Roditelji supruga se stalno mešaju u sve, od izbora garderobe do školovanja dece, stvarno ne mogu više, pre neki dan je muž (ima ovlašćenje) podigao moju platu, nije me ni pitao, dao tati i mami da oni kupe deci garderobu. Poludela sam, otišla do njih uzela svoj novac, bukvalno otela, njemu ukinula sva ovlašćenja i kupila svojoj deci šta sam htela. Kad su došli kod nas svemu su našli manu, samo sam ih pogledala i rekla da ako im se ne sviđa kupe bolje od svog novca, na šta su oni odgovorili, pa ja njima... Pale su i teške reči, a muž je već 3 dana kod njih i teši ih, promenila sam bravu i ne može da uđe u kuću. Nek ide kod tatice i mamice, kad je posle svađe tešio njih umesto decu i ženu, a svi smo se potresli, jer više ne mogu da ih trpim posebno kad počnu sa tim da smo mi Srbi ovakvi ili onakvi, kakvi god da smo ne može mi se niko mešati u porodicu, a onaj slabić nek se seli kod mame ako mu ne valja, kad već 3 dana ne pita za dete koje je bolesno, važno mamu da uteši...
Ne mogu ispustit glas o ovome pa zato ispuštam riječi... Ja sam muslimanka on je bio kršćanin i kako to obično biva svi su bili protiv nas. No nas dvoje zaljubljeni do ušiju odlučimo se boriti protiv svega, boriti protiv predrasuda, stereotipa i raznih "što će ljudi reći". Moja obitelj tu je imala veliku ulogu, ne tako pozitivnu... Iskradanja, laganje bile su sastavni dio mene i mog odricanja. Plan je bio izdržati, izdržati do te mjere da budem toliko ponosna na nas dvoje da ću napisati knjigu o tome kako smo daleko dogurali... No 2 godine prave i istinske ljubavi prošlo je brzo... Nismo uspjeli. On je nakon svega odlučio da ne može u tim "mladim" godinama nositi se sa teretom koji mu predstavlja naša različitost, i problemi koje sam tada imala zbog naše veze. Niste svjesni koliko ste sretni kada možete i smijete biti sa nekim koga volite... Sa ljubavi sa lijeve i s obitelji sa desne strane. Volite se, volite se kao da će vam to biti posljednje na svijetu. I ne odustajte nikada :)
Sadašnja devojka živi samo nekoliko kuća od kuće moje bivše devojke. Kada je otpratim i krenem ka svojoj kući moram da prođem pored kuće bivše. Sinoć me neko iz njenog dvorišta pogodio jabukom u glavu. Dvorište mračno, ulica poluosvetljena, pretpostavljao sam da je ona i krenuo sam da psujem i da je zovem a onda je iz mraka dvorišta izašao njen rođeni brat, bilder, uhvatio me za vrat i rekao da ona plače već pet dana u sobi i da je jabuka u glavu nešto najbezbolnije što sam dobio večeras, a da će belaja tek biti ako se i dalje bude zatvarala i odbijala da jede. Nikako da mu objasnim da je ona u stvari mene ostavila i da je na rastanku rekla da sam đubre koje ne zaslužuje da hoda zemljom.
Nikada ne bih bio u vezi sa osobom koja ne želi da kaže broj bivših seksualnih partnera. Pričajte koliko god želite kako je to nebitno, kako je to nečija prošlost koja mene ne treba da zanima, ali meni je to i te kako bitno i može reći dosta o toj osobi. Ne pada mi na pamet da budem sa nekom koja je u prošlosti bila vrlo “slobodna” odnosno preko koje je prešlo pola grada. Pre svega nisam ni sam promiskuitetan i smatram da imam puna prava da tražim takvog partnera za sebe. I ne, nisam zatucan i apsolutno ne mislim da moram da joj budem drugi-treći, ali jednostavno smatram da osoba koja ima npr. 20 godina i cifru od 10+ pogotovo ako su to sve neke kombinacije/vezice u pitanju, baš i nije osoba za ozbiljnu vezu i nije za mene.
Jednu scenu nikada neću zaboraviti. Prvi put sam pošao kući kod drugara iz osnovne. Mi sjedimo u kuhinji sa njegovom majkom i ulazi njegov otac. Kreće da viče nešto na nas (ne sjećam se razloga). Drugova majka pokušava da nas skloni od njega, govori mu da nas ostavi na miru. Muž joj udara šamar, zatim je vuče za kosu. Kreće da je šutira i davi dok nas dvojica stojimo ukočeni od straha. Njegova majka onako uplakana nam govori da izađemo napolje. Mi poslušamo. Čak i ispred kuće se čuje njen plač. Pitam druga zašto se njegovi tuku. On kaže da je to normalno i da svi u braku tako to rade. Kažem mu da se moji nikada ne tuku i da čak moj otac nije nikada ni povisio ton na moju majku. Drug mi nije vjerovao mislio je da lažem jer on prosto to nije mogao da zamisli. Mislim ponekad o njemu, kako je njemu to bilo normalno i obuzme me velika tuga. Žao mi je što nisam bio pametniji da pozovem policiju ali bio sam samo klinac.
Dragi budući roditelji. Daću vam jedan iskreni savet. Dajte svojoj bebi ime koje ste naumili, i nemojte da slušate ničije mišljenje o tome. Ako izaberete kratko ime, kazaće vam kako je to ime za psa. Ako izaberete dugačko, kazaće da će se dete potpisivati pola sata. Ako izaberete strano, reći će da je previše čudno, a ako je tradicionalno srpsko, onda je jako staromodno. Uglavnom, kada se na kraju odlučite za ime od pet slova, koje je internacionalno, i odomaćeno kod nas,uvek će se naći neko ko će komentarisati: "Od svih imena koja postoje su baš našli najobičnije moguće. Pa svako drugo dete se tako zove!" Svetu ne možete ugoditi, tako da i ne pokušavate!
Rođena sam 31.12.1991 godine u 23 i 59. Svugde u dokumentima piše da sam 92 godište. Moj muž je rođen 01.01.1992. Obožavam kad mu kažem da sam minut starija od njega i da mora da me sluša.
31.12.2015 me u 23 i 59 zaprosio, najljepša Nova godina i najljepši rođendan. 31.12.2017 smo se venčali. Ove godine 31.12.2019 dobićemo sina i ćerku 😁 Volim ga svakim danom sve više i više i drago mi je što nam taj 31.12. obilježava bitne stvari u životu.
Moj pradeda ima 105 godina. Izgubio se skroz, toliko da često ne zna ni kako se zove, ali pamti jednu stvar kada je imao četiri godine. U jeku proboja Solunskog Fronta i napredovanja naše vojske prema Srbiji neki austrijski mladić je u cilju da sačuva živu glavu skinuo uniformu Austrougarske vojske, obukao srpsko seljačko odelo i uleteo u prvu kuću koja mu je bila najbliža, u kuću mog pradede. Moj čukundeda je pola sata ubeđivao naše vojnike da nikakav ratnik nije kod njih u kući i da je to obično seljače koje ne zna srpski jer je učio austrougarsku školu preko Drine. Taj vojnik se zvao Diter i sedeo je u toj kući skoro dve godine dok nije postalo bezbedno da se vrati u Austriju. Za te dve godine oni su se toliko sprijateljili, da je posle godinama Diter dolazio u obilazak, vodio čukundedu i pradedu u Austriju, slao im novac i ponašao se prema njima kao da su mu rod najrođeniji. Pradeda i dan danas pita je l pisao Diter i što ga nema da dolazi.
Živim već duže inozemstvu. U rodnom gradu sam bio zaljubljen u jednu curu, nikada nije htjela ništa imati sa mnom. Udala se za jednog dobrog dečka. Ovdje susretnem njezinu rodicu, zaljubimo se i nema sretnijeg čovjeka od mene. Dotična sazna da smo njena rodica i ja zajedno. Dva puta u istom danu me nazove preko Whats appa, nisam bio Online, ali sam kasnije vidio pozive i njezinu sliku. Ne znam otkud joj moj broj. Ispričam to jednom prijatelju i pročuje se da me zvala. Sazna za to i njezin muž. Njeno opravdanje njemu je bilo da nije zvala mene nego nekog Rusa u vezi nekog apartmana. Povjerovao joj je.... Meni opravdanje mojoj zaručnici nije trebalo. Na prvom spoju sam joj rekao kako sam s 18 godina bio zaljubljen u njenu rodicu i da ću razumjeti ako joj to smeta. Na sreću, nije joj smetalo. Kad sam vidio pozive, odmah sam joj rekao iako sam znao da će se rastužiti. Tako da sam od početka sve s njom počeo iskreno i sada sam miran i siguran da sam zaručio ljubav svog života.
Meni je pobjeda svako jutro koje dočekam... Imam 30 godina. Prije par mjeseci sam imala operaciju srca i reanimirana više puta. Jedva sam preživjela. Hvala Bogu što me spasio da svoju dječicu gledam kako rastu. U životu je najvažnije zdravlje, a ostalo je potpuno nebitno. To shvatimo tek kad nam se zdravlje pogorša.