Supruga je otišla na skoro 2 mjeseca na poslovno putovanje i kada se vratila počela je da povraća ujutru i bila joj je muka par dana. Otišli smo kod doktora i ispostavilo se da nije stomačni virus nego da je trudna. Nismo imali odnose sigurno 3, 4 mjeseca ostao sam miran i nisam pravio scene kod doktora i nakon dugog razgovora kod kuće mi je priznala da je na poslovnom putovanju nakon večere i mnogo alkohola završila sa dugogodišnjem kolegom u krevetu koji je takođe u braku i ima djecu. Rekla je da joj nije jasno kako se to moglo desiti jer je trebala sutradan da dobije i nije popila antibeba pilulu i bila je ubijeđena da neće ostati u drugom stanju (imali su odnose bez kondoma). Izgovor je bio da se to desilo slučajno i da nije kriva ona nego alkohol. Odmah sam podnio zahtjev za razvod i pokupio djecu sa sobom i otišao.
Ne daj Bože da iskusi iko to što sam ja, da mu rođen sin umire na rukama i da ne možete da mu pomognete. U sinovim očima ja sam bio supermen koji uvijek sve može sve da sredi, tata je najhrabriji i najjači govorio je. Čak i tada me bespomoćno gledao kao da očekuje da će tata opet sve da sredi i da mu pomogne. Bio je spokojan uprkos bolu jer sam ja bio tu. Žao mi je sine, žao mi je i sebe i žene, žao mi je sve djece koja tako završe. Superheroji ne postoje u našem svijetu ali nadam se da postoje tamo gdje si ti sada sine moj, nadam se da postoji neko bolji od mene ko može da te sačuva i zaštiti tamo na nebu. Žao mi je. Mnogo te voli tata.
Neko veče šetam sa djevojkom. Mrak, sitni sati, nigdje nikog. Preko puta primijetimo da se neka djevojka pokušava otarasiti od nekog siledžije. Bez razmišljanja dotrčim, puknem mu dva šamara i otjeram ga. Ta djevojka mi se zahvaljuje, pitam je jel dobro, treba li zvati policiju ili nekog njenog da dođe po nju, ne treba, jel zna ovog tipa, ne zna. Uplakana i sva se trese; pitam je jel treba prevoz do kuće ili gdje već, ne hvala, tu sam blizu. Ipak smo je moja djevojka i ja ispratili do njene zgrade. Rekla je kako moja djevojka može biti sretna što ima takvog hrabrog i odvažnog momka. A moja djevojka... Nakon tri dana razgovora sa svojim roditeljima raskinula je sa mnom, jer su familijarno zaključili da je tada nisam trebao ostavljati samu jer se moglo desiti da nju neko napadne. Da se ova scena ponovi opet bih uradio isto.
Ostavio sam djevojku jer se abnormalno udebljala. Više mi uopće nije privlačna, seksualni život nam je katastrofalan, a ona sve komplekse liječi hranom. Pričao sam s njom, bodrio ju da počne sa mnom vježbati, međutim njoj je jedina utjeha u životu hrana. Nema nikakvu dijagnozu, ni fizičku, ni psihičku, samo eto ona voli “papati” jer ju to čini sretnom. Nisam iskompleksiran, niti me brine što drugi misle kad me vide s njom, ali eto jednostavno meni je nepojmljivo i totalno odbojno da mi cura bude 30 kg teža od mene. P.s. ja imam 85 kg...
Baka mi je pred smrt dala svoj prsten i rekla "Sjeti me se kad ju budeš prosio." U tom trenutku mi kroz glavu nije prošla djevojka sa kojom sam se tada viđao nego najbolja drugarica sa kojom sam se par dana ranije pokačio. Nekako sam u momentu shvatio da je ono što osjećam prema njoj i što ne mogu sebi da objasnim, zapravo ljubav. Sjetio sam se da je uvijek tu, da mi je veća podrška od porodice, da mi se ponekad činilo kao da je samo njoj bitno da li sam živ ili mrtav, da sam najljepše trenutke života proveo sa njom i da ni za koga osim nje nisam bio spreman ostaviti sve i voziti satima samo da ju vidim na sat dva. Sjetio sam se koliko su se prijatelji hvatali za glavu i koliko puta je majka uzdisala kad kažem da mi je samo drugarica. Odmah sam otišao kod nje. Sa vrata sam joj priznao sve. Ona se samo nasmijala i svi njeni pogledi, osmjesi, slučajni dodiri su mi postali jasni.
Baka mi je bila u mislima kad sam ju prosio i naša kćerkica nosi njeno ime. Hvala bako!
Razbolim se ja, vikend bio, temperatura skoro 40, sve me bolelo. Moja žena pobegla od mene na 2 metra, rekla da će da me prijavi za kovid19 ako se sam ne prijavim, jela, drndala telefon, spremila se i otišla da se vidi sa drugaricama.. Kako je ona otišla, zove mene moj brat da me čuje.. U roku od 15 min evo njega i njegove žene, moje snaje.. Umotala mi noge u čarape natopljene alkoholom pa u deblje čarape, pa mi dala brufen i 4 velike tablete vitamina C, i kad sam to sve progutao bombone propolisa.. Pokrila me sa još 2 ćebeta, kad kontam u kuhinji moj brat kuva supu.. Stiže supa.. Pojeo ja supu, sav se preznojio.. i tako sat vremena kako je prošlo otišao ja istuširao se i osećao sam se mnogo bolje, temperatura 37 sa nešto malo... Ostali su sa mnom dok nije moja žena došla. I gledam sad, da mi nije bilo njih dvoje mogao sam da skapam.. A moja žena mi je stalno prigovarala kako su oni ovakvi onakvi i kako treba da se udaljim od njih... E živote pokvareni džoistiku.
Imam 22 godine i vozač kamiona sam. Vozim u Evropi, sam po 2-3 meseca u kabini, samoća ubija. Nekad prosto nemaš volje ni za poslom ni za bilo čim. Sve zbog prokletog novca, biti kamiondžija je dobro plaćeno. Previše motivacije dobijem kada ugledam malu decu koja mi sa nadvožnjaka masu. Obavezno blicnem par puta, i trubim jakom vazdušnom sirenom. Presrećan sam onog trenutka kada shvate da sam im se javio, i kada se počnu smejati i još jače mahati. U nastavku tog dana meni je raspoloženje totalno drugačije, kao da su me podigli u zvezde. Hvala im, mojim malim motivatorima.
Deca su izjavila kako više vole oca nego mene jer on je uvek opušten, dok sam ja nervozna. Naravno da će on biti opušten kada mu je jedina obaveza posao gde sedi u kancelariji, onda dođe kući i ne radi ništa, dok ja nakon posla nemam odmor, već svaki dan kuvaj, peri, čisti, raspremaj za svima njima, a niko ne želi da mi pomogne. Deca nam nisu mala pa da ne razumeju, tinejdžeri su, vide koliko radim, a opet je tata kul jer je opušten, a ja nervozni i nadrndani namćor. Da imam veću platu pa da se odselim na neko vreme, da vidim kako bi živeli bez mene. Verovatno u svinjcu umirući od gladi.
Upoznali smo se 2015 sasvim slučajno preko aplikacije. Tad sam bio sam već duži period, razočaran, sve što je moglo da krene nizbrdo je tad pošlo. Dopisivali bi se pola dana, pa posle razgovori do kasno u noć, ona lepa... Ne mogu opisati trajalo je to sve nekih 8 meseci, ona upisala faks koji je želela, ja posao koji je zahtevao odricanje. Zahladni naš odnos, komunikacija 0, naljutim se na nju jer sam smatrao da sam joj dosadan, obrišem je na fejsu, prolazi 3 godine ja lud za njom a od nje ništa. Bio sam poslovno u njenom gradu, mislim da je srce htelo da mi iskoči... Samo sam gledao da je nema negde. Sedam u kafić, pijem kafu i pričam na telefon sa kolegom, stiže mi poruka "Ej, pa zar nećeš ni da mi se javiš", prekidam sa kolegom, ruke mi se tresu... Nisam mogao da verujem kad sam video njen broj, osvrćem se po kafiću kad ona sedi sa drugaricom u ćošku baštice, čini mi se da sam je gledao čitavu večnost... Sela je, pričali smo dugo, baš dugo. Kreten, da sam joj se javio sve bi bilo odavno rešeno, zajedno smo ponovo.