Kažem komšiji najmirnijim i prijateljskim tonom da obrati pažnju na dete, 8 godina, postaje jako nasilan. Za svaku sitnicu gleda drugu decu u parku kako će da udari, i to kreće odmah pesnicom.
On mi kaže "ne tiče te se". OK, zaista me se ne tiče.
Vidim ga na koševima danas nešto krenuo prema starijima, nekih 12-13 godina, svađa se, kreće da udara, ovi ga ubiše od batina. Mali kad je došao kući izgleda pomenuo mene da sam bio tu, da potvrdim ko ga tukao, zove otac, reko 'Ne tiče me se, kao što si rekao' i prekinem.
Djevojka osrednje ljepote, tačnije žena od 37-40god, vidim je na fejsu da je non stop negdje. Putovanja, izleti i sl. Ne znam je iz "stvarnog života", ali sam je vidio neki dan u gradu. Ajde na stranu što nije dotjerana kao na fotkama, nema potrebe da se bude full našminkan stalno. Ali stara i isprana odjeća na njoj. Patike sigurno preko 10 godina stare (a ni čarape nisu puno mlađe). Drugarice, razumijem da voliš putovanja, ali preskoči jedno i za taj novac malo obnovi garderobu. Inače smo par puta komunicirali na fejsu, i manje-više kaže da je niko neće. Sad vidim i zašto. A takvih što ne propuštaju da potroše pare isključivo na putovanja je sve više. Mogu misliti na šta im kuće liče. I da, redovno im je telefon sa razbijenim ekranom i spada u onu klasu telefona do 150-200eur. Nedaj bože da bi neko od takvih imao uređaj, koji svakodnevno koristi inače, a da je nešto malo kvalitetniji.
Nikada ne mogu da prebolim što sam morao napustio svoju zonu komfora, i da se oženim sa njom i sada čekam blizance. Godinama sam bio sam, nisam ni posao imao, pa zasto sam morao da pristanem da budem sa njom i da narušim svoju zonu komfora, jedino sam se nervirao što nemam posao a nisam trebao. Izađem vikendom u grad, spavam do 9 ujutru posle gledam po netu šta ima i tako prolazilo vreme. Od kad sam sa njom umro mi otac, ona u to vreme provodila vreme kod mene, sad ostala trudna i adio zono komfora.
Svoje obrazovanje platio sam sam, radio sam dva posla, štedio i odricao se svega suvišnog. Kupio sam stan, pronašao djevojku svog života i vjenčali smo se skromno, u krugu najbližih. Dobili dijete, odrastalo uz naš trud i ljubav i danas iza njega već stoji šesnaest godina života. Stan je otplaćen, štednja je rasla, a ja sam i dalje uvijek sebe stavljao na zadnje mjesto.
Danas, nakon trideset tri godine rada, upornosti i odricanja, došlo je vrijeme da ispunim svoj dječački san. Vrijeme je da konačno sebi kupim Ford Mustang.
Kakvog sam muža našla, kakvu muškarčinu, shvatila sam tek proletos na moru. Ono što je on činio/čini za mene i decu sam uzimala za normalno (u biti i jeste). Međutim pored drugaricinih i sestrinih muževa, na zajedničkom letovanju sam shvatila šta znači biti muškarac. To je čovek koji ustane u zoru, otpiva 30m da napuni boce sa slanom vodom za decu, kupi vruće testo i sveže povrće/voće. Skuva kafu, pusti muziku i sve nas probudi, mazi, ljubi. Organizuje gde se ide tog dana, igra se sa decom na plaži, voda ih tamo vamo. Ni jednom nije pogledao cure, iako su mu 2 prišle, otkantao ih odmah. Da ne pričam da je put sam finansirao i organizovao i u društvu se najčešće hvatao za novčanik. Malo govori i nikad nije lošeg raspoloženja, čak i za sitnice je zahvalan. Dok su njihovi muževi, mrcine koje samo cugaju i svađaju se, sve im teško i sve će žene. Zaista sam šokirana ovom razlikom, što valjda ranije nikad nisam primećivala.
Imala sam odvratnog kolegu na poslu. Odmjeravao me svaki dan od glave do pete, stalno je pricao o ženama, seksu i ostalim temama za koje me je bolilo briga. Skidao se pred nama i tako dalje... od početka sam postavila jasne granice i lijepo rekla šta mi smeta i da ne želim vodit takve razgovore i da me se ne tiče. Odmjeravanje, neugodni komentari su se nastavili. Sve dok jedne večeri nije prešao granicu. Bili smo u skladištu i spremali smo se ići kući, a on je došao meni od iza i zgarbio me nekako sam se istrgnula, a on je umro od smijeha. Sutradan sam video i mail poslala upravi, a već dan nakon je dobio otkaz. Jako sam bila sretna šta radim u takvoj firmi i od tog trenutka sam se potrudila biti još bolja i još se više dati u posao jer su me zaštiti, kao i sve nas.
Imam nazovi drugaricu. Šlepa se uz naše društvo, našao je drugar negde po fakultetu, te ušla u društvo. Naporna, ali ima masu para, tata joj budžovan veliki. Slabo viđa majku, oca, ima veliki stan blizu faksa. Ponekad tu odspavamo ili imamo sedeljku. Bude i gotivna nekad, ali sama je nikad ne bih odabrala. E sad..ona drži moralne pridike svojim roditeljima kako je zanemaruju, oduvek, kako nemaju vremena za nju, a ni za decu iz drugih brakova, te polusestre joj dolaze ponekad, razmažene klinke... Stani, devojko, imaš studio stan, galeriju, ko tri naša stana, samo za sebe, garderober ko sobu, misliš da tvojim roditeljima pada s neba?! Počne da kuka kako su nama roditelji posvetili vreme, ona bi bila bolja osoba da živi skromno kao mi, blabla, a onda izvadi ajfončinu od 1500e i zivka dostavu ili neke važne ,tatine' ljude da joj završe nešto. Ja ne znam da li ona glumi da nas ojadi što mi nemamo ili zaista se oseća prazno, pa juče mi dala torbu punu nove šminke, nisam smela mami na oči s tim!
Za 5 godina, napunićemo 40 i 45 godina i isplatiti stan u inostranstvu. Imamo dedinu kuću na selu sa velikim dvorištem koja stoji prazna već skoro 15 godina. Plan nam je da rentamo stan i živimo na selu u Bačkoj. Ujedno imamo zemlju u vrednosti oko 170 000 evra koju planiramo da polako prodajemo i živimo od toga a na kraju da prodamo i taj naš stan u inostranstvu. Hoćemo zdrav život, zdravu hranu, kokoške, plastenik… ne možemo da imamo decu a da radimo do 70 godina i da ostavljamo nasledstvo rodbini nećemo. Naljutili se na nas kao da smo im ne znam šta uradili. Čak i moja majka umesto da se raduje što ću joj biti blizu, sikće kao zmija što smo raspikuće i što neću bratovoj deci ništa ostaviti. Kakva sam ja to tetka.
Bio sam u vezi sa curom koja ima djete.... Djete nije moje, djete je iz veze sa prošlim muškarcem.... Ljudi ja sam toliko to djete zavolio, vodio ga svugdje, kuhao mu, čitao mu priče za laku noć, vodio ga u vrtić, išao po njega.... Ja i cura smo prekinuli i naravno, sada ne smijem viditi djete jer logično "dijete nije moje"....
Ne bi nikome nikada poželio ovakvu bol i patnju kroz koju trenutno prolazim zbog toga jer sam se ko budala vezao za nešto na što nemam apsolutno nikakva prava.
Imao sam mnogo dobru drugaricu, za koju su svi mislili da ćemo biti zajedno, jer su nju svi moji obožavali, a mene njeni, ali mi se nismo fizički dopadali jedno drugom. I moj stariji brat mi je jednom rekao da grešim, da je ona predivna i dobra, i da bi ju svako poželeo. Tada sam mu rekao, da ako misli tako da on pokuša nešto, jer ja nju gledam samo kao drugaricu. Nakon nekoliko godina su se venčali, sada je ona moja snaha, imaju i decu, ja sam se takođe oženio i i dobio decu, snahu volim kao da mi je sestra, družimo se i dalje, a moja i bratova deca odrastaju zajedno, i mnogo se vole i poštuju.