Mužu ne peglem odjeću. Ne vidim smisao u vikendima potrošenim na napeglavanje hrpe odjeće koja se ionako opet mora peglati zbog crta od stajanja u ormaru. Svako od nas si sam priprema i pegla ono što će nositi. Kad je već za vrijeme faksa sam peglao, zašto da od svog sposobnog i samostalnog muškarca pravim nesposobnog dječačića i glumim mu mamu? Naučila sam ga i druge poslove pa sad sve dužnosti dijelimo, kad već oboje radimo po 8 sati.
Upravo sam bila svjedok nejverovatnog događaja. Sunce sija, ja sjedim i ručam, prozor otvoren da ulazi toplota. Kad uleti ogromna muha i mislim u sebi: jooj ko će je sad ganjati, bolje bi joj bilo da sama izađe. I vrati se ona, izađe kuda je i ušla. Pametna neka muha.
Ne podnosim da moj dečko ide ponekad na kafu sa drugaricom. Nisam ljubomorna, on nju ne gleda kao žensko, ali jednostavno je ne gotivim i uradiću sve da prekinem to prijateljstvo.
Izlazim sa faksa i na putu prema stanici vidim devojku kojoj su ispali papiri i knjiga... priđem i čim sam se sagnuo da joj pomognem ona vikne "NE, imam dečka!" Pogledao sam je kako nikog pre nisam, okrenuo se i otišao.
Obrisao sam facebook i instagram. Na faksu mi je krenulo bolje i smršavio sam 20kg otkad ne provodim vrijeme za tim zlom.
Na putovanja idem isključivo sam. Kad god odem u društvu to bude haos, ajmo vamo ajmo tamo. Ovako me niko ne za*ebava.
Zadnji put sam bila na moru '94-te godine kada sam još bila u osnovnoj školi. Evo sada sam se upravo vratila iz agencije gde sam uplatila letovanje. Ne mogu vam opisati kako se osećam sada, uzbuđena da srce hoće da mi iskoči iz grudi. Ovako se nisam osećala ni kada me momak zaprosio. Krajem juna idemo na moreee...
Završio sam Matematički fakultet kao jedan od najboljih studenata u mojoj generaciji. Iako sam imao više ponuda da budem profesor, ali sam ipak prihvatio ponudu jedne kladionice da im pravim kvote i statistike. Naravno, zbog duplo veće plate, za sada.
Koliko sam srećna samo! Godinu dana sam se ustručavala da mu pošaljem prva poruku, misleći kako je to jadno i kada sam konačno prešla preko ponosa, dobijem priznanje da je zaljubljen u mene više od dve godine, ali da se plašio jer sam odavala utisak nezainteresovanosti.
Bebi idu zubići pa ne spavamo nekad ni noću...ustajanje oko pola sedam, sedam. Doručak bebi meni kava...igramo se...oko pola 11 ona ide na spavanje ja za to vrijeme kuham i pospremim što imam onda kratko odmorim.
Probudi se pa idemo do trgovine, dođemo kući ostavit stvari pa opet van na igru i tako do navečer. Uvijek smo same jer muž puno radi...nikoga ne poznajem ovdje jer nismo u svojoj državi.. Ona pati jer nema djece za igru (kad vidi neko dijete gdje prolazi trči za njim pa kad ono ode onda plače) a ja patim jer ona pati. Niti nam tko dolazi niti gdje idemo. A muž razumije samo sebe i svoje probleme na poslu...dal je ovo život? Mrzim svoju državu u kojoj ne možemo biti. Fale mi moji, teško je baš. Radit još ne mogu treba me dijete ima tek godinu dana. Nekad imam osjećaj da ću poludjeti!