Smatram da deca mogu da ispunjavaju samo žene koje su domaćice i koje nemaju šta da rade po ceo dan, pa su im smasao života deca. Poslovne žene ne osećaju potrebu da budu majke, bar ne u tolikoj meri kao domaćice.
Radim u firmi u kojoj postoji ocenjivanje radnika dva put godišnje - ako imaš dobru ocenu, onda primaš veću platu. Prošlu godinu sam se trudio, dao svoj maksimum, kao da je firma moja. Radio od kuće i besplatno, nije mi bio problem - jer ne mrzim posao. I na kraju se ispostavilo, da nisam dobio dobru "ocenu", to znači da plata ostaje ista.
S vremenom sam odlučio, da odsad idem na posao - odradim 8 sati i bežim kući, odradim svoj posao bez truda - znaći stvarno mi je bilo svejedno!!! Kad vidim, da neko drugi dobije veću platu - i manje radi nego ja .. bezveze se trudit. Bukvalno mi je bilo svejedno.
Prije mesec dana me zove šef, kaže da mora da me pohvali, da sam super, rezultati su ekstra itd.. Dobijem dobru ocenu, i s tim veću platu. I sad se pitam, sad kad mi je bilo svejedno dobijem dobru ocenu a tad kad sam ZAISTA zaslužio NIŠTA?
U januarskom roku moj sin je položio svih šest ispita iz zimskog semestra. Da napomenem da studira na državnom fakultetu. Ja sam preponosan roditelj.
Čovek sam u godinama, ali nikada nisam izgubio kontakt sa mladima i za razliku od mojih vršnjaka ja mlade volim, shvatam i poštujem. Svojoj deci sam dobar ćale, ali sam još bolji prema ovoj omladini u mom komšiluku. Dobro se dobrim vraća pa tako ja njih počastim pivom ili organizujem neko roštiljanje, a oni meni pomognu da nacepam drva ili mi ponekad ponesu cegere sa pijace i mogu da dam obe ruke da su sve to lepo vaspitana i poštena deca za razliku od televizijskih vesti gde se samo čuje o omladini koja se drogira, puši i pravi probleme. Nije do omladine nego do stava prema njima.
Bio sam mrtav na rođenju i jedva su me povratili u život, dva puta su me udarala kola, jednom me električna struja bacila tri metra od zida, jednom zamalo da se udavim, pijan sam pao sa veznog trakta (koji je na popriličnoj visini)... Sve to me je nateralo da iskreno verujem u Boga jer drugačije ne mogu da objasnim to kako sam i dan danas živ.
Još od predškolskog sam bila dete koje nije imalo novca. Nosila sam već iznošenu tuđu odeću, moja porodica i ja nismo imali šta da jedemo po dve ili tri nedelje. Čuvali smo jedan hleb da nam traje bar nedelju dana. Najgori period. Vremenom se ništa nije promenilo. Roditelji su počeli da se svađaju sve više i više. Majka alkoholičar, a otac stalno po terenima. Uvek sam bila uzoran đak. Spas sam pronalazila u knjigama. Na rođendane mi nikad niko zapravo nije ni dolazio. Preko letnjeg raspusta nalazim poslove da bih zaradila nešto novca jer učim školu u drugom gradu. Iako sada sa svojih skoro 17 godina, nemam ono što su drugi imali, ne pričam Vam o materijalnim stvarima, već o srećnom detinjstvu, srećnoj porodici. To su stvari koje su od mene napravile devojčicu koja je čak i previše brzo sazrela, otišla 300km od svoje kuće da se osamostali. Ni sada situacija nije bolja. Maštam o tome da postanem uspešna i ostvarena žena, da napravim sebi budućnost bolju od prošlosti.
Dok sam još bila student, jednom sam zaboravila dvije knjige iz knjižnice u autobusu. Sjedila sam pokraj prozora, stavila vrećicu s knjigama na pod, nešto sam se zamislila i izašla bez vrećice. Skužila ja to i raspitam se gdje se mogu javiti za nađene stvari u autobusima. Sljedeći tjedan sam dolazila svaki dan na šalter za izgubljene stvari, ali nema mojih knjiga. Pa onda šparam novce mjesec dana da se napokon javim u knjižnicu da sam izgubila knjige, za svaku trebam platiti 150kn, cca 50€. Puno novaca za studenta. Dođem u knjižnicu, kažem da sam izgubila knjige, a oni meni, knjige su vraćene tog i tog datuma, sve je u redu. Netko je našao knjige i vratio ih u knjižnicu. Tko god to bio, od srca mu hvala. Baš sam se lijepo iznenadila. :)
Supruga je trudna šest mjeseci i mora se paziti jer ima rizičnu trudnoću. Iako bi nekim muškarcima bilo poniženje, ja svojoj supruzi pomažem svaki dan u kućanskim poslovima i samo imam želju da moje dvije princeze budu dobro.
Dio mog života se zaledio, stao još prije 7godina, kada mi je vjerenik poginuo u saobraćajnoj nesreći. Te noći je sve stalo, sve je izgubilo smisao. Govorili su mi da nisam jedina, da sam mlada, da život mora ići dalje, da ako nađem nekoga lakše ću to zaboraviti i da bi on bio sretan da me vidi nasmijanu. Svega sam toga svjesna, i odlučila sam krenuti dalje ali onako kako ja želim. Završila sam fax, zaposlila se, skupila hrabrosti i preselila u stan koji je trebao biti naš. Sredila sam ga onako kako smo samo mi zamišljali, ispunjen od najsitnijeg našeg detalja do najvećih uspomena. I baš to je ono što mene čini srećnom, tu je moja oaza mira, moji snovi, tu dišem punim plućima, smijem se i plačem, gledajući u njegovu sliku prepričavam svaki svoj dan. Ne znam zašto to mnogi osuđuju i ne mogu da shvate? Moj vjerenički prsten neću skinuti nikada, slike neću maketi, ne uskraćujem sebi ništa, ja sam potpuno ispunjena i voljena i dalje, baš ovako. Baš ovo je moj život, i ovako želim da ga živim.