Na pitanje mog bivšeg kako izdržavam toliko dugo sa sadašnjim dečkom, jer po njemu ja nisam tip cure koji vezu shvata ozbiljno, odgovorila sam “dobro j#be” i završila svaku konverzaciju sa njim.
Mrzeo sam sebe prvenstveno zbog toga što sam sa 22 godine ličio na karikaturu. Mršav, nizak, glavat odbijao sam svaki kontakt sa ljudima čak i sa onima koji mi se nisu rugali. Presudnu ulogu da postanem čovek i prihvatim sebe takvog kakav jesam je odigrao sin tatinog prijatelja. On me je konstantno zvao da izlazimo u grad, organizuje kućnu žurku pa me maltene odvuče tamo, okupi neke drugarice pa me ostavi nasamo sa njima, sakupi veliko društvo i dovede me da se družim... Malo po malo me je vratio u život, pokazao mi da nisu svi ljudi loši, uverio me da čak i pored mog izgleda ipak mogu da budem simpatičan ljudima i da sam daleko od jadnika kakvog sam se smatrao. Danas taj momak ima ženu i dete, retko kada se čujemo a još ređe vidimo i mnogo mi je krivo zbog toga. Bez obzira što sam sada i fizički drugačiji, što sam se unormalio i imam dosta prijatelja on će za mene ostati jedan jedini i biću mu zahvalan za sve do groba.
Moja mama me nije htela jer sam bio plod tinejdžerske ''ljubavi''. Kada se porodila sama u nekom budžaku jednostavno me ostavila pored kontejnera u nadi da ću svojom drekom i plakanjem privući ljude. Virila je iz prikrajka sve dok me nije pokupila neka baba koja je pošla da izbaci đubre, a onda je bez ikakve griže savesti otišla. Usvojila me jedna porodica kojoj ne znam kako da se odužim za sve što su učinili za mene iako su imali dvoje svoje dece. Zapravo, ja nisam ni znao da sam usvojen sve do momenta kada se na vratima nije pojavila moja prava majka i ispričala celu priču. Nisam hteo da verujem u to, ali DNK testovi su potvrdili da sam njen sin. Plakala je i molila me da pođem sa njom jer ima košmare otkad me je ostavila pored kontejnera, a plakali su i moji usvojitelji koji nisu hteli da odem od njih. Izabrao sam usvojitelje jer su oni jedina prava porodica koju ću ikada imati i sada, godinama kasnije, kada sam svoj čovek uvek radije brinem o usvojiteljima nego o majci.
Prezivam se Zec i dao sam sinu ime Vuk. Osećaj je neopisiv!
Kad sam raskidala sa bivšim, rekao mi je da neću nikad naći nekog kao što je on. Samo sam se nasmešila i pomislila daj bože da nikad takvog opet ne nađem. Baš sam bila u šoku koliko ljudi nisu svesni sebe. A razlog raskida je što sam skontala da zbog njega više plačem zadnjih godinu dana nego što se smejem. I pomislim e vala nećeš više!
Ništa odvratnije nego žensko koje ismijava drugo žensko u muškom društvu, fuj.
Zajeb*avaju me u firmi jer dolazim na vrijeme. ČAK I ŠEFICA!!!! Svima je normalno kasniti 15-20 minuta. Ja ne kontam ko je ovdje lud?
Nas tri brata živimo u kući sa roditeljima. Stariji brat ima tri sina, ja dva, mlađi jednog i bebu na putu. Sutra bi trebalo da saznaju pol deteta. Svi navijamo za devojčicu :)
Odlučio sam da, posle mnogo godina, izađem iz svoje zone komfora. Kupio sam povratnu kartu do Beča, hotel je rezervisan, idem prvi put sam samcit u razgledanje grada za vikend, pa kako mi bude.