Moj mlađi brat ima jednu najbolju drugaricu koju zna ceo život, druže se imaju jedno pravo iskreno prijateljstvo. Čuvaju se i brane međusobno. Kad ih vidim kako se druže prosto mi se srce istopi kao da su juče imali 3 godine...volela bih da svi imaju takvo prijateljstvo❤️
Više volim ženu od svog brata nego sopstvenu djevojku sa kojom sam skoro 5 godina. Ona je 12 godina starija od mene a brat 10. Uvijek se ponašala kao da mi je druga majka i brinula se o meni. Pomogla mi je u nekim jako teškim situacijama u životu, više od ijednog drugara ili sopstvenih roditelja. Shvatio sam da je više volim od svoje djevojke kada mi je moja djevojka rekla da nije u redu da toliko vremena provodim sa bratovom ženom. Ja nju zaista ne gledam u ljubavnom smislu, ona je moja porodica.
Već dva puta mi se dešava da naletim na ''slomljene'' devojke koje su psihički pukle iz raznih razloga. Bude mi žao pa krenem sa druženjem, druženje preraste u zaljubljenost, a zaljubljenost se pretvori u ljubavnu vezu gde ja dam sve od sebe da ih vratim na staro, oslobodim, ohrabrim i dokažem im da život nije toliko loš koliko se čini. Nakon što se one donekle povrate, dobiju opet samopouzdanje, srede misli i psihu otkače me kao da nikada nisam ni postojao. Ne tražim zahvalnost niti da mi neko doživotno bude veran zbog toga, ali kako ne shvataju da sebe celog unesem u vezu pa se i moja psiha polomi na milion komada kada budem tako grubo ostavljen.
Pišem ovo i pitam se, koliko je ljudi koji prolaze kroz težak period u životu poput mene upravo i kako bih voljela da se svi možemo negdje da okupimo i da budemo jedni drugima potpora. Koliko bi svijet bio ljepše i lakše mjesto.
Uvek ću više voleti i poštovati momka koji nikada nije bio u vezi nego onog koji jeste, pogotovo ako je trajala više od par meseci tj. ako je bila ozbiljnija. Nebitno da li je tad imao 15, 20 li 30 godina, sa takvim nikad ne bih bila, mislim da bi tim muškarcima bivša uvek bila u sećanju. A i nije lepo zamišljati njih dvoje u krevetu. Na žalost, svaki momak koji mi se dopadao se nije poklapao sa mojim standardima i nisam ništa više ni pokušavala. Pre bih bila zauvek sama nego sa nekim ko mi ne odgovara.
Za tri mjeseca proslaviti ću svoj 23. rođendan, prvi u invalidskim kolicima. To najviše dugujem svojim roditeljima, koji su cijeli moj život, na svaku moj bol govorili 'ma nije to ništa, mlad si ti da te bilo šta boli'... Leđa sam povrijedio kao mali i jako često sam imao bolove i uvijek kada bih se požalio, moji bi samo rekli nije to ništa. Prije nekih mjesec dana, dok sam stajao na semaforu, udario me je čovjek od pozada, nije bio jak udar, samo se 'naslonio', a ja sam samo osjetio tupu bol u leđima. Dijagnoza je bila paraplegija, jer mi je kičma već ranije bila oštećena, ali sve se to moglo sprijčiti da su me moji poslušali prije 10-12 godina i odveli doktoru da vide u čemu je problem...
Odem sa Devojkom na more (Grčka), u vezi smo bili malo više od mesec dana... Ona sva na visokoj nozi, razmažena mamina i tatina princezica, misli da je najpametnija, sve zna tra La La, sedamo u kafić, prilazi konobar obraća se na engleskom "Dobar dan izvolite" ja govorim Give me Coca cola, a ona me pita "kako se kaže Icetea na engleskom" zgranuo sam se...
Kada sam imao 19 godina bio sam mnogo zaljubljen u jednu Maju. Živela je na prvom spratu zgrade u mom komšiluku i meni je palo na pamet da se merdevinama popnem do njenog prozora i da sprejom napišem na zidu da je volim. Kako nije bilo teorije da uzmem merdevine, a da tata to ne provali ja mu kažem šta nameravam i na moje iznenađenje on se ponudi da mi pomogne. Tako tata i ja u gluvo doba noći, kao neki lopovi, odnesemo merdevine do njene zgrade sa strane gde nije toliko prometno i gde se nalaze spavaće sobe i pošto je mene bilo strah da se penjem, ćale se popeo i tik ispod prozora napisao ''Maja ja te volim'' i potpisao moje ime. Prvo sam se malo ljutio jer me potpisao, ali se to pokazalo kao odlična stvar jer je Majin ćale zvao mog ćaleta da mu se žali kako ima sina huligana koji švrlja zidove poštenih ljudi, a moj ćale mu rekao da iskulira i da pusti decu da se vole pa smo tako Maja i ja proveli lepih sedam meseci u vezi.
Od svoje 19-26.god sam proputovao više od pola sveta. Išao sam na Work and Travel, Euro-Rail (voz) po Evropi, radio na kruzeru u tri ture po Karibima i Okeaniji, turistički obišao (ranac, hosteli, švercovanje itd) pola Južne Amerike, preko UNICEFa išao u Afriku (sam platiš kartu i kotizaciju za smeštaj), radio u Kini 7 meseci. Faks sam tek sa 27 završio, i smatram da su mi u životu više značila sva ova iskustva i razni poslovi koje sam radio, kao i situacije kroz koje sam prošao (sam na nepoznatom) nego što mi je značilo samo gradivo sa faksa. Čak i u poslu koji sada radim, ekonomista, mnogo se bolje snalazim u odnosu sa ljudima, kriznim situacijama itd nego kolege koje su se bavile samo knjigom.
Tri godine smo u vezi, kupio sam prsten i počeo se premišljati. Nemojte me pogrešno shvatiti, volim ju, teško mi pada kad smo dva dana razdvojeni, želim ostariti kraj nje. Ne smeta mi što zarađuje više, ne smeta mi što je sposobna i nezavisna. Zato ju i volim, jer znam da sam joj želja, a ne potreba. Razumijem ju, odrasla je bez očinske figure, sa bakom i majkom(dvije lavice), i sve može i sve umije sama. Samo bih volio da se ponekad, barem ponekad osjetim kao da sam uradio nešto za nju, kao da sam joj pomogao. Živimo zajedno u njenom stanu, dijelimo kućne poslove, kuhamo zajedno, ali volio bih da se nekako malo više osloni na mene. Kao da mi ne vjeruje dovoljno da sam tu za nju. Prošli vikend, vraćala se sa poslovnog puta i na ulazu u grad joj je pukla guma. Nazvala me je i rekla mi šta se desilo, da će kasniti i da se ne brinem. Ja sjeo u auto, stigao za 10ak min do nje, ona ju već zamijenila. Još je ispalo da mislim da je nesposobna, a samo sam htio pomoći..