Počela sam radit i u toj firmi nitko ne dolazi na vrijeme. Kaže direktor da se radi od 9, ja dođem, vrata zaključana, nemam ključ. Čekala sam ispred pola sata da netko od kolega dođe. Počela sam i ja kasnit, ali i dalje dođem prva.
U osnovnoj školi, grijao sam stolicu sa stolnom svjetiljkom, da roditelji ne primjete da sam gledao tv.
Montiram klimu i u zgradi prekoputa devojka sedi na terasi i slika se. Ustala ona i namešta zadnjicu i slika je. U tom trenutku otvara vrata njena ili majka ili neka rodjaka i pomislio da će sad nadrljati od kritika. Kad ono i ta starija osoba počne da slika zadnjicu sa njom. Mislim da je zadnje vreme došlo.
Imam 23 godine, stao sam na drugoj godini fakulteta jer to nije ono što sam želeo već sam upisao isti jer je mojim roditeljima to bilo jako bitno. Radim već 2 godine i ne želim da se vratim na fakultet gde sam upao u jako loše društvo, do tada nisam imao kontakt sa drogom, od tad nisam prestao. Prijatelji za ceo život su otišli daleko, ostao sam sam jer teško stičem prijatelje bez obzira koliko lako stičem poznanstva. Počeo sam da kradem, da se kockam; zapostavio sam sebe. Shvatao sam šta radim ali nisam prestao. Ljudi misle da sam jako fin, dobra osoba, radnik, drug, ali ja ne nalazim zadovoljstvo u tim pohvalama jer, zapravo, znam šta radim. Ne smem da se obratim za pomoć jer se plasim šta ce onda misliti o meni i kako ću, već ovako sam, biti ostavljen od strane drugih. Imam 23 godine, psihičku zavisnost, blagi poremećaj pažnje, dvostruku ličnost, veliku sposobnost manipulacije i nisam srećan zbog toga, niti tužan. Samo se plašim gde će me to odvesti.
Sedeo sam danas na terasi gledao neke klince kako igraju fudbal u parku ispred. U jednom trenutku pade jedan mali kuka, viče faul faul. Nisam baš najbolje video šta se dogodilo. Uglavnom ja sam dobrih 20 sekundi čekao replay iz drugog ugla dok mi nije došlo u glavu da je sve uživo.
Probudim se sa temperaturom 39, a moram na posao jer imam važan sastanak sa klijentom. Uzmem tabletu, ali nije mi bilo bolje. Susjeda me vozila kod doktora i rekli su mi da možda imam upalu pluća. Zovem direktora da uzmem bolovanje, a on me samo opsuje, kaže da će propast zbog mene i da ne moram dolazit više na posao. 4 godine sam radila tamo, nikad nisam uzela bolovanje, čak sam imala i kraći godišnji i, a on mi tako vraća. Bitnije mi je zdravlje, a on neka propadne.
Nedavno sam izašla iz bolnice. Diagnostifikovano mi je dosta stvari i još pored svega toga i depresija. Psiholog mi je dijagnostifikovao duboku depresiju na osnovu onoga što sam joj ispričala. Fora je u tome što sam joj možda ispričala polovinu jer da sam joj ispričala sve verovatno bi me još zadržali i završila bi u domu s obzirom da sam ocu oduzeta i živim sa majkom i sestrom. Želim sa nekim da pričam o svemu što mi je na umu, ali ne znam kome da se obratim. Jedina osoba sa kojom sam mislila da mogu da pričam o svemu je moja najbolja prijateljica. Mada ranije,dok sam joj govorila svoje probleme, rekla mi "Tako me podsećaš na jednu ženu koju poznajem, ona se stalno svima žali". Od tada nisam joj ispričala ni jedan svoj problem dok mi ona govori svaki svoj.Naravno da je saslušam i pokušam da joj pomognem jer bi se osećala kao još veće govno da to ne uradim, i nedavno mi je rekla kako joj moji saveti uopšte ne pomažu i kako ih ni ne sluša.
Nizak sam (jedva sam dogurao do 170 cm) i imam što bi mladi rekli bejbi-fejs. Izgledam dosta mlađe nego što zapravo jesam i svi mi daju 25 ili 26 godina, a ne 32 koliko zapravo imam. Ranije sam se mučio sa tim jer su me startovale devojčice koje su po deset i više godina mlađe od mene, a onda sam ostavio moral po strani i počeo da uživam u životu. Sada ne biram, koja god došla dobrodošla, jedino je ostalo da je makar starija od 18 godina.
Momak sa kojim sam u kombinaciji mi je tokom seksa uputio jedan od najlepših komplimenata koje sam ikada dobila. Ne znam da li to treba ozbiljno shvatiti ali ne mogu izbaciti iz misli.
Moja bratanica (3 godine) ima zamisljene drugare i u poslednje vreme se jako često "igra" sa njima. A mene to neopisivo plaši, sve mislim da ona stvarno vidi nekog i izbezumim se kad mi kaže da su joj tu drugari i da se sada igra sa njima. Svaki put kad to pomene uhvatim šprint i u trenutku nestanem. Šta ću, plašim se.