Moj otac je tipičan Balkanac. Retko govori o osećanjima, skoro nikad ne pohvali nešto. Imao sam mnogo uspeha u školi i na fakultetu. Nikad mi nije čestitao. Ali taj njegov osmeh i milina na licu kada mu saopštim neku dobru vest, vredi više nego bilo šta da kaže.
Što sam starija, to se više želim vratiti u srednju. Fale mi oni prvi izlasci, žurenje doma i pitanje hoće li roditelji prigovoriti ako zakasnimo, skrivanje cigareta, gledanje na sat i pitanje "za kol'ko zvoni?", zajednička markiranja i sve te sitnice... Sad kao studentica 3. godine faksa mogu ostajati vani do kad hoću, ne trebam više skrivati cigarete, mogu izostati s predavanja bez brige o neopravdanima, ali nema to onu neku čar kao što su imale srednjoškolske brige.
Moj otac je poginuo '92 dok sam ja bila mala beba od par mjeseci. Znači nisam ga upoznala, nemam nikakva sjećanja... Nikada to nisam nikome rekla ali ja znam i osjećam da je on tu uz mene i da je on moj anđeo čuvar!
Kolika sloboda i olakšanje za ženu kad shvati da se ne mora udati, rađati djecu, kuhati i sve što ide uz to, ako ne želi.
Jednom mi je moj bivši rekao imat ćeš prilika, i hvala mu na tome. Imam najboljeg dečka na svijetu. Živio bivši!
Želim da se udaš za mene više nego išta, želim djecu s tobom, svako jutro se budit u tvojem zagrljaju dok nam žuta pahuljasta mačka skače po glavama, da svako jutro pijemo kavu prije posla, kuhat ručak skupa s tobom i gađat se brašnom, pa da nam taj isti ručak zagori jer smo zaboravili na njega vodeći ljubav, besane noći na našoj terasi uz dvije svijeće bocu vina i društvene igre, plesati bez glazbe jer nama glazba ne treba, smijati se uz kokice uz glupe stare filmove, kuhati ti čaj dok imaš temperaturu, i šetat uz more s tobom za 60 godina držeći se za ruke.. ja to želim, s tobom, i ne mogu zamisliti nikog drugog na tom putu sem tebe..
Već 4 godine pokušavamo da dobijemo dijete i ne ide. To me uništi psihički. Ne mogu ovo njoj da kažem. Barem da kažem ovde.
Radim u kafiću. Svi smo mlađi od 25 godina, osim jednog kolege konobara koji ima 50ak. Jedno jutro nam koleginica donela svima kolačiće sreće. Iskupili se mi, čitamo ko je šta dobio, zovemo njega da ga pitamo šta je on, a on će na to: "Štaa, unutra je bio papirić?! Ne mogu da verujem da ubacuju papir u kolač". Pomrli smo od smeha.
Najviše samopouzdanja sam izgubila zbog maturske večeri. Nisam imala pratioca. Govorila sam sebi da to nije do mene i da je to zato što su se oni svi ispozivali i izdogovarali još u septembru, a ja ceo taj mesec nisam išla u školu (iz zdravstvenih razloga), pa sam mislila možda su zaboravili na mene ili su mislili da neću moći ići zbog zdravlja. I tako sam sama sebe tešila dok nije jednom na ČOS-u razredna pitala ko nema pratnju za to veče. Javili smo se dve deugarice, jedan drug i ja. Razredna je rekla da taj jedan drug povede te dve drugarice i pitala ko od ostalih dečaka hoće da povede mene pored svoje pratilje. Svi su oborili glave. Razredna je pitala jednog što me on ne pozove on je rekao "neću", na šta je dečak koji sedi pored mene rekao ja pre ne bih otišao nego da idem sa njom. Osećala sam poniženo. Nikada se nikome nisam zamerila niti sam sad nešto baš jako jako ružna (imam par kila viška ali mislim da to nije tako strašno)i među najboljim sam đacima. Bila sam baš tužna.