Moja mačka me organski ne podnosi, beži od mene kad god me vidi a kad je uhvatim sikće kao zmija. Nikad je nisam udario, nikad vikao na nju ili je jurio i nemam pojma zašto to radi.
Da stvar bude čudnija pre nekoliko meseci nastradam u saobraćajki, jedva sam živ ostao. Nakon izlaska iz bolnice, dok sam još bio prikovan za krevet ta ista mačka se nije odvajala od mene. Koristila je svaku priliku da mi legne na grudi i zaspi. Kako sam se oporavio i vratio na staro tako se i ona vratila tome da me izbegava i beži.
Nikada nisam volela buduću snaju. Nisam bolesno vezana za sina, niti išta slično, ali prosto mi deluje kao osoba koja nije za njega, jer je mućak. Na dan venčanja sam bila besna i na njeno pitanje kako mi se sviđa njena venčanica i kako joj stoji, odgovorila sam sa "Mogla si i bolje". Na to mi je rekla da ću ja biti prva koju će pitati za savet oko nove venčanice, kada se bude ponovo udavala. Moram priznati da mi je od tada postala simpatična.
Svakakve sam gluposti radio u ranim godinama, ali najveća je bila što sam sa svojim tamburaškim sastavom došao da joj sviram ispod prozora (tad sam imao nekih 15) i njen stari izađe van i mi već krenuli trčati i poberemo se. Sutradan ona kaže da smo bili super i sve to, na kraju smo bili u vezi, ali je napomenula da njen stari nije htio da nas rastjera nego da pjeva s nama pošto je veliki obožavatelj tamburaša i jer je tako upoznao svoju ženu kojoj je prije dosta godina išao svirati za onda njegovog najboljeg prijatelja.
U redu, sad sam sve videla, gasite internet. Čovek umro oko 19 časova, istog dana, sat vremena kasnije, dakle u 20h, njegova odrasla deca, brat i sestra, ulaze na društvenu mrežu fejsbuk i sa svojih profila u roku od pola sata, postavljaju njegovu sliku, stavljaju tužan opis i taguju jedno drugo! Zemljo Srbijo! Pri tome kod sestre u jednom trenutku ima 300 lajkova (aloo, lajk na sliku umrlog čoveka) i 60 komentara i stikera sa izjavom saučešća. Ja ovako nešto ne bi verovala da igde postoji da svojim očima nisam videla. Ni scenarista nekog filma ne bi ovo uspeo. Samo ne znam koji je ovo žanr...
Počela sam trenirati kako bih bolje izgledala od njegove nove djevojke koja je mlađa od mene 5-6 godina. Evo, treniram već dvije godine, odlično izgledam, vjerujem u sebe, a on moli da mu se vratim. Nikad.
Upao nam skoro miš u kuću. Uzmem ja neku staru pločicu, namažem je lepkom, stavim mamac i ostavim u hodnik, gde sam ga inače videla. Dolazi suprug sa posla, kako se okrenuo, stane na tu pločicu, ništa, namažem ja ponovo lepak i vratim. Kasnije, dolaze mi roditelji, ćale nagazi u lepak, popodne dođu svekar i svekrva, ona se zalepi, uveče stigli prijatelji, jedan od njih stane na pločicu. Upecali se svi osim miša, njega sam na kraju izbacila metlom iz hodnika.
Provalio sam da štreberima ljude nazivaju samo osobe koje su toliko glupe da ne mogu ni za dvojku da nauče pa se tako tješe. A ako neko nekoga nazove 'štreberom' na fakultetu to mi je već opšti debilizam. Odrastite ljudi. Na fakultetu i treba da se uči. Nisu mi jasni ljudi koji upišu faks pa stalno sjede u zadnjim klupama, prave buku i pričaju na predavannima i osudjuju druge koji uče. Uglavnom takvi ne doguraju daleko u životu, ne znam ni kako su upisali fakultet.
Imam običaj da kad idem na neku žurku sa kolima ne pijem ni kap alkohola. Prijatelji i okolina me nekad osuđuđuju zbog toga, ali ja ne želim da neko pogine ili ostane invalid zbog mene.
Kada ćete skontati da NIKOGA ne zanimaju vaših 30 storija iz izlaska?
Pogotovo što je zvuk toliko loš i NIŠTA se na snimku ne vidi.
Posle kao "što si ti mene otpratio sa instagrama"
Pa tata nek ti gleda storije!
Od kad smo dobili dete život nam je postao pakao. Pre toga smo putovali i uživali, a sada nema spavanja, nema izlazaka. Sve se vrti oko bebe. Da neko ne shvati pogrešno, mnogo ga volimo i sve ćemo uraditi za njega, ali mnogo nam je bilo lepše pre njegovog rođenja.