Stalno gledam ljude koji nisu u vezama i žalim ih. Toliko su nesrećni i jadni nešto. Uglavnom zato jer su jako ružni. Ali sami su krivi što ih niko ne želi, makar da su duhoviti neko bi ih volio. Ovako su i sami i ružni i dosadni. Jako loš paket.
Inženjerka sam i imam jako lijepa primanja na poslu kojeg volim. Ipak, ja se oblačim u radnjama polovne robe, ne jedem po restoranima, nemam svoje auto niti stan... Najveći dio novca koji imam potrošim na putovanja. Ovaj svijet je previše lijep da ne bi bio viđen, a majica je majica bila ona 5 maraka ili 500. Nekad imam osjećaj da griješim, ali opet sve po starom...
Moj sin ima astmu od rođenja. Nikada nisam dopuštala prijateljima, rodbini i komšiluku da puše kod mene u kući. Tokom 6 godina, mnoge je to iznerviralo i okrenuli su mi leđa. Ne mogu kontrolisati šta ljudi rade u svojim domovima, ali mogu valjda kontrolisati ono što se radi u mom. Kada idem u dom gde se puši, ne vodim dete. Ne vodim ga ni u kafiće ili bilo gde gde znam da će biti dosta dima. Ne razumem zašto me čak i porodica osuđuje zbog toga. Budu u fazonu: "I šta sad, samo zbog njega ja u tvojoj kući ne smem da upalim cigaru? Pa onda neću ni dolaziti". Da li je dotle došlo, da su cigare bitnije od zdravlja malog deteta?
Imao ja buran život, devojke izlasci, kafane, alkohol...
Nije ni ona baš bila mirna.
Počnemo da se zabavljamo nakon godinu dana odlučimo da živimo zajedno, da jedno u drugom imamo sve što možemo poželeti.
Prođe 10 godina, dvoje dece, pokrenuli zajednički posao... Borili se, bilo uspona i padova. Šta da kažem.
I eto... Nije ništa na kraju bilo što bi vas šokiralo.
I dalje se volimo, uživamo i zajedno borimo.
Da ne mislite da je svaki život, svaki brak i svaka ljubav haos, prevara i bol.
Ima nas još.
Pošto se piše o čudnim dejtovima, izvol'te moj.. U vreme kad je FB postao tek popularan, krene neki lik iz drugog grada da mi piše svaki dan. Pošto smo imali zajedničkih prijatelja, a i kaže mi da se odselio na faks al je iz mog mesta, krenem da pričam sa njim i stvarno nam je bilo zanimljivo. Kaže dolazi za vikend, da se nađemo u gradu pa da se upoznamo i ja pristanem. Nađemo se, i ja krenem da primećujem da je lik malo neobičan. Oduševio se nenormalno kako mi zvoni tel, kaže da me je upisao kao moja beba slatkim slovima, da je mislio da se vrati tu u grad pa da ide na faks samo kad mora, i to sve za vreme prve kafe koju pijemo. Ali pobeda je bila kad smo se rastajali i on kreće prstom ka mom licu, kaže video mi je krmeljčić kod oka pa da uzme nešto moje da ima sa sobom dok se ne vidimo. Više mu se nisam javljala, a on je pisao još pola godine kako sam mu slomila srce, kako sam ovakva i onakva, zaslužujem pakao, slao slike na kojima plače, pisao ljudima koji me znaju... Toliko 😂
Radio sam kao hirurg u jednoj bolnici u Nemačkoj. Pre 10 godina mi se desio nešto jako čudno i nesvakidašnje. Naime, u isto vreme smo primili 2 pacijenta, oba sa teškim slučajevima. Jedan je bio bogati biznismen, gradonačelnik tog malog grada u Istočnoj Nemačkoj. Drugi pacijent je bio dečak, upucan u glavu od strane provalnika koji je provalio u kuću njegovih roditelja, ubio njih i njegovu sestru, ali on je nekim čudom ostao jedva živ. Pošto sam bio jedini hirurg, morao sam da napravim izbor. Uprkos naredbi direktora te bolnice da operišem gradonačelnika, ja sam ipak odlučio da operišem dečaka. Operacija je protekla odlično, i spasao sam život tom dečaku. Međutim, dobio sam otkaz zato što je gradonačelnik preminuo, a direktor je naredio da operišem njega. Već 10 godina razmišljam, da li sam doneo pravu odluku.
Izašla ja sa dečkom 3 puta bilo sve super a četvrti mi kod njega u stan. SVE BELO. Zidovi nameštaj sve! Kaže on meni da je neko vreme uredjivao neki lifestyle magazin. Sprema on pastu , zavrće rukave i stavlja rukavice! Pijemo mi vino mene već počelo da hvata, malo prospem na tepih. I ju koja drama, baca se po podu traži detrdžent. I samo iz kupatila viče: OVO JE PERSIJSKI TEPIH! Došlo mi da umrem od sramote, al ne lezi vraže, večeramo mi kad će on:"Ne grebi mi molim te tanjir!". Ja u šoku totalnom, mislim se ovaj je bolestan, zamisli da zapalim cigaretu , pa nadimila bih mu draperije sa šljokicama. Odem ti ja u kupatilo, kad ono piling, miling, 20 losiona i krema za sve živo.... pun kredenac! Ja ga pitam je ti to od mame? Na šta je on odgovorio:" Ne zaboga, sve je moje nekad i spermu od ne znam ni ja koje životinje stavljm na lice!!". Rekla sam mu da žurim, mama me zove hitno nešto.. Više nisam htela da ga vidim ni čujem, na svu sreću nismo se ljubili.
Preselila sam se sama u veliki grad, bez poznanika, prijatelja, porodice... Sinoć odem do prodavnice i sretnem petočlanu porodicu kako užurbano i svi u nekoj euforiji kupuju grickalice, slatkiše, sokove i jure na kasu. Staju iza mene u red. Čujem ih kako neće stići na početak Zvezdine utakmice i pitam ih da li bi im značilo ako ih pustim ispred sebe. Puštam ja njih, zahvaljuju se do neba i trčeći odlaze. Bilo mi je stvarno drago a i tužno u isto vreme jer ja sa mojom porodicom nikad nisam imala takav odnos i takvu bliskost...
Brišem poruke u inboxu na fejsu iz 2009 i naiđem na poruku koju sam poslala Nikoli Rokviću kao čestitku za rođendan, on mi ljubazno odgovorio. Ja se uopšte ne sećam u kom trenutku ludila sam ja poslala privatnu poruku jednom pevaču kao najgora napaljenica
božemesačuvaj i sakloni.
Pozvala sam drugaricu i dva druga da mi pomognu sa krečenjem, drugarica (udata) dovede druga. Sve super, mi se zezamo, smejemo, ručali posle, ja se tu zapričah sa tim momkom o prokletom Drugom svetskom ratu, on nešto izučava tu, priča mi, ja se udubila i slušam, pričali smo možda 2h tako posle ručka i za vreme krečenja. I nešto kasnije oni odu, da bi me sutradan drugarica otkačila jer ne može da mi veruje više jer sam muvala momka koji se njoj sviđa. Molim se za njen mozak. Em nisam muvala tog momka em je ona u braku i ne treba niko da joj se sviđa sem njen MUŽ. Gdje mi je pamet bila da se družim sa njom.