Svog bivšeg momka sam ostavila, jer su me njegovi roditelji na slavlju bez razloga izvrijeđali, ispljuvali pred njegovim prijateljima i to su zaista bile grozne uvrede i riječi. Te uvrede i riječi su nešto, što me zaista šokiralo, povrijedilo i rastužilo. Nisam ja kriva, što su moji rastavljeni, što živim u premalom stanu, što smo druge vjere, što nismo tajkuni. Da znate, da je nekima čak i ovo važno u fazonu "bolja budućnost, familije će se slagati ako je ista vjera, ako je mlada iz imućne porodice itd." Bivši je samo sjedio, pognuo glavu i cijelo vrijeme ćutao, te nije htio stati na moju stranu ili me odbraniti. Ne želim ovo ni neprijatelju da doživi. Ako se ikad nađete u takvoj situaciji, uradite onako, kako sam i ja.
Ostavila sam momka zbog ljubomore. Što se mene tiče, ljubomora je meni lično velika uvreda. To je isto kao da mi je rekao da sam ku*va. Ako on misli za mene, da bih ga prevarila kad izađem u grad bez njega, što se onda sa mnom zabavlja uopšte?! Nek nađe sebi neku curu kojoj vjeruje i gotovo. A ne izlazi sa mnom, a misli da sam lakog morala. Ma ćao!
3 godine sam u braku. Često se pitam jesam li pogriješila zbog udaje za svog muža. Svađamo se oko dosta stvari. Moram ga napominjati da pere zube, da se depilira, da se kupa barem par sedmično, da mijenja majicu na vrijeme, da ne miriše ruke poslije velike nužde, nego da ih opere... Pored toga imamo konstantno miješanje njegovih roditelja, a on nikada nije zauzeo stav. Uvijek gleda da se on nikome ne zamjeri i da je sa svima dobar, a većinu nesuglasica on smulja jer meni priča jedno, a roditeljima drugo. Sexa nema nikako. Najradije bih pobjegla od svega toga jer pričanje i trubljenje ne pomaže. Vidim da ni prijateljicama nije bolje u nekim stvarima, ali one se prilagode situaciji da bi imale mir u kući. Ja se osjećam kao u nekom filmu gdje sa mužem pola dana ne pričam jer ga molim da zamijeni smrdavu majicu ili zato što njegova mama određuje šta ću ja obući. Je li ovo bračni život ljudi moji? Gdje sam ja ovo upala sa 35 godina. Niti se kome požaliti od sramote niti se rastati.
Moji roditelji žive u jednom selu kraj Morave, njihov ceo život je na selu, jedini šta su videli van tog sela je grad pored kada moraju da odu da srede neke papire. Brat i ja odavno završili fakultete, brat se vratio njima i dodatno uložio u voćarstvo. Ja sam posle fakulteta nastavila da se školujem u Španiji. Tu sam se i udala i rešila da roditeljima platim ceo put do Španije i da im platim odmor od tri nedelje. Ljudi moji ja ne mogu da Vam opišem njihove izraze lica kad su videli more, palme, žurke.. Znam da nije puno, ali meni sasvim dovoljno da znam da sam mogla svojim roditeljima da pružim ovakvo zadovoljstvo!
Drugarica mi nije došla na djevojačko jer nema kome ostaviti dijete od 2,5 godine. Pitam, pa može li muž pričuvati barem na par sati, ne moraš noćiti, kaže ne može, ne zna on ni presvući ni uspavati, i šta će ako počne plakati... Bože me sačuvaj ko se sve ocem zove.
Ljudi me osuđuju jer nisam uzbuđena zbog sestrine svadbe u novembru. Prvo, ne volim svadbe, drugo- oni žive zajedno već 4 godine, vereni su par meseci manje. Meni to nije ništa uzbudljivo. Treće- naš kraj je prepun primitivnih običaja koji mi se ne dopadaju. Četvrto- iako najviše volim svoju sestru, uvek smo bile na nekoj distanci, jako slabo pričamo- poslednja sam saznala da su se verili, da su zakazali svadbu, poslednjoj mi je pokazala venčanicu. Ne vidim tu ništa uzbudljivo.
Prije par godina, desila se nesreća.
Muz mi nastradao.
Ostala sam sa 23 godine kao samohrana majka dvoje djece. Najviše me nervira kad mi drugarice počnu govoriti kako one ovako, onako, porede se sa mnom. Kad ostaneš sam, sve ti padne na leđa, sav teret, da budeš muško i žensko. Ne mogu to razumjeti, niti želim da razumiju, samo da me zaobiđu svojim glupim komentarima. Samo kad mi djeca postave pitanje "gdje moj tata" dovoljno je da srce pukne od bola. Volite se ljudi, svaki dan, sekund, minut. Nismo ni svjesni šta imamo, dok ne izgubimo.
Danas mi je u goste došla drugarica sa mužem i ćerkicom. Odrasle smo zajedno i naše ćerke su rođene u razmaku od par dana. Rastužila me scena kada je njena ćerka prišla tati da joj veže repić jer joj se rasturila frizura. Moj muž se samo poigra sa detetom pola sata i tu se završi celo njegovo zalaganje. Njen sve radi ravnopravno sa njom. Kupa je, presvlači je, stavlja šnalice, igra se. Pomirila sam se sa tim da ja nemam nikakvu pomoć i pažnju od muža, ali mi je žao što moja ćerka neće imati takav odnos sa tatom kao njena. Kad sam se udavala nisam razmišljala o tome, počeli smo mladi da se zabavljamo. A i mama i baka su me učile da su sve te obaveze moje i niko mi nije skrenuo pažnju da treba da tražim muškarca koji se angažuje. Za moju drugaricu su svi pričali da je otresita i da izvoljeva, a zapravo je ona bila pametna i tražila muškarca koje je posvećen kao i ona.
Znam da se o ukusima ne raspravlja i da svatko zna svoje ali nikad neću shvatiti zašto naši ljudi koji žive u Njemačkoj i sličnim državama daju djeci naša imena a ne internacionalna ..Ok, znam, nećeš dati djetetu ime Hans ili Klaus nisi njemac..ali ni ne moraš dati ime koje će se tamo gdje će dijete odrastati uvijek očajno izgovarati. Ime će ipak koristiti čitav život pa je*emu pitu što se onda mali mora zvati Kerim ili Nebojša?! Ne sramim se svoga da me se ne shvati krivo ali smatram da je djeci jednog dana lakše sa imenom za koje ih netko neće 2,3 puta pitati da se ponovi ili da se slovka. Ovdje sam odrasla i neki moji prijatelji imaju standardna "naša" imena i to im danas kad imaju 30-ak godina više ne smeta jer su se konačno navikli ali tijekom školovanja i odrastanja im je itekako smetalo. Da nas narod toliko malo može misliti kako će se djeca osjećati i kako će im biti ne shvaćam.
Ja za razliku od muža imam dosta drugarica. I jednom mesečno idemo u provod. Nikad mi nije zabranio, pitao kad se vraćam, gde idem? Pita me samo da li imam dovoljno novca i uvek mi stavi 2000 u novčanik za ako zatreba. Kad se vratim uvek me sačeka voda i lavor (za svaki slučaj) pored kreveta. Ujutru me budi kafom i tada pita jesmo li se lepo provele. Mužu najbolji si!