Imao sam očajan dan. Jedva sklapa kraj s krajem o danas je prvi u mesecu stižu opomene za neplaćene račune. Vraćam se ja kući sa posla i nadjem 100e na ulici. Neprometna ulica nikog iza mene nikog ispred. Šta ću ja zgrabih te pare gurnuh u džep i teraj dalje. Bilo me strah i da ih pogledam, ali se usput mislim dal je moguće ma sigurno je neka fora nema šanse da su prave ili me možda ipak Bog pogledao. Kad sam stigao vidim ja sa jedne strane 100e a sa druge nacrtan penis. E pa klinci da znate da ste mi upropastili ovaj moj jadan život još malo više.
Kada sam bila mala, moji nisu imali novaca takoreć ništa. Živilo se iz mjeseca u mjesec, stanarina, režije, nestabilni poslovi, puno puta su ostajali gladni da bih ja imala. Sjećam se jednom kada smo prolazili kraj trgovine ja i mama (imala sam 3-4god), rekla sam joj da mi se jede banana - otišla je u trgovinu, kupila bananu i ja sam je pojela. Taj dan su moji ostali gladni jer mi je mama sa zadnjim novcima kupila bananu. Bila sam djete, nisam razumjela šta znači glad, novci i sve redom, ali dan danas kada se toga sjetim, osjećam se krivo i imam knedlu u grlu. Sada imam 23 godine, udana sam, za koji dan otvaram svoj restoran. Nadam se da ću raditi i lijepo zarađivati s tim restoranom, samo iz razloga da s tim parama pružim sve šta mogu mojima, koji su meni pružili sve šta su mogli kada je meni trebalo. Mama i tata volim vas!
Mužu mi je jučer dijagnosticirana degenerativna bolest. Kažu da ima još otprilike 5 godina prije nego što postane biljka. Varam ga već dvije godine i razmišljala sam o razvodu prije nego što se ovo dogodilo, ali sada ne znam mogu li ga pustiti da umre s tom činjenicom na duši.
Koliko ljudi mogu biti bez osjećaja to sam sama imala priliku da vidim. Vraćajući se sa posla imala sam priliku da prisustvujem udesu čovjeka kojeg je auto udario i pobjegao sa lica mjesta. Pritrčala sam prema njemu pozvala hitnu i do dolaska hitne ostala uz njega. Kraj nas je prošlo 100 auta da je iko od tih ljudi stao i upitao šta je bilo dal se može pomoći, baš niko. Čitavo vrijeme sjedeći uz njega samo sam molila da ne umre jer ja mu nisam mogla pomoći. Otišla sam snjim čak i u bolnicu i dočekala njegovu porodicu koju sam kompletno upoznala. Čovjek je ostao živ. I danas smo u kontaktu i stvarno sam ponosna na sebe što sam ispala čovjek i pružila mu bilo kakvu podršku jer mu drugačije nisam pomogla.
Zatvorio bih sve zoološke vrtove da mogu. Prije neki dan sam prvi put bio u jednom takvom i ono je tužno majke mi, pola životinja leži kao da je drogirano jer ovo nije njihovo podneblje. Ljepše mi je vidjet na televiziji polarnog medvjeda kako skače i lovi nego ono. Ništa lijepo u ovim vrtovima nema, kao da u zatvor dolaziš i gledaš zatvorenike i to nevino osuđene.
Osnovna škola-nastavnik biologije. Predivan čovek, pun razumevanja, strpljenja. Obožavala sam ga. Zajedno smo se penjali na najviša mesta republičkih takimičenja. Posle osnovne i gimnazije, upisala sam naravmo biologiju. Sve sam završila u roku, bez ikakve muke, prošla sve sa najboljm drugom/mužem i sa njim imam dvoje prelepe dece, blizance! Dečaka i devojčicu. Dečak nosi ime po nastavniku-Dejan. Vratili smo se u rodni grad i upisali decu u školu u koju smo nekad mi išli. Polaze oni u peti razred, kad ono-njima razredni onaj isti nastavnik biologije! Meni nema kraja sreći, jer znam da su u dobrim rukama. Kao osnovac sam bila žrtva nasilja a mene nije imao ko da brani osim njega, zahvalna sam mu na tome. Svaki dan kad dođu iz škole, a Dejan krene 'jao što mi razredni lepo predaje, mnogo ga volim, imenjak moj!'. U njemu vidim ponovo onu malu devojčicu kako se smeši pričajući mami o novom nastavniku biologije. Neprocenjivo:)❤😄💞
Saznala devojka da sam se dopisivao sa nekom curom i plače kao kiša...meni je malo bilo smešno, jer se uvek pravila da je ledena kraljica.
Drugarica se naljutila na mene kad sam joj rekla da se ili razvede ili prestane da spava s kim stigne i da joj je bolje da vodi računa o deci. Ma koliko da sam je volela, nisam mogla da je podržim jer je zapostavljala decu.
Znam da je ovo za veliku osudu, ali ne mogu da izdržim, a da se ne ispovedim, iako me je sramota. 😅 Naime, drugarica i ja smo otputovale pretprošle godine u Barselonu(Ukazala nam se prilika preko neke ultra-jeftine agencije za studentska putovanja) drugačije ne bismo otišle nikada. Obzirom da smo jedva skupile i da platimo putovanje, nismo imale mnogo novca kod sebe na samom putovanju. Mi smo, dakle, svakog dana doručkovale, ručale i večerale u različitim restoranima, a kada dođe vreme da se plati račun, drugarica i ja smo smislile fol kako smo zaboravile novčanik. Tako bismo i objasnile konobarima i uvek govorile kako imamo zajednički budžet, jer smo sestre i da ćemo sutra doneti novac, koji naravno nikad nismo donele, a jele smo sve i svašta. Nikada nisu napravili problem oko toga, bilo je ok da donesemo. I tako smo uživale na putovanju, a i uštedele neki novac..😅
Sinoć sam posmatrao ženu dok je spavala. Onako sva zapuštena, dlakava je hrkala i prdela u snu. Kao da sam muškarca oženio. Neko bi sada rekao da je trudna, pa su joj se hormoni izmenili, nije trudna. A i ne radi nigde. Po kući je celi dan. Stan koji smo iznajmili ima sobu, kuhinju i kupatilo, i tu nema mnogo posla. Obično joj i ja pomognem tada. Gde je onaj moj mali medeni, mirišljavi anđeo? Osećam se prevarenim....