Najbolja prijateljica i ja radimo zajedno i neki dan nasumično čujem razgovor između dvije radne kolegice kako govore da ju sažaljevaju jer živi dosadnim životom jer svaki put kada je pitaju što je radila, kakve planove ima itd uvijek kaže: "ništa ili nikakve". A one zapravo nisu ni svjesne koliko lijep život ima. Ove godine je posjetila već 4 zemlje, prošli vikend se vratila sa Maldiva. Ima prekrasnog muža koji je drži kao kap vode na dlanu, stalno odlaze na neke večere, putovanja, kazališta, radionice, koncerte. A stvar je u tome što ona nema društvene mreže i ne objavljuje o tome i uvijek drži te stvari za sebe i sebi bliske ljude. Smiješno mi je što osobe kojima je doseg zabavnog vikenda seoska zabava uz pijanstvo govore kako netko ima dosadan život samo zato što drži svoj privatni život za sebe.
Žena gledala u mobitel umjesto cestu, nije vidjela da je vozač ispred stao, naglo skrenula na rinzol, uletila na parking i zabila se u naš auto. Taman 2 dana prije produženog vikenda za koji smo platili more. Ne možemo otkazati, rent a car je preskup, s djetetom i stvarima nema šanse na bus, ne živimo blizu naših da bi posudili od njih auto i već se pomirili propalo je. Kad navečer muža zove prijatelj i kaže auto ti je opran, rezervoar je pun, dovest ću ti ga ispred zgrade. Svaka mu čast, meni prijateljice same od sebe ne bi ni kemijsku posudile a kamoli nešto veće.
Ja i moja rođena sestra- starija ja točno godinu od nje. Prije točno 17 godina smo se obje udavale, ona zbog velike ljubavi, a ja jer je dečko bio iz bogate familije i poštovao me. Danas- vole se oni i dalje ali sestra uvik spominje kako se boji za svoju djecu i kako ih možda neće moći školovati i kako je njezinoj djeci krivo kad vide kako moji uživaju i putuju.. Zaključite sami ko je bolje prošao.
Razmišljam o svom danu koji sam provela juče. Vikend je. Ustala prije 6, djeca su takođe sa mnom, odradila trening, okupala se, napravila doručak sebi i djeci, uključila jednu mašinu veša i suđa, prostrla veš, odvela jedno dijete na trening, poslije napravila ručak poslije izvela djecu vani, po povratku uspavala jedno dijete i poslije se bacila na peglanje. Sve sam to završila do pola 12 nakon čega sam premorena legla. Imam supruga koji važi za dobrog i koji se brine o djeci. Stvarno jeste ali svi drugi poslovi su na meni. On doduše plaća račune za režije i vrtiće ali i zarađuje daleko više od mene. Ja opet trošim pare na poklone za rođendane, hranu, odjeću sebi i djeci i trudim se malo prištediti za ljetovanje. I sada razmišljam, kolege na poslu mi broje pakete koje naručim, muž mi kaže da se previše sređujem i stvarno lijepo izgledam. Ali onda mi padne na pamet da sam ja jedina koja kuva, čisti, pere, pegla i pri tom uspjevam voditi koliko toliko zdrav život i posvetiti se sebi.
Došla kući posle razvoda. Na tavanu našla džak sa mojom obućom pre udaje. Našla sam sandale u kojima sam igrala na takmičenjima u plesu. Obula sam ih i stala pred ogledalo, kroz glavu mi prolazi Čorbina pesma ”hodaš ne zastajkuješ…uzimaš cipele za šetanje kroz snove…” gledam i pitam se gde je nestala ta devojka koja je zadnje nove sandale kupila za svoje venčanje. Šta mi se to desilo kad sam iz ženstvene devojke došla kući u plastičnim kineskim papučama sličnim onima koje je nosila moja baka sa 75 godina i dva para patika (zimske i letnje). Nije mi žao izgubljenih godina, propalog braka sa finansijskim nasilnikom. Žao mi je što sam dozvolila da izgubim sebe, radost života i dušu.
Muža zvao dugogodišnji prijatelj da mu kaže da će nam on i njegova zaručnica drage volje pričuvati kćer (ima 4 godine) da me on može izvest na večeru za godišnjicu koja nam je za 2 tjedna. Ostala sam bez teksta, ni jedna moja drugarica čak ni kuma se ne sjeti da nam je godišnjica a kamoli da mi se ponudila za ikakvu pomoć sama od sebe. Da mi je bar jedno prijateljstvo upola takvo.
U vezi sam sa djevojkom kojoj se namerno nisam javio 2 dana kao iskulirao poruku, pišemo i prekinem, ali zasluženo sam to uradio. I počela je da pokazuje naprasno nalete emocija, i kao juče na moju poruku nema odgovora u sred dopisivanja. I sve bi bilo okej, da sam lik koji će da se javi, zna da neću, ne pišem ovo jer želim da se javim, nego delim sa vama kako se ponašaju neke osobe. Srešćmo se brzo, jer su nam kretanja na poslu baš bliska, nema odgovara, nema više odnosa, to je to. Prvorazredna manipulacija, nekad me je pogađalo, danas mi je baš blah. Lepo je kad čovek spozna da vredi koliko treba da vredi, ali svakako ovaj odnos ne treba da se nastavi, glupe igrice.
Posvađala sam se sa mužem pre 12 dana, od tada reč nismo progovorili…na poslovnom putu je trenutno…ranije sam uvek ja bila ta koja popušta ali ne želim više. Sada mi nije ni bitna svađa ni njen uzrok, nenormalno me boli kako čovek kojeg sam izabrala da bude moj saputnik kroz ceo život može da izdrži da me ne vidi i ne čuje toliko dana…da li je zaista inat bitniji od ljubavi? Ili još gore, da li ljubavi uopšte sa njegove strane ima?
Roditelji su se uvijek svađali i čak nekad je mama znala dobit šamar, ja sam to stalno gledala i sjećam se svega mada sam bila mala. Otac je bio strog, majka jadna i uplašena. Jednom sam pitala mamu što ga ne ostavi i potajno zamišljala kako bi nam bilo lijepo da se razvedu. Zato narode nemojte "radi djece" ostajati u pokvarenim brakovima jer samo uništite djetinjstvo i ostavite traume za cijeli život...
Bio sa devojkom par meseci u vezi. Kad smo se tek upoznali i kad sam je muvao rekla mi je da je depresivna jer je saznala neku istinu o sebi posle 25god. Bio sam zaista pažljiv jer nisam mogao ni da pretpostavim šta je u pitanju. Da bi mi skoro priznala da je saznala da joj se niko nije obradovao kad se rodila jer je drugo žensko u porodici. Pa kakve to veze ima,ako su joj pružili ljubav i normalno odrastanje što i jesu. Raskinuo sam jer ne mogu da budem sa nekim ko zbog takvih stvari pada u depresiju. Život je ionako težak.