Sin mi se oženio pre par meseci i snaja i on žive u zgradi preko puta moje, a namešteno je tako da tačno sa moje terase možeš videti ulaz u njihovu zgradu. On je ove nedelje otišao u inostranstvo zbog posla i snaja je ostala sama u stanu. Juče sam izašla na terasu da zapalim cigaru i u jednom momentu vidim snaju ispred zgrade, sa nekim nepoznatim likom. Nema braću, ali rek’o šta znam, možda joj je kolega, prijatelj, rod neki... Ostala bih pri tome, da oni u jednom trenutku nisu počeli da se ljube, a zatim su ušli unutra! Bogu hvala, telefon mi je bio pored pa sam ih brzo uslikala. S obzirom da sam na drugom spratu, savršeno se vidi ko je na slici. Sad čekam da se sin vrati, kako bih mu sve ispričala i pokazala. Ako snajka bude poricala i od mene pravila “vešticu svekrvu” tu je slika kao dokaz. Bila mi je jako draga ali ne mogu dozvoliti da moj sin bude u braku sa varalicom!
Moja ćerka je alergična na kikiriki i mleko. Zato ne sme da jede 99% slatkiša i grickalica koje jedu druga deca, a dete od 2 godine ne shvata ozbiljnost alergije pa uvek hoće da uzme smoki, kinder jaje, čokoladice. U parku uvek moram da pazim da ne uzme nešto od druge dece, da joj neko ne ponudi smoki. U radnji joj uvek uzimamo kinder jaja i čokoladice iz ruku dok ona moli da joj kupimo. Najgori su mi nepoznati ljudi koji uvek moraju da komentarišu kako će dete biti željno slatkiša, gledaju me kao nemajku jer joj neću to da joj kupim. Kao i kad mame i baka čuvaju decu u parku pa njoj sve to daju ni ne pitajući me da li uopšte sme. Očigledno postoji dobar razlog. Ljudi mi drže predavanja u marketima kako će jadno dete biti željno i uvaljuju joj sve te slatkiše koje ne sme, kasirke me ubeđuju da joj kupim, pa ja onda moram svima da objašnjavam kako nisam loša majka, već je ona alergična. Muka mi je više od tih ljudi koji guraju nos u odgajanje nepoznatog deteta.
Na svadbi na koju sam bila pozvana sa svojim dečkom nisam ni mogla zamisliti šta će se desiti. Moj dečko me zaprosio pred svima, osim toga što je meni to kič (ta prosidba na tuđim svadbama), sa dečkom sam tek nekih godinu dana. Nismo nikada razgovarali na tu temu, samo je iznenada mislio da je to dobra ideja. Prihvatila sam ponudu pred ljudima da ga ne bi pojeo blam pred svima i odlučim porazgovarati sa njim nakon svadbe. Vratim mu prsten uz objašnjenje a on se naljuti. Stvarno ne znam šta da radim..
Sedela sam sa dečkom u kafiću i primetila sam da me konobar gleda i smeška se. Moj dečko to nije primetio jer je na lap topu radio nešto za posao, a tu smo seli da popijemo kafu i da on završi to što mu je iskrslo. Čak sam primetila da priča sa kolegama i da se smeškaju i gledaju ka nama. Kada je moj dečko otišao u WC, konobar je doneo kusur i cedulju sa brojem i rekao ''Javi se kada dosadi debeljko'' i namignuo kao mangupski. Kad smo izašli ja sam rekla da sam zaboravila unutra punjač i vratila se do šanka. Njemu sam prišla i rekla ''Jel misliš da bi ostavila bilo koga zbog nekog ko sa 30god radi kao posluga? Mene taj debeljko sledećeg meseca vodi na Karibe.'' Onda sam onaj papiric sa brojem smotala zajedno sa 1000din i dodala ''A tebi evo da neku koja padne na tvoje klinačke fore možeš makar Taxijem da voziš do kuće''. On je stajao i ćutiao i nije mogao ni da reaguje od šoka. Ne idemo na Karibe, oboje radimo za normalne plate ali ne znam zašto sam htela da ga na taj način ponizim...
Imam preveliku potrebu da ovo podelim ovde.
Moj tata je veoma vredan čovek, ali je ostao bez noge. To je posledica bolesti, inače je dijabetičar. Ja vama ne mogu opišem koliko sam ponosna što sam njegova ćerka. I pored dijabetesa, amputirane noge, bubrega koji su u jako lošem stanju, visokog pritiska, koji je u jednom trenutku došao do neverovatnih 250, stalnog šetanja od doktora do doktora. On je i dalje onakav kakav je bio i pre svega ovoga. I dalje se smeje, šali se, pa čak i na racun svoje noge koju je izgubio, i dalje je jako vredan. Možda ovo vama zvuči glupo, što dozvoljavamo tako nešto ali jednostavno je mirniji, srećniji, raspoloženiji kad radi. U ovakvom stanju vredniji je od mnogih sposobih ljudi. Počisti, obriše pod, pa čak i skuva.
Sam je iscepao 3 metra drva sedeći u kolicama. Nikome nije dao da mu pomogne, ni nama, a ni komšijama. Kaže da mu je dosadno i da voli da radi.
On je moj ponos i hvala bogu što ga imam. ❤
Prekinuo sam svaki kontakt sa sestrom onog trenutka kada sam je uhvatio kako vara svog (sad već bivšeg) muža. Napadajte me koliko želite, pričajte mi da “nemam prava da se mešam” i kako treba da sam uvek na njenoj strani je mi je sestra najrođenija, ali meni apsolutno ne pada na pamet da ‘branim’ takvo đubre od čoveka. Ako je u stanju da svog muža, sa kojim je pritom 8 godina u braku i imaju decu, prevari, onda je i te kako u stanju da i meni tako zabode nož u leđa. Svaka osoba koja vara je za mene dno dna i ne zaslužuje ikakvu podršku i ljubav. Sa obzirom da sam imao dokaze, poslao sam ih njenom mužu. Ona me je kasnije zvala xy puta, plakala i vrištala kako sam joj ja “uništio brak”, kako joj je žao i kako se kaje, a sad ne zna šta da radi jer on želi razvod. Pričala je kako ne može bez njega da živi, a kako sam ja “za sve kriv”... Samo sam je pitao “da li ti je bilo žao i muža i dece kada si upadala drugim muškarčima u krevet? ” i prekinuo svaki kontakt sa tom.
Moj brat se rodio prije vremena i sjećam se užasa tada, imao je nešto ispod 2 kila, mama je jedva preživjela, on pogotovo, ostao je bez kisika pri porodu i to je ostavilo posljedice na mozak. Prognoze doktora su bile "ako i preživi imat će teške posljedice i nikad neće biti potpuno funkcionalan". Starci nisu odustajali i stalno su ga vodili na neke vježbe i terapije. Malac je napredovao i bio je sve bolji i bolji. Dok je išao u školu mama mi je govorila da ga uvijek moram ohrabrivati. Danas je meni 29 godina a njemu 24. Na ljeto će postati magistar informatike, naučio je programirati, već i zarađuje, bavi se plivanjem, položio je vozački, koliko čujem ima i neku curu ali šuti o tome :) ... A rekli su da nikad neće normalno ni hodati, a kamoli nešto drugo. Eto, nekad kad ga pogledam plače mi se od sreće i ponosa što zbog njega što zbog roditelja jer nisu odustali od njega. Zato, koliko god crne prognoze bile, nikad se ne predajte, pokušajte jer nemate što izgubiti.
Upoznam se s jednom curom, tražim broj, ona mi ga upiše u mobitel. Drugi dan joj se javim, kad ono, krivi broj mi je dala. Ali nastavim se dopisivati s tom nepoznatom curom i saznam da živimo blizu, dodali se na fejsu i nakon nekog vremena se našli na kavi. Prošlo je 4 godine i ona je moja prva ljubav, iduće ljeto nam svadba. Zahvalio bih se ovoj drugoj, jer da mi nije dala krivi broj ne bih nikad upoznao svoju buduću ženu.
Kao mlađi sam kupio na jednom sajmu knjiga enciklopediju o pečurkama. Tamo je pisalo o otrovnim i onim jestivim i kako ih prepoznati. Ubedio sam sebe da umem da ih razlikujem. Ubrzo posle toga sam sa devojkom otišao na planinarenje, grupa sa kojom smo otišli se vratila, a nas dvoje smo hteli da provedemo još dan, dva sami u šatoru i divljini. Kako smo pojeli sve što smo poneli, na moj predlog, krenemo da tražimo pečurke i nađemo neke za koje sam ja ''stručno'' zaključio da su vrganji i da mogu da se jedu. Naložimo vatru, očistimo i bacimo na foliju pa pojedemo u slast. U toku noći devojka mi se požali da joj nije dobro i da joj se povraća, a i ja sam osećao mučninu ali nisam hteo ništa da pričam da ne bih ispao šonja pred njom. Ukratko, povraćali smo kao ludi i jedva sam nekako sišao do obližnjeg sela da pozovem hitnu pomoć. Devojku smo spustili na nosilima i bila je u bolnici dve nedelje. Odavno nismo više u vezi, ali joj i dalje u telefonu stojim kao Darko Trovač.
Imam djevojčicu od 11 i djecaka od 9 godina. U zadnje vrijeme su postali dosta bahati i nezahvalni. Počeli su zahtijevati skupe igračke,pa mobitele, pa kad im kupim sama odjeću ništa im se ne sviđa, a da njih vodim sa sobom bankrotirala bih. Prije koji tjedan sam im kupila zimske jakne, jako kvalitetne i moderne, ali su na to samo zavrnuli nosom. Bilo je oko 19h kada sam im rekla da se brzo spreme jer moramo negdje ići. Kako je bilo vrijeme večere, bili su uvjereni da idemo negdje jesti,no prevarili su se. Umjesto večere, provela sam ih po ulicama gdje se skupljaju beskućnici, uzela sam karton sto je stajao uz put i natjerala ih da sjede zajedno sa mnom 10 minuta na hladnom, mokrom pločniku. Počeli su se buniti, a ja sam ih ignorirala. Izvadila sam čokoladicu iz torbe i krenula jesti pred njima, bez da su i oni jednu dobili. Na kraju su shvatili pouku. Eno ih, nose oboje jakne. Ne traže skupe igračke. Prekjučer smo pekli keksiće, skuhali čaj i dijelili ih istom onom ulicom.