Bila sam u vezi sa nasilnikom, godinama. I to sam jako krila, kao da je moja sramota. Onda sam ga prošle godine ostavila. Upoznala sam krasnog čovjeka s kojim mi je bilo lijepo i s kojim sam dobila nešto što nikada prije nisam imala. Ali, ne znam zašto, osim što sam idiot, dva puta sam ga ostavljala da se vratim nasilniku. Naravno, oba puta je nasilnik ubrzo pokazao svoje lice. Prvi put mi je moj novi dragi oprostio. Ovaj put, dok ležim i oporavljam se od najnovijih batina od prije nekoliko sedmica, razmišljam samo o tome da li uopće ima smisla da tražim oprost od čovjeka kojeg sam toliko povrijedila. Eto, možete me i razapinjati, razapinjem se i sama. Ali, biću zahvalnija na nekom korisnom savjetu.
Što vi žene toliko paničite oko debljine, pa i treba da imate malo stomaka? Većini muškaraca se to i sviđa, a ne da izgledate kao suve sarage, kao žgoljavi dečaci Bože me oprosti. Te kosturke ne samo da ne izgledaju ženstveno nego izgledaju kao da imaju sidu, rak, tuberkulozu ili neku drugu bolest. Priroda je udesila da se vi žene lako gojite zbog potencijalne trudnoće, dakle to ima svoju svrhu. Ne kažem da treba da budete debele sa stomakom do kolena, ali pravite dramu oko 5-10 kg viška k'o da je ne znam ni ja šta, a tako i treba da izgleda zdrava žena...
Brak mi je bio pred raspadom, i u tom trenutku upoznajem starog druga od muža i tu počinje neverovatna hemija između nas. Kada smo u istom drustvu tretirao me je kao kraljicu (što sada već bivši muž nikada nije). Posle par meseci, muž napravi scenu da smo imali nešto, iako tada ništa nije bilo. Razvodimo se, i nakon godinu dana srećem tog njegovog druga i osetim takve leptiriće. Evo sada je najbolji suprug i otac na svetu, kakvog sam oduvek i želela. Većina me je osudila, ali evo ja sam nikad srećnija u životu.
Moj muž je moje utočište, moje svetlo na kraju tunela, moj najiskreniji osmeh i moja najveća uteha. Sa zagrljajem mi vraća snagu i diže iz potune depresije. Zahvalna sam Bogu što nas je spojio jer da nije, nisam sigurna kako bih pregurala sve. ❤️
Bivši dečko me ostavi uz izgovor da mu je neprirodno da bude samo sa jednom devojkom. Fazon, iako je sa mnom imao dosta eksperimentisanja i uživanja, ipak mu nije to-to, jer sam na kraju dana ja i dalje samo ja (neka njegova logika). Nisam napravila nikakvu scenu, čak sam mu i zahvalila na iskrenosti i rekla da ide i radi šta hoće, sa kime god hoće. Pojavio mi se nakon dve čitave godine (bez ikakvog kontakta u međuvremenu) na vratima i rekao: "Probao sam ih gomilu, ali ipak si ti ona prava. Tebe želim za majku svoje dece". Dobio je to da sam mu se nasmejala u facu i zalupila vrata ispred nosa. Ne verujem do kojih granica nekulture i nepoštovanja neki tipovi mogu otići...
Iako i sam zarađujem i više nego odlično, želim pored sebe devojku koja je takođe uspešna i dobro zarađuje. Butikašice, noktarke i slične me ne interesuju, koliko god lepe bile.
U vezi smo skoro 5 godina. Živimo zajedno i postaje mi već previše jednolično. Ništa se ne dešava, ne napredujemo ni u kom pravcu. Pričamo o tome da želimo decu, ali sam mu jasno rekla da ne želim neudata da zatrudnim, stalno pričamo o braku i zajedničkom životu, a on nikako da me zaprosi. Ovo počinje da me hladi previše. Imam 29 godina, osuđujte koliko hoćete, ali ja želim da se udam i imam decu. Želim da budem majka.
Odbio sam da pozajmim pare drugu koji je prokockao stan i debelo se zadužio. Ponudio sam da mu platim zakup za stan, da mu kupujem hranu, da mu pomognem da ode na kliniku. Video sam kuda sve ide kad je tražio samo keš. Bez obzira što smo odrasli zajedno, odbio sam. Pale su teške reči od ostatka društva i ja sam manje više izopšten, jer sam mu okrenuo leđa. Par meseci kasnije čujem da je prokockao i sve što su mu pozajmili i pobegao iz zemlje.
Inače se ne sređujem i ne šminkam te sam “najružnija” u svojoj grupi drugarica. Za diplomiranje sam platila profesionalnog šminkera koji me našminkao u skladu sa mojim crtama lica. Baš mi se dopalo kako to izgleda i svi su bili oduševljeni. Kada sam se slikala sa prijateljicama nijedna nije htela da se ta slika objavi jer nas je moja sestra “ružno” uslikala. Zapravo stvar je u tome što sam ja tada po prvi put ispala ljepša od svih. Što je i logično jer sam se sredila za svoj poseban dan. Od tada me jedna prijateljica svakodnevno fotka u raznim pozama i šalje mi slike mojih facijalnih ekspresija - dok jedem, pričam, zevam i sl. Niko na tim slikama ne može ispasti lepo. Potom mi ih šalje i smeje se. Valjda se jadna želi uveriti da je ona lepša pa me mora slikati u najružnijim izdanjima. Ne znam šta bi drugo moglo biti ali baš počinje da me smara. Da li da se prestanem družiti sa njom? Možda grešim.
Izgubila sam muža i dijete.
Ni sama ne znam kako sam to preživjela.
Nakon par godina zavolim njega.
Jučer saznajem da ima rak limfnih čvorova.
Za liječenje je kasno. Njegov se život gasi....i on mi odlazi...Moli me da budem uz njega, kaže to je sve što želi. Podnjeti ne mogu da gledam kako umire ....Trenutno smo udaljeni 1000 km jedno od drugog...Kad dođe kući samo želim provest još jednu noć s njim. Osjetit njegov miris, njegove ruke i njegovu ljubav još jednom. Želim da on osjeti moju.
Ali ja dalje ne mogu...nemam snage za još jedan gubitak. Slomljena sam. Do kraja.