Nervira me to što i muž i ja radimo, oboje 8 sati dnevno po 5 a ponekad i 6 dana nedeljno, a svi kućni poslovi su na meni. Dok on leži, gleda film ili nešto drugo posle posla, ja moram da kuvam, postavljam, rasklanjam, perem sudove, prostirem ili slažem veš, peglam. Vikendom umesto da odmaram ja usisavam, ribam kupatilo, brišem prašinu i plus svi oni ostali poslovi koje sam već navela. Kad mu kažem da mi to smeta, on se žali kako su to ženski poslovi i kako je on muško! A muški poslovi naravno ne postoje - ne grejemo se na drva, popravke rešavaju majstori, nemamo dvorište da se kosi, itd. Osećam se kao sluškinja. Slobodno vreme koje imam služi mi da malo odspavam i sredim sebe, bukvalno ne mogu da stignem da pročitam knjigu ili pogledam film. Osećam se kao da nemam život. Dođe mi da se razvedem jer mislim da će biti samo gore ako budemo imali decu. Nije u redu da sam ja u 21. Veku tretirana kao žena iz 19. Veka, s tim što žene tada nisu ni imale posao.
Suprug i ja smo u braku 10god. Svake godine pored svih obaveza, dece, škole, izdvojimo par dana da sami otputujemo negde za našu godišnjicu braka. I tako već godinama, nikad nismo imali krizu u braku i uvek nalazimo vremena barem deset dana samo za nas dvoje.
Pre par godina, strina me zove, jedva sam je čula posto je bila u prevozu. Sva onako uzbuđena šapuće kako je dobila velike pare, na štapiću od sladoleda je videla kad ga je pojela. Inače me mnogo voli, dolazi kod mene, stislaaa onu torbu gde je štapić, trese se i priča kako će mi dati da snimim album (ne bavim se time, ali ona mašta o tome i proganja me sa tim😂) kako će da kupi deci stan, da uplati ovo, ono... a kako će onaj telefon što je dobila da da nekome. Ja pitam koji telefon? Ona kaže pa na jednom kraju stapića su pare, a na drugom telefon. 😫 Kad sam joj objasnila da na obe strane mora da bude isto da bi dobila nagradu, žena se šokirala... takvo razočarenje nisam videla u životu, a istovremeno mi je bilo i smešno jer je ona po prirodi sva tako komična, ima reakcije kao Čkalja... Bar je bila bogata u glavi tih pola sata-sat, a sad se i sama smeje tome.
Bila sam sa drugaricom u nabavci za školu i gledam ove klince i koliko su razmaženi.
Klinka pored nas traži neki drugi ranac, majka i otac kažu da nemaju novca, a klinka krene da urla u knjižari i da se dernja na sav glas kako ima grozne roditelje.
A onda se ja setim da moja majka nije imala novca da mi kupi najprostiji ranac jer nije radila, pa sam nosila pribor u crnoj kesi za đubre dok mi ujka nije poslao ranac iz inostranstva, koji sam nosila godinama, dok se bukvalno nije raspao. Deca su mi se smejala i nabijala to na nos.
Sada u srednjoj školi vidim da više nije stvar u novom rancu već u air max patikama i iPhone-ovima. Smeju se meni i drugarici, meni zato što nemam air max a imam ujku u inostranstvu, a drugarici zato što nosi anatomski ranac koji nose prvačići.
Ne razumem zašto je sve u materijalnosti danas? To što je on u inostranstvu ne znači da pliva u parama. A plus, daleko od toga da ja želim da trošim tog čoveka koji rinta non-stop da meni kupuje nešto samo da bi drugi rekli da sam dovoljno kul.
Svira radio, ona i ja ležimo jedno pored drugog, zagrljeni, u tišini i promaji. Rekla mi je: ''sad će 00:00, koja god pesma bude išla na radiju, ona će biti naša'' i krenula je od Tutti Frutti - Stvari lagane. Imao sam posle nje mnogo devojaka, ne fali mi ništa u životu, zdravlje je na mestu i dobro mi je, ali tačno u svaku ponoć ja moram da pustim tu pesmu, nisam znao zašto. Pre neku noć sam je pozvao na telefon, zamolio je da bude na vezi bar dok traje pesma, sve što je rekla bilo je ''Čujem. Bila su to lepa vremena'' i nakon pola sata od tog poziva meni neko zvoni na vrata, bila je to ona, lepša i srećnija nego ikada, odmah me je zagrlila, oboje smo samo plakali, nisu bile potrebne reči i sledeću noć nakon 10 godina ponosa, ćutanja, gutanja knedli i ignorisanja, opet smo zajedno zagrljeni slušali naše Stvari lagane. Malo je reći da je volim i da je ona žena sa kojom želim da ostarim.
Nemanja, 'ajde sa mnom za Beograd da stanujemo privatno negde na Banovom Brdu ili Vidikovcu i jedva krpimo kraj sa krajem. Ja da studiram i radim, a ti da radiš i igraš pes.
Onda da dignemo stambeni kredit koji će nas držati zajedno još nekih 10-ak godina dok ga ne budemo isplatili i da kupimo neki slatki stan od četres kvadrata i crnog nemačkog ovčara, pa da dajemo više para za njegove granule nego za našu hranu.
Ajde da i tada jedva skupimo pare za letovanje, pa da letujemo u kamp kućici u Buljaricama, pa da zimus idemo kod mojih i tvojih i da se grudvamo u dvorištu i pravimo sneška.
Ajmo na Egzit, Love fest, Beer fest, a i ne moramo ako ti se opet igra pes, nema veze. Da vodimo ljubav i da se ponekad svađamo za neke gluposti kao što umemo. Ajmo, Nemanja.
Ljudi moji kako život zna da se poigra sa ljudima. Moja najbolja drugarica imala je velikih zdravstvenih problema i poremećaj hormona sa njima je došla i ogromna gojaznost. Čitavu osnovnu školu bila je gojazna. Koja su ismevanja bila na račun njenog izgleda i na moj račun što se družim s njom. Ja dobro znam koliko je to nju pogađalo ali to je uvek vešto krila. Došla srednja škola ona se prepolovila ali bukvalno, postala prezgodna i prelepa i sad svi ovi što su joj se smijali počinju da joj prilaze i da je muvaju, a ona ih samo na kulturan način od*ebe. Da naglasim da se fizički dosta promenila, ali je u duši i dalje ona predivna osoba koja je sa mnom delila užinu.
Pitala sam kolegicu s posla može li mi pričuvati sina od 4 godine, ona je taj dan bila slobodna, a ja sam trebala nešto obaviti. Rekla je da joj ne pada na pamet na svoj slobodan dan čuvati razmaženo dijete. Ja sam i prije znala dolaziti kod nje sa sinom, ona bi ludila kada bi dijete sve diralo po stanu. Nisam ni slutila da joj to baš toliko smeta, njoj smeta kad on vrišti. Jednom je moj sin u njezinoj sobi flomasterom šarao po ogledalu, ona je poludila i rekla da smirim dijete, a to se lako sve skine sa mokrom krpom. To je samo dijete, šta ono zna. Ona jako voli ronjenje i u stanu ima kolekciju raznih školjki i moj sin je to počeo dirati i jednu je razbio. Ona nas je doslovno izbacila iz stana i rekla da više ne dovodim svoje "razmaženo derište". Ona živi sa momkom i imaju mačku u stanu. U stanu mora sve bit na mjestu. Ja stvarno ne znam kako će ona kad bude imala svoju djecu, ona nema živača za jedno dijete, a za mačketinu ima. Užas. Jadan taj njen momak.
Pre početka srednje škole imala sam 30kga viška. I dok su mi non stop branili hranu, jednom mi je otac rekao "zapamti, kad kreneš u srednju prvi utisak je najbitniji, i da smršaš za njih ćeš uvek biti debela". Kao da mi je svetnulo u glavi. Već od sledećeg dana sam krenula sa dijetom, tako što sam jela 3 salate dnevno. Ponedeljkom sredom i petkom išla sam na trčanje, ostalih 3 dana na aerobik a nedeljom odmarala. Bilo je jako naporno, svake noći sam plakala. Na +30 stepeni oblačila sam očevu duksericu a ispod imala svoj duks da bih se što više znojila. Svaka moja suza i znoj se isplatio. Za 4 meseci sam skinula 35 kga, presrećna. Čudno je to kako mi je jedna rečenica preokrenula život, a dok su mi non stop branili hranu, i na svakom ručku govorili kako ja ne treba da jedem, nisam ni pomišljala na dijetu.
Danas sam slučajno srela muža sa namontiranom ribom.
Stajala sam na pešačkom i čekala zeleno svetlo. Prošli su pored mene kolima lagano, smejali se i pričali nešto. Sačekala sam desetak minuta i pozvala ga da pitam gde je. Rekao je da je u sasvim drugom delu grada. Sela sam u restoran da dođem malo sebi od iznenađenja i zato što nisam znala šta osećam.
Onda mi je sinulo. Pozvala sam zgodnog konobara i zamolila ga da se slikamo.
Poslala sam mu tu sliku. Spakovala samo sitnice i otišla kod drugarice.
Još ne znam šta osećam. Verovatno će da me spuca tek sutra.
Zove. Ne javljam mu se. Piše poruke. Ne čitam ih.