Saznao sam da me žena vara i saznao i sa kim. Razmišljao sam da joj vratim istom merom ali od šoka i tuge odnos sa bilo kim mi nije ni zadnja rupa na svirali. Problem je u tome što je ona divna majka i stvarno ne zanemaruje dete, mi imamo sasvim skladan brak i oko svega se pomažemo i dogovaramo ali ovo će me zauvek proganjati što je uradila i ne mogu je više gledati istim očima. Dogovorili smo se da se ne razvodimo jer će okolina svašta da brboće i da ovo ostane između nas i u dete sam je zakleo da nikako ne dozvoli jednog dana da ono sazna šta je radila jer ne želim da ono snosi taj teret na kičmi. Da li će da nastavi da se viđa s drugim, šta će da radi uopšte me ne zanima, bitno mi je da sačuvamo dete koje ništa nije krivo.
Zaboravila je rođendan moje mame. Ja sam zaboravio da joj se javim ikad više.
Kada me neko negdje zove ili nešto planiram uvijek kažem dok vidim sa mužem pa ću da javim. On meni ništa ne brani, imam punu slobodu da radim šta hoću i kad hoću, ali prosto prije bilo čega volim da porazgovaram sa njim, da čujem njegove planove, ne smatram to problemom nego poštovanjem. On isto prije nego se bilo šta dogovori uvijek razgovara sa mnom i oboje poštujemo i volimo da čujemo mišljenje jedno od drugog o svemu.
Na dan rođendana koji je bio pre par nedelja sam se odlučio na veoma težak korak u životu. Priznao sam sebi da imam problem sa alkoholom i otišao da potražim stručnu pomoć. Društvo mi je takvo da volimo da sednemo da popijemo. Niko mi se više ne javlja i nemam podršku od njih čak prave i šale na to. Ostala mi je samo porodica koja me podržava i jedan drugar koji nije iz te ekipe koji je pristao da ide sa mnom na terapije i preglede. Jedan ali vredan.
Muž me je ostavio posle 30 godina provedenih zajedno i 21 godine braka. To je bilo pre 5 godina. Pre tri godine smo se razveli. Imamo troje dece. Mislila sam da neću preživeti tu tugu i taj očaj.
Juče sam prodala venčane burme kao lomljeno zlato. I ogrlicu koju sam dobila za veridbu. Kupiću sebi nešto lepo.
Ovo mi je znak da se oporavljam.
Život je jedan. Idemo dalje.
Prekinuo sam vezu sa djevojkom koja je imala sve što sam želio, porodicu koja me je voljela i prijateljice koje su me zaista gotivile. Mislim da je sa njene strane bilo još bolje i da se radovala mojim roditeljima i svakim izlaskom sa mojim prijateljima i njihovim ljepšim polovinama. Govorim zaista realno. Međutim prekinuo sam. Razlog je bio taj što je sve gore vanjština a ona je još uvijek voljela bivšeg i nije htjela sa njim prekinuti kontakt "prijateljstva". Pored toga joj je prijala pažnja momaka koji su se udvarali i nikada nije željela da bude moja, nego svačija pomalo i da je svi komentarišu kako je naj naj naj. Sada ima sve njih....
Muž mi je poginuo, a ja se tek porodila. Nisam ni razmišljala o spomeniku, totalno sluđena, ne znam gde udaram. Dođemo na 40 dana na groblje kad tamo spomenik, svekrva postavila levo njegova slika a desno njena. Ona je samohrana majka jer ga otac nije nikad priznao. I nema nikog osim nje ali mi je toliko morbidno bilo da mi je došlo da razbijem spomenik. Od kud joj pravo da ja kao zakonita žena nemam grobno mesto pored njega već ona. Imamo dete, on je moja prva i poslednja ljubav. Boli previše...
Žena hoće da ostanemo na jednom detetu. Ja hoću razvod. Dogovor je bio bar dva. Da je imala tešku trudnoću ili porođaj, pa i da razumem, ali prošla je glat kroz sve to. Ne želim da moje dete odrasta samo, bez brata ili sestre. Ne želi da čuje o usvojenju.
Udala sam se, ali nisam promijenila svoje prezime. Ne vidim razlog da mijenjam ime koje nosim od rođenja, jer sam se eto zaboga udala. Muž me podržao i rekao da je moje ime moja odluka. Složili smo se unaprijed da će buduća djeca nositi oba prezimena. Ne mogu da vjerujem koliko su ljudi primitivni, i s moje i s njegove strane stižu komentari, šta ja to glumim, udala bi se a ne bi, nepoštovanje prema njemu blablabla. I kaže "šta će vam feminizam koja vi to prava nemate?" Pa evo očito nemam pravo da odlučim kako ću se zvati, kamoli šta dalje....
U jednom periodu sam bila u haosu zbog nezaposlenosti i krova nad glavom. Pomišljala sam čak i na najgore. Jedno veče su me roditelji zatekli dok plačem, zagrlili me i rekli da se u životu sve reši. Dok je njih nikad neću biti sama i bespomoćna. Nisu znali koliko sam zapravo loše, a opet kao da su predosećali. Kasnije se zaista sve i rešilo, ali njihova podrška mi je olakšala pola stvari. Ne znam šta bih bez njih.