Drago mi je zbog drugarice i istovremeno joj zavidim. Roditelji su joj prava podrška. Njen bivši nije prihvatao raskid, pa je počeo da je uznemirava. Širio je laži o njoj, a na kraju i njene intimne slike. Njen otac je bio u stanju da robija zbog njega, ni on ni majka je nisu kritikovali. Bili su uz nju kroz sve, pošto je posle svega bila jako loše psihički. Mene bi se moji odrekli, rekli da sam nemoralna i da umišljam depresiju. Žao mi je što roditelje ne biraš...
Muškarci sa decom su užasni.
Zašto sebi ne traže žene sa decom, već hoće slobodnu devojku ? Šta možete toj slobodnoj devojci da pružite, da večito bude na 2.mestu i da gleda tuđu decu ?
Treba još da vam unese svoje pare u vezu/ brak, pa da je posle tuđa deca isteruju iz njene kuće ? Fuj!
Izašla sam sa jednim povučenim dečkom koji me nije toliko privlačio na prvi pogled. Konačno je uspeo da me pita da izađemo i pristala sam jer je bio kulturan i videlo se da je zainteresovan. Dok smo izlazili osećala sam se kao princeza i veoma posebno, sluša me i želi da me upozna, a ja se osećam kao da mogu da budem svoja. On mi nekako postaje sve lepši i draži kako ga više upoznajem i ne žuri mi se nigde, jednostavno uživam. Osećam se kao da sam konačno sazrela po pitanju očekivanja u ljubavi, a do sada su me privlačili samo nedostupni i nesposobni za veze, tako da nisam imala ovako lepo iskustvo do sada. Hoću da kažem da ima nade, ako ste strpljivi, otvoreni i znate šta tražite. 😊
Bila sam jako stroga prema ćerki tokom odrastanja jer je bila genijalno dete i očekivala sam od nje mnogo. Sa 2 godine je znala sva slova azbuke, pričala je tečno kao odrasla dok njeni vršnjaci nisu znali ni da beknu. U nižim razredima osnovne skole je bila najbolji đak, svirala klavir, čitala je ozbiljnu literaturu. U višim razredima je počela jako da se inati i sve što joj kažem da uradi, neće jer sam joj ja rekla. Postala je tvrdoglava kao mula. U srednjoj školi malte ne nije ni išla u školu. Zaključam je u sobu da uči, ona ni ne otvori knjigu, da ne bude slučajno kako sam joj ja rekla. Pošaljem je u školu, ona pobegne s društvom. Sada ima 20 godina i tetovira. Očekivala sam da će upisati neku nauku. Ne znam da li sam ja negde pogrešila ali ne mogu da verujem u šta se pretvorila. Znam da mi zamera što sam bila stroga ali to je bilo za njeno dobro. Ne javi mi se na telefon mesecima, ko zna i s kim se druži, neće ništa da kaže i ljuti se kad je pitam.
Ne može da mi se digne, totalna impotencija u 30-tim. Imam zaručnicu, svadbu smo otkazali do donjeg. Pričali smo o tom mojem problemu. Doktorima nije jasno, po nalazima izgledam zdravo (krvna slika, hormoni, živci) top. Nemam problema pričati o tome s njom, doktorima. Ako ne bude bolje prekinut ću s njome. Ona kaže da joj je to bitno, ali ne najbitije. Ona je još u dvadesetim. Jednostavno nemam prava da je ženim. Volim tu ženu, znam je 6 godina. Bojim se depresije. Nije fer, uvijek sklonim pogled, da ne blejim u druge žene iz respekta prema njoj, jer nju volim. Drugi likovi varaju svoje žene i nemaju mojeg problema. Nikad nisam pomislio da će mene "spucat" ovaj problem? Želim da ona bude sretna! Šta ti je život...danas jesi, sutra nisi.
Raskinula sam sa dečkom jer nije hteo da me zaštiti od manijaka koji me je uhodio i proganjao. Policija je krajnje neozbiljno shvatila sve. Kad sam se poverila dečku, on je rekao da on ne zna šta bi mogao da uradi. Da naglasim da nije uopšte reč o nekoj moćnoj osobi koja ima veze i društvo koje bi ga dovele u opasnost. Njemu uopšte nije strašno što ja više ne smem sama da se vraćam kući ili što se plašim da uđem u lift.
Ovo je neverovatno! Ja sam onaj tip osobe s kojom muškarci bi mogli da imaju bukvalnoo sve. Prilagodljiva sam, uvek ulažem 200% truda oko osobe do koje mi je stalo, nisam drama queen ni neka koja će da kontroliše, osoba od akcije, obožavam se*s, treniram, lepo izgledam… ALI… problem je u tome što ja ne pristajem na kombinacije. Eee, da bi sve ovo dobili naravno da od starta očekujem samo i SAMO ozbiljnu vezu, nikakve druge varijante. I to je tolikiii problem, mislim stvarno ne razumem. Ako već dobijete priliku da imate pored sebe devojku koja želi sve da vam pruži a da stvarno ne traži ništa puno zauzvrat, u čemu je tačno taj vaš problem sa vezom, neko da mi objasni?!
Ljude koji se zadovoljavaju nekim prosečnim životom i prosečnim primanjima, ono tipa žive po principu 9-5, posao-kuća i smatraju da je uspeh jednom godišnje otići na neko letovanje od 10 dana, smatram propalim slučajevima i životnim neuspesima. Ne razumem kako neko može tolikooo da nema nikakve ambicije da živi bar malo iznad tog proseka, da bude u mogućnosti da priušti sebi ili porodici neke stvari… Da bar malo proživiii taj život umesto što samo preživljava i pušta da mu vreme i godine odlaze u vetar. Ja stvarno nisam kompleksaš i ne jurim pare i karijeru iz nekog kompleksa, nego iskreno želim da mogu sebi da priuštim te neke “luksuze” i uživanja. Da radim ali i da PROŽIVIM, što je, budimo realni, nemoguće ako se ostane na tom “prosečnom” načinu života.
Svi koji završavaju fakultete su razmažena deca koja će tek upoznati pravi život.
Sećam se kako su hteli da me ponize u osnovnoj školi tako što su smišljali parove ko će sa kim da ide na malu maturu i meni dodele dečaka koji je Rom. Ja im na to rekla: "Ja sam i mislila sa njim da idem jer znam da sa njim niko neće". Oni su zinuli na moju izjavu, a mi smo bili preslatki. Došao je po mene sa buketom, uhvatila sam ga pod ruku, imala sam preslatku haljinicu, a on je imao prelep osmeh. Danas kad se setim toga budem ponosna što sam se setila da tim ološima odgovorim tako nešto.