Ja sam majka četvoro dece a ti nemaš ni jedno pa možeš da kupiš sebi lepu garderobu, kaže mi kuma danas. Baš me je zabolelo, nisam ja birala da nemam takva mi sudbina. Zna razlog zašto nemam. Njenoj deci kupujem poklončiće i dajem novac jer imam dobar posao pa mogu. Nekad me tako povredi komentarom…
Kaže supruga, kad smo se vratili od prijatelja 'Vidiš kako Petar titra sve Jovani, vrti ga oko malog prsta'. U fazonu, mi ne idemo dva puta na more, jednom na zimovanje, nekoliko izleta godišnje...
Rekoh 'Ne vidiš da se odrekla posla i da drži celu kuću pod kontrolom? Nama uvek haos u stanu, ja sam sebi peglam i perem stvari, vodim decu u vrtić i školu i vraćam, često spremam i hranu... Ne vidiš da Petar osim što zarađuje slično ko i ja ne radi ništa drugo? Ne vidiš koliko su im deca 'sposobnija' jer im je posvetila više pažnje?'... ona se naljuti na mene, eno je već par dana se duri i ne priča sa mnom. Ajde boga ti, do juče nije imala ništa i sve je mogla, sad kad imamo neće ništa ali bi sve da ima...i ti retki trenutci kad je s decom ne zna se ko je gori, ona ili deca...
Otišla u inostranstvo sa mužem pre 15 godina, prešli smo 45tu i konačno se predali i izgubili nadu da ćemo dobiti dete. Radim na pola radnog vremena, treba mi mir i psihički i fizički od zadnjih 12 stresnih godina. Da bi mi žena mog brata rekla da treba da radim što više i svaki vikend jer nemam dete i da će mi taj novac trebati u starosti. A kome ću sve što imamo ostaviti nego njeno troje dece jer sam žensko a žene žive duže od muža i nadživeću svog muža i njega naslediti. Slušam njene planove i ne verujem šta čujem. Ali se ne upuštam u raspravu. Čak mi se nudi da me vodi kod advokatice da pišem testament. Muž i ja planiramo da krckamo imovinu polako kao veverice, da prodajemo zemlju deo po deo i proputujemo svet. Nisam dužna ničijoj deci da ostavljam. Sa njenom decom nemam komunikaciju dok mi mala komšinica redovno šalje pisma, crteže, grančicu badnjaka, presovano cveće iz naše ulice, a ja njoj poklončiće i jedino njoj ću ostaviti nešto ali ne sve.
Ćerkica nam puni sada godinu dana i žena histeriše oko rođendanske torte. To mora biti neka vau torta od 150 evra, na dva kata. Mislio sam da je ona luda, ali i koleginice na poslu i ostale njene prijateljice se doslovno izdr*avaju i prave nepotrebne ceremonije. Moji roditelji nisu imali mnogo, ali brat i ja smo uvek imali tortu sa petit keksima na dnu pa čokoladni puding pa petit keks pa puding od vanilije i petit keks na vrh. Najlepša uspomena mi je to pravljenje torte dan prije, i svi moji prijatelji su voleli tu “tortu”. Negde smo gadno skrenuli ko civilizacija….
Najbolja prijateljica i ja radimo zajedno i neki dan nasumično čujem razgovor između dvije radne kolegice kako govore da ju sažaljevaju jer živi dosadnim životom jer svaki put kada je pitaju što je radila, kakve planove ima itd uvijek kaže: "ništa ili nikakve". A one zapravo nisu ni svjesne koliko lijep život ima. Ove godine je posjetila već 4 zemlje, prošli vikend se vratila sa Maldiva. Ima prekrasnog muža koji je drži kao kap vode na dlanu, stalno odlaze na neke večere, putovanja, kazališta, radionice, koncerte. A stvar je u tome što ona nema društvene mreže i ne objavljuje o tome i uvijek drži te stvari za sebe i sebi bliske ljude. Smiješno mi je što osobe kojima je doseg zabavnog vikenda seoska zabava uz pijanstvo govore kako netko ima dosadan život samo zato što drži svoj privatni život za sebe.
Žena gledala u mobitel umjesto cestu, nije vidjela da je vozač ispred stao, naglo skrenula na rinzol, uletila na parking i zabila se u naš auto. Taman 2 dana prije produženog vikenda za koji smo platili more. Ne možemo otkazati, rent a car je preskup, s djetetom i stvarima nema šanse na bus, ne živimo blizu naših da bi posudili od njih auto i već se pomirili propalo je. Kad navečer muža zove prijatelj i kaže auto ti je opran, rezervoar je pun, dovest ću ti ga ispred zgrade. Svaka mu čast, meni prijateljice same od sebe ne bi ni kemijsku posudile a kamoli nešto veće.
Ja i moja rođena sestra- starija ja točno godinu od nje. Prije točno 17 godina smo se obje udavale, ona zbog velike ljubavi, a ja jer je dečko bio iz bogate familije i poštovao me. Danas- vole se oni i dalje ali sestra uvik spominje kako se boji za svoju djecu i kako ih možda neće moći školovati i kako je njezinoj djeci krivo kad vide kako moji uživaju i putuju.. Zaključite sami ko je bolje prošao.
Razmišljam o svom danu koji sam provela juče. Vikend je. Ustala prije 6, djeca su takođe sa mnom, odradila trening, okupala se, napravila doručak sebi i djeci, uključila jednu mašinu veša i suđa, prostrla veš, odvela jedno dijete na trening, poslije napravila ručak poslije izvela djecu vani, po povratku uspavala jedno dijete i poslije se bacila na peglanje. Sve sam to završila do pola 12 nakon čega sam premorena legla. Imam supruga koji važi za dobrog i koji se brine o djeci. Stvarno jeste ali svi drugi poslovi su na meni. On doduše plaća račune za režije i vrtiće ali i zarađuje daleko više od mene. Ja opet trošim pare na poklone za rođendane, hranu, odjeću sebi i djeci i trudim se malo prištediti za ljetovanje. I sada razmišljam, kolege na poslu mi broje pakete koje naručim, muž mi kaže da se previše sređujem i stvarno lijepo izgledam. Ali onda mi padne na pamet da sam ja jedina koja kuva, čisti, pere, pegla i pri tom uspjevam voditi koliko toliko zdrav život i posvetiti se sebi.
Došla kući posle razvoda. Na tavanu našla džak sa mojom obućom pre udaje. Našla sam sandale u kojima sam igrala na takmičenjima u plesu. Obula sam ih i stala pred ogledalo, kroz glavu mi prolazi Čorbina pesma ”hodaš ne zastajkuješ…uzimaš cipele za šetanje kroz snove…” gledam i pitam se gde je nestala ta devojka koja je zadnje nove sandale kupila za svoje venčanje. Šta mi se to desilo kad sam iz ženstvene devojke došla kući u plastičnim kineskim papučama sličnim onima koje je nosila moja baka sa 75 godina i dva para patika (zimske i letnje). Nije mi žao izgubljenih godina, propalog braka sa finansijskim nasilnikom. Žao mi je što sam dozvolila da izgubim sebe, radost života i dušu.
Muža zvao dugogodišnji prijatelj da mu kaže da će nam on i njegova zaručnica drage volje pričuvati kćer (ima 4 godine) da me on može izvest na večeru za godišnjicu koja nam je za 2 tjedna. Ostala sam bez teksta, ni jedna moja drugarica čak ni kuma se ne sjeti da nam je godišnjica a kamoli da mi se ponudila za ikakvu pomoć sama od sebe. Da mi je bar jedno prijateljstvo upola takvo.