Znam da je ovo veoma pogrešno, ali ja bih volio da moja bivša djevojka zauvijek ostane sama. Dobra je djevojka, ništa loše mi nije uradila i zaista me je iskreno voljela. Ja sam oženjen, odnedavno i otac. Ali činjenica da bi ona mogla da voli nekog drugog me izluđuje.
Svaka zaposlena žena koja vrijeđa nezaposlenu domaćicu bi prva voljela da je na njenom mjestu. Ok, biti domaćica ima svoje mane, a znate li koje su vaše mane? Što ne viđate vaše dijete po čitav dan, što vam djecu čuvaju tete za pare, što umjesto tople kuće, vi provodite dane u kutiji zvanoj firma. Prihvatite to da radite, jer morate. Manite me priča o penziji, vi da razmišljate tako daleko, ne biste se udavale za likove koji ne mogu priuštiti da ne radite par godina nakon porođaja. "Ali ja hoću da radim", radi ti, ali nikad nećeš biti majka kakva može biti jedna domaćica, to je činjenica. I otac čuva dijete, naravno. Ali ko ga je nosio ispod svog srca? Ko će mu bolje pružiti topline od majke. Zašto odbacujete djecu na sve načine?
U mojoj firmi, kad je nekome rođendan, obično blizak kolega (ili koleginica, naravno, ali pisaću u muškom rodu u daljem tekstu) nedelju dana pre istog skuplja novac tako što pošalje mail ostalim kolegama koje ih znaju ili sa kojima su bliski, sa generisam QR kodom za uplatu na račun, pa im se to prenese/uruči na dan rođendana... I takvi mejlovi cirkulišu dosta često, i ne samo za rođendane nego i tragične situacije, poklon za odlazak iz firme, itd. I sad, kako sam ja iole "dobar" sa dosta ljudi, a pritom to je korporacija od više spratova sa preko 500 ljudi, ovi mejlovi su previše česta pojava. Odlučio sam da neću nikome nikad ništa da uplaćujem. I da obrazložim (i da pomalo zvučim 'kiselo') ali, u početku, prvih godinu-dve, sam uvek uplaćivao, i to uvek više nego postavljeni iznos na generisanoj uplati - ali za mene nikad nisu ništa skupljali, a radim već 4 godine u ovoj firmi. Ovo sam uveo od skoro, i mislim da je to sasvim fer, a i da takođe to niko neće nikad primetiti svakako.
Na porodičnim okupljanjima namjerno prva "pikam" tinejdžere (momke), znajući da odnos prema mušku vs žensku na Balkanu (igraju igrice po cijeli dan, mama im kuha, čisti i sprema. Iz tih godina sam izašla nedavno, ali sestra i rodica su tek u tim godinama. Prije nego što išta iko kaže, počinjem pitanje sa: "Ima li koja cura? Ma nemoguće, pa takav momak, prav, zdrav, kuha, čisti, sprema, pa kako nema?", "Pa kako ne znaš ništa spremiti? Kako ne znaš veš odvojiti? Kako ćeš živjeti sam? Ti si nesposoban za život". Nakon toga svi šute. Ni ne pogledaju u pravcu rodice i sestre.
Ako sam ja sve to prošla, ne moraju i one.
Nisam nikome rekla zašto sam prekinula s dečkom jer znam da ljudi ne bi odobrili i da bi to krenuli umanjivati, govoriti mi kako sam izbirljiva, kako ću završiti sama i sl. Razlog je taj što sam ga prvi puta vidjela ljutitog. Posvađao se na telefon s nekim i onda, nakon što je spustio telefon, počeo je urlati, psovati, bacati stvari i sl. Prekinula sam istu večer, on je bio šokiran. Ali meni u tom trenutku doslovno isparilo sve što sam osjećala prema njemu. Razočarala sam se i zgadio mi se. Baš sam osjetila neko gnušanje i gađenje i nisam nikako više mogla zamisliti da ga uzmem za ruku ili poljubim. Vjerojatno se nikad ne bih osjećala sigurnom kraj njega.
Prodao kuću od mojih roditelja za 130 000 evra znam da sam pogrešio i da to nisam smeo uraditi. 6 meseci sam bez posla firma u kojoj sam radio mi je uručila otkaz. Imao sam jako dobru ideju za privatan biznis za koji mi je trebalo 30-tak hiljada evra od banke to nisam mogao dobiti ali ovom prodajom sam stekao novac da se oprobam u tome. Ostalo je novca viška te sam kupio neki kućerak u nekom selu. 3 godine sam mukotrpno radio nadoknadio taj novac što sam uložio u biznis i pre neki dan vidim da je kuća mojih roditelja na prodaju za 120 000 evra odmah sam vlasnika pozvao i rekao mu da ću mu dati 130 000 koliko sam i ja njemu uzeo pre samo 3 godine. Ta kuća za mene nema vrednost ni za 500 000 je ne bi prodao sad kad ću je opet otkupeti, imati u svom vlasništvu i živeti u njoj kao nekad totalno sam se smirio.
Kolega me je na korporativnoj proslavi zagrlio i na mufte poljubio u vrat kao slučajno, što je videlo 10ak ljudi koji su stajali sa nama za stolom. Odgurnula sam ga i ošamarila pred njima tako da me evo treći dan boli ruka.
I sad se podelili ljudi, jednima moj dekolte bio prevelik pa je zato, drugima verovatno uske pantalone. Ne znam…
Htela bih da znam samo dokle će žene biti žrtve ludaka koji sebi mnogo daju za pravo.
Imam komšinicu čiji je sin iste dobi kao moja ćerka. Imaju malo više od 2 godine i znaju se od kad su se rodili. Njen sin, po meni, ima problem. Dijete je nasilno već duži vremenski period, udara i njih u kući i svoje vršnjake. Često je bila situacija da izudara moju ćerku koja se ne brani, samo uzme jaknicu i kaže mi "kući mama". Jednog dana je tako jako ugrizao da je nisam mogla pola sata smiriti od plača. Dok njegova mama se ponaša kao da se ništa ne dešava i kako kaže "to je faza" i kao ga malo izviče i to je to. Pazeći što ću reći, sam joj rekla da ćemo se malo udaljiti dok njega ne prođe ta "faza", i da se imaju kad družiti cijeli život, samo mi je žao što je udara i da je za nju bolje da se malo udalje za sad. Od tad mi ni "Dobar dan" ne kaže kad me sretne. Nekim ljudima je važno samo da imaju dijete, ali vaspitanje izgleda ne dolazi na red.
Slušam kolegicu sa posla koja radi puno radno vrijeme i živi sa momkom, kaže kad dođe kući s posla odmah krene da pravi jelo, da on ima gotovo kad dođe s posla. Pa čišćenje kuće, usisavanje, pranje veša itd. Uvijek ide prva leći spavat, dok on kad dođe samo jede i odmara. Ja radim pola, kad dođem prvo što radim je da sjedim na balkonu sa mužem i pričamo sat vremena, nekad i duže o našem danu. Onda pravimo jelo, pospremamo zajedno, kad je dan čišćenja nekad ja, nekad on, sve sa dogovorom. Ne razumijem djevojke koje još nisu ni u braku da daju zadnji atom snage da bi njemu bilo lijepo, razumijem vole ga, ali imaš bre i ti život. Još kad čujem da imaju podjeljene račune o stanu, dođe mi da im otvorim oči da to prestanu radit i traže nekog ko će ih poštovati više, ali se ne želim mješati ako su već tako srećni.
Odrasla sam u vreme inflacije, često nismo imali za hleb, mama je ustajala u pet ujutru da pravi poparu da nas ne šalje gladne u školu. I nakon tatine smrti se dešavale iste situacije. Mama je to hrabro podnela, sada je sve okej.
Danas...ne dozvoljavam da bilo ko u mom okruženju bude gladan, čak hranim ulične životinje, doniram garderobu onima koji nemaju, prodajem stvari koje mi ne trebaju za humanitarne svrhe, ništa ne bacam- svemu nađem svrhu.