Na trećem carskom sam bila "klinicki mrtva", operacija je trajala dugo, iskrvarila na stolu, mužu su rekli da se neću izvući. Još dva dana se nije znalo hoću li preživjeti. Od toga je prošlo dvije godine, sad sam sasvim OK i pojavila se želja za četvrtim djetetom. Radim (imam svoj biznis), dječaci i djevojčica su mi 7,5 i 2g, imam sve uslove i za njih i za nas. Obezbjedila sam ih finansijski. Ali se plašim ishoda četvrtog poroda. To jest, plašim se traume koju bih napravila djeci ako se ne bih izvukla četvrti put. Da li da se upuštam u ovo?
Pre sedam dana mi je učenica umalo umrla na rukama od predoziranja. Bili smo na ekskurziji. Taj osećaj bespomoćnosti, dok gledam mladu devojku, devojčicu od 15 godina kako se gasi ispred mene, neću zaboraviti dok sam živa. Dala sam otkaz i krenula na psihoterapiju. A prvu sledeću osobu koja mi kaže da je rad u školi laganica i da u stvari ništa ni ne radimo, udariću po sred lica.
Kad god mi se učinilo da negde nisam dobrodošla - nije mi se učinilo.
Moj muž i ja ušli u brak zaljubljeni sa 1000 din i crvenim raspalim autićem u sred zime. Bez podrške porodice, obe strane. Švorc... Veza na izgled nemoguća.
Osude sa svih strana, podsmeh okoline. A Sad 7 godina kasnije, imamo 2 dece, kućicu, firmu, automobile oboje. I sve smo uspeli sami. Jako sam ponosna na nas i verujem ljubav može sve...
Dečko se nekad dere na mene a najviše ga ljuti ako se zbog tog uvrijedim ili rasplačem. Zvuči ludo ali tako je, onda još više pobjesni. Umjesto da mi je sigurna luka on me plaši i uzrujava. Samoće se bojim još više od nesretnog života, ne bih se mogla uzdržavati sama zbog bolesti pa šutim i guram, sanjarim o nekom vitezu koji bi me spasio. Ali kakav vitez bi mene htio..
Vratio sam se iz inostranstva pre tri godine da se staram o roditeljima. Oboje su bili lošeg zdravlja. Sve obaveze sam preuzeo na sebe. Vodio ih svaki dan na terapije, posle na rehabilitaciju, izvodio u šetnju, pa vodio po banjama, nabavio sam im psa da imaju o kome da se brinu da malo živnu. Kuvao bukvalno svaki obrok samo zdravu hranu! Pravio smutije od povrća. Branio alkohol, slatkiše, duvan... Tata više ne pije ništa od terapije. Nema ni pritisak. Mama još uvek pije, ali samo jedan lek. Slikao sam ih, pravio snimke da mogu da uporede koliko su napredovali. Uskoro treba da se vratim i nadam se da su naučili nešto iz ovoga. Strah me da se ne vrate starim navikama.
Osuđujete muškarce što varaju žene na poslu sa mladim curama, a niste svesni koliko te cure uporno rade na tome da zavedu tog muškarca (muškarci non stop proizvode spermu i imaju seksualni nagon uvek, za razliku od žena i potrebna je velika mentalna snaga da se odoli). Elem, na mom prvom poslu, kolega tek što je dobio dete sa ženom počela je da ga muva koleginica i to čim je pauza dojuri, dotrči do njega. Na prošlom poslu se desilo da me posle nekog vremena koleginica spopadne i poljubi, iako sam oženjen. Na ovom poslu, klinka praktikantkinka, sve vreme mi se približava već pola firme priča kako se mala loži na mene. Imam bezbroj primera. Uglavnom je do žena. Muškarac nikada neće prvi da zabaci udicu, pogotovo ne u današnje vreme.
Pozvao sam koleginicu koju znam već 3 godine da izađemo i odbila me. Nisam se naljutio niti uvredio, lepo sam to prihvatio i to je to. Ali ne želim da je muvam više i dosađujem, pa da pristane samo zato jer sam uporan. Nisam joj se svideo na prvu loptu. Pitala me da ostanemo prijatelji i kolege, i pristao sam naravno. Mesec dana je prošlo od tog mog "pokušaja", i počela je ona mene da muva. Nisam se obazirao na to, smatram da nema šta da tražim više sa njom, gledam je kao prijateljicu od tad i ništa više. 4 meseca nakon toga nađem drugu devojku, tj moju sadašnju i ova gospođa je počela još više da me muva i uhodi. Rekao sam joj par puta da to ne radi, napraviće mi problem kod devojke, ali ona ne prestaje. Problem je što imamo isto društvo i kolege smo na poslu, tako da ne mogu da je izbegavam. Meni samo nije jasmo zašto je sad postala toliko uporna, a kad sam ja bio zainteresovam za nju, nije je bilo briga.
Drugarica se naljutila što se nisam svečanije obukla za njenu svadbu. Zamerila mi je i što sam tu haljinu već nosila u raznim prilikama ranije. Muž i ja imamo dvoje dece, kredit za stan, a plate su nam vrlo skromne. Nisam sebi kupila ništa novo od garderobe oko tri godine. Dala sam skoro celu platu na poklon i nisam htela da bacam pare na nešto što mi ne treba. Haljina je inače skroz okej. Ništa joj ne fali. Dvadeset godina druženja, svraća kod mene svaki drugi dan. Zna dobro kako živim. Baš me povredilo ovo. Da mogu da vratim vreme ne bih ni otišla na svadbu.
Rođena sestra mi se udala jako mlada sa dvadeset godina. Skoro deceniju je u braku i nema decu, jer ima zdravstvene probleme sa kojima se ona i njen suprug bore već punih šest godina.
Na porodičnom ručku, naša tetka je pred svima rekla pa kad će to dete više šta čekate već ste matori, sestra se rasplakala i otišla u sobu, jer verujem da je ništa na svetu ne boli kao to što ne može da se ostvari kao majka. Naravno da sam napala tetku i rekla joj svašta ružno, na šta je mene teča napao i rekao mi hajde lako je tebi da je braniš to je nova mladež niko neće roditelj da postaje…
Mislim šta zabadate nos gde vam nije mesto, šta tebe briga jer neko ima 10 ili ni jedno dete zaboga… i uvek se nađu da to komentarišu ljudi koji su slučajno zatrudneli (čitaj nisu čuli za zaštitu) i onda su se poženili i poudavali iako nisu planirali, pa misle da svi žele tako.