Osećam da se menjam iz korena sve više i više. Pre nisam mogao gledati nekome u oči sad mogu, pre nisam mogao ljudima reći 90% stvari koje sad mogu. Uvek sam bio tih, povučen, ponižavan, odbacivan itd. Pre nisam mogao na ulici prilaziti devojkama a sad čim vidim prelepu devojku tog momenta prilazim. Pa i ako dobijem korpu ne pogodi me ni najmanje. Upoznao sam devojku iz tih mojih prilazaka, svi se krste kad nas vide. Ona prelepa, prezgodna, visoka, jednostavno se čovek zaljubi u nju samo da je jednom vidi. A ja ono prosečan pa i malo ružnjikav Shvatio sam samo da je život jedan, da čovek treba biti što bezobrazniji, otresitiji, aktivniji po svakom pitanju, spreman na sve, svakom reći u lice sve i živeti maksimalno. Po malo mi je žao što nisam onaj stari ali morao sam. Blokade skinute i sad uživam u čarima ovog divnog života. Nisam uopšte bogat čak sam i siromašan po materijalnom pitanju ali sam shvatio da novac ništa ne znači sem za egzistenciju...
Od svoje 4 godine bila sam jedino žensko u kvartu, nisam imala ni brata ni sestru, družila sam se samo sa dječacima koji su tu stanovali. Kasnije, doselila se jedna djevojčica s kojom sam bila nevjerovatno povezana, družile smo se sve dok se ona nije odselila, rekla je da će dolaziti svako ljeto i tako je bilo sve do moje i njezine 8 godine :) Poslije toga, više je nikada nisam vidjela. Sada imam 20 i ne sjećam se njezinog imena niti imam ikakvu informaciju o njoj, a voljela bi da je opet vidim.
Odselio sam se od bake prošle godine u novi stan. Jednom kada sam joj bio u poseti pitao sam je, "kako je bez mene?",ona mi je odgovorila, "od kako te nema paket toalet papira mi traje 3 meseca".
Posle 7 godina života u Evropi, počnem da se premišljam da li da se vratim u Beograd ili ne. Lomio sam se dugo i rekoh, aj da dođem u Bg pa tamo da razmislim. Evo danas u 9 ujutru stan pored mene toliko navio muziku da mi se stolica pomera od vibracije. Juče sam celi dan šetao gradom, niko mi na pešački stao nije da pređem ulicu, već sam morao da čekam da gospoda prođu. Od komšija skoro niko da uzvrati na "Dobar dan" ili "Doviđenja".. Ne mogu da verujem da sam pomislio da se vratim ovde. Zbogom Beograde..
Doktor sam. Kada spasim pacijenta, daju zasluge Bogu. Kada izgubim pacijenta, krive mene. Ljudi moji, kakav je to osjećaj...
Mislila sam da predstavljam savršenu devojku, imam završen master, pristojan posao, svi me smatraju jako zgodnom i lepom, zabavna sam i zaista izuzetno poželjna devojka. A onda se pojavio on. Ostavio me je sa rečima "Ti si satkana od tuđih mišljenja, završila si fakultet samo zato što ne znaš šta bi drugo radila u životu, uvek si sređena samo zato što takve viđaš na fejsu, ubeđena si da ti svi zavide a zapravo si interesantna samo muškarcima kojima predstavljaš sex simobl, tvoja žiža interesovanja se menja u zavisnosti od toga šta je aktuelno u svetu. Jednostavno nisi ni po čemu posebna niti interesantna. Razmisli malo". Ugasila sam fejs, instagram i sve ostale društvene mreže, uzela slobodne dane i već treći dan preispitujem svoje postupke. U pravu je.
Moj bratić i njegova zena su tokom prve i druge trudnoće imali situaciju da kad im je beba bila 6 mj. u trbuhu-zbog lošeg tlaka zgubili bebu. Treću trudnoću je bila cijelo vrijeme na promatranju.... tekao je 6ti mjesec bebinog zivota u trbuhu... osjetila je bratićeva zena da se nešto događa s njom i inzistirala je na tome da doktor dođe iako joj je medicinska sestra govorila da se njoj to samo cini. Srecom, doktor je dosao i odluka je pala-hitno na porod. Sve se odigravalo užurbano. Bratić je jurio autom u bolnicu, moj brat je jurio za njime.... Bratićeva žena u sali ide na carski... I dalje se sve odigrava brzo... Ali kad je ta mala borbena ljepotica došla zbilja na ovaj svijet.... bratićeva žena je i pod narkozom govorila ''uspjeli smo''..bratić se rušio niz zidove hodnik.... brat gleda čudo... svima molitve uslišane. Ljudi, vjerujte. Daće Bog da se čuda dese.
Danas na ispitu odmeri profa koleginicu, od glave do pete, umalo mu oči ne ispadoše, postavi joj najdebilnija moguća pitanja i položi sa visokom ocenom, sledeća dolazi prosečna devojka, postavi joj najteža pitanja, te je prekidao, te koleginice to vam i nije baš najtačnije i dobi cura 6 iako je znala sve od A do Š...dokle više ovakva nepravda!!!
Kaže meni mama, da sam bila toliko lenja beba, da su oni mene čuli da plačem kad sam se rodila, pa 6 meseci kasnije. Bukvalno sam samo jela i spavala. Kaže, zaspim na stomaku, pa me čak ponekad mrzi i glavu na drugu stranu da okrenem, nego pobodem nosom u jastuk. Morala jadna da sedi pored mene, glavu da mi okreće, da se ne ugušim. Ja beba sam idol meni danas.
Pa je li postoji išta gore na muškarcu nego kada se rukuje i ima stisak 3-godišnjeg djeteta.