Prije 4 godine bila sam kuma na vjenčanju. U to vrijeme radila sam za minimalac, 250e. Roditelji također rade za minimalac tako da sam sve sama financirala. Cijelu ušteđevinu od te jadne plaće sam potrošila za svatove, ni dinar nije ostao da potrošim na sebe. Kumi sam pomogla sve što sam mogla, kupila korisne i kvalitetne poklone, radila dekoracije s njom iako sam bila mrtva umorna od posla. Sada je ovakva situacija- ja se njoj javim svakih 5 dana, ona odgovori kratko da me riješi s liste. Jednom u mjesec dana se ona sjeti da pita kako sam ja. Iako su dobro situirani, za rođendan se ne trudi da kupi neki koristan poklon, uglavnom budu neke gluposti koje mi ne koriste iako ja njoj uvijek uzmem nešto korisno. Kada sam prvi put išla u njihovu kuću, uredno sam donijela i poklon za useljenje počastila me malom činijom smokija iako je za muževe prijatelje, inače isto dobro situirane pripremila večeru. Osjećala sam se baš jadno. Žao mi je truda, vremena,muke i novca koji sam potrošila na nju.
Dečko me ostavio rečenicom da sam naporna. Ne ljutim se na njega, to je njegova percepcija. Ja smatram da nisam bila naporna, jednostavno nisam znala za bolje. Uvijek sam bila tu za njega, poštovala ga, voljela ga. Volim ga i sada, ne želim gajiti mržnju ni prema kome. Ali, poslije tih rečenica sam shvatila da prvo trebam sebe poštovati, da ne trebam nikoga vući za rukav ako misli da mu je moja ljubav previše. Neću reći da neće naći bolju djevojku, uvijek postoji neko s kim će se bolje slagati nego sa mnom. Nismo svi isti, koliko god da ga volim neću mu se prva javiti, ne želim se ponižavati jer mislim da će ovo moje "previše" neko više poštovati.
Kad sam krenula da studiram, roditelji su podigli kredit i kupili mi stan. Posle fakulteta sam se zaposlila i preuzela da otplaćujem kredit. Nedugo zatim momak me je zaprosio i krenuli smo da živimo zajedno. On ima takođe svoj stan, ali zbog lokacije naših poslova i svega ostalog, odlučili smo da živimo u mom. On svoj stan nije izdao, služio mu je za igranje igrica, okupljanja i ko zna šta sve. Sada usled korone, ostao je bez posla, a meni je plata drastično smanjena. Poslednjih meseci preživljavamo, plaća se kredit, troškovi, život. Počela sam i dodatno da držim časove online popodne. On sve odugovlači sa nalaženjem posla. Predložila sam mu da izdamo njegov stan, na šta je on reko da ne može da podnese da mu neko drugi vršlja po stanu, zatim sam predložila da se mi preselimo, a moj stan da izdamo, on je pobesneo, reko mi je kako sam sponzoruša, da samo hoću da se uvalim u njegov stan, da glumim domaćicu i sl. Izašao je i sada ga čekaju spakovani koferi.
“Ukrao” sam devojci prsten iz ormarića bižuterija neka da bih imao meru kakav u zlatari tj kakvu veličinu da kupim, sve je dobro prošlo nije primetila ja kupio i kad sam je zaprosio ona pristala, ali prst ne može da uđe u prsten, čudila se kako sam mogao toliko mali prsten da kupim. Kad sam joj reko šta sam uzeo, ispostavilo se da ona nije ni znala da joj to stoji u fioci i da je taj prsten još devojčica mala kad je bila dobila. Fora u svemu ovome je da kad smo otišli u restoran ja sam već organizovao i goste svi kažu, daj pokaži da vidim prsten ona ga vadi iz džepa onako a svi bulje u ruku. Jbg dešava se svašta bitno da je prosidba uspela hah.
Pre 8 god sam živeo kao brucoš u jednom naselju u BG-u. Bio sam kao pušten s lanca. Loše su mi išle predispitne obaveze nisam učio. Svaki vikend sam pravio žurke, dovodio društvo i devojke na balkon gde smo duvali i pili pivo do 3-4 ujutru. I bila je jedna gospođa koju je to izluđivalo i koja me je opominjala. Elem, ona me je prijavila, morao sam da plaćam kaznu, moji su poludeli, gazda je hteo da me izbaci iz stana. Uglavnom tad sam se doveo u red. Počeo sam da ustajem rano i to mi je poboljšalo život za 100%. Fakultet završio u roku. Hvala joj.
Djevojka se prvi put sa mnom poljubila a 21. joj je godina, stid me za nju...
Poruka za sve muškarce koji su se iz bilo kog razloga razveli i imaju decu sa bivšom ženom. Kada terate inat bivšoj ženi preko dece, bivšu ženu to ne povređuje, povređuje vašu decu. Onu istu decu koja su vam kao bebe spavala na grudima. Koja su vas još u stomaku lupala kada stavite ruku ili lice na stomak. Decu koju ste gledali kako prave prve korake i radovali se tome. Vaša bivša je majka te dece. Mrzeli je vi ili ne, to nema veze sa decom. Kada se razvedete od te žene, ništa se razveli od dece. I dalje ste im otac. Deca vas i dalje vole i žele da vas vide. Moj bivši se jako ogrešio o mene. Kada sam tražila razvod, pretio je da će me ubiti ako ga odvojim od njegove dece. Tražila sam razvod, i otišla sam posle šest meseci pakla sa svojom decom, u strahu. Bivši sve više izbegava decu, jer radije bleji sa devojkom i drugarima, a one postaju toga svesne. Pitaju što ih ne voli, hiljade suza su bacile na njega. Mrzim ga ali nikad decu ne bih koristila kao oružje protiv njega.
Pre šest meseci mi je umrla dugogodišnja devojka i verenica, odjednom, u cvetu mladosti sa samo 35 godina. Nikada bolesna, nikad se nije žalila, doktorski nalazi uredni... I cap, srce, infarkt. Pola godine ja ne mogu da se sastavim, da krenem dalje, da se trgnem. Fali mi, sanjam je svaku noć i imam osećaj da ću da poludim.
Ovih dana razmatramo o datumu za 10 god. mature i zanimljivo mi je kako sam uvek važila za najatraktivniju devojku, lepu, zgodnu, a pitam se šta bi rekli kada bi znali da sam i posle 10 godina od srednje škole... I dalje nevina... Sigurna sam da ne bi verovali...
Ljudi koji neće u starački dom, a hoće kod djece su za mene mnogo sebični. Pa nisu svi starački domovi mučenje kao nekada. Ja sam svojevoljno u staračkom, i to mlada sam još, ali sam nepokretna. Djeca nisu birala da se rode i nisu birala da im neko bude roditelj, niti su ikoga tjerala da ih gaji, niti su ta djeca možda bila sretna sa nama kao roditeljima. Mi smo svjesno rađali djecu, odgajali i htjeli. Mi smo za njih molili boga, oni za nas nisu, bilo im samo suđeno. Ali iako moja djeca imaju i sredstva i volju da brinu o meni, kakva bih ja majka bila da im dozvolim da im se život na mene svede? Pa i meni je ljepše sa mojom generacijom, imam sve, nikome nisam na teret, družimo se, djecu i unuke često viđam a svi smo bezbrižni. Većina ljudi osuđuje moju djecu, dok pisaju krv i znoj da se brinu o djedovima i nenama sami, a svi nesretni i puni zamjeranja.