Udala sam se iz ljubavi, želela sam decu i porodicu a on na prevaru se oženio da mu se brinem o dementnoj majci od 60 godina koja može tako živeti bar još 15-20 godina a neće u dom. I to naravno posle svadbe saopštio i krenule su svađe oko toga. Kaže nije sa mnom ušao u biznis pa da o tome govorimo pre braka. Inače majka mu je 20 godina razvedena i živi u Hercegovini sa sestrom tako da nisam znala u kakvom je tačno stanju a pojavila se samo na venčanju. Ubrzo je našao ljubavnicu, medicinsku sestru koja radi u 3 smene, razvedena i ima sina. Kaže brinuće se o njegovoj majci kao o svojoj. Dok ovo pišem on se sa mamom preselio u njen iznajmljen stan i naš razvod je u toku. Ne razumem zašto u startu nije bio iskren, zašto mi je ovo uradio da sam pred svima ja monstrum koji neće svekrvu a ljubavnica svetica. Mogao je tražiti takvu ženu i naći je umesto što mi se pos..rao u život i ubio veru u brak.
Svekrva i svekar ne žele da nam čuvaju decu. Mislim da je sasvim fer razmena to što ni ja kada dođem kod njih u goste, na slavu, ili na tako neko okupljanje, ne želim ni kašičicu da operem, a kamoli nešto jače od toga. Da, kao snajka, sedim na svim proslavama kao gost. Čist račun, duga ljubav. :)
Trebam li bivšem čestitati rođenje deteta? Bili smo u vezi 9 god, odrasli zajedno, počeli kao klinci, toliko toga prošli, toliko toga doživeli... Raskinuli smo jer smo u tih 9 godina stekli totalno različita morala načela (nešto što je njemu bilo potpuno normalno meni je bilo užasno i obratno), želeli totalno različit život i budućnost videli totalno drugačije. Između ostalog ja nisam htela dete sa 28 kad smo i raskinuli a on je smatrao da tu društvenu normu mora da ispuni što pre, jer mama želi uničiće. Sada, 4 godine posle, od kojih 2 nemamo nikakav kontakt, ja u novoj vezi, njemu devojka (nije je zaprosio toliko mu se žurilo) treba da se porodi svakog trenutka. Ipak smo bili 9 god jedno drugom sve, a ipak nemamo kontakt i ne znam i ako ga sretnem (a nisam do sad) šta bi trebalo uraditi....
Da, žena radi sve po kući i ja ništa ne diram, ali na poslu radi fiksno radno vreme, sa nižom platom sa kojom može da plati samo račune i hranu. Ali radi i bez stresa, a ja radim 12-16h dnevno, pojedem više govana na poslu od nebitnih likova i stalno brinem ko će me zeznuti, kako bih mogao da donesem više para. Pričali smo pre 6 godina: ajde da se menjamo, kad toliko pričaš da možeš ajde onda idi u biznis, donesi 5 puta više para, ne zanima me s kim si u krevetu, ali pusti mene da ja radim fiksno u drzavnoj firmi, da kuvam, peglam, perem i bavim se decom" i nije pristala. A ja sam tačno tada digao ruke kada su se prvi stresovi u biznisu pojavili. Zato sedim u autu nakon posla, ne varam ženu jer je volim, ali želim da pusti da kod kuće živim kao Bog i da me ne dira kada se izvalim vikendom na krevet jer ne zna u kojim sranjima letim u mislima u tom trenutku. I nije zatrazila razvod jer sam mogao i ja to isto. Kupio sam 2 auta, ne brine o parama, jel to 50-50 drage dame i nije za razvod?
Kako sam starija sve manje imam želju da imam muškarca u životu. Pričali su mi da ću videti kad pređem tridesetu i da ću želeti decu i brak. Odrasla sam tako što mi je mama bila i otac i majka, zarađivala, čuvala nas decu i popravljala sve po kući. Otac joj je bio samo dodatno dete, nesposoban da se brine o sebi, a kamoli nečemu drugom. Uvek me je bilo strah da ne završim sa nekim kao što je on. Mislila sam da sam se uvek zabavljala sa finim momcima, ali u poslednjih par godina mi se svaki od njih javio sa pričom da želi da odemo na piće (svi su sada oženjeni i imaju decu). Iskreno zgadili su mi se. Decu jako volim, ali ne osećam potrebu da imam svoje. Nemam ni uslova za njih niti želim da budem samohrana majka. Ježim se žena koje mi govore ,, Da rodim sebi dete". Kao da je to neka igračka, a ne životna odgovornost. Nikad mi nije više momaka prilazilo, a godinama nisam ni na piće sa nekim otišla. Ne osećam potrebu. Putujem, kupujem sebi šta želim i uživam u životu.
Dečko kojeg sam upoznala preko aplikacije me nakon 2 tjedna dopisivanja i prvog spoja u kojem su već letile iskre (poljubili smo se na kraju) na idućem spoju pitao za vezu. Rekao mi je da zna da smo se tek upoznali i da ne moramo žuriti nigdje, odrasli smo ljudi (30+), možemo sve polako, ovo je samo obećanje da nemamo nikog sa strane i da se pitamo šta smo nas dvoje. To mi je dalo takvu sigurnost da ne mogu objasniti. Skupa smo sada već skoro 2 godine i ne vidim nam kraj.
Ja sam majka četvoro dece a ti nemaš ni jedno pa možeš da kupiš sebi lepu garderobu, kaže mi kuma danas. Baš me je zabolelo, nisam ja birala da nemam takva mi sudbina. Zna razlog zašto nemam. Njenoj deci kupujem poklončiće i dajem novac jer imam dobar posao pa mogu. Nekad me tako povredi komentarom…
Kaže supruga, kad smo se vratili od prijatelja 'Vidiš kako Petar titra sve Jovani, vrti ga oko malog prsta'. U fazonu, mi ne idemo dva puta na more, jednom na zimovanje, nekoliko izleta godišnje...
Rekoh 'Ne vidiš da se odrekla posla i da drži celu kuću pod kontrolom? Nama uvek haos u stanu, ja sam sebi peglam i perem stvari, vodim decu u vrtić i školu i vraćam, često spremam i hranu... Ne vidiš da Petar osim što zarađuje slično ko i ja ne radi ništa drugo? Ne vidiš koliko su im deca 'sposobnija' jer im je posvetila više pažnje?'... ona se naljuti na mene, eno je već par dana se duri i ne priča sa mnom. Ajde boga ti, do juče nije imala ništa i sve je mogla, sad kad imamo neće ništa ali bi sve da ima...i ti retki trenutci kad je s decom ne zna se ko je gori, ona ili deca...
Otišla u inostranstvo sa mužem pre 15 godina, prešli smo 45tu i konačno se predali i izgubili nadu da ćemo dobiti dete. Radim na pola radnog vremena, treba mi mir i psihički i fizički od zadnjih 12 stresnih godina. Da bi mi žena mog brata rekla da treba da radim što više i svaki vikend jer nemam dete i da će mi taj novac trebati u starosti. A kome ću sve što imamo ostaviti nego njeno troje dece jer sam žensko a žene žive duže od muža i nadživeću svog muža i njega naslediti. Slušam njene planove i ne verujem šta čujem. Ali se ne upuštam u raspravu. Čak mi se nudi da me vodi kod advokatice da pišem testament. Muž i ja planiramo da krckamo imovinu polako kao veverice, da prodajemo zemlju deo po deo i proputujemo svet. Nisam dužna ničijoj deci da ostavljam. Sa njenom decom nemam komunikaciju dok mi mala komšinica redovno šalje pisma, crteže, grančicu badnjaka, presovano cveće iz naše ulice, a ja njoj poklončiće i jedino njoj ću ostaviti nešto ali ne sve.
Ćerkica nam puni sada godinu dana i žena histeriše oko rođendanske torte. To mora biti neka vau torta od 150 evra, na dva kata. Mislio sam da je ona luda, ali i koleginice na poslu i ostale njene prijateljice se doslovno izdr*avaju i prave nepotrebne ceremonije. Moji roditelji nisu imali mnogo, ali brat i ja smo uvek imali tortu sa petit keksima na dnu pa čokoladni puding pa petit keks pa puding od vanilije i petit keks na vrh. Najlepša uspomena mi je to pravljenje torte dan prije, i svi moji prijatelji su voleli tu “tortu”. Negde smo gadno skrenuli ko civilizacija….