Ponekad zatvorim oči. Mogu zamisliti svoj život. Bolji, ljepši nego što je sada. I znam da ću to jednog dana ostvariti. Do tada je potrebno proći sve ovo. Koliko samo boli stane u jedan život... Valjda je najteže ostati jak. Ili je možda najteže ostati čovjek unatoč svemu. I kad je dobro i kad je zlo.
Muž je imao intervenciju intimne prirode. Nije bilo ništa strašno i urgentno, ali je morao da ostane u bolnici nekoliko dana da bi se ispratilo stanje. Moja svekrva je došla u posetu i baš u tom trenutku je naišao doktor. Ona je, pred svima nama izjavila sledeće: Doktore, želim da znam njegovo stanje, ali sačekajte da ona (pokazujući na mene) izađe, ne mora da sluša o ličnim pitanjima mog sina.
Bili smo 5 godina zajedno. Voleo sam je više od života, bila je to lepa veza, išli smo na letovanje, na zimovanje. Moji su je voleli kao da je njihova. Ponekad koja svađa je bila ali ništa toliko strašno. Jednog dana je prekinula odjednom svaki kontakt sa mnom, na taj način je prekinula odnos. Probala je sa drugim, znam to. Čujem sada da želi da mi se vrati od drugih osoba. Volim te ali to ne može, za srce si me ujela! Nikada preko toga ne bih prešao.
Prva Nova Godina u kojoj mi jedna od želja nije da u narednoj godini ostavim cigare! Ispunio sam to u 2021.
Sestre mog muža su napravile frku kad su saznale da mi dete od 10 god nije učlanjeno u biblioteku. Ja ne znam koje to dete od 10 godina čita knjige?! Ja nisam čitala u to vreme i ne znam nikoga ko jeste. Baš decu to zanima.. Svašta s ljudima i jadna njihova deca..
Kada znam da je ona sretna pored mene i nasmijana zbog mene to je moja sreća. Svaki muškarac svoju damu treba tretirati kao kraljicu.
Radim i studiram i tako već skoro dvije godine. Ustajem u 6, odem na posao, dođem doma i učim za faks do navečer. I tako stalno. Umori čovjeka nekad. Nekad mi i nedostaje te ludosti, mladosti, bezbrižnosti ili samo da mogu preko tjedna ustati u 8, a ne u 6… Sve sama financiram (stan, režije, hranu…) bez pomoći roditelja. Koliko sam ponosna toliko je to težak životni put… Al nema druge...
Kad će u našem narodu bolesti prestati biti tabu? Moje dijete zaostaje u razvoju i mnogima nije jasno zašto i kako ja otvoreno pričam o tome. Očigledno je, sakriti se ne može i ne treba, on je takav kakav jeste i nije to birao sam, niti smo mi birali da je drugačiji, i ne vidim zašto se o tome ne smije pričati. Baš naprotiv pričajući sa ljudima, neki koji imaju takvih problema, neki koji uopšte nemaju djece su imali super ideje i prijedloge koji su mi pomogli. 2022 je, a našem narodu su još uvijek bolesti tabu, zato nam jeste tako kako nam je.
Moja mama je imala mnogo teških stresova u životu i godinama se bori sa napadima panike i pod jakom je terapijom, međutim teško joj je da bude sama van kuće jer nekad ne može ni da hoda od slabosti. Pre neki dan slučajno se desilo da je ostala sama na ulici, osoba pored nje nije znala šta joj se dešava. Jedva je izbezumljena došla do kuće, jedva se kretala, to su strašne stvari, razumeli bi samo oni koji su doživeli. Nije htela nikog da zove da dođe po nju, nego je uspela sama. Moj tata joj je na to rekao "bravo, budi ponosna na sebe. Desilo ti se i uspela si sama", sledećeg dana joj je kupio cvet. Meni kad se desio napad panike na sred ulice, odsekle su mi se noge i samo sam se srušila na ulicu, nisam mogla da dišem normalno a ni hodam. Dečko mi je rekao da se ne ponašam kao razmaženo derište. A otac je došao po mene odmah. Hvala mom ocu što mi je godinama pokazivao šta je pravi muškarac i kako se pravi muškarac ophodi prema svojoj ženi koju voli i deci. Dečko je bivši.