Mom mužu je poginula ljubavnica u saobraćajnoj nesreći. Nisam ni znala za nju dok nije došao prošlog meseca potpuno ucveljen, zario lice u dlanove i samo tako sedeo sigurno sat. Preplašio je mene, a i našeg malog sina. Ispostavilo se da su se viđali 5 meseci, baš kad sam se ja vratila na cele smene, a dete napunilo 3 godine. Devojka je imala 21, izgledala je kao anđeo i vidim da je imala mnogo prijatelja i ljudi koji su žalili. Ne ide mi u glavu zašto joj je trebao odrastao i oženjen muškarac sa detetom. Mogla je da ima lepog momka od 25. Muž je izbačen iz stana i ne znam gde živi, dolazi da obavlja roditeljske dužnosti. Možda sam luda, ali radije bih da devojka nije poginula i da su nastavili da se viđaju. Posle 2-3 meseca bi verovatno shvatio da s njom nema budućnost i vratio bi se ili bismo se razveli kao normalni ljudi. Ovako moje dete ima dva roditelja slomljenog srca.
Debela, debela, smršaj, ne žderi… i tako par godina više gladna, dok mi nije otkriven moon face, visok nivo kortizola, hipotiroizam, pcos, visok krvni pritisak…. sve posle neuspelih IVF. Privatno i poslovno stres stres dok nisam pukla kao kokica. Brak i uvrede se pogoršavale sa rastom kilaže, posao nesiguran jer moj izgled “rasteruje“ kupce i na kraju izgubila sve. Trenutno sam kod bake na selu, kupila novi telefon, novi broj i pogasila društvene mreže dok ponovo ne vratim sebe, svoje zdravlje i svoj mir.
Budem istinski sretna kad vidim da u komšiluku neko uradi fasadu, uredi oko kuće, posadi cvijeće, kupi auto i da ne nabrajam. Volim kad su ljudi sretni kad se vole, poštuju, kad rastu zajedno u svakom smislu. Volim kad vidim kako su nečija djeca lijepo odgojena. Eto mene to sve čini sretnom. Jer odmah je i meni ljepše. Volim kad čujem bilo šta pozitivno. Dosta je ovom narodu negative.
Čim je njima lijepo, pa biće i meni. Imati ću ljepši pogled. Imati ću zdravu okolinu bez propalica, narkomana po ulici. I hiljadu drugih razloga.
Smatram da je život lijep onome ko lijepo gleda na njega. Želim vam svako dobro 🫶🏻
Nisam udata. Ali radim su ženskom kolektivu i čujem svašta od udatih žena. Kaže jedna muž joj putuje mora mu spakovati stvari, lik ima 30 godina i žena mu pakuje stvari. Druga muža budi na posao jer ga ni tenk ne može probuditi. Druga kaže samo ona rasprema u kući jer joj je muž rekao da ga oslobodi kućnih obaveza, jer on se vise umori na poslu.
Uglavnom mene je strah udati se. Ne mogu zamisliti da meni muž pakuje kofer, jer odkud on zna šta meni tačno treba. Ili ja njemu, zamisli nešto zaboraviš i on ti onda zvoca za sopstveni kofer 🫣. Ili moraš buditi muža kao djete za školu. Ili samo ti da rintaš i na poslu i kući. Posao u kući je najteži, jer niko ko to ne radi ne doživljava koliko obaveza u jednom danu se završi, a ne vide se. Za mene su to sve degenerici, zreli za letvu preko leđa. Nadam se da se neću ni udati ako će mi tako biti.. a mogu misliti kakvih još slučajeva ima, a da se ni ne priča..
Znate ono izreku "kap koja je prelila čašu"? E, to se meni večeras desilo. Već dugo vremena roditelji odvajaju mene, njihovu ćerku, od svojih sinova. Već su raspodelili kome šta ide, meni ništa, eto jer sam žensko. Večeras sam ih ponudila baklavom. Čula sam tatu da je rekao mami da ovo nema veze sa baklavom. Mene je to više zabolelo nego sve ovo prethodno. Jeste glupost ali definitivno kap zbog čega više ne mogu da budem ista prema njima kao pre. Isplakala sam se za sve što sam gutala u sebi do sad.
Bivša je zapratila moju instagram stranicu, ali ne zna da sam to ja.
E sad, ja tu kačim fotke nekih mesta u Beogradu za koja imam neke priče i u tim pričama ima dosta i nje, ali naravno ne spominjem njeno ime, samo prepričavam situacije.
Sve je objave pogledala, imam ih nekih 50-ak i lajkovala sve one koje su vezane za nju.
Jutros je reagovala na story i napisala “svaka čast za stranicu, ali mogao bi češće da objavljuješ, postajem zavisna, ponekad kao da pišeš o meni 😂”.
Ja sam odgovrio: “Hvala puno, znači mi podrška”.
Ona “Odakle ti inspiracija? Je l’ sve izmišljeno ili ima nekih istinitih priča?”
Ja “Ništa nije izmišljeno”
Ona “Imaš nekoliko objava koje se 100% poklapaju sa nekim pričama koje sam doživela sa mojim bivšim dečkom”
Ja “Možda je samo slučajnost”
Ona “Ali bukvalno su moje priče iz njegove perspektive”
Ja “Nadam se da su makar lepe uspomene”
Ona “Najlepše”
I ja sad ne znam šta da radim i kako da joj kažem da sam to ja...
Zanimljivo kako su žene vekovima krivili za pol deteta, pa je posle potvrđeno da pol zapravo zavisi od muškarca. Zatim su se krivile zbog neplodnosti, a klinike za VTO kažu da su, kod parova koji im dolaze, muškarci neplodni isto koliko i žene, znači jednako su odgovorni za nemogućnost začeća. Zatim se stalno vrti ona priča kako ženama otkucava biološki sat i kako nam “drastično” opada plodnost čim napunimo tridesetu, a niko da spomene kako muškarcima opada kvalitet spermatozoida i kako žene mnogo brže ostaju trudne sa mlađim partnerima, nego sa starijim. Zanimljivo.
Muškarac sam i zgade mi se ostali muškarci koji zbijaju neslane šale na račun svoje žene, odnosno bilo kakve šale kojima se podsmijavaju i govore da im žena kvoca, kako nema se*sa u braku, kako im samo troši novac... Automatski gubim poštovanje za takvu osobu. Ako tako pričaš o svojoj ženi, koju si sam birao i s kojom liježeš svaku večer u krevet šta da mi ostali tek očekujemo.
Ne znam zašto sam prevario verenicu. Zajedno smo 3 godine i nema lepše i zgodnije devojke od nje, plus je jako pametna i nikad mi se pre nije omaklo, ali sad se desilo. Bio sam kod drugara na rođendanu, bila žurka, ona nije mogla da dođe, radila je. Došla neka njegova drugarica, mi tu počnemo neku priču, završi se žurka, ona me zove kod nje da nastavimo da pijemo i završimo u krevetu. Devojci sam rekao da sam spavao kod drugara i sad me grize savest. Mogao bih i da živim sa tim što sam je prevario, ali ne bih mogao da me napusti. Ne znam šta da radim ako sazna, bilo je tu dosta zajedničko društva, nije bilo tad ništa fizički, ali opeeet razmišljam... Ostavila bi me 100% da sazna, bolju neću naći za 3 života, a ova sa kojom sam je prevario krš živi. Još kad sam je jutros na svetlu video nije mi bilo dobro. Valjda će sve biti okej...
Moja majka je preminula na porođaju. Do šeste godine sam živela sama sa ocem, kada se on ponovo oženio. Svi su govorili da će "maćeha" biti loša žena. A onda je došla ONA. Žena koja mi je postala MAMA. Od prvog dana se prema meni ponašala kao da me je rodila. Kasnije je rodila još dve devojčice, moje sestre. Ali između nas se nije pravila razlika. Uvek kada bi nas nekome predstavljala, nikada nije rekla da me nije rodila. Svima bi govorila da ima 3 ćerke. Uvek je bila tu da me zagrli, posavetuje, podrži.
Pre tri godine sam rodila ćerku, kojoj sam dala ime po njoj (Milica). Mama je od prvoj dana uz nas, i moja malena je toliko voli.
Ovo pišem da svima stavim do znanja da "maćeha" nije nužno loša osoba, već da ume da bude skroz suprotno.