U osnovnoj školi sam bio sam nepoželjan u društvu. U prvoj godini srednje me niko nije ni primećivao. Ali u drugoj godini sam platio najlepšoj i najpopularnijoj devojci 300 eura da se pretvara da je sa mnom mesec dana. Efekat je bio onakav kakvim sam se nadao. Postao sam najpopularniji lik u srednjoj školi. Sada sam instagram influenser i bukvalno živim od toga. Niko ne zna za našu malu tajnu koja mi je odredila život da bi bude bolji u svakom smislu.
Pre par meseci sam izašao iz duže veze ... svi su mi (pa i njena majka) rekli da se "gvožđe kuje dok je vruće", u smislu da sam trebao da je oženim u početku veze. Hvala Bogu pa je nisam oženio jer se pokazalo da je ona jedno razmaženo, aljkavo i sebično derište.
Zato što većina "kuje gvožđe dok je vruće" imamo i ovoliko razvoda brakova. Bolje je dobro se upoznati sa nekim pa tek onda "kovati gvožđe".
Prošle godine, najbolji drug me je pitao da li može da zaprosi svoju devojku na mojoj svadbi. Rekao sam ne jer je ipak to moj i suprugin dan. Prihvatio je to bez ikakvog pogovora. Na svadbi, tokom prvog plesa, izašao je na podijum, kleknuo i pitao svoju devojku da se uda za njega. Ona je odmah dotrčala, ljudi su tapšali, svi se raznežili, čestitaju im, a mi, za vreme našeg prvog plesa, ne u drugom već u stotom planu. On se pravio lud, ubrzo su otišli kući, do kraja svadbe svi su pričali samo o njima, a moja žena završila plačući. Nikada se više nisam čuo s njim i pitam se otkud tolika zloba u njemu.
Nedavno sam proslavila rođendan i nakon slavlja, kada sam ostala sama sa poklonima, ozbiljno sam preispitala svoj život. Dobila sam od prijatelja veliku količinu nakita i cveća, a pretpostavljala sam da svi oni znaju kako nikada ne nosim nakit, čak mi ni uši nisu probušene. Pretpostavila sam da svi oni znaju da sam alergična na polen, i da generalno ne volim sečeno cveće. A najviše me iznenadio moj dečko, koji se pojavio sa ogromnim plišanim medvedom i velikim buketom cveća, a zna da sam pre nekog vremena donirala sve svoje plišane igračke iz detinjstva da mi ne bi zauzimale mesto u ostavi. Zaista me je to rastužilo, osećala sam kao da me niko zaista ne poznaje, i da niko ni ne mari za to da me upozna. A onda mi je nakon nekoliko dana prisao momak koga površno poznajem, i pruzio mi je umotan poklon, rekavši da se setio da mi je ovih dana bio rođendan. Bila je to knjiga moga omiljenog pisca, sa posvetom. Od tada znam da je on prava osoba za mene.
Koliko je jak osjet mirisa shvatio sam kad sam nakon punih 5 godina od prekida slučajno sreo i zagrlio svoju ljubav iz srednjoškolskih dana. Osjetio sam isti onaj poznat miris šampona od kokosa u njenoj kosi. I na par sekundi dogodio mi se fleš povratka u 4. srednje, sjedenja na keju i prvog poljupca s njom. Čovječe jel moguće da mozak neke stvari nikad ne zaboravi...
Kada sam imala otprilike 10 godina, otkrila sam da bolujem od leukemije... Otišla sam sa majkom u Bg gdje mi je bilo obezbijeđeno besplatno liječenje. Posle 2 godine hemoterapije i mnogo prolivenih suza moje majke, izliječila sam se! Vratila sam se u svoj rodni grad, i od tada ništa nije bilo isto.. Kada sam se vratila u školu, djeca su me izbjegavala, niko nije htio da se druži sa mnom, a da ne pričam o psihičkom nasilju koje je vršeno na mene godinama.. Zamislite kakav je osjećaj kada ste odbačeni sa svih strana jer vam je oko vrata okačena etiketa bolesnog djeteta.. Odrasla sam prije vremena, zbog čega su me smatrali previše ozbiljnom i djevojkom od kamena ..ali ispod te ledene maske, krije se jedno dijete koje bi voljelo da ponovo proživi svoje detinjstvo na ljepši način i u isto vrijeme odrasla osoba koja bi posle svega samo željela da bude srećna...
Devojka mi je u početku veze, dok sam radio u inostranstvu, poslala poruku sa profila svog brata gde je napisala kako je ona u komi. Ja u šoku, plačem, tražim prvi let za Srbiju, da bi mi ona nakon par sati rekla kako se samo šalila da bi videla moju reakciju. Prešao sam nekako preko toga, da bi mi ona skoro rekla kako moram da se ponašam kako mi ona kaže i da mi ne padne na pamet da je ostavim, inače će sama sebi napraviti masnice po telu i otići u policiju da prijavi kako sam je pretukao i uništiti mi život. I stvarno je sebe izudarala i napravila modrice kako bi dokazala da može to da uradi. Ne bih da dajem dijagnoze tek tako, ali mislim da sam u vezi sa psihopatom i počinjem da je se plašim.
Treniram ceo život borilačke veštine ali nikad pomislio da ću podići ruku na žensku osobu. Danas sam prvi put lupio dva vaspitna šamara starijoj sestri i vidim da se smirila.. Ne, nije mi žao!
Bus 26, Beograd, devojka ulazi na vrata, cigiš se pribio uz nju i bunari joj po torbi. Ja ustanem, krenem da ga lupim po potiljku onako vaspitno i dreknem. Ispade tu mala frka, povuče se on brzo i izađe iz autobusa. Gore pomenuta mi nije ni "hvala" rekla, ljudi iz busa osuli paljbu po meni što diram ciganina, šta mi je on kriv a ja sedim i pušim se, izgoreo ko licna, izađem na sledećoj stranici.
Dopisivanje je zajebana stvar. Koliko god neko to olako shvatio. Osjećaji se mogu itekako razviti, povrijeđen možeš biti a da osobu nikad ni ne vidiš.