Mojoj ženi svake 2 godine proradi kamen u bubregu. Ko da neko Bože me oprosti navije sat. Svaki put se to desilo početkom novembra. Meni je to neverovatno. Znači 5 puta otkako smo u braku, svake dve godine, u novembru. Sad je oktobar i bukvalno čekam spreman novembar da je vodim u bolnicu i zazirem od toga. Ona toliko plače i kuka naglas od bola, izvije se sva, ne može da hoda, neretko se desilo i da se onesvesti od bola. Sve živo smo probali, od lekova do prirodnih nekih stvari, ali ništa ne pomaže. Živim u strahu kad će to da je snađe, jer jednom nisam bio tu i ona se u tom ludilu sama odvezla do bolnice, zaista ne znam kako. Ponekad pomislim lakše bi mi bilo mene to da strefi umesto nje, samo da je ne gledam i ne slušam kako plače.
Lažem dečka da su mi neophodni otvoren prostor i zelenilo pred očima za svakodnevnu meditaciju pa često izađem sama na klupicu ispred zgrade na 15-20 minuta samo da ugrabim priliku da se pošteno isprdim. On me povremeno pogleda s prozora, ništa mu nije jasno, a ja se već sekiram šta ću kad zagudi zima.
Božić je doba godine kada sam nekako najsretnija. Posebno sam sretna i ispunjena. Jedva čekam imati i svoju obitelj i dječicu pa da nas bude još više ♥️
Zbog propalog braka svojih roditelja (bilo je svega, mnogo toga teškog i ružnog) ja nemam povjerenja u svog momka s kojim sam već preko 2 godine. On se stalno trudi i dokazuje, nije zaslužio moje nepovjerenje ali džabe, ja se bojim da će ispasti kao moj otac i da ću proći kroz sve ono što je i moja majka. Kao da sam ostala ta napaćena i istraumirana desetogodišnja djevojčica, a prošlo je 15 godina od tada. Pitam se da li ću se ikada ovoga osloboditi ili je najbolje da ostanem sama.
Ne znam kako vi sa svojim partnerima, ali meni je moja djevojka najljepša. Sve njeno mi je najljepše. Plave oči, plava kosa, osmijeh, hod, način na koji komunicira kad se baš uživi u nešto, njen bijes kad je ljuta zbog nekih sitnica, apsolutno sve njeno mi je nekako drugačije od drugih. Mnogi će reći da izmišljam, uvijek može bolje i to, ali za mene bolje nema i ne mogu si objasniti kako se ljudi koji se navodno vole mogu varati i gledati druge osobe pored nekog svog. Normalno da i ja vidim neku djevojku na ulici koja je lijepa i zgodna, ali pored ovog mog slunte svaka druga ne može ni posolit.
Nervira me ovo dizanje domaćica u nebesa. Kao one zaslužuju mirovinu za sav svoj rad u kući, stalno se žale kako je njima teško. Nikad nisam čula neku ženu koja radi i koja ima obitelj da se toliko žali na obične kućanske poslove. I te žene skuhaju svojoj djeci, operu, odgajaju svoju djecu i iz to rade i pomažu svojoj obitelji financijski. Smatram da su žene koje odluče biti domaćice samo lijene i ništa više.
Jedan me frajer dugo naganjao da izađem s njim na piće. Kad sam pristala, dogovorili smo se da dođe po mene. Upozorila sam ga da je ulica u lošem stanju i da polako vozi. Kad me pokupio krenuli smo prema gradu, ali je gumom naletio na jednu gadnu rupu na cesti i pošteno je lupnulo. On je bio tako bijesan da je psovao i cestu i mene jer tu živim i dan kad me upoznao i dan kad mi se javio. U šoku sam izašla iz auta i krenula kući. Okrenula sam se jednom jer sam čula da je izašao iz auta i pomislila da se krenuo ispričati, a on je sagnut držao ruku na 'ozlijeđenom' mjestu na autu i plakao.
Nervira me što je moja najbolja drugarica postala očajnica zato što nema dečka. Imamo po 25 i nikad se nismo ni u koga zaljubile, niti se ukazale ikakve prilike za potencijalnu vezu sa nekim. Mene to i ne dotiče jer nisam zainteresovana, ali ova je postala nemoguća. Još se našla uvređena kad sam joj rekla da batali virtuelni svet (ima sve naloge otvorene na svim mrežama) i da izađe malo vani i u realnost, jer je faktički mutava u interakciji sa ljudima, da malo vežba komunikaciju uživo pa će možda i da se nađe neko. Stalno mi šalje neke glupe objave tipa 'svi imaju dečka, samo ja forever alone', 'drugarice iz srednje već imaju drugo dete, a ja još ni dečka' i tako te gluposti. Ne mogu da verujem da su nekome sa 25 god te gluposti zanimljive. Zaista više ne znam kako da joj objasnim da neke stvari ne mogu da se isforsiraju u životu, ljubav naročito, kad ona očigledno čuje samo što njoj odgovara, a istini neće da pogleda u oči, kao i većina ljudi. A stalo mi je do nje.
Još kao mala bila sam "gadljiva", stalno prala ruke, mrzela da se hvatam za kvake. Vremenom je to sve više napredovalo da ja redovno dezinfikujem telefon nakon izlaska, dasku wc šolje obavezno obložim papirom, koristim poseban prekrivač za trosed kada dolaze gosti jer ni ja u garderobi u kojoj izlazim ne smem da sednem na krevet. Sve očistim nakon što odu i alkoholom prebrišem wc i kvake. Ne volim da me dodirne ništa od spolja što je prethodno bilo u kontaktu sa ostalima. Čistim i pakovanja namirnica, perem flaše i čaše jogurta jer ako sam sela da jedem ne mogu da na taj način uprljam ruke. Ovo me sve užasno frustrira i iscrpljuje jer oduzima dosta vremena i znam da sam bolesna ali stvarno ne znam kako da se opustim jer i na pomisao da bude drugačije meni nije dobro.
Volim ljude koji pored svojih životnih bitki i dalje imaju osmijeh na licu i pozitivan stav. Za mene su ti ljudi pobjednici!