Danas sam imao susret sa ekstremnom 'feministkinjom'. Radim u marketu na suhomesnate proizvode. Došla neka žena i zafrkava me. Sječem joj meso 3 puta i ona ga svaki put vraća. Kaže mi zatim da sam glup, kažem ja njoj da izađe iz prodavnice. Ona će na to meni 'Ja sam mušterija, mogu da radim šta god želim. Sigurno si ljut jer sam žena i moraš da me služiš.' Kažem joj da nemam problema sa tim i da je vlasnica marketa žena, ona se na to podlo nasmije i kaže mi da je zovem jer želi da se žali na mene. Kada je došla ova žena kreće svašta o meni da priča, vlasnica je samo pogledala i rekla: 'Idi izbacuj frustracije na drugom mjestu, ne uznemiravaj mi muža'. Ova lujka je zinula i pobjegla iz marketa. Obožavam svoju ženu.
Svoju prvu plaću sam potrošio na putovanje Srbijom. Inače sam iz Hrvatske.
Živim u nenormalnoj porodici gde se ne poštuju osnovni humani odnosi među ljudima,prepunoj toksičnih stavova gde nema trunke elementarne kulture. Dok pišem ovo gledam brata od 13 godina kako se dernja na moju sirotu majku jer je ON razbio 2 čaše. Govori joj odvratne stvari poput:"To je tvoja jedina obaveza da čistiš,kuvaš i pereš sudove i ni to nisi sposobna da uradiš" a ona trči za njim i nosi mu sok. Ovakve i slične odvratne šovinističke stavove nasledio je od mog oca, koji se isto tako povremeno izdere na mene ili moju majku kad nešto ne ispadne kako je on zamislio. Opet, ja nikada neću biti mojoj majci dovoljno dobra, inteligentna ili uspešna kao njen nevaspitani sin. Mrzim svoj život, kompletnu porodicu i jedva čekam da završim fakultet i odselim se odavde.
10 godina sam živeo i radio u Nemačkoj, ali za razliku od ostalih Balkanaca, nisam tamo želeo da ostanem, jer mi se ta država i takav narod nisu dopadali. Kao i svi, radio sam po dva posla dnevno i štedeo novac, ali ne da bih u rodnom selu gradio vilu od 1000 kvadrata, koju bih video jedanput godišnje, ili kupovao stan u Nemačkoj, već da bih otpočeo svoj biznis. Vratio sam se u Srbiju, kupio sebi stan u Beogradu i otvorio firmu. Zaradim oko 100-110 000 mesečno, firma lepo posluje, slobodan sam kad god hoću, ali živim u stanu na periferiji, vozim golfa trojku i ne trošim novac uzalud. Ljudi misle da sam običan radnik i malo ko zna da sam zapravo šef i vlasnik firme. Imam 30 godina, uspešan sam biznismen i vlasnik zemunskog stana od 65 kvadrata na lepom mestu. To je moj najveći uspeh u životu i morao sam se time negde pohvaliti (jer javno o tome nikad ne govorim).
Ne razumem devojke koje drame oko toga da li im je verenički prsten ovoliko koštao ili onoliko, da li im je dečko platio ovo ili ono, da li ih vodi na ovakva mesta ili onakva. Meni je najslađa stvar na svetu bila kad mi je kupio mali crni kišobran kod kineza jer se setio da uvek pokisnem kad padne kiša i da se nikad ne setim da kupim kišobran sama i rekao mi, znam da nije nešto romantičan al evo ti da ne kisneš više. Da me zaprosi čepom od koka kole pristala bih... a bilo koga drugog bih odbila i sa najvećim dijamantskim prstenom. Jer... s njim mogu da odem u restoran ne znam koji ali apsolutno uživam i na keju kad pijemo pivo i grickamo semenke. Te trenutke mi ništa ne može zameniti. I iskreno smatram da se emocije i pažnja ne kupuju. Nije sve u materijalnim stvarima. :)
Čujem jednu šminkerku koja govori kako su joj se klijentkinje hvalile da je šminka tako postojana i par dana nakon prvobitnog nanošenja. I ja razmišljam je li realno da postoji takav glib od žena da se ne umivaju po nekoliko dana??
Sve je počelo kada sam krenula na faks. Otišla sam iz malenog gradića na obali u Zagreb, kući su ostali mlađe 2 sestre(4,13) brat(11) i roditelji. Ne mogu vam opisati to razdoblje, pogotovo prvi semestar. Dođeš s predavanja u prazni stan, nema zagrljaja od sestrara i brata, sam si u najvećem gradu, jednostavno nemaš nikoga. Nakon toga dođe ljeto, vratim se kući i pokrenem sezonski posao. Stres svaki dan, rad po 16h dnevno, sve kako bih si omogućila nešto i zahvalila mojima na svemu što su mi pružili. Jednostavno osjećam da sam pregorila od silnog stresa što na faksu, sad na poslu pogotovo, stalno neki problemi. Čim posao krene počinje faks, opet odlazak od svojih. Previše je meni ovo za mojih 19 godina. Evo samo sam dušu morala olakšati.
To da me žena vara, nekako bi podneo..ali da me ljubavnica prevari, tačno pa bi poludeo.
Devojka kupila pre par meseci onu jednodelnu pidžamu (onesie) i non stop mi pričala kako je preudobno i nagovarala me da kupim i ja naravno nisam hteo. Na kraju ona meni kupi to čudo kao poklon i sad ništa ne volim više nego kad se potrefi vikend da ni jedno od nas nema obaveza oko fakulteta i ceo dan blejimo zajedno u tim pidžamama.
Stariji brat moga momka je neoženjen, nema devojku i nezaposlen je. Nas dvoje planiramo zajednički život i brak, a on me moli da njegov brat živi s nama dok se snađe i osamostali. Iskreno, ne verujem da će se to ikada dogoditi. Možda sam grozna, ali ne želim nikoga izdržavati, a pogotovo ne nekoga tko je sposoban i zdrav. Zbog toga smo u svađi, ali ne nameravam se pomiriti ako ne shvati neke stvari.