Prihvatila sam posao s 250 eura manjom plaćom u prvih godinu dana, zato što me druga firma oduševila dobrom atmosferom i entuzijazmom. Pare dođu i odu, ali moji živci ostaju!
Pita mene jedna devojka na bus stanici iz čista mira, a što si ti tako mršava. Ja je gledam pa upitam, a što si ti tako debela. Odgovori ona meni nisam ja debela ja sam krupna imam jake kosti. Ja samo prevrnem očima i uđem u bus. Koja nekultura.
Imam ćerkicu sa posebnim potrebama, danas je rekla prvu reč "mama". Plakala sam kao kiša, jer joj je ovo prva reč, a ima već 3 god. 💔
Principal mi je dao otkaz jer nisam smogao snage da branim silovatelja maloljetnice i pogledam u oči njenu majku na suđenju. Rekao je da mu ne treba p***a za advokata. Nikada više se ne vraćam tom poslu, jednostavno nisam takav tip osobe.
Verovatno ste čuli za onaj vic kad konobar prilazi kod neke devojke i pita je šta želi da poruči a ona kaže da ima dečka. E ja sam konobar i meni se to stvarno desilo. Dve devojke za stolom i prilazim i pitam ih lepe što žele za piće, jedna me pogledala i spustila pogled, druga mi rekla citiram "Šetaj mali imamo momka obe". Došetao sam do vlasnika kafića i rekao mu a on ih izbacio napolje.
Mama i tata su se sporazumno razveli i odlučili podijeliti nas, svoje dvoje djece tako da je brat (13god) ostao kod tate, a ja (17god) otišla sa mamom. Onda je bilo preko vikenda: aj ti kod tate, brat će ovdje. Nije mi bilo teško jer su se oni rastali, već što sam odvojena od svog brata. Mi smo kao prst i nokat, sve njihove svađe i nasilje smo zajedno proplakali zaključani u sobi i zagrljeni. I onda smo spali na to da se vidimo samo par puta mjesečno, jer nismo bili u istom gradu. Kad sam napunila 18 i završila školu odmah sam našla posao kao konobarica u restoranu, iako nije moja struka. Sada unajmljujem stan i radim na tome da dobijem skrbništvo nad svojim bratom. Svu plaću stavim sa strane, doslovno platim samo režije i stanarinu, u restoranu gdje radim dobijem uvijek obrok i za kući ponijet. Neću si kupiti ništa sve dok ne uspijem brata dovesti kod sebe, sve ću dati na odvjetnike ako bude trebalo. On je jedino što imam i volim na ovom usranom svijetu.
Imala sam tešku operaciju i oporavak je bio strašan. Mjesec dana NIŠTA nisam mogla sam, bila sam 100%-tni invalid. Onda su stvari polako krenule na bolje.
Za svo to vrijeme moj muž je bio nevjerojatan!!!
Kuhao je, nabavljao namirnice, čistio, brinuo o mojoj terapiji, bodrio me, uveseljavao, dizao s poda i doslovno i psihički... Inače smo imali stvarno odličan odnos, ali ovoliko pažnje i požrtvovnosti, strpljenja i empatije me ipak toliko dirnulo da mu do groba neću zaboravit svu ljubav... Kad mu se zahvaljujem zeza da mu ne moram „platiti“, da sam ja to sve zaradila kod njega.
Eto, sam htjela da čujete još jednu lijepu životnu priču o divnom čovjeku. Živjeli!
Otac mi je bio vojno lice znači svako jutro ustajanje u 6 tuširanje brijanje sređivanje sve po ps-u naravno i moja majka je navikla na takav život i navikla je da je svako jutro ljubi obrijan muškarac. Sa druge strane ja nisam voleo da se brijem jednom u 15 dana. Sad kad oca više nema ja i dalje ne podnosim brijanje, ali svaki put kad se obrijem direktno iz kupatila idem kod majke da joj dam 100 poljubaca za sve one dane sa bradom što je nisam ljubio.
Ostavila sam dečka sa kojim sam dve godine i kog volim zbog drugog momka. Taj momak mi se nije svideo nešto preterano, simpatičan je, ali će mi veza sa njim dosta pomoći u životu. Preko njega mogu da upoznam dosta ljudi iz mog posla, da steknem preporuke, da me on pogura gde treba i posavetuje. Razmišljala sam šta da uradim dok me je muvao i prelomila sam zato što sam svesna koliko mogu da dobijem iz svega ovoga a pritom me i taj dečko drži kao malo vode na dlanu (znam ga od ranije sa posla), dok ovaj koga volim već dugo stoji u mestu, ja sam diplomirala i zaposlila se u struci a on nije dao nijedan ispit i radi dostavu hrane i mislim da je pitanje trenutka kada će postati teret. Nemam taj luksuz da dozvolim sebi takvu vezu, koja će se na kraju raspasti jer on ni za 3god neće moći da se osamostali (još je IIgod faksa), a već nam je 24god. Ne želim da shvatim tu grešku sa 27, 28god. Volim ga puno, lepo mi je sa njim ali morala sam da presečem.
Tata mi je kupio auto za 18ti rođendan i odlučio sam da ignorišem to što znam da ima ljubavnicu.