Moji roditelji nisu mogli godinama da imaju decu, ali su na kraju dobili mene. Planirali su još dvoje, ali se mama razbolela i morali su da joj uklone matericu. Kad sam krenula u osnovnu školu mami je otkriven rak i nakon 5 godina borbe je umrla. Moj otac je bio sa njom do njenog poslednjeg dana. Prošlo je skoro 15 godina, a on je i dan danas sam, nije se nikad ponovo ženio i vidim da mu i dalje nedostaje i oči mu se zasuze kad je pominje…Zato se uvek naježim kad čujem kako pojedini muževi ostavljaju svoje žene kad se razbole ili ako imaju poteškoća da zatrudne. Kako neki nalaze novu devojku mesec dana nakon ženine smrti i tako lako prelaze preko toga. Pitam se da li su ih ikada uopšte voleli.
Milsim da devojke ne bi izdržale jedan sat kao muškarci, ne dan nego jedan sat. Nevezano za posao, interakciju sa ljudima, rešavanje redovnih životnih problema, prilaženje devojkama, ma sve u kompletu ne bi podnele jedan sat. Devojke naprave dramu od toga koju sliku će objaviti na instagramu, ne može od 20 da odabere jednu pa objavi post onako 4 u 1. Svet su izgradili muškarci, svet čine funkcionalnim muškarci, zaboravite feminizam i prekinite da se takmičite sa muškarcima. Nismo ravnopravni i nikad nećemo ni biti, morate biti na višem duhovnom i intelektualnom nivou da shvatite zašto ne treba da budu muškarci i žene ravnopravni, mi nismo isti i ne treba da budemo isti. Svako ima svoju ulogu i treba da se drži te uloge, ne izmišljajte toplu vodu.
Ne dao Bog nijednoj devojci da se zaljubi u skota od čoveka i godinama pati! Posle 15 godina agonije, nadanja, plakanja, tuge što se igra sa mnom, upoznam divnog dečka, tuto kompleto, paketić svih najlepših osobina i uživam mesec dana, a noćas sanjam skota, ovog prvog, kako jede preda mnom i to ga sanjam najčistije u full koloru Hd stereo, da bih ujutru videla njegovo praćenje mene na Insta. I sve u vodu, moje misli su opet ka njemu, ne mogu ni na šta drugo da mislim, išla sam na kafu s novim, a mislila o skotu i osećala se užasno, jer ne mogu protiv sebe. Sedim u savršeno sređenom stanu i plačem...
Danas sam u trgovini vidjela starijeg čovjeka koji je došao u nabavku i poveo sa sobom djevojčicu od negdje 3-4 godine. U jednom trenutku ju je pitao želi li ona nešto, a ona je odgovorila: “Dida, ako imaš novca, ja bih žvaku.” Tako me nešto stegnulo oko srca jer ja imam nećake kojima nikad ništa nije dosta i koji se bacaju po trgovini, frkću nosom na tenisice jer nisu najnovije i slično, a pri tome je mom bratu to sve normalno jer tvrdi da su danas sva djeca takva. A ova djevojčica je bila uredna i lijepo obučena, ne bih rekla da nemaju za žvaku, ali ipak je pitala.
Mojim izborom partnera su svi bili iznenađeni. Ja sam bila popularna djevojka, najuspješnija gimnazijalka, iz porodice intelektualaca, a on, što bi se reklo, osobenjak. Uz njega sam s godinama i sama zavoljela taj način života i naučila da ne moram u svemu gurati dok ne crknem, da me ne mora svako voljeti, da je u redu nekad napraviti nešto spontano i nepromišljeno. Danas, sa 30 godina, najviše volim kad pijemo kafu i samo nam padne na pamet da možemo negdje odletjeti za vikend sa dva rusaka, da možemo sjesti u auto i voziti se 4 sata da bismo vidjeli snijeg i sankali se, da ustanemo u sred noći i iziđemo na brdo iznad grada i čekamo zalazak sunca... Uz sva postignuća u mladosti, samo sam uz njega naučila njegovati ovo dijete u sebi. Volim ga i voljet ću ga dok dišem.
Bili smo 5 godina u vezi, vereni, živeli zajedno. Nezadovoljna situacijom na poslu, mobingom koji sam doživljavala a niko nije reagovao, što mi nije uvažena diploma, javim se na konkurs u struci u drugom gradu i prođem. Raskinem, preselim se, vremenom napredujem na poslu, plata velika za naše standarde, ali... Birala sam karijeru a ne ljubav. I nisam srećna. Saznala sam da se ženi, otišla u naš grad i sa strane posmatrala njegovo venčanje. Znala sam da dugo nakon mene nije imao nikog, molio me da se vratim, čekao me. Kad je shvatio da je kraj nastavio je dalje. I drago mi je zbog njega, što je napokon srećan. Čeka i dete. A ja bih dala svoju visoku poziciju i sve pare ovog sveta da se vratim u onaj stan u kojem sam se budila kraj njega, ali toga više nema. Prošlo je 4 god. od raskida, a ja nemam ni želju da budem više s nekim i stvaram porodicu. Ispisala sam sveske i sveske svega onoga što mu nisam rekla za svo ovo vreme misleći da će mi biti bolje i nije. Jbg, sama sam kriva.
Bilo je to pre 6,7 godina, otac i ja smo kasno uveče išli da pokupimo majku koja je radila u obližnjem selu kod Čačka. Nismo znali da je baš ta ulica u koju idemo poznata po saobraćajnim nesrećama, sedeo sam napred i 5 minuta pre udesa sam rekao ocu da mi se spava pa sam prešao na zadnja sedišta (bio sam jako mali 13 godina pa sam mogao da stanem). Budi me lomljenje šoferke i ugledao sam oca koji me pita da li sam dobro. Izlazimo grlimo se i molimo Boga da smo živi i zdravi. Pogledao sam pažljivije i video sam da je ćale udario u traktor koji je pozadi imao šiljke za žetvu (ne znam pravo ime toga). Je*em ti sunce jedan od šiljaka se probio kroz prednje sedište tačno u visinu naslona za glavu. Da mi se nije spavalo sada ovo ne bih pisao i od tad verujem u Božju intervenciju.
Ja razumem da postoje ljudi koji iz nekog razloga nisu bliski sa svojim roditeljima ili su prosto rasli u konzervativnijim porodicama, ali mi smeta kad neko priča kako je bolesno imati otvoren i prijateljski odnos sa majkom i ocem. Kod mene u kući stvari poput ciklusa, seksa, veza itd. nikada nisu bile tabu teme i uvek sam mogla otvoreno da pitam roditelje nešto vezano za to. Naravno da nećemo da diskutujemo o detaljima i proučavamo kamasutru (dobila sam jednom takav komentar 🙄), ali o temama poput zaštite, bolesti, trudnoće i ostalog se redovno pričalo. Majka me je prvi put odvela kod ginekologa, pred ocem sam plakala dok sam mu pričala o prvom raskidu, brat mi je kupovao uloške kad mi zafale. Nikad mi nisu branili da imam momka, da izlazim, dovodim društvo. Onda mi drugarica, koja misli da je sramota reći “menstruacija” u javnosti, kaže kako je moja porodica čudna i kako se o tim stvarima ne priča sa decom jer je to bolesno. Ok.
Devojka je raskinula sa mnom, jer, pazite sad! Njeni ne prihvataju zeta nevernika! Pozvao sam ih porodično na slavu. Moji su u inostranstvu i ne slavimo porodično, već ovako napravim ručak za prijatelje da obeležim. Video sam da su njeni nešto nezadovoljni. Zamerili su mi što nemam ikone po kući. Inače sam ateista, ali slavim slavu bez crkve. Još kad su to čuli samo su se pokupili i otišli. Ne znam šta su joj tačno rekli, ali poslušala ih je. S kim sam ja traćio vreme...
Posle nekoliko godina moram da se vratim u Srbiju zbog verenice kojoj su ovde odbili da daju boravak, iako ja papire imam. Dugo smo na daljinu i ucenila me. Duša mi pati za ovom zemljom gde sam. Sad opet Srbija. Opet ljudi sa nadrndanim facama, opet mobinzi na poslu, opet primitivni smisao za humor gde čitav čopor uoči najslabijeg i onda ga podjebavaju. Opet ogovaranja, nervozne šalterske službenice, ft1p, institucije koje ne rade svoj posao. Opet: "alo bre, rođače, sha e bilo, znaš ti ko sam ja, znam čo'eka". Opet narodnjačine, frka u saobraćaju, lažni prijatelji, smrad cigareta i opušci na sve strane. Opet nepotizam, politika, nacionalizam, čekanja u redovima, nadmudrivanje kao jedina duševna hrana. Opet muškarci koji pričaju samo o klubovima, kolima i kladionici, kao i isprazne i arogantne žene u "diva" fazonu. Razmišljam šta da radim. Trebaće mi godinu dana samo da počnem normalno funkcionisati dole. Detoksifikovao sam se od tog džiber mentaliteta i sistema.