Svog najboljeg prijatelja sam upoznala kao mala tokom boravka u Londonu pošto sam kao dijete puno boravila u UK. Bili smo jako bliski, s vremenom postali još bliži, zajedno se prvi put napili, radili gluposti itd... Kao djeca smo imali neki naš “fazon” da ja sjedim iza suvozača a on iza vozača, mislim gluposti ali eto. I to nam je ostalo tako. Jedan dan kada smo trebali ići u kino ili negdje nije mi htio dopustiti da sjednem na svoje mjesto. Nije bilo sile koja ga je tog dana mogla pomjeriti. I ništa ja sjednem na njegovo mjesto i pitam ga što sad ovo a on mi kaže imam neki predosjećaj da moram. Dva tijedna poslije budim se u bolnici da saznam da je bio mrtav na mjestu kad smo se sudarili s drugim automobilom. Nemate pojma kako je živjeti s ovim.
Ne razumem mlade asistente na fakultetima koji glume strogoću. Ljudi, nekoliko godina ste stariji od nas. Niste nam niko i ništa da se ophodite prema nama kao prema smeću. Nismo u srednjoj i osnovnoj školi da se derete. Došli smo s namerom da nešto naučimo, a ne da nam neko pametuje. Samim svojim stavovima udaljavate predmet od nas, a posle pričate kako ništa ne znamo. Delujete jako trulo i dvolično, jer ko bi još s vama živeo da ste takvi?
Viđam se već skoro dvije godine sa djevojkom, nismo zvanično u vezi, ali nismo ni u kres varijanti, ne znam šta smo. Počelo je kao neka šemica, ja sam se iskreno plašio da ću se zaljubiti i da ću joj dosaditi, sa druge strane nisam želio da ju povrijedim, ona se složila i prva dva mjeseca možda i jeste bilo samo to. A onda su nam izlasci prerasli iz seksa kod mene ili nje u šetnje, filmove, izlete i tako već dvije godine. Ne viđamo se sa drugim ljudima, ali eto ja nikako da skupim m*da i pitam ju da ozvaničimo to. Ne želim da ju izgubim. Uglavnom, jutros me je pitala šta sam planirao za Novu godinu i kad sam odgovorio ništa, rekla mi je da nam je uplatila 6 dana u Budimpešti. Jako sam zbunjen i srećan i tek sad ne znam šta da radim.
Kao tinejdžer, kada sam počeo da treniram, palo mi je na pamet da izazovem oca da radimo sklekove. Primio se ja maksimalno, tada sam mogao nekih 50 iz serije. Pitam ja njega da se takmičimo, kaže on može. Ja se naložim, uradim 55, onako pun sebe, a on legne, uradi 1, i kaže čestitam, pobedio si. Kako me je samo oladio...
Pre godinu dana sam nosio pocepane patike a juče sam doživeo da kupujem u Armaniju u Londonu. Jako sam srećan zbog svog napretka i trudiću se još više u budućnosti.
Ima jedan radnik u supermarketu preko puta moje zgrade, gde svi kada kupuju meso kod njega, ukoliko su natmureni, kaže: ,,Osmeh" i neće da ti da hranu dok se ne osmehneš. Kralj. Nekako ti odmah digne vibraciju :D
Otišla ja u bioskop da odgledam horor film, kupila kartu i sela pored nekih devojčica od 15-16. godina. One su pričale tokom celog filma, snimale stori i slikale 'strašne scene'. U jednom trenutku meni pukne film i ja njima kazem 'ajde tiše malo', ućutale su se istog trenutka, ali to je trajalo svega 2 minuta. Ne razumem ljude koji idu u bioskop da gledaju film, a bulje u telefon i non stop pričaju.
Od jedne užasno nestrpljive, nervozne i isfrustrirane osobe postala sam smirena i srećna. Ne brinem više da li ću da imam da kupim šminku, novu odjeću, da odem na kafu i slične gluposti. Bitno mi je samo da nisam gladna. Ne brinem ni o fakultetu jer znam da mi trema samo može odmoći. Učim koliko mogu i ako padnem ispit, ima drugi rok. Lagano.
Ključ je u redovnom seksu. Shvatila sam da sam bila nedo*ebana prije i da sam zato bila tako nervozna.
Za mene Božić počinje kada, Coca-Cola izbaci svoju Božićnu reklamu na Tv.
Ozbiljno planiram da odem do autoškole u kojoj je devojka položila ispit i da nađem odgovorne za njeno dobijanje dozvole. Ona ne da nije smela da položi ispit nego su je trebali uputiti na neke dodatne psihotestove. Za 10 dana koliko vežbamo, 5 puta sam gledao smrti u oči, razbila mi je far i štop svetlo. Kunem vam se da bi majmun osrednje inteligencije bolje vozio. Inače je skroz normalna, ali kad sedne za volan desetkuje joj se iq.