Udala sam se, ali nisam promijenila svoje prezime. Ne vidim razlog da mijenjam ime koje nosim od rođenja, jer sam se eto zaboga udala. Muž me podržao i rekao da je moje ime moja odluka. Složili smo se unaprijed da će buduća djeca nositi oba prezimena. Ne mogu da vjerujem koliko su ljudi primitivni, i s moje i s njegove strane stižu komentari, šta ja to glumim, udala bi se a ne bi, nepoštovanje prema njemu blablabla. I kaže "šta će vam feminizam koja vi to prava nemate?" Pa evo očito nemam pravo da odlučim kako ću se zvati, kamoli šta dalje....
U jednom periodu sam bila u haosu zbog nezaposlenosti i krova nad glavom. Pomišljala sam čak i na najgore. Jedno veče su me roditelji zatekli dok plačem, zagrlili me i rekli da se u životu sve reši. Dok je njih nikad neću biti sama i bespomoćna. Nisu znali koliko sam zapravo loše, a opet kao da su predosećali. Kasnije se zaista sve i rešilo, ali njihova podrška mi je olakšala pola stvari. Ne znam šta bih bez njih.
Devojka mi je poginula u saobraćajnoj nesreći. Sinoć je sanjam ušuškanu kao bebicu u mom naručju, pokrivenu ćebetom. Mazim je po kosi, ljubim je po glavi. Toliko mi je srce bilo puno, i toliko je san bio stvaran, da nisam mogao da se saberem kad sam se probudio. Trebalo mi je 5min da se osvestim i vratim u realnost. Posle sam plakao kao kiša. Najgori osećaj. Dao bih sve na svetu da mogu opet moju bebicu da ušuškam i izgnjavim, i da bude sva raščupana. Da mi spava u krilu i da je mazim po kosi i ljubim po njenoj slatkoj glavici. Mogao bih tako celu večnost. Svako veče bih je uspavljivao. Nije mogla da zaspe ako nije u mom naručju. Ako krenem da ustanem, ona se momentalno budi, i zove me ponovo da je uspavam. Nije to radila jer je razmažena i posesivna, već je imala momente PMS-a i nervoze na poslu. Ponekad mazim jastuk. Zamišljam kako nju mazim. Možete me nazivati paćenikom, ali sve bih dao samo da mogu bar da joj naslonim glavu na grudi, ništa više. Ne znam hoću li je ikad prežalit.
Dobili smo drugo dete, duži period posle istog smo zapali u krizu što se tiče sexa, ja sam bio voljan ona nikako, šta god da sam radio nije moglo da je oraspoloži, gubio sam razum, guglao čitao reddit quoru gde bi u 90% slučajeva bilo da je reč o nečemu za šta će nam trebati terapeut… i tako jedno dobrih 6 meseci, i onda preko noći evo već neko vreme sve je ok, čak čini mi se da je i slađe.
Elem žene se posle porođaja, pogotovo dojilje u svakom smislu fokusiraju na bebu, tako da braćo ne gubite razum i ne tripujte da vam se brak raspada, čekajte strpite se i samo budite podrška ženi sa bebom.
Nadam se da ću pomoći nekome ovim.
Bilo je ljeto. Bila sam sama doma i dok sam čistila, pala sam s stolca i slomila nogu. Nisam se mogla pomaknuti, pa sam pokušala brzo nekoga zvati. Dosegla sam telefon, ali nisam imala koga nazvati – svi prijatelji su bili na moru, roditelji na putu, a rodbine nemam. U tom trenu nazvala sam svoju jedinu prijateljicu koja je bila ovdje, da dođe, ali ona je rekla da ima termin za nokte koji je dugo čekala i ne može ga otkazati. Na tren sam bila očajna, a onda mi je stigla poruka od dečka s kojim sam se tad dopisivala, a koji živi u istom kvartu. Iz očaja sam ga pozvala. U roku od 20 minuta se pojavio, odveo me na hitnu, čekao tamo sa mnom satima, a potom me dovezao doma. Čak je ostao samnom te večeri, napravio nam večeru i bio tu za mene. Stvarno sam ostala u šoku – i tako je izgledao naš prvi dejt. Nakon nekog vremena smo počeli biti zajedno i on je, ljudi moji, nešto najbolje što mi se ikad dogodilo. U svakom zlu može se pronaći nešto dobro.😀
Kažem komšiji najmirnijim i prijateljskim tonom da obrati pažnju na dete, 8 godina, postaje jako nasilan. Za svaku sitnicu gleda drugu decu u parku kako će da udari, i to kreće odmah pesnicom.
On mi kaže "ne tiče te se". OK, zaista me se ne tiče.
Vidim ga na koševima danas nešto krenuo prema starijima, nekih 12-13 godina, svađa se, kreće da udara, ovi ga ubiše od batina. Mali kad je došao kući izgleda pomenuo mene da sam bio tu, da potvrdim ko ga tukao, zove otac, reko 'Ne tiče me se, kao što si rekao' i prekinem.
Djevojka osrednje ljepote, tačnije žena od 37-40god, vidim je na fejsu da je non stop negdje. Putovanja, izleti i sl. Ne znam je iz "stvarnog života", ali sam je vidio neki dan u gradu. Ajde na stranu što nije dotjerana kao na fotkama, nema potrebe da se bude full našminkan stalno. Ali stara i isprana odjeća na njoj. Patike sigurno preko 10 godina stare (a ni čarape nisu puno mlađe). Drugarice, razumijem da voliš putovanja, ali preskoči jedno i za taj novac malo obnovi garderobu. Inače smo par puta komunicirali na fejsu, i manje-više kaže da je niko neće. Sad vidim i zašto. A takvih što ne propuštaju da potroše pare isključivo na putovanja je sve više. Mogu misliti na šta im kuće liče. I da, redovno im je telefon sa razbijenim ekranom i spada u onu klasu telefona do 150-200eur. Nedaj bože da bi neko od takvih imao uređaj, koji svakodnevno koristi inače, a da je nešto malo kvalitetniji.
Nikada ne mogu da prebolim što sam morao napustio svoju zonu komfora, i da se oženim sa njom i sada čekam blizance. Godinama sam bio sam, nisam ni posao imao, pa zasto sam morao da pristanem da budem sa njom i da narušim svoju zonu komfora, jedino sam se nervirao što nemam posao a nisam trebao. Izađem vikendom u grad, spavam do 9 ujutru posle gledam po netu šta ima i tako prolazilo vreme. Od kad sam sa njom umro mi otac, ona u to vreme provodila vreme kod mene, sad ostala trudna i adio zono komfora.
Svoje obrazovanje platio sam sam, radio sam dva posla, štedio i odricao se svega suvišnog. Kupio sam stan, pronašao djevojku svog života i vjenčali smo se skromno, u krugu najbližih. Dobili dijete, odrastalo uz naš trud i ljubav i danas iza njega već stoji šesnaest godina života. Stan je otplaćen, štednja je rasla, a ja sam i dalje uvijek sebe stavljao na zadnje mjesto.
Danas, nakon trideset tri godine rada, upornosti i odricanja, došlo je vrijeme da ispunim svoj dječački san. Vrijeme je da konačno sebi kupim Ford Mustang.
Kakvog sam muža našla, kakvu muškarčinu, shvatila sam tek proletos na moru. Ono što je on činio/čini za mene i decu sam uzimala za normalno (u biti i jeste). Međutim pored drugaricinih i sestrinih muževa, na zajedničkom letovanju sam shvatila šta znači biti muškarac. To je čovek koji ustane u zoru, otpiva 30m da napuni boce sa slanom vodom za decu, kupi vruće testo i sveže povrće/voće. Skuva kafu, pusti muziku i sve nas probudi, mazi, ljubi. Organizuje gde se ide tog dana, igra se sa decom na plaži, voda ih tamo vamo. Ni jednom nije pogledao cure, iako su mu 2 prišle, otkantao ih odmah. Da ne pričam da je put sam finansirao i organizovao i u društvu se najčešće hvatao za novčanik. Malo govori i nikad nije lošeg raspoloženja, čak i za sitnice je zahvalan. Dok su njihovi muževi, mrcine koje samo cugaju i svađaju se, sve im teško i sve će žene. Zaista sam šokirana ovom razlikom, što valjda ranije nikad nisam primećivala.