Nikada nisam bio privlačan za ženski pol, nikada me nijedna nije muvala niti pokazivala bilo kakvo interesovanje za mene. Svaki moj pokušaj bilo kakvog muvanja ili flertovanja je propao, a onda se pojavila drugarica devojke mog najboljeg druga i okrenula mi svet za 180 stepeni. Ona je sve inicirala, sve pripremila i bukvalno me odvela u krevet, a pritom devojka je bomba i svetlosnim godinama iznad moje lige. Nemam pojma šta je privuklo na meni, nemam pojma kako je nije sramota da izlazi sa mnom, nemam pojma šta ja to imam što bi njoj moglo da se sviđa. Sa moje tačke gledišta mi smo bukvalno lepotica i zver, a ona mi kaže da nikada nije imala dečka koji je pažljiv i razuman i sa kojim može da priča o bilo čemu. Sve do sada ja nisam verovao da su to poželjne osobine kod muškarca.
Znam da će zvučati melodramatično i kao da se žalim bez razloga, ali moram da izbacim ovo iz sebe. Moji roditelji su stvorili firmu i sve što imaju sami. I može se reći da odlično zarađuju. Međutim zbog toga uvek sam bila "označena" kao mamina i tatina mezimica koja dobija šta god poželi. Ima i ljudi koji kažu da ja ne zaslužujem da imam stvari koje imam jer to nije moj novac, već novac mojih roditelja. Ima onih koji govore da nisam to i to trebala da kupim jer to drugi ne mogu da priušte itd. Moj problem sa svim ovim je što ne razumem čemu tolika ljutnja. Moji roditelji svojim novcem upravljaju, da ne žele da ga ja potrošim, ne bi mi ga dali. Svesna sam da neki ljudi nemaju da jedu, ali ako su se moji roditelji potrudili i ubili od posla valjda žele da taj novac potroše na nešto (bilo na mene ili sebe) Nemam ništa protiv doniranja (i mi doniramo jednom mesečno određenu sumu novca), međutim ne razumem ljude koji imaju potrebu da pridikuju drugima što troše SVOJ pošteno stečeni novac.
Zbog ove situacije firma nam je u potpunosti stala. Radimo proizvodnju nekih delova za strane kompanije, 100% proizvodnje nam je vezano za izvoz i kako su oni tamo u kolapsu, ni mi nemamo kome više da prodamo svoj proizvod.
Svi, nas 57 smo se uplašili otkaza ili u najmanju ruku neplaćenog za vreme ovog stanja, ali naš direktor, vlasnik firme, nas je lepo poslao kući, rekavši nam:"Svi kući, u izolaciju, neću da vas vidim dok ovo traje. Plate ćete dobiti redovno. To je to, aj ćao".
I ode čovek. Danas, 25-og, plata nam legla, uvećana za 10%.
Jeste da je čovek ultra bogat i da ovo neće osetiti, ali je ispao LEGENDA! Mnogi neće ovako postupiti, iako mogu!
Najveći problem u karantinu mi predstavlja to što sad ne mogu da se viđam s ljubavljnikom. Radimo od kuće, ne izlazimo, zarobljena sam ovde s mužem a on sa svojom ženom, bez načina da se viđamo kao ranije. Moj muž sav srećan što ćemo biti zajedno ko zna koliko dugo, a ja vrištim u sebi zbog toga. Samo se krišom dopisujemo kao moderni Romeo i Julija i čekamo da se sve ovo završi pa da pršti na sve strane kad se dohvatimo. Podrška svima koji sada imaju ovakve probleme, i to će proći.
U inostranstvu sam sa dečkom i kako su letovi blokirani a situacija u Španiji odakle je on takva kakva jeste ne možemo odavde. Ja sam živela ovde ranije, vratila se nazad a on živi ovde pet godina. Inače imam ocd i ova situacija ga samo pogoršava, ne izlazim napolje, sve što ulazi u stan dezinfikujem, ceo stan ribam dettolom i po 4 puta dnevno. Pošto on i dalje izlazi napolje (kolima zbog posla) ali sreće ljude usled mog straha prestala sam da ga grlim, ljubim i počela sam da imam napade panike. Plakao je jer je video kako ovo utiče na mene i ostavio mi je stan da u njemu budem sama sa životinjama, pozvao moje prijatelje koji se ponašaju isto kao i ja da me malo smire otišao u drugi stan a pri tom plaća oba jer ja nemam posao, svakog dana dolazi da prošeta psa, izbaci smeće i donese mi sve što mi treba iz prodavnice i kaže mi da me voli i da će sve ovo proći. Niko nikada nije uradio ovako nešto za mene. Hvala mu do neba. Jedva čekam da sve ovo prođe, ja ću njega da zaprosim.
Znam da trenutno ima većih briga zbog ovog virusa ali moram ovo negde da podelim. Idem u gimnaziju i ova "internet škola" je najjveća glupost. Svaki profesor misli da nam je u ovim trenucima njihov predmet najvažniji i mi zbog toga treba da sedimo za kompjuterom/telefonom po 10 sati dnevno da bismo sve stigli. Na nedeljnom nivou pošalju više prezentacija i zadaju više domaćeg nego kad idemo u školu. Pritom, svi su na različitim platformama, viber, whatsapp, edmodo, google classroom itd... Nema nikakvog dogovora i organizacije, a tu je i nastava na rtsu koju isto pokušavam da pratim. Na kraju dana sam totalno iscrpljena od silnih zadataka i neprestanog buljenja u ekran. Odličan sam učenik, planiram da upišem jako težak fakultet i zbog toga mi je mnogo stalno do učenja i škole, ali ne znam da li je moguće izdržati ovo još par meseci.
Jučer me nazvao moj stanodavac, i rekao da dok traje kriza, pošto zna da sam ostala bez posla, da mi kaže, da ne plaćam stan dok ovo traje. Samohrana sam majka i bila sam u velikom grču, ali nije mi palo na pamet pitati pomoć ikoga. Čovjeka viđam 5 minuta mjesečno, i to samo kad mu predajem kuvertu. Od šoka sam zanijemila i potom se rasplakala, iako godinama nisam briznula u plač. Dat će Bog i bolje dane. Želim mu sve najbolje u životu. Izgleda da ova kriza iz nekih izvlači najbolje, iz nekih najgore. Ovisi što je u ljudima.
Kozmetičarka sam već godinama, imam svoj kozmetički salon u kojemu nudim prije svega njegu i čišćenje lica, medicinsku pedikuru i manikuru i sl., ali s obzirom na potražnju na tržištu, školovala sam se i za ovaj estetski dio. Dakle, većina mojih novih klijentica dolazi radi ugradnje trepavica i noktiju. Jedan dio mojih stalnih mušterija se također odlučio isprobati te tretmane. I sada, u ovoj novonastaloj situaciji s koronom sam dobila toliko ružnih poruka u inboks, i to od novih mušterija. Sve je to na foru: sad kad ste zatvorili, kako da ja skinem te nokte, trepavice su mi poispadale, dođite meni kući to napraviti, nemam ja koronu, kako da hodam takva?! Dok me stalne mušterije zamole za savjet kako da same uklone nokte bez da oštete svoje. Odlučila sam nakon korone srezati broj klijentica i ostaviti si samo one kojima je i moje i njihovo zdravlje važnije od izgleda u ovim, svima nam teškim situacijama. Ostanite zdravi, ali i pri zdravoj pameti!
U zgradi gde živim ima 6 sprata sa po 7 stana, u polovini tih stanova žive penzioneri, sami ili sa bračnim drugom, bez dece. Jedna devojka sa trećeg sprata, od kako je počelo vanredno stanje, svaki dan im kupuje potrebštine. Ja da bih stupio nekako u kontakt sa njom, pošto mi se sviđa, a i mojih je godina, pitam je da li joj treba pomoć. Ona je prihvatila, ja je dedinim kolima vozim do prodavnice, pijace, pošte, banke.... Budi mi žena kada se sve ovo završi, molim te.
Zbog korone muž mi je ostao bez posla. Imamo malo dijete i bukvalno ne znamo od čega preživjeti. Jutros ustajem i izlazim vani, a ispred vrata 3 kese pune osnovnih životnih namirnica, pelene za bebu i kutija puna voća i povrća. Suze su mi krenule. Hvala ti ko god da si!