Rekao sam babi (82 god.) da sam sanjao đeda koji je umro prije par godina da mi govori da će uskoro doći po nju. Đed je inače bio veliki šaljivdžija i vragolan. Baba se maloprije vraća sa PEDIKIR - MANIKIRA, bila i kod frizera, izvukla pramenove. Ja je pitam otkud takva promjena odjednom, kaže ona - pa rekao si da Milan dolazi po mene, moram da mu budem lijepa. Ja sav u šoku, ne mogu da verujem kad' baba dodaje "a i moram da budem lepša od onih njegovih kurveština gore." Ljubomora se ne gasi ni nakon smrti. Žene...
Uvijek poklone koje dobijem otvorim pred onim tko mi ga je kupio. Ne samo omot, nego i kutiju, celofan. Ako mogu, kutiju bacim u smeće odmah pred njima. Probam parfem. Prelistam knjigu, ako nema posvete, molim barem da mi datum napišu i svoje ime... Razlog tome jest činjenica da je moja majka poklone koje bismo dobili u djetinjstvu čuvala, neotvorene i neoštećene kako bi ih mogla kasnije pokloniti nekome. Imali smo novca, ali je svejedno inzistirala da ono što nismo poželjeli prije, ne trebamo ni zadržati već dati dalje kako ne bismo nepotrebno trošili novac na kupovanje poklona drugima. Gledala sam kako se moji prijatelji igraju sa lutkama koje sam ja dobila, kako jedu čokoladu koja je meni poklonjena i kako nose haljine koje sam ja trebala nositi... Zato danas radim sve da poklon koji dobijem bude nemoguće vratiti ili dati dalje, samo kako bih ga zadržala i ljudima pokazala da ostaje sa mnom, iako mnogi ne znaju za škrtost moje mame...
Moj najbolji drug, danas inženjer sa zavidnom karijerom, kroz srednju i fax je bio ismejavan zbog izgleda. Zbog toga je uvek ostao nesiguran, iako je kasnije dosta radio na fizičkom izgledu, ostale su mu traume zbog svega što je prošao. Jednom smo sedeli u kafiću, kad nam je za stol prišla devojka koja mu je na papiriću dala svoj broj i rekla: "Znam ti samo ime i prezime, ali mislim da si daleko najjači frajer u gradu..ovo je moj broj, ako želiš javi se." i otišla. Tad smo od konobara tražili da mu donese vode i šećera jer se radi o curi kojom je on bio očaran i koja je važila i još važi za najlepše u gradu. Trebalo mi je par dana da ga uverim da joj se javi i da ja nemam veze s njenim potezom (zaista nisam imao, ali je on sumnjao jer je samo meni pričao o njoj). U subotu sam im kum na venčanju i iskreno sam presrećan zbog njega. Još više sam njoj zahvalan što je od njega napravila srećnog čoveka i izbrisala mu traume i nesigurnosti koje su mu stvorili loši ljudi.
Ostavila sam dečka, jer bukvalno svaki drugi dan zaprati neku random devojku na instagramu. Osudjujte me do sutra i govorite mi da su društvene mreže glupost, ali ja jednostavno nisam mogla to da gledam. Nikad mi nije dao objašnjenje zašto to radi i svaki put kad mu kažem za to drndao se na mene. Meni prosto nije normalno da ti, kao zauzet dečko, imaš potrebu da dodaješ devojke i pratiš im profile. Ja prva nekam potrebu da dodajem druge muškarce. P.S. Ali zato je sebi davao za pravo da meni prigovori za svaki postupak i da ljubomoriše. U suštini, videla sam da nismo ravnopravni u vezi i prekinula sm.
Pre petnaest godina, maja 2004., majka i ja razgovaramo o teškim i ozbiljnim temama, i ona tužno meni veli: "Eh, sine moj, da nije ove bolesti [imala je karcinom] zbog koje sam prodala sve svoje zlato i vrednosti, osim stana nemam ti šta ostaviti, da me se sećaš". Ja ti istog trenutka kažem njoj da sedi tu i ne mrda. Sednem u auto, skoknem do kuće po suprugu, u školu po troje dece, i usput sam zgrabio i fotografiju pokojnoga oca iz svoje sobe. Natrag do majke svi kolektivno, posedamo u dnevni boravak, škljoc fotoaparatom, trk do foto-studija da se izradi fotografija u tri primerka, donesem nazad do majke, i zamolim da se svi zajedno potpišemo na slike sa datumom. Na desetogodišnjicu, 12.05.2014. sa svoje pedeset i tri godine te fotografije poklonih svojoj deci, kao uspomenu na njihovu tad već pokojnu baku. Danas imam osmoro unučadi, i želim da odradim istu stvar sa njima. Razlog je jednostavan - dijagnoza mi je karcinom prostate koji se agresivno širi ka plućima. Godina maks.
Juče čekam da pređem preko pešačkog i jedan deda koji je čekao sa mnom samo padne kao pokošen. Odvučem ga u hladovinu, skupilo se još sveta i deda mi daje telefon da pozovem Hitnu Pomoć. Pozovem ja, a dežurni sa druge strane me pita koliko potencijalni pacijent ima godina, pitam dedu a on kaže 83 godine. Kažem ja ovom da je 83-godišnji starac u pitanju, a on mi ladno odgovori da za tako stare ljude ne šalju ekipu i da ga dovezem ako mogu. Iznerviram se opasno, ali nisam hteo da se raspravljam nego pozovem opet, ali sa mog broja, malo izmenim glas, i prijavim samog sebe da mi nije dobro. Dežurni me pita gde se nalazim i koliko imam godina i kada sam mu rekao da imam 34 rekao je da se ne mrdam i da ekipa stiže za dva minuta. Kada su došli i pitali ko je zvao ja pokažem na dedu i zajedno ga sa zbunjenim doktorom i medicinskim tehničarem ubacimo u ambulantna kola. Kasnije me deda zvao da mi se zahvali, hvala bogu ništa mu nije bilo samo mali toplotni udar.
Deka mi je preminuo dan pred ispit. Sutra dan sam otišla na ispit i dobila 10. Roditelji me osudjuju i tvrde da sam trebala ostati kod kuće a ja sam taj ispit položila u čast svom deki koji mi je uvek bio velika podrška.
Neki dan sedim na aerodromu u Nemačkoj i čekam rodicu da dođe iz Amerike. Pored mene sedi pokrivena žena i priča na telefon i shvatim da je sa naših prostora. Započnemo razgovor i saznam da ima 50 godina (izgleda dosta mlađe) i čeka muža da se vrati sa službenog puta iz Amerike. Vidim da je vesela i uzbuđena, kaže jedva čeka da vidi muža jer nije navikla bez njega više od 24h, a 30 godina su u braku. Putnici su stigli, njen muž dolazi, ona sva vesela i ushičena ustaje i požuri mu u zagrljaj. Nikad iskreniji osmeh i poljubac u čelo nisam videla. Žalim što moj otac nije voleo moju majku ni u pola toliko.
Volim je više od života, ali je neću oženiti jer se ne dopada mojim roditeljima.
Strastveni sam ljubitelj Tehno zvuka i već 5 godina redovno posećujem Exit, Green Love, Love Fest i ostale festivale po Srbiji i Balkanu. Trenutno traje Exit i jedan momak iz Grčke je umro od predoziranja i sad slušam priče kako Exit treba zabraniti, tamo sve narkomani i ološ. A ja "budem na" guarani i par flaša vode. Zar ja treba da budem uvređen kad mi neko kaže da sam narkoman zato što idem tamo? Niko tebe tamo neće prisilno naterati da se drogiraš, a kad neko nešto hoće ne možeš mu zabraniti. Sve i da se zabrane festivali tog tipa, onda bi trebalo ugasiti sve klubove i splavove pošto se i tamo koriste razne vrste opijata.