Odbila sam dečka koji izgleda baš onako kako sam dugo maštala, još smo imali i ludu hemiju. Noge su mi se odsekle kad sam ga ugledala, što mi se nikad do sad nije desilo, a tek kad smo razgovarali... Međutim ženskaroš je i emotivno na nivou šesnaestogodišnjaka, a oboje smo u srednjim dvadesetim. Moram priznati da je bilo teško, ali na prvom mestu mi je bilo samopoštovanje, a ne zadovoljstvo. Ponosna sam na sebe.
Zahvlana sam što sam sa svojim suprugom dobila i najbolju svekrvu. Svog sina je naučila i odgojila i ponosna je kada mene kao svoju ženu poštuje. Ona poštuje naš način života i nikada se ne upliće ali znamo kada zagusti da je tu za nas oboje sa savjetima. Nevjerojatno ali ima žena sa dobrom dušom. Jedna drugu neizmjerno poštujemo!
Kad sam bila mala moji roditelji su bili jako siromašni i kad bi bio sveti Nikola.. bez obzira koliko čekali i gledali u čizmice.. nismo dobili poklon. To mi je otalo kao jedna od tužnih uspomena. Majka nije imala od kuda a otac nije mario. Sada kad imam svoju obitelj ne propuštam da svojoj Mami svake godine stavim poklon na prozor za sv Nikolu i Božić. Trudila se da nam da koliko je mogla.
Ovde je jedan momak napisao kako je za njega idealna devojka ona koja želi da se uda i da ima decu. U komentarima je žestoko napljuvan. Bojim se da smo kao društvo baš otišli u pogrešnom smeru. Zar nije porodica na prvom mestu? Meni kao muškarcu je san da se oženim, da imam decu. Sa ženom da se dogovaram oko svega, zajedno da rešavamo svaki problem, da putujemo, da učimo decu pravim vrednostima itd. U danasnje vreme se idealizuje feminizam i nasilje. S jedne strane imamo alfa muzijaka koji ženu smatra za roba, a sa druge ženu koja pokušava da bude nešto što nije i to samo iz prkosa. Oba stanovišta su pogrešna. Osvestite se ljudi.
Posvađala sam se sa snajom jer se već nekoliko puta dešava kada šetamo decu ili ih vodimo do parka, njena mala zatraži sladoled ili neki sokić i ona joj kupi. Posle moje dete počne da plače i histeriše jer ja njoj slatkiše ne dozvoljavam i onda mora da gleda druge kako jedu ispred nje. Kad sam joj zamerila, onda je rekla da preterujem i da im neće ništa biti od jednog sladoleda nedeljno i da ona neće svoje dete da odbije zbog mojih fiks ideja. Kada sam joj rekla da treba više da povede računa o ishrani deteta naljutila se i od tad se više nismo ni videle ni čule. Brat kaže da smo napravile frku oko gluposti i sada on i moj muž vode decu do parka.
Zove se Dragana. Koleginica. Ona nije prelepa, nije top riba, nema naduvane usne, nema veštačke grudi, ali miriše veličanstveno, uredna je, pristojna, topla, prijatna, odgovorna. Predivno stvorenje. Kako da ne mislim o njoj?
Otac mi se razboleo od raka i moja majka čim je to saznala malo po malo se udaljavala od njega. Vremenom je našla mlađeg tačnije 20 godina mlađeg i varala ga dok se on mučio. Ubrzo ga je ostavila, odselila se iz kuće a on je i dalje voleo i tugovao za njom... Nije bio sam imao je svoju decu koja su ga pazila i čuvala. Verujem da je od tolike tuge i slomljenog srca i umro na kraju. Nadam se da si posle toliko patnje negde na nekom boljem mestu tata, volim te, a Gospod Bog sve vidi!
Zbog ovog me verovatno većina osuđuje ali u poslednje vreme me non stop 'prose' momci sa malim platama, nije da sam ja neka sponzoruša, ali stvarno mnogo zarađujem i jako su mi veliki troškovi života, znam da ti momci ne mogu ni upola da izdrže moj tempo i stvarno ne znam kako da ih oteram od sebe više. Želim muškarca koji meni može da pomogne finansijki a ne neke klince koje ja još moram da vučem na grbači iskreno. Dovoljno mi je mojih troškova želim da i meni bude malo lakše, a ne da ja olakšavam njima. Ako me iko razume.
Oženjen sam i volim svoju ženu. Imamo dvoje divne djece. Svoju ženu sam prevario više puta, uglavnom je to uvijek bilo nešto beznačajno. Međutim, sad se već neko vrijeme viđam sa jednom djevojkom. Ljudi moji, ja nju obožavam, vrijeme provedeno sa njom je uvijek nešto prelijepo. Znam da bi trebalo da je ostavim, da ne bih uništio ovo što imam kući, a i da bi ona pokušala da nađe sreću sa nekim s kim to nije zabranjeno, ali jednostavno je previše volim.
Ja nikad neću razumeti majke koje svom rođenom detetu ne mogu jednu pišljivu tortu za rođendan da mu spreme.
Razumem da dosta ljudi živi po stanovima i da prosto nema prostor za slavlje pa se odluče za igraonicu, potpuno podržavam.
I onda majka, pa i otac na kraju, umesto da se potrudi barem da mu tu tortu naprave kako treba oni otrče kod nekoga da mu kupe gotovu tortu a ono nije ni prošlo pored torte. Kupe mu neku glupost gde natrpaju dve kile fondana i 3 kile margarina a naplate kao da je od tartufa.
Ok, ljudi nemaju vremena, radi se danas mnogo, ali da li je moguće da oba roditelja ne mogu dva sata da odvoje od svog vremena da detetu naprave nešto što će da pamti. Ocu ne bi otpala ona stvar da se uhvati malo za mikser a majka može malo da ostavi instagram na miru, neće nigde pobeći.
Vaše je dete a ne tuđe.