Prošle godine bratanac upiše fakultet u mom gradu i pošto imamo višak sobu prihvatimo da stanuje kod nas. Ja nisam mogla da verujem da dečko od 20 godina ne zna sebi jelo da podgreje bukvalno. Ali baš ništa nije znao da uradi. Jede i onda samo ustane i ostavi sve onako na stolu, krevet ostavi neraspremljen, wc šolju prljavu... Meni je neshvatljivo da ga brat i snaja nisu naučili te neke osnovne stvari i da je ona za njim sve raspremala i čistila. A što je najgore, dečko je baš dobar i čim je video kako mi radimo, vrlo brzo je sve usvojio, a možda se i osećao malo glupo kad je video da moj sin od 12god zna kako da isprži jaja i ostalo a on ni kafu sebi da skuva. Ne znam zašto neki roditelji to rade svojoj deci, prave od zdrave i prave dece nesposobne.
Upoznali smo se u srednjoj školi, prvi dan je sjela klupu iza mene. Ona teralica pravde, tvrdoglava i najglasnija, iskrena i bez dlake na jeziku šta se kaže, uvek zrelija od svih, osoba koju ili voliš ili mrziš. A ja mali bogatunko budala nezrela, razredni klaun, sa svakom curom nešto. Imali smo raznih veza i odnosa al uvek smo se vraćali našem drugarstvu. Završimo mi na nekoj razrednoj žurci pred kraj školovanja ona pijana ja pijan. Svašta sam joj priznao tu večer, da je volim od prvog dana, a ona se sutradan ničeg nije sećala. Bez hrabrosti da joj ponovim sve pustio sam je. Mesecima nismo pričali, otišla u drugi grad da studira. Nekako smo opet propričali priznali sve osećaje koji su otpočetka bili obostrani (al valjda je najteže priznati sebi pa drugima) pa započeli vezu. Sad imamo 29 godina, 3 godine braka. Jučer mi je rekla da je trudna. Najsrećniji dan.
U Americi sam već 4 godine. Za to vrijeme nijesam poslao ni 1 cent roditeljima, jer sam imao težak period stvarajući svoju firmu. Moji su se uvijek bunili i govorili kako to da nemam ni 500 eura nekad da pošaljem. I juče eto, nakon 4 godine pošaljem 8,000 dolara, jer hvala Bogu sad zarađujem jako dobro, i planiram od sad mjesečno da im šaljem 800 dolara. Prvo što su me pitali je bilo: "Jesi li počeo da se baviš drogom i kriminalom? "
Jako me zaboljelo što nisu pitali šta sam jeo, gdje sam spavao, šta sam radio te 4 godine, a vjerujte mi da sam prošao kroz pakao...
Ja sam iz siromašnije porodice, završen fakultet, radim, plaćam kiriju za svoj stan. Pomažem nekad svoje.
Devojka je dete inžinjera, kupili joj stan, plaćaju joj sve račune, ima platu 50€ manju nego ja.
Svaki put kad izađemo, ona bira mesto, a podrazumeva da ja sve platim.
Skoro mi je prebacila što ne želim da večeramo u restoranu za 5000 dinara. Ja sam joj prebacio da ja za to nemam, na šta je ona rekla da sam stipsa i da je moja plata veća od njene. Mene to boli, jer smatram da muško treba da bude kavaljer, ali ne i da bude rob ženama.
Oko ostalih stvari se lepo slažemo.
Smatram da su ljudi koji su uspeli drastično skinuti kilažu sposobni za sve u životu. Moja drugarica je za 10 meseci oslabila 40kg, od prasice koja je imala 95kg na 163cm visine postala bomba. To sam shvatila kad sam i sama probala da skinem 10 kg i videla koliko je zapravo teško, i da nije dovoljno samo gladovati i vežbati, nego i ostati dosledan i jake volje kad vidiš da nema rezultata ili da ide sporo. Da zadržiš onu snagu sa početka i da se ne predas. To je najteže ! Zaista se divim tim ljudima i svaka im čast na karakteru !
Žena mi je rekla da je izgubila bebu. Nakon što sam satima plakao, tešio je, osećao se baš loše, ona kreće da se smeje i govori kako se šalila da bi videla moju reakciju. Tada sam prvi put ošamario žensku osobu. Sve razumem, ali da se šali sa ovakvim stvarima i još da se smeje jer ja plačem za svojim izgubljenim detetom, to ne.
Dok smo dobro zarađivali, moj muž i ja smo pomagali svima. Zadesi se situacija sa koronom, on ostane u Srbiji bez mogućnosti povratka u inostranstvo gde je godinama radio dok se ne otvore granice. Ja zatrudnim, usrećimo se blizancima, ostanem bez posla. Uskoro ću se poroditi. Ni jedan dan, zbog dodatnih troškova održavanja trudnoće, nisam provela u bolnici, da ne bi morali da trošimo za lekove i dodatnu dohranu zbog moje loše krvne slike. Istrenirala sam sebe da jedem jednom dnevno, ponekad i prećutim i izdržim dva dana bez hrane. Prvi put zatražimo pomoć, bukvalno za hranu. Koliko sam se samo razočarala u ljude, mnogi su nas osudili zbog dece, jer imamo i školarce. Kao da sam ja kriva za sve. Nema veze, proći će ovo, vratićemo se na posao do sledeće godine, a svi ti ljudi neće odavno biti u našem životu...
Želim ženu koja je voljna da napravimo desetoro djece. Novca imam, zdrav sam, mlad, visokog koeficijenta inteligencije, sa dobrom genetikom (190cm visok, plav, svijetle kože), lojalan i porodično orjentisan. Smatram da je naša rasa u izumiranju i da bi bilo šteta da svoje gene ne ostavim iza sebe.
Radim u parking servisu i kad naletim na neki "slabiji auto" tipa punto, golf 2 ili jugo čiji vlasnik nije platio parkiranje ili mu je parking istekao uglavnom prođem i ne napišem mu kaznu, kazne kačim ljudima koji voze nova kola i ova malo "jača" tipa audi, mercedes, bmw.. ako imaju novac za kola od preko 20 hiljada evra onda sigurno imaju i za dnevnu parking kartu, ovim siromasima se sažalim i neću da im izbijam pare iz džepa.
Imam 23 godine. Sa 18 godina sam završio srednju školu i počeo da radim. Hteo sam da skupim određenu količinu novca i da ih uložim u “nešto”. Da vodim nešto svoje. Od svake plate, nakon što platim sve stvari za život, odvajao sam određnu sumu novca, koliko mi ostane. Nikada se nisam razbacivao i mnogo trošio, radije bih te pare davao u svoj “štek” za budući posao. Nakon 5 godina, skupio sam 10.000 eura i uložio sam ih u biznis koji sam poznavao i koji me je interesovao. Dugo sam proučavao sve i na kraju napravio prvi korak. Baš u tom periodu nastala je korona koja mi je pojela sve i jedan uložen dinar. Osećam se da sam promašio život, jer sam svestan da sam bukvalno samo plaćao račune i hranu, da bih skupio pare za biznis. Nisam se provodio, nisam se zadovoljavao. Bacio sam 5 godina i nisam ništa uradio. Jako sam depresivan i ne mogu da izađem na kraj za sobom trenutno. Osećam se kao gubitnik u životu.