Kroz srednju školu sam nastojala čitati sve lektire koje su nam bile zadane. Od Dostojevskog, Jesenjina, Edgara Allana Poea, Twaina, Andrića da ne nabrajam... Naravno da ih nisam sve čitala, ali sad u 26oj godini neke od tih poezija i romana dobivaju na značaju. Nemojte me krivo shvatiti, ali mislim da je ta literatura jednostavno preteška da bi je mozak tinejdžera u dobi od 15-18 mogao do kraja i u potpunosti razumjeti i cijeniti.
Sadašnjem dečku dugo vremena nisam želela da pružim priliku jer sam verovala da je švaler i da će me povrediti. Zaključke sam donosila na osnovu njegovog izgleda i lakoće šarmiranja, zavođenja. Mesecima je i moj zid odbojnosti popustio i upustili smo se u vezu, mogu samo reći da divnije stvorenje nisam videla. S njim je sve toliko lako, nikakvo cimanje, teški izbori, problemi. Niti krije telefon, niti me pita zašto ja imam šifru. Ne smeta mu šta nosim, sa kime izlazim. Uvek se ponudi da me poveze, odveze. O svemu razgovaramo, zajedno donosimo odluke, evo već 8 meseci... stvarno mi je žao što mu ranije nisam pružila priliku.
Nikad neću zaboraviti situaciju kada sam završila u hitnoj, a tu noć sam bila sa momkom pa su me odvezli do hitne on i moj otac. Ostat će mi urezane čitav život riječi mog oca, inače jako konzervativnog i realnog čovjeka kojem ljubav i nije baš na prvom mjestu: "Kada sam ga vidio (momka) kako sjedi slomljen i plače za tobom shvatio sam i osjetio jačinu te ljubavi i laknulo mi je da i poslije mene ćes imati nekog kome ćes biti na prvom mjestu i ko će te nesebično i bezuslovno voljeti." Tad sam uz tu rečenicu i zaplakala.
Prije dvije godine, dok sam studirala, roditelji su mi poslali 3000 kn (cca 400 €) da platim stan i da imam za hranu taj mjesec. Otišla sam do banke, podignula novce i na putu do doma negdje, nekako sam izgubila novčanik sa svim parama unutra. Kada sam shvatila da mi nema novčanika uhvatio me napad panike do te mjere da sam se ispovraćala jer znam da su moji odvojili zadnje pare koje su imali da meni pošalju. Tokom dana me kontaktirao jedan dečko preko fb. Našao je novčanik i vratio mi ga je. Kuna nije falila. Jučer sam ja našla novčanik s velikim iznosom unutra. Nisam se dvoumila ni sekunde, odmah sam išla u policiju da ga vratim, da nije bilo tog dečka koji je meni vratio novčanik, vjerojatno ne bih ni ja vratila ovaj.
Zaista ne znam kako reagovati na glupe ljude. Neki dan mi poznanica kaže kako njena devojčica želi ići na balet, jer je oduševljena balerinama, ali ona joj ne dopušta, jer je u nekoj objavi videla kako su u balerina užasna stopala. Kaže: Ima tablet i nek gleda balet ako želi, ali zašto bi išla? Gde će ona da se bavi baletom u našoj državi? I zašto da ide, ako se neće time baviti? Zgrožena sam takvim malograđanskim razmišljanjem i zahvalna do neba svojim roditeljima, koji su me slali na sve aktivnosti koje su me zanimale.
Bila je siromašna i na piku za zadirkivanje svoj djeci u školi. Na velikom odmoru jedan dečko ju je lupio po ruci i ispao joj je čitav sendvič na pod. Dvadeset godina kasnije stiže mi zahtjev za prijateljstvo. Prelijepa cura, a po profilu se dalo zaključiti da lijepo živi vani, putuje okolo, zabavlja se, ima tonu prijatelja. Prihvatim. U inbox stiže: "Sjećaš se kad su mi bacili sendvič i svi se smijali i govorili mi da ga jedem s poda, a ti si jedina došla do mene i dala mi čitav Smoki jer 'ionako nisi gladna'. Sjetim se tko je. Nađemo se na kavi u mom gradu. Potrajalo je satima pa odemo i na večeru. Kao da se čitav život znamo. Sad, tri godine kasnije, veza na daljinu postaje zajednički život u Austriji. Pakujem kofere danima, a i dalje ne vjerujem kako se jedan banalan čin iz djetinjstva učinio sudbonosnim za čitav život.
Obožavam kad moja supruga za večeru u gradu obuče neku lijepu haljinu, štikle, naparfemise se i izgleda kao bomba. Al brate mili meni najdraže kad se vratimo kući. Ona pravo pod tuš, skine šminku, otkrije pjegice i rumene obraze, obuće (samo) moju majicu ko pidžamu i odvali se u krevet, sva mirišljava i lijepa, čak se i ne brine dal se depilirala ili ne (inače se mnogo opterećuje sa tim, toliko da ne da ni da je poljubim dok ne riješi "problem"). Srce mi ko planeta kad vidim da je opuštena oko mene, da joj je ugodno. A što je tek melem za oči, pa ja ne znam čime sam ovo zaslužio :D
Jedna situacija od pre mnogo godina mi nikad neće izaći iz glave. Bila sam dete i vraćala sam se iz muzičke škole sa sve ogromnim instrumentom. Verujem da je ljudima to bilo simpatično videti. I tako, uđem ja u autobus, sednem na slobodno mesto(bilo ih je više) i na sledećoj stanici ulazi starija žena, baka. Zaputi se ka meni namrgođena i ja je uplašeno i pristojno pitam da li želi da sedne. Ona me je gurnula sa sedišta bez ijedne reči i sela. Niko ništa nije rekao. I dalje sam pristojna i ustajem starijim ljudima uvek jer je ovo samo jedan, izolovan slučaj. Međutim, uopšte mi nije jasno kako neko ima srca da gurne devojčicu od 8-9 godina. Tada sam baš bila tužna.
Cimer mi je bio u vezi sa udatom ženom koja ima dva deteta i pritom se toliko zaljubio u nju da je bio spreman na sve. Ona je nekako u početku delovala zagrejano, čak se i pominjao njen razvod i kako će krenuti skupa da žive. Njemu deca nisu predstavljala problem. Posle jedno godinu dana, ona prekine svaki kontakt sa cimerom i ono vrati se mužu kao da ništa nije bilo, cimer sjeban do bola ne može da pređe preko toga, jer se baš zaljubio. Tu je ispalo da je ona samo htela seks kombinaciju i malo mu se igrala emocijama čisto da bi ga imala sve ovo vreme dok joj očito nije dosadio. Svo troje smo bili i kolege na istom poslu zato sam od starta bio upućen u priču. Većinu vremena sam mu pričao da previše daje sebe i da ne treba da joj potpuno veruje, dao je i otkaz sa tog posla. Što je najbednije ona je počela sada sa mnom da koketira i da traži bliskost iako zna da on i ja živimo zajedno i da smo najbolji drugari. Dođe mi da sve kažem njemu i da joj se zajedno popišamo u život!
Dok sam se vraćala kući juče, doživela sam saobraćajku. Naime lik se uključivao u traku i nije me video i eto. Meni su kola izgrebana duž cele desne strane a njemu je otpao prednji branik. U sekundi sam pobesnela jer je to minimum 100€ popravke kojih nemam. Kad sam izašla iz kola i videla njega koji vozi auto stariji od mene i izgleda kao da mu ceo svet sedi na ramenima samo što se nisam rasplakala. Kad sam ga pitala zašto ne gleda kuda ide izvinio mi se rekao da je rastrojen zbog oca i rasplakao se. Rekao mi je da mu je otac teško bolestan, metastaze na jetri sad već i da ne zna šta će. Bila to istina ili ne, ja sam odlučila da mu poverujem. Potapšala sam ga po leđima rekla druže brini o ocu odvezla se i onda plakala ispred kuće 20 minuta a onda utrčala i zagrlila majku i oca koji su hvala bogu živi i zdravi. Jako me je pogodilo sve to i ne znam šta da mislim sad.