Oduvek sam bila vuk samotnjak. Nikad se nisam uklapala u osnovnoj, niti u srednjoj. Sada na fakuletu imam svoj mali krug ljudi koji mi odgovara, ali do sada sam već nekako prihvatila tu svoju samoću i zavolela je. Ne volim noćne klubove, mesta na kojima ima mnogo ljudi, tako da gledam da sebe poštedim takvih izlazaka jer se ne osecam prijatno. Kada se vidim sa njima uglavnom su u pitanju neke šetnje, bleje u parkovima i u prirodi ili eventualno neki restroran/kafić. To mi najviše odgovara. Međutim, vidim da se dosta razlikujem po društvenom životu od svojih vršnjaka. Ovako mi odgovara, ali ne znam da li je to u redu. Najgore mi je kada vidim instagram storije gde se druže i provode, a ja sedim kod kuće, gledam film/čitam knjigu/slušam muziku. Opet, meni ovako odgovara, ali osecam se kao neka anomalija. Odmah mi na pamet pada pomisao da za 10 godina kada svi budu imali partnera i prijatelje do kraja života, da ću ja ostati i dalje sama. E tad mi ne bi bilo svejedno...
Muž mi je upravo rekao da me gleda isto kao svoju najbolju prijateljicu??!!!!
Pitala sam ga da li mu ja više značim nego ona.... Rekao je NE, ISTO MI JE...
Krenuo sam kod psihologa jer imam probleme za koje sam u početku smatrao da su glupi pa me je čak bilo i sramota što idem, ali tek kroz razgovore shvatio sam koliko su bitan deo mog života. Često sam bez razloga nervozan, umem da pobesnim lako i svemu tražim mane, a najviše sebi. Samopouzdanje nula, ne umem više ni da pričam sa ljudima prijateljski. Ali psiholog mi je stvarno pomogao, napredujem sporo ali učim polako. Želim da ohrabrim sve one koji se plaše, odite makar na jedan razgovor, možda i vama bude bolje.
Imam 2 druga koja se nikada nisu upoznala i prije nego što sam ih upoznao obojici sam rekao da je ovaj drugi gluv i da pričaju malo glasnije. Kada sam ih upoznao pričaju njih dvojica, obojica viču jer misle da je ovaj drugi gluv. Tek kada sam krenuo plakati od smijeha provalili su da sam ih slagao.
Vaspitačica sam u vrtiću i jedno jutro na prijemu dolazi devojčica i ja joj govorim kako je slatka i lepa u haljini koju je obukla. Kaze ona meni: Da, meni mama stalno menja haljine, ali jutros više nismo imali čistih gaća. Ljudi moji, koliko sam se ismejala. Obožavam decu i njihovu iskrenost.
Imala sam oduvijek srednje dugu kosu. Jučer sam je ošišala jako kratko do ispod uha i prezadovoljna sam frizurom i kako mi stoji. Poslala sam mami sliku sebe sa novom frizurom. Ona me nakon toga nazvala i počela se derati na mene kako nisam normalna i da to nisam smjela uraditi. Inače imam 30 godina, udana sam, imam djecu.. Nisam mogla vjerovati... ni sad ne mogu.
Moj momak ne voli godišnjice, rođendane i ostalo, tačnije, ne znače mu ništa. Kaže dan kao i svaki drugi. Dok meni sve to znači. Nikad nismo slavili godišnjicu. Za treću godišnjicu mi je obećao da ćemo da proslavimo( večera u restoranu), a sad kad je taj dan došli smo sa posla i on mi kaže spava mi se, neću da idem i evo ga sad sedi i igra igrice, dok ja u drugoj sobi plačem jer ne mogu da verujem da mu uopšte nisam bitna, čak ni toliko da ispoštuje obećanje.... ostaviću ga.
Mene su odgajili baba i deda jer mi je otac poginuo, a majka se preudala i jednostavno me napustila. Sada to isto čeka i mene jer je moja ćerka umrla, a njen muž je posle njene smrti pobegao glavom bez obzira i ostavio nam dete, naše unuče. Koliko me boli ćerkina smrt toliko mi ovo malo žgepče uliva radost i neku životnu snagu da se borim za njega. I ja i moja žena ćemo se svojski potruditi da mu budemo i mama i tata i baba i deda odjednom i da mu nikada ništa ne zafali kao i što meni nikada ništa nije falilo kod moje bake i mog deke.
Želudac mi se prevrne kad vidim da se po društvenim mrežama bore protiv rasizma i za prava crnaca u Americi isti oni koji mene ceo život vređaju i diskriminišu jer sam Romkinja. Licemerno da ne može gore.
Sleteo sam u njivu autom pokušavajući da izbegnem malog psa na sred puta.
Branik, hauba, dva hladnjaka, maska, krilo i far... Šteta je 900€.
Opet bi isto uradio.
(grize mi nogu upravo)