Curinoj cimerici koja ne želi da nas ostavi nasamo i nikad ne napušta stan jer time želi da spriječi da imamo seks, želim da poručim samo jedno... MINELA URADILI SMO TO I NA TVOM KREVETU!
Curu sam prvi put poljubio tako što mi je na kavi ponudila kremu za ruke. Njene su bile suhe pa ih je mazala. Ja budala kakav jesam nasmijem se i kažem da ne želim kreme, ali bih rado njen labelo probao. I šta ćeš, njene usne su u tom trenutku "privukle" moje, a ona se nije bunila. Više nismo skupa dosta godina, ali se i dalje sjetim tog malog detalja svaki put kad vidim labelo :)
Znam onu priču da roditelje treba voljeti i poštovati kakvi god da su, ali ja nikad neću zaboraviti koliko puta sam otišla u školu bez pola marke za sendvič, jer su cigare mojih roditelja bile prioritet.
Prokleti obrazovni sustav! 5 godina fakulteta na kojem štrebaš teoriju iz bespotrebnih predmeta s nimalo prakse. Na kraju izađeš s diplomom i ništa ne znaš. Kasnije se od tebe očekuje da ti znaš svoj posao jer ti si fakultetski obrazovana osoba. Pa di da sam naučila?! Masa kolega s različitih fakulteta se žale na isto.
U julu prošle godine, završio sam medicinski fakulet u roku. Sticajem okolnosti, završio sam, kao i većina mojih kolega, u jednom selu u ambulanti. Posao je takav da morate da radite sve, od hitnih slučajeva, palijacije starih, suvoparnog produživanja internističke terapije, do pregleda trudnica i malih beba. Da ne dužim, elem, juce pred kraj radnog vremena čujem da se stariji gospodin u čekaonici nabeđuje sa sestrom da mu prepiše recept za neki lek za grlo, kaže boli ga jako od jutros; pa da ide kući, žuri se. Kako je on bio jedini pacijent, izađem da vidim šta se dešava i vidim ja, sumnjiv mi je, daj da ga pregledam. Vidim ja, on se sav preznojao; dođem na ideju da mu uradim EKG za svaki slučaj i imam šta i da vidim- čovek ima akutni infarkt miokrada. Pozovem kolege iz hitne, deportujem ga u Institut u kamenicu, i sutradan mi kaže drugar koji tamo radi, masivni infarkt, da je ostao još malo-ne bi preživeo. Vodite više računa o svom zdravlju, slušajte svoje telo, i idite kod lekara.
Najveća želja mi je bila da mi roditelji kažu da me vole. Upisala sam fakultet koji su oni hteli, zanemarila sam svoje želje kako bi oni bili srećni. Položila sam ispit iz matematike i dobila sam 7. Zvala sam mamu da je obradujem ali ona je počela da viče na mene. Zašto sam dobila 7, zašto nisam više učila i sve tako dok me nije rasplakala. Moj brat je živeo u stanu, ja u domu, on se hranio po restpranima ja u menzi, on je obnovio godinu i napustio fakultet. Šta god da ja uradim nikad nije dobro, uvek sam ja loša, a on koliko loš bio on je mamin sin koji je najbolji. Ja svog brata volim najviše na svetu, ali da li je problem ako tražim da me roditelji vole za 20 godina nikad mi to nisu rekli, a njemu jesu. Ne znam u čemu je problem ja i mom psu svaki dan govorim koliko ga volim, a i realno gledano više me on voli od moje porodice, samo se on daduje kad otvorim vrata. Hvala im za sve ali planiram da se zaposlim i da sam sebe izdržavam.
Devojka me ostavila jer nisam hteo da idem sa njom za Novu godinu u Austriju. Uopšte ne volim da putujem niti mi predstavlja zadovoljstvo da obilazim gradove koje je napravila ljudska ruka. Više volim da čitam i igram igrice, i tako upoznajem druge, fantastične svetove. I sve to iz topline i udobnosti porodičnog doma, bez secanja po autobusima.
Nikad neću zaboraviti kad mi je tata kupio 12 paketa uložaka prvi put kad sam dobila mjesečnicu, šokirana ja (a i on pomalo), smirivao me i objasnio sve što treba. Inače tada sam živila sama s tatom, bez mame. I danas kad mi kažu da je za jednu djevojku bolje da živi s mamom baš radi toga, rado im ispričam ovaj događaj kad mi je tata ujedno bio i mama i tata.
Živo me zanima zašto se kupuju deci kolica od 1000 eura pa čak i vise. Nije da ne bih mogla svom detetu da ih priuštim ali ne vidim razliku između običnih i tih. Kuka se za kesu od dva dinara a ovamo je bitno šta će narod reći i samo da se vidi da se ima. I onda počnu moje dete zaslužuje najbolje bla bla. Ono ne zna ni gde je a kamoli u čemu se vozi.
Sede roditelji sa sinom u autobusu, veče, mali ima oko 5 godina možda, pomalo je nemiran, nešto mu nije po volji. "Tata, zašto mesec nije skroz izašao?" "Nije skroz izašao, zato što ti nisi skroz dobar" I gle čuda, mali se smirio i odlučio da u tišini sačeka mesec. Malo mi je popravilo dan.