Malo pre u autobusu gradskog prevoza žena je kolabirala. Samo se nishodno srušila pokušavajući da pridrži šipke. Bez razmišljanja sam prišao, prepoznao sam sinkopu - akutni gubitak svesti. Položili smo je na ravnom i podigao noge žena je došla sebi i dali joj vide. Posle 20ak minuta smo je odveli u najblizi ZC. Zbrinuta je.
Ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što se posle 4 godine učenja medicine uspeo nekome da pomognem. I to bez ikakve dileme sam prišao i ispoštovao proceduru. Hvala svim mojim profesorima!!! Sada znam da ovo stvarno želim i mogu!!!
Ne odem na posao 2dana jer me stomačni virus satrao. Zove me poslodavac da mi pripreti otkazom. Ja jedva usta otvorim da se javim jer me nagon za povraćanjem kidao. 3 dana ništa pojeo nisam sem malo vode koje bih odmah izbacio. Ma rastavljao sam se od života. Ako za takvo svoje stanje moram da se pravdam i izvinjavam onda ću sam dati jbn otkaz u toj propaloj firmi.
Sutra idem da se vidim sa dečkom moje drugarice koja je trudna. Poželite mi sreću, već dugo maštam da se mazimo i ljubimo...
Posadila sam na balkonu mentu, koprive, stolisnik, vrkutu, kamilicu, đumbir... Sve raste i mirišiii 😍
I više ne kupujem uopće čajeve nego si naberem, sušim, kombiniram... Toliko me to veseli, kao da sam otkrila novi svemir!
Odrastala sam u domu za nezbrinutu decu, ceo život se borila, za još jedno parče hleba, za igračku, olovku. Zavarsila škole, zaposlila se, našla dečka, sad već muža. I opet borba, s njegovima, s njegovom sestrom.. Oko njegove pažnje, oko toga ko je šta, ko šta zaslužuje. Ja ti ne mogu više. Kad sam bila dete to sam radila sad želim da živim i da budem spokojna u svom životu. Dala sam mu uslov ili oni ili mi, pa neka sam izabere. Ja znam šta ne želim.
Suprugova mama - zaposlena, živimo udaljeno 140 km i žena nikada nije umorna, priskoči nam u pomoć oko dece kad god ima slobodne dane, tada kada dođe i igra se sa starijim detetom, uvek blaga i puna razumevanja sa njim, opegla stvari ako ima, skuva nam ručak. I sve to sa lakoćom, osmehom i zadovoljstvom. Moja mama - nezaposlena, nema nikakve obaveze, živi 20 km od nas, kada dođe starijem detetu da telefon da gleda crtaće, ne igra se sa njim, pokušava da ga vaspitava, grdi, dok za dvomesečnu bebu kuka kada će da prođu grčevi i osuđuje skoro svaki naš korak u postupanju sa bebom (jer ne dajemo bebi vodu, čajeve...) ali ne uzima je u ruke, nikada se nije ponudila neki ručak da nam napravi ili po kući da pomogne... Niko nije dužan da nam pomaže naravno (ali itekako znači svaka pomoć u ovom periodu), ali se posle pita zašto starije dete ne voli da provodi vreme sa njom, zašto češće odemo kod njegovih nego kod njih.
Hoću da kažem - neizmerno hvala svekrvi za sve!
Ja tek kad sam se razvela, i kad sam rekla prvi put roditeljima da me njihova mišljenja ne interesuju počela sam da živim! Ne mogu da opišem taj osećaj slobode, kad ustanem ujutru slobodna, a ne pod pritiskom da ustanem pre muža pa da mu spremam doručak, kuvam kafu, pa šta obući, pa zovi moje, pa idi u prodavnicu.. Bože hvala ti na ovoj slobodi i snazi da svakome ko mi je uskraćivao sam konačno stavila tačku!
Nismo se niti dogovarili, ali cura i ja. A sada već muž i žena. Automatski smo se prilagodili pojedinim poslovima u kući. Ja kuham, a ona čisti i sprema. Ali bez onih glupih stereotipa da žena sve mora. Sve dok oboje radimo i trudimo se nema tvoj ili moj posao u kući. Nekada ako treba i sve ću da uradim ali zato brak i cvjeta.
Ostavila sam ga jer prebrzo vozi. Žao mi je ali ne mogu stalno živjeti u strahu.
Prošle godine, 23. marta sam rešila da se ubijem. Napisala oproštajno pismo, u njemu se oprostila od muža, roditelja sestara i sestrica. Sve sam isplanirala, odem uveče u treću smenu i ujutru kada dodjem sa posla izvadim pismo i ubijem se.
Ujutru u 6 tačno me zove sestra kaze "tebi prvoj da javim, trudna sam, daj ime ako bude devojčica "
Sad ta devojčica ima skoro godinu dana, nosi ime koje sam dala i nije ni svesna da je razlog zašto je to pismo spaljeno istog jutra.