društvom. Tog dana nisam želeo da me isti vide, jer sam očigledno bio jedini koji ide sa roditeljima. Bilo me je jako stid zbog toga, jer moji roditelji nisu baš mladi, majka mi je tad imala 52 godine, a tata 62. Poverio sam se svojoj majci za to, i ona me je razumela. Ja sam zapravo shvatio da na njih bi trebalo da budem ponosan, jer su moji roditelji visoko obrazovani i dobri ljudi i danas su u braku 30 godina! Žao mi je što sam u tom trenutku osećao sramotu, ja sam počeo sada da se njima veoma ponosim iako u životu nažlost, nisu ništa postigli. Moji roditelji su moji najbolji prijatelji i volim ih najviše na svetu!