Nije mi žao ukradenog novčanika, nešto malo para unutra, niti lične karte. Žao mi je jedino sto je unutra bila poslednja slika mene i moje sestre, slikana na njenoj svadbi, dan pre nego što je poginula. Duša me boli zbog toga.
Svako veče prije spavanja isključim wi-fi na telefonu, ali sam sinoć zaboravila. Ostavila sam telefon na noćnom ormariću pored kreveta. Negdje između 3 i 4 ujutro zazvoni poruka na viberu, skočih s kreveta kao da je pala bomba. Uzimam tel., kad bivši s kojim nisam u kontaktu poslao eksplicitnu fotografiju, go od glave do pete. Pohvalim smjelost, kažem da pored sebe imam mnogo obdarenijeg i da pokuša kod neke sa slabijim kriterijumima. Blokirao me momentalno 😀. Crkni jarane ☺
Studiram Softverski inženjering i 95% učenja se odvija na samom kompjuteru. Moji roditelji svako malo banu u sobu dok učim (na kompu je li) i pitaju:"Učiš li ti išta ili samo visiš na kompjuteru cijeli dan?". Kontam da oni u njihovoj glavi to zamišljaju da pišem na papiru...
Roditelji od dečka me ne podnose..zato što, kako kažu, "imam jezičinu".
Mislim da je problem u tome što im ne povlađujem u svemu, ne uvlačim im se u du*e, imam svoj stav, imam svoje JA!
Ja sve razumem, ali da se nekome ne dosadi svaki dan slikati i stavljati slike na instagram, e pa to nikako.... kako??
Izgubila sam tatu pre 3 i po godine. Iznenadno, infarkt u 45. godini.
Vreme koje je prethodilo tome bilo je burno za nas dvoje. Imala sam zdravstvene probleme, njegova briga se ogledala u vikanju, njegov strah u tajnom plakanju, odaljili smo se, slabo pričali. Krenem kod psihologa na razgovore, budem bolje, budemo nas dvoje bolje, i tada, neka sila dođe i oduzme mi ga zauvek. Nema više kasnih razgovora sa njim o svemiru, vasoni, galaksijama, nema više porodičnih letovanja, nema zajedničkih ručkova vikendom. Nema tatinog zagrljaja, nema njegovog glasa. Ostale smo mama, mala sestra i ja. Žao mi je što neće biti tu da podelim sa njim svoje radosti, uspehe, što nije tu da ga upoznam sa čovekom koji je ostvarenje svih mojih želja. Uspešan sam student, a sestra odličan đak.
Desi se da dođe u san, ponekad...u snu je i upoznao moju ljubav i rekao mi da je ponosan i srećan jer sam ja srećna.
Bol nikada ne prestane, samo naučiš da živiš sa njim.
Tata, volim te, čuvaj nas!
Imam 28 godina, posao koji volim, platu iznad proseka, fini stančić na kredit (rata nije velika)... Imam i psa, imam i momka. Život sam baš lepo sama sebi napravila. Živim sama, tj. živela sam. Pre 2 meseca, mama se razvela i došla sa ćerkom da živi sa mnom koja tek što je 8 napunila. Međutim, kako vreme prolazi, sve me guši. Ovo joj je treći brak, iz svakog po dete, sramota me i ovde da napišem šta sam sve sa njom prošla... Sada spavam na podu, TV ne gledam, uvek su parovi, ne gasi ih ni noću, nemam prostora, guramo se, nemam svoj mir, nemam više ništa. Sada samo čeka da se udam i da joj stan ostane i da konačno uživa, sama je i rekla. Dete nije ništa krivo, volim je najviše na svetu, ali šta roditelji naprave svojoj deci, niko ne može.
Sedela sam sa dečkom na keju i neka devojka je tuda trčala i radila neke vežbe, čučnjeve i to. On se zagledao, a ja nisam odreagovala, pustila sam ga, jer nemam problema sa ljubomorom. A onda je rekao da je baš lep pogled i pitao mene kad ću ja ovako. To me je prilično povredilo jer stvarno nisam preterano debela, imam najviše 5kg viška, a nije prvi put da tako komentariše. Čak i da jesam, kako ne shvata da me time vređa? Uostalom, sam me je birao, odmah je mogao da vidi da nemam savršeno telo i pritom je rekao da mu se baš tako sviđa. Momci, izbegavajte takve komentare rušite vašim devojkama samopouzdanje.
Je l'ste primetili kako svi zrače na slikama sa mature, samo zato što su zadovoljni svojim izgledom to veče i pucaju od samopouzdanja. E, tako treba da se osećamo svaki dan!!
Dolazim na 1 predavanja na početku godine. Upišem predmet za koji su mi svi govorili da je profesorica najgora i najstroža, kako se nikada ne smije i kao joj je prolaznost 10%. Ulazim u dvoranu iza nje, kasnim možda par minuta. Ona se iz katedre okrene, pogleda me ravno u oči, nasmješi se i samo kaže kolega sjednite. Dolazi kraj semestra idem joj na konzultacije, ulazim u njen ured, ona me gleda u oči cijelo vrijeme s nekim blagim osmjehom. Izlazim na pismeni prođem bez problema, izađem na usmeni padam 3 puta, dolazi komišijski rok. Čekam nju pred dvoranom, prolazi ona i još 2 profesora. Okrene se prema meni i kaže kolega vi ste prošli, ne morate biti ovdje, dođite kasnije. Dolazim za par sati kada je ispit prošao, ulazim do nje s malo zbunjujućim pogledom. Pogleda me i samo kaže sada kad vam više ne predajem napokon možemo na kavu kao normalni ljudi. I to je priča kako sam na faksu upoznao ženu svog života za koju ću se vjenčati ovaj vikend.