Izgubila sam muža i dijete.
Ni sama ne znam kako sam to preživjela.
Nakon par godina zavolim njega.
Jučer saznajem da ima rak limfnih čvorova.
Za liječenje je kasno. Njegov se život gasi....i on mi odlazi...Moli me da budem uz njega, kaže to je sve što želi. Podnjeti ne mogu da gledam kako umire ....Trenutno smo udaljeni 1000 km jedno od drugog...Kad dođe kući samo želim provest još jednu noć s njim. Osjetit njegov miris, njegove ruke i njegovu ljubav još jednom. Želim da on osjeti moju.
Ali ja dalje ne mogu...nemam snage za još jedan gubitak. Slomljena sam. Do kraja.
Baš mi je žao moje najbolje drugarice. Već godinama pokušava da nađe ozbiljnog dečka koji želi ozbiljnu vezu. Ona je izuzetno lepa devojka, ima, prelepe crte lica, veoma je zgodna, vodi računa o sebi, sređuje se, trenira, ima završen faks i radi, na faksu bila jedna od najboljih studenata, uvek kulturna, dobra i pomaže svima. Uvek se za nju zalepe neki što varaju, posle kažu ne žele ništa ozbiljno, budu sa njom samo zbog njenog izgleda ili da je finansijski iskoriste jer je neke momke bukvalno finansirala. Ona je osoba koja zaslužuje stabilnu vezu i sreću. 2-3 puta mi se požalila kako ne može da nađe nikoga jer svi kasnije ispadnu loši. Imala je jednu stabilnu i dobru vezu, vezu iz snova, ali je taj dečko poginuo u saobraćajnoj nesreći i od tada ona sebi sreću nije našla. Ne znam kako da joj pomognem, a veoma rado bi uradila sve što treba kako bi joj pomogla. Družimo se čitav život, živele smo jedna pored druge i stvarno mi je ko sestra pa ovo utiče na mene isto.
Zadužena sam u firmi za poslovne razgovore sa mogućim budućim zaposlenima i imam dopuštenje da ih "testiram" kako želim. Ne postavljam previše pitanja na razgovoru, jer uglavnom sve o osobi piše u CV-u (jedino ukoliko žele sami nešto dodati o sebi, to je sasvim u redu). Ipak, ono po čemu ih najbolje procenim, jeste pismenost i gramatika. Tako da svakome zadam kratak diktat koji ručno ispišu. Ima svega pet kratkih rečenica, ali mi je to i više nego dovoljno da vidim da li su iz škole izašli kao pismeni ljudi, ili se nisu ni malo trudili. Vodim se logikom - ako sam ja mogla naučiti osnovnu gramatiku i pravopis u školi - zašto bih zapošljavala nekoga ko to nije uradio? Možda se nekome ne čini kao previše bitna stvar, ali meni je izuzetno bitna i smatram da je to fer sa moje strane. Nema dugotrajnih procesa - samo pet izdiktiranih rečenica.
Ženim se za mesec dana sa ženom koju volim, pet godina smo zajedno, baš je volim prava osoba za mene.. Ali problem mi pravi to što volim i druge žene, jednostavno, ja žene volim, želim uvek još, više, kako da se zadržim na jednoj a žene su mi sve... Volim vaš osmeh, kosu, zanimljive ste i drage mi veoma.. Ponekad poželim da sam neki Seikh iz Arabije pa da vas imam ceo harem, jednostavno volim žene.. Ne znam šta da radim...ne bih želeo sadašnju ženu nikada da povredim, ne zaslužuje to nikada po cenu svega..ali bojim se za sebe u budućnosti... :(
Muškarci, je l' vam toliko teško da se obrijete ispod pazuha? Kako zamišljate romantični zagrljaj u krevetu? Tako da se žena zalepi za vaše dlake? Dajte malo higijene, pliz.
Momak sa kojim sam u redovnom kontaktu oko 2 meseca (nismo se videli jer radi u inostranstvu) je znao da sam naletela na neki virus i da mi nije dobro. Odgovorio je: "bezveze" i ništa više. Nijednom se više nije javio, niti pitao kako sam. Tu mi je bilo jasno koliko je sati. Posle oko 2 nedelje sam se konačno oporavila. Danas vidim poruku: ,,Šta sam uradio pa si nestala?". Ja nestala? Odgovoriću mu pa ću zaista nestati. Likove koje mrzi da vas pitaju za zdravlje gonite od sebe.
Godinama smo suprug i ja pokušavali da uštedimo neki dinar i kupimo stan. Kako se sve ovo desilo i kako su cene skočile, jedva smo uspeli da kupimo jedan mali stan, relativno dobar, ali imamo dnevnu sobu, kuhinju bez trpezarije i malu sobu za dete. Svi kojima smo se pohvalili su u fazonu: "Pa zar vam to nije malooo?" i gledaju nas sa nekim sažaljenjem. Ja ne znam šta je tim ljudima u glavi. Pri tome većina od njih nije sama sebi kupila ni dva kvadrata, nego ako nešto i imaju, dobili su od svojih roditelja.
Hvala mom momku koji je već skoro 2 godine uz mene dok se borim sa rakom! Velika mi je podrška i brine za mene. Toliko puta me je oraspoložio kad sam bila psihički loše zbog bolesti. Volim te. ❤️
Radim u jednom tržnom centru, čije je radno vreme do 22h. Svaki put se sve više i više iznerviram i šokiram kako ljudi nemaju odećaja za neke stvari.
Radi se o tome da ljudi sve češće ulaze u prodavnicu u 21:53-55. Pa čoveče ako si šetao po tržnom centru 3 sata, i nisi našao šta ti treba, zašto misliš da ćeš naći u 5min do 22h. Onda kažu pa vi radite do 22h, tako je ali u 22h radnici napuštaju prodavnicu a proces zatvaranja dana traje bar 10-15 minuta. Već 6 godina radim taj posao i to nikada neću razumeti. I dan danas sa 29 godina me je sramota da uđem negde pola sata/sat pred kraj radnog vremena.
Prestala sam da izlazim sa drugaricom zato što se svaki put napije. Obe imamo po 28 godina ali ona nikad nije naučila da pije iako izlazi od srednje škole. Njoj nije dovoljno par pića nego mora da se oleši svaki put i onda ja moram da je pazim, idem taxijem do njenog stana pa je dovlačim do petog sprata bez lifta koji je uvek pokvaren onako pijanu. Dosadilo mi je to više, nisam joj mama a opet ne mogu da je ostavim samu u takvom izdanju jer ko zna šta bi moglo da joj se desi. Ali realno, ružno je videti da se osoba od skoro 30 god. svaki izlazak tako napije da povraća, lupa gluposti, ne zna gde se nalazi. Čak i kad odemo samo na kafu u običan kafić predveče ona opet poruči i neki alkohol. Sad se ljuti na mene jer eto ja joj branim da uživa u izlasku kako ona hoće. Ma mislim se, idi loči sa kim hoćeš ali ne mogu ja da te bejbisitujem večito.