Moja bivša djevojka je uvijek živjela brzo. Srednju školu je požurivala, trudila se da završi. Četvrti razred je završila vanredno da bi se zaposlila, osamostalila i upisala fax. Meni je uvijek to smetalo. Govorio sam joj, de popusti malo živi polako bez žurbe i za čim. Život je dug. Bila je mnogo zrela i to mi je smetalo jer mi je stalno "pametovala" za neke stvari koje sam radio. Te stvari su me svakako dovele do puta koji odavno nije vodio ničemu. A ona, ona sad ima 27. Ima dijete, dobro auto, posao u struci i sretan brak. A ja, ja se svaki dan kajem jer mi je društvo, trava, izlasci i sve bilo važnije od njene mašte o našoj budućnosti. Živim u kući svojih roditelja dok ona naše snove živi svaki dan. Samo sa drugim, mnogo vrijednijim nje.
Kolega 65 godina, čeka penziju. 5 godina se vodim njegovim savetima, što za posao, što za privatan život, svi mi zaposleni zapravo. Pre dva meseca, kaže moli Boga da on umre prvi kada dođe red, ne zna kako bi bez svoje žene. 2 dana kasnije, žena mu je završila u bolnici zbog žuča, a njemu je srce otkazalo u toku vožnje do tamo. Nije preživeo. Firma nije ista više, svi smo mladi tu i sve nas je dočekao i učio o svemu, dolazimo da radimo i ćutimo. Juče ujutru direktor kuva kafu i po navici odnese tamo gde je on radio jednu. Počeo je plakati i derati se kako je mogao da ga ostavi nakon što mu je pomogao sve ovo stvoriti... Toliko bola nisam čula nikada u nečijem glasu, a da nije vezana za smrt roditelja. Nas 42, svi plačemo zajedno sa njim. Ceo dan smo proveli pričajući o njegovim savetima, šta je kome savetovao u kojoj situaciji, čak i oni koji ne pričaju jedni sa drugima. Jedan prosečan, običan čovek. Toliko je uradio za nas sve, a ni penziju nije uspeo dočekati koju je toliko želeo.
Otac mi je umro kada sam bila vrlo mala i moja mama je posle nekoliko godina ušla u vezu sa jednim čovekom i s njim je već 8-9 godina. Ljudi moji, ja nisam u životu videla dvoje ljudi koji se toliko lepo slažu. Isto im je razmišljanje, za sve su stoprocentno na istoj strani. Skoro svaki dan su zajedno, a uvek imaju teme za razgovor i stalno sede i pričaju nešto. Brak mojih roditelja takođe je bio dobar i mama često govori kako joj je moj otac bio prva velika ljubav. Njen primer i to kako je našla ljubav i nekog sjajnog za sebe dva puta mi daje nadu, bez obzira što oko sebe viđam samo razvode, varanje i svađe.
Ljudi moji ja sam trudna, poslije toliko godina, tuge, razočarenja..... :-)
Ćale, napravio sam životni plan kao što si rekao. Polako i strpljivo sam došao do ciljeva baš kao što si me savetovao, uspeo sam u životu pazim na mamu.... Sve bih dao da na 5 min možeš to da vidiš i budeš ponosan. Valjda vidiš barem deo toga od gore...
Nakon 4 i po godine veze, ostavio sam verenicu jer je počela da se ponaša kao totalna ludača u PMS-u (inače nije bila takva) . Dolazilo je do toga da se fizički iživljava nad drugima, na primer, mog psa je iz sve snage šutnula u stomak, a mene je gađala staklenom čašom. Ne želim to da tolerišem, ko zna šta bi jednog dana tako nešto uradila i našem detetu. I inače, nema nikakve razloge za to, nije bila u depresiji, niko joj nije umro, ima posao, bila je u dugogodišnjoj vezi sa mnom, imala je prijatelje i 0 razloga za takvo ponašanje. Pričajte šta želite sad, pravdajte je i pričajte kako sam ja loš jer sam ostavio tu ludaču, ali želim da sačuvam svoje živce, život svog psa, pa i sebe. Ona je žena nasilnik.
Te davne 1997. Vozili smo se trajektom do Žanjica. Sa nama su putovali jedan dečak, njegova majka i njena drugarica. Dečak tad od nekih 10-tak godina je čitao knjigu dok su mu se njih dve rugale zbog toga. Majka, mu je rekla da batali knjigu i gleda devojčice. Pošto je nastavio da čita počele su da mu se rugaju uz glasne povike, , pe*eru". Majka mu je pričala o nekoj neostvarenoj ljubavi i urlala uz pesmu, , Ja još spavam po navici, u tvojoj majici". Nikad sličan prizor nisam videla. Taj lep, ozbiljan i smiren dečak izgledao je pomiren sa sudbinom što ima za majku takvu primitivnu lujku. On i ona su bili dva potpuno različita sveta udaljena svetlosnim godinama. Nekad ga se setim i zapitam šta je sa njim bilo. Poneki roditelji ne zaslužuju decu kakvu imaju.
Dijagnostilovana mi je blaga distrofija na desnom oku pri rođenju. Sa mesec dana su me operisali doktori u Svetom vidu i operisali su levo oko koje je bilo zdravo. Izvadili su kapsulu na kojoj stoji sočivo i sa njom i rožnjaču. Ostala sam slepa. Nakon toga su moji roditelji saznali za rusku bolnicu "Fjodorov" koja ima odsečak u Novom Sadu- "Eliksir". Poslsli su me u Moskvu sa moja 2 meseca, pa sa 6, pa sa godinu i po i na kraju sa 3. Rekli su da je to to. Godinama sam išla na terapije. Videla sam 3% na desno oko, ali na levo ništa. Nosila sam naočare, išla u redovnu školu, bila đak generacije i sada upisala fakultet. Prošle godine su mi rekli da mogu pokuśati da mi urade keratoplastiku (presade rožnjaču) , ali da ne mogu garantovati boljitak. Rizikovala sam, htela sam samo da osetim kako je to videti na oba oka bar na tren. Operisali su me. Kada sam skinula flaster, videla sam-na oba oka. Mislim da nikada u životu nisam toliko plakala-od sreće, naravno
Muž mi je u svađi rekao da napustim njegovu kuću rečima MARŠ VANI! Ljudi, u braku smo 5 godina, dvoje dece a svađa mizerna. Sutra će se ponašati kao da je sve super a ljudi ja vam ne mogu opisati koliko jadno i poniženo sam se osjećala u tom trenutku. Samo sam prećutala, a u sebi sam sahranila sva lepa osećanja prema njemu.
Kako nekada ljudi mogu pokazati veličinu svoje ljudskosti! Polažem poslednji ispit na Medicinskom fakultetu na katedri oftalmologije i profesor me upita koliko mi je još ispita ostalo, kada sam odgovorio da je ovaj poslednji, postavio mi je tri praktična pitanja, suštinski važna za doktore medicine, upisao mi 10, nakon 5-6 minuta odgovaranja i rekao mi je: “Dovoljno su Vas već namučili, ali ne brinite tek će, ja samo želim da ovaj dan bude potpuno Vaš! ”. Zanemeo sam!