Sinoć ustanem iz kreveta i odem do toaleta. Kad sam se vratila muž leži na mom mestu. Poteram ga nazad na njegovo i dok sam se uvlačila u krevet upitam: "Lopove, šta si tražio na mojoj strani kreveta?" Na šta mi on u polusnu odgovori: "Grejao sam ti mesto dok se ne vratiš." Nije ni čudo što ga volim najviše na svetu!
Izašla ja sa drugom moje drugarice kog sam upoznala kod nje na svadbi i od tad smo se u društvu videli par puta pre nego što mi je zatražio broj. Razgovor tekao lepo, tražili račun i on u tom momentu odlazi u wc. Konobar stoji tu, ja izvadim novčanik i platim. Vraća se ovaj i kao nisi trebala da platiš ja bih to. Kažem ja, nije frka. Krenuli da prošetamo i predloži on da odemo na sladoled. Seli, pojeli sladoled, sve super. Stiže račun on brzo odlazi napolje, kao telefonira, hitno je. Platim ja sladoled, izlazim ispred lokala. On kao, što sam platila, sve isto kao za kafu. Ja kao, pa dobro ajd, šta sad, neću bankrotirati za toliko. Ja stala na neki kiosk da kupim vodu, dobacuje on, uzmi meni koka kolu pa ću ti dati pare. Nije mi dao pare. Na kraju šetamo i on kaže jedu mu se kokice ali nema ništa sitno, rekoh da nemam ni ja. Zatim kaže ''Ja sam malo gladan a ti?''. Pretrnula sam. Smislila sam izgovor i brzo sam pobjegla kući, suviše sam siromašna da bih izlazila sa sponzorušom.
Sin mi ima 535 dana. Toliko noći spavamo( ili ne spavamo) zajedno. Toliko noći doji. Toliko dana brige. Toliko dana smo zajedno. Čini se malo. A opet puno. Godinu i pol zvuči preobično. U danima se može jasnije prikazati. 535 jutra se probudim umorna. 535 dana samo on, on, i on. Ujutro on, u podne on, navečer on. Kada su govorili da je roditelj biti najteže nisam slušala. Svatko ima svoje poimanje “teškog”. Ja bih rekla: intenzivno. Majčinstvo je intenzivno. Nema predaha, nema. Sad. Ovdje. Odmah. 535 dana. Broji do 535. Jel nakon 169 postane dosadno? Postane. Jel oko 314 poželiš odustati? Jel oko 432 misliš još par mjeseci pa će biti lakše. Varaš se. Ne postaje ni teže ni lakše. Samo se mijenja. Potrebne su druge vještine. Kao i na putu, auto, noge, avion, brod, skije ......535 dana.
Supruga me je razočarala kada je poslednji put svoj bes iskalila na kućnu pomoćnicu. Ta ženica je još mene čuvala kao klinca a sad i našu decu. Obožavam je, kao druga majka mi je. Veoma vredna a posve poverljiva. Sve stiže od pripreme obroka, preko čišćenja do čuvanja dece. Kasnije sam se izvikao ženi i kao kaznu sam joj oduzeo kartice. Od mog novca kupuje gluposti i izdržava svoje roditelje i drugarice. Prevršila je meru, vreme je da se spusti na zemlju. Ako joj treba nek zaradi, pa tad nek se bahati, jer sam prezasićen njenih frustracija.
Bilo je to davno, sa tadašnjim dečkom, imali smo oko 17, 18 godina i posle izlaska, subota veče, januar, okovao sneg, velika zima, svratimo kod njega, ugrejemo se, večeramo slavske hrane. Dođe vreme da ja pođem oko 02h, i obuvam se u predsoblju kad mi on tutne nož u ruke da se čuvam na putu do kuće! Naš grad je u to vreme važio za nemiran i nebezbedan. Ja reko' "zar me nećeš otpratiti ili odbaciti kolima" (vozio je, imao dozvolu, a ja u čizmicama, haljinici i kaputiću) kad ce on "mrzi me da isterujem auto po ovom kijametu a hladno mi da idem". Bogu hvala pa sam stigla zdrava i čitava kući a on je ubrzo postao bivši. Tad sam shvatila da sam hrabrija od većine "muškaraca".
Drugarica završila u hotelu sa jednim gospodinom i kada je zaspao izvuče mu jednu ljubičastu iz novčanika, govorim o eurima, fazon neće ni skontati. Ode riba u wc umota tih 500e u wc papir i baci u kantu za smeće, i ovaj kada se probudio skonta da mu fale pare i skine je skroz i pretrese sve, i naravno da nije našao ništa. Još ga ona napravila ludim tu pa joj se i izvinio. I kada su krenuli iz hotela ode do wc-a i uzme parice i ode kući. Tako da pazi s kime spavaaaš.
Nije mi jasan balkanski način razmišljanja. Nedavno sjedim u avionu i do mene jedna akušerka s Balkana. Počesmo mi priču i sve se čini normalnim dok ona ne poče da komentariše stjuardesu. Kako je njoj to posao kao konobarica (u negativnom smislu), kako ona to ne bi, kako zna neku koja je tako bila stjuardesa pa dala otkaz iz istih razloga itd. Ja sam joj samo rekla da je i to posao, i da i to neko mora da radi. Nijedan posao ne bi postojao da nema potražnje, od starlete do advokata.Prema tome ne razumijem kako neko može biti tako negativan prema nekom poslu.Možda ti ne bi bila stjuardesa, ali možda ni ona ne želi gledati polne organe žena dok se porađaju. Ja ne vidim ništa loše ni u jednom poslu, samo ako se meni ne sviđa ne moram blatiti struku, stvarati stereotipe i širiti tračeve.Za mene su svi ljudi jednaki i zahvalna sam svima, od konobara do doktora jer čine moj život lakšim.Zato mi je i drago da sam otišla s tih prostora,ne zbog ekonomske situacije nego zbog ovakvih ljudi.
Zovem se Ljubica. Momak me je zaprosio tako što je pustio pesmu od Massima Savića - Moja Ljubica, i kad je došao onaj deo u refrenu "ali je želim ja" on je otpevao "ali je ženim ja", klekao i izvadio prsten :) Pristala sam i mnogo sam srećna.
Skontam se sa slatkim dečkom i dogovorimo se da idemo u kino. Našli se mi, ulazimo u kino i sad idemo prema onim pultovima gdje se kupuju karte i kokice. On se kreće kao prebijena mačka, ja prva dođem do pulta vidim koliko je sati, namjerno on zastajkuje. Tražim dve karte za film, pitam muskarčinu hoće li šta jesti i popiti. Hoće kokice. Uzmem tako kokice sebi i njemu i karte. Ponovim pitanje hoćeš li možda da popiješ nešto? Sve ja to prirodno izgovaram, ali vidim da smo uloge zamijenili. Vadim pare, plaćam, gleda on mutavo u one kokice pa ih jedva ponese. Stao lik kao dijete iza mame dok sam ja to sve kupovala. Je li moguće da se nije ni ponudio da popola barem platimo. Da nagalasim da ima duplo veću platu od mene i da je visoko obrazovan akademski građanin. Joj Bože kako ti se neko smuči u trenutku. A najjači je lik neki sa djevojkom stoji u redu iza nas i gleda u čudu hahahaha.
Izašla ja sa jednim momkom sa kojim sam se prethodno znala iz viđenja. Mi sjeli u kafić naručili pića a on kaže gladan je sad je sa posla i želi nešto da naruči da jede, rekoh ok mogla bih i ja. Naručim neku tortilju, on neko meso, salatu, čorbu. Pomislih ok gladan je momak vjerovatno je bio cio dan na poslu. On navalio kao lud, zatim naručio i slatke palačinke uz to i nama oboma kafu. Navalio opet i kada je završio kaže mora da zove kolegu i otišao kao da obavi razgovor. Nema njega 10 munta pa 15, ja se unervozila. Čekala još pola sata na kraju nije se nikada vratio. Morala sam sve to da platim. Naravno zvala sam ga ali nije se javljao. Na kraju je rekao da je nešto hitno morao do kancelarije ali da nije stigao da mi javi. Nikada mu više nisam odgovorila na poruku i poziv iako je on pokušavao da stupi u kontakt.