Kada sam bila mlađa baba me je uvek terala da spremam ručak sa njom ili mamom iako sam to mrzela. I stalno je pričala kako ćeš se sutra udati a ne znaš da kuvaš, neće te svekrva trpeti da ništa ne znaš i svaki dan ista priča. Mrzela sam ta teranja da kuvam toliko da ništa nisam zapamtila, jer me nije zanimalo. Udala sam se, u divnom sam braku i ne živim sa svekrvom. Takođe ako želim nešto da spremim samo ukucam na internetu i dobijem detaljan recept i uvek je ispalo top. Ako mi se ne sprema, na svakom ćaošku su prodavnice sa kuvanim jelima. Ne znam kad će ljudi shvatiti da su se vremena promenila i da nije sve isto kao kad su oni bili mladi.
Ostao sam bez teksta kada sam saznao da se moja bivša žena uskoro udaje iako imamo dijete. Znam da nisam savršen otac, nekad nisam mogao plaćati alimentaciju jer nisam jednostavno u tim trenucima imao para. Nisam nekada ni mogao vidjeti dijete jer sam imao previše obaveza, morao sam se brinuti o roditeljima i njih izdržavati. Dijete se je udaljilo od mene, ne želi ni da me vidi, zadnji put mi je rekla da ju je sramota što ima moje prezime. Kakav da sam, ipak sam joj otac, ne može imati takav stav prema meni i da nekog drugog lika naziva ocem. Slomljen sam skroz.
Bivši muž me varao dok sam bila trudna, otišla sam na porod pod velikim stresom. Nisam htjela više biti sa takvom osobom a onda proganjanje centar za soc. borba sa budalama koje vjeruju manipulatoru, lažne prijave policija, razvod. I preživim svu izdaju i stresove nisam imala mira godinama, odem u drugi državu sa kćerkom da nađem mir od svega. Sama je podižem i izdržavam od početka, ništa nije htio dati za nju. Kad stiže poruka od dotičnog “sram te bilo“. E neka me sram ali znam šta sam prošla a to nisam zaslužila niti i jedna žena na svijetu.
Slučajno sam čula da je jedan prolaznik dobacio da mi je beba od 4 meseca ružna. Od tad nemam volje da joj se radujem, gledam je drugačijim očima. Mnogo me je pogodilo. Često plače, a mene ne zanima da je uzmem. Samohrana sam majka..
Nikad nisam želela ni da imam decu ni da se udajem... Ali sam morala da pobegnem od roditelja.. Jedini način da pobegnem od njih bio je da se udam.. A onda sam ostala trudna.. Toliko su svi iz familije vršili pritisak na mene da im rodim unuče, svi su obećavali da će da ga čuvaju dok se nije rodio... Od tad je samo na mojim leđima.. Svi rade svoje poslove, samo sam ja dužna da titram razmaženom derištu, pošto su svi tu samo da ga razmaze... A i muž se ništa ne razlikuje od tog deteta, razmažen odrastao razmažen ostao... Gde god da se pojavi ostavlja svinjac za sobom.. Da bar zarađuje nego ima dugove da ne može sedmica na loto da ga izvadi... Ali zato ume da mi se dere i da me udari jer derište plače bez razloga... Prosto živim život koji ne želim... Mislim da sam na robiji bilo bi mi lakše nego u ovakvom braku i sa ovakvim ljudima...
Upoznam lika koji mi na prvom dejtu ispriča kako radi na građevini 15 dana i onda je 15 dana kući. Pita da li bi ja bila u takvoj vezi. Svakako radim preko nedelje i nemam mnogo vremena za viđanje osim vikendom, pa mi je to ok. Na trećem sastanku"iznenada" se pojavi njegova sestra. Devojka je fina ali nemam ništa zajedničko sa njom da bi se družile. Ode ovaj lik na teren, nismo uopšte u vezi, kreće njegova sestra svaki dan da me zove, da pita gde sam, šta radim, videla me u tržnom centru, zašto sam išla i s kim sam bila. Shvatim da je to delo ovog lika koji me preko sestre kontroliše. Objasnim mu da nismo u vezi, a i da jesmo nema pravo to da radi. Kaže lik "Pa šta bi ti, da se šetaš slobodno dok ja nisam tu". Blokiram budale, njegova sestra nastavila na ulici da me vređa. Nije me ostavila na miru dok nisam zapretila prijavom. Jadna ona koja se zakači za njih.
Znam da je nekim ljudima život u zajednici mnogo težak, ali evo ima i drugačijih primera. Muž i ja živimo na spratu, njegovi žive dole, imamo odvojene ulaze. Kod nas se ulazi pomoću stepenica iz dvorišta i nismo spojeni sa njima. Odlučili smo se na takav život jer skupljamo učešće za kredit, a da smo izabrali kiriju ne bi to mogli. Moje iskustvo je da ja te ljude ni ne viđam, niti čujem kao da ne postoje. Delimo dvorište i istu kapiju a ne vidim ih nekad po nedelju dana. Nazovu telefonom i pitaju kad mogu doći na kafu da se igraju sa unučetom. Nijednom nisu banuli ili nenajavljeno došli, sem kad su mi krenule kontrakcije pa kad su me čuli da vrištim, bila sam sama kući pa su me odveli u bolnicu. Isto kad mi idemo kod njih najavimo se jer i oni ljudi imaju svoj mir. Znam da je ovo redak primer, ali ima i ovakvih ljudi.
Moj partner ima odraslo dete iz prethodne veze koje živi sa njim i ćerku koja je sa svojom majkom. Meni to u početku nije smetalo jer nisam htela ništa ozbiljno sa njim, ali sada kada je postalo ozbiljno (živimo zajedno level) i on želi da imamo našu bebu meni njegova deca smetaju sve više u smislu ja ne želim da moje prvo dete od prvog dana života ima konkurenciju u emotivnom i finansijskom smislu, a i želim da moja trudnoća bude nešto čemu ćemo se moj partner i ja podjednako radovati i sve to proći prvi put zajedno a ne da upoređuje moje iskustvo sa njegovim iskustvima sa prethodnom partnerkom i sl...
Da li je vredno muka jer biti maćeha znači raditi sve što se ,,podrazumeva'' a zauzvrat ne dobiješ nikakvu hvalu?
Bila sam sa mužem na proslavi njegove firme. Stajali smo i pričali sa nekim kolegama koji su tu takođe došli sa ženama. I u jednom trenutku njegov kolega nas upoznaje sa ženom i samo je pipne po stomaku i kaže malo smo se ubucili, to će da se skine obavezno. Nama jako neprijatno, a povrh svega žena je jako zgodna, ima možda 60 kg, samo joj se maloo ocrtava stomačić, rodila je pre 2 meseca 3 dete. A on debeo, proćelav, stomačina kao da je 9 mesec trudnoće i pola zuba mu fali. Vidim i da je njoj bilo neprijatno, ali je prećutala. On goblin našao njoj nešto pričati o izgledu, ima sreće što je uopšte sa njim, i još troje dece mu rodila, gde je poštovanje??
Zaručnik i ja imamo 28 godina, završili fakultete, našli dobre poslove, plaće iznadprosječne. Opremili smo stan, zaručeni, imamo datum svadbe rezerviran. Znači ne može bolje, stvarno lijepo i mirno živimo. Sada smo i zamijenili starije automobile novim (par godina starima) i većima. Kao prvo svi komentiraju, da sam sigurno trudna jer smo kupili nove "veće" automobile. Drugo svi dave kad će beba, što ćemo stvarno da čekamo poslje vjenčanja. Još komentari da se samo zaje*** jer odemo na putovanje 1x godišnje. Ne razumijem jesu li ljudi slijepi, doslovno sve osigurali bez da nam se poklonilo, jedan i drugi se ubili od posla da sve imamo i svejedno mora da se podbada i provocira. On ostao mlad bez majke, moja obitelj rastavljena i u haosu. Jedva malo zadnjih godina digli glavu iznad vode, nema netko da kaže BRAVO. ČESTITAM.