Ne mogu da shvatim žene koje će sebi pre da plate nokte, šminku, frizuru, odeću, obuću nego ginekologa i zubara. Prvo sredi zube pa stavi karmin, prekontroliši jajnike, matericu, grlić materice, grudi, pa onda idi u šoping. Teško je jednom godišnje izdvojiti par hiljada i pola sata da odete i prekontrolišete zdravlje, a nije teško da mesečno dajete tolike pare na frizera i nokte i sedite u salonu satima. Tu stvarno nema izgovora. Zar je izgled baš toliko bitniji od zdravlja?
Dobila sam stipendiju za doktorat u drugoj državi. Ja presretna, trebam ići iduće ljeto, ali moj zaručnik prijeti prekidom. Po struci sam fizičar, ovdje ne mogu naći posao koji želim raditi, a vani ima toliko mogućnosti i napredovanja u tom poslu. On to ne razumije, ali odlučila sam ipak otići jer takvu priliku možda više neću dobiti.
Početkom devedesetih kada su kod nas bile popularne one originalne Nindža Kornjače, a tržište preplavile one bedne kineske kopije igračaka sa njihovim likom ja sam kumio i molio mamu i tatu da mi kupe Donatela. Niti mama niti tata nisu uopšte imali nameru da mi usliše želju pa sam se prebacio na babu i molio nju. Baba naravno nije imala pojma ko su Nindža Kornjače niti je ta problematika preterano interesovala, ali je jednog dana došla iz prodavnice sa maskom Betmena i rekla mi da je to maska tog Donatela kojeg toliko želim. Sva moja ubeđivanja da je to Betmen nisu urodila plodom jer je ona bila ubeđena da joj je prodavačica dala pravu masku. Babe odavno više nema, ali tu masku čuvam kao oči u glavi.
Teško mi je to reći, ali sestra mi se pretvorila u pravu seljanku i provincijsku snašu. I ona i muž su obrazovani i fino zarađuju, ali ona se zakovala u tu neku malograđanštinu. Život joj se svodi na to da se nadmeće sa grupom poznanica (tobože neka elita u mjestašcetu u kojem živimo), a pošto je jedna od njih mnogo boljeg statusa, jer su joj roditelji veoma imućni, to mojoj sestri stvara jak kompleks i stalno prebacuje roditeljima kako nisu ništa stvorili u životu, ništa joj nisu pružili bla bla... Da se razumijemo, naši roditelji su pošteno zarađivali, odškolovali nas, priuštili nam sve što je trebalo, vodiči nas na putovanja... Ako negdje otputuju ili sebi nešto priušte, ona je zajedljiva i pakosna, puna otrovnih komentara... A oni nisu to zaslužili! Dođe mi da joj spucam šamar!
Oduvek sam imao nestabilnu glukozu u krvi. Nikada mi nije dijagnostifikovana šećerna bolest, ali su mi rezultati bili šućmurasti. Prošle godine pojedem sto grama čokolade što bi se reklo u jednom dahu kada sam se pešaka vraćao s posla i padnem kao klada. Prolaznici na ulici nisu mogli da me osveste pa su pozvali hitnu, hitna nije mogla da me osvaesti pa su me kao hitan slučaj odveli u bolnicu gde sam pao u komu i u tom stanju ostao nedelju dana. Za tih nedelju dana nekoliko puta sam bio na ivici između života i smrti. Ne znam šta se dešavalo oko mene, ali znam šta se dešavalo u mojoj glavi. Ja sam se sit ispričao sa svim preminulim rođacima i jednim prijateljem koji je nedavno umro. Bio sam na nekim mestima koje rečima ne umem da opišem. Ceo život sam u jednom trenutku gledao kao film. Nisam se uplašio, bilo mi je čak i interesantno ali mi je jeziva činjenica da mi je neki glas pričao detalje koje nisam znao o osobama koje poznajem i da se sve to ispostavilo kao tačno.
Najtraumatičniji događaj iz detinjstva pa možda i za ceo život će mi biti onaj dan kada je baba umrla i kada je samo tri sata pre sahrane ustala iz kovčega i potražila od moje zabezeknute majke čašu vode. Baba je naime doživela kliničku smrt koja je čak zbunila i iskusnog doktora hitne pomoći koji je popunio umrlicu i potpisao da je mrtva. Baba je delovala mrtvo sa svom ukočenošću i modricama koje uz to idu. Pošto je mama od tuge bila slomljena i stalno plakala pored sanduka, tata je sredio sve oko grobnog mesta, popa i sve je bilo spremno samo da je mrtvačka kola oteraju do groblja. Baba nije samo ustala iz sanduka, ona je bukvalno skočila iz njega i rekla da je mnogo žedna i da joj se vrti u glavi, ja sam od straha čini mi se vrisnuo toliko jako da su stakla zatreperila, a mama je samo stala i dobrih minut i po nije trepnula dok baba nije sama došla do česme da pije. Baba je po drugi put umrla tek deset godina kasnije i ovoga puta za stvarno.
Sinoć sam se ponovno zaljubila u svog momka.
Lije kiša, pljusak, on gladan dolazi s dežurstva(vatrogasac je). Staje u pekaru po pecivo a ispred pekare pas lutalica, sav mokar od kiše, gladan.
Kupi momak sebi pecivo i podjeli ga sa psom. Zatom ponovno ulazi u pekaru i kupuje psu hrenovku u tijestu. Sve to promatra nekolicina mladih momaka, srednjoškolca i ostaju zadivljeni i sretni prizirom. Nekako u sebi pomislim koliko je već života spasio, pomogao ljudima kroz svoj posao, ali tako jedna mala obična situacija me toliko dirnula, toliko usrećila. Lijepo je kad vam osoba koju volite pokaže na jednom sasvim malom djelu koji se ne tiče vas koliko je zapravo čovjek i
koliko ljubavi nosi u sebi, malo je takvih danas.
Krešo, sretna sam što te imam. ❤️
Nakon što su nam roditelji umrli, nažalost nastala je zavada između mene i 3 brata i niko ni sa kim nije komunicirao godinama. Ja sam saznala da imam zloćudni tumor, a budući da je jako brzo napredovao, jedna kolegica mi je našla privatnu kliniku u Zagrebu da bi to što prije riješila. Rastavljena sam, majka 2 školarca, radim za 4000 kn i eto nekako imam za nas, ali za bolničke troškove koji su enormno veliki nisam imala novca i nisam znala šta i kako. Kad eto baš taj dan kad sam trebala za Zagreb, dolaze moja braća meni (ne znam kako su uopće saznali), Jedan je pokupio djecu i odveo ih kod sebe na čuvanje, a ova dvojica iz auta mi viču upadaj idemo, čak su mi svi dali novaca za bolničke troškove...Plakala sam kao malo dijete jer u najtežem trenutku mog života oni su došli da mi pomognu i bili uz mene u kakvim god odnosima da smo bili prije toga. Nema te ljubavi kao što je bratska.
Odkad znam za sebe smo imali kućnu pomoćnicu. Tako da sam i ja sad kao udata žena, koja radi i ima dete, uzela jednu kućnu pomoćicu da nam pomogne (što ne znači da ne znamo muž i ja sami da počistimo, operemo veš itd). Mojoj kućnoj pomoćnici se desio udes tako da 6 nedelje ne može da dođe kod nas da radi. A ispalo da sam i ja baš u isto vreme dobila bolovanje zbog nekih zdravstvenih razloga. Hoću da vam kažem da ja ne razumem domaćice, koje su po ceo dan kući i nemaju drugi posao, kukaju da su im kućni poslovi toliko teški i ne može sve da postignu. Naša kuća nije mala. Imamo 100m2 a dovoljno mi pola sata dnevno da održavam čistoću.
Prolazio sam jednom kroz gradski park i ispred mene je išao maleni dečak i njegova majka koja je vodila velikog psa na povocu. Dečak je tražio kokice ili nešto i majka nije htela da mu kupi jer je već dobio nešto pre toga kako sam čuo. Dečak počinje da plače i viče i seda na sred staze. Majka seda pored njega na beton, pas takođe. Majka tihim glasom pokušava da uteši dečaka ponavljajući: "Dogovorili smo se mili, nema rasprave. Čekamo da se smiriš i idemo". Bez vike, bez batina, bez guranja deteta, pretnji. Nije ni pogledala da li ih neko gleda od ljudi koji su prolazili i zaobilazili ih, nije je bilo briga. Toliko je bila divna i taj pas iako opasnog izgleda miran i pitom, da sam morao da sednem i posmatram ih neko vreme. Dečak se smirio, ustao, zagrlio majku i pomazio psa i nastavili su, a ja ostao misleći koliko je njen muž srećan čovek sa takvom porodicom.