Dever i snaja imaju sina od 2 god i ćerku od 8 meseci. Decu uvaljuju babi i razbijaju se kokainom. Ne postoje reči koje mogu da opišu ovu situaciju. Ima svega, nasilja, urlanja....soba im je u haosu prava narkomanska neuredna kao deponija, prljava.... Žive sa njegovim roditeljima i paraziti su, ne plaćaju ništa. Pre dve večeri su išli u hitnu jer njemu nije bilo dobro od droge a decu su ostavili svekru koji je bio sam pa smo muž i ja uspavali najmlađe dete i ostavili ga sa sestrom da ga čuva i otišli tamo da pomognemo. Beba je vrištala, jedva sam je uspavala jer me ne poznaje. Ne znam šta raditi uopšte u ovoj situaciji, razum kaže da to treba prijaviti, ali ne mogu, ne znam. Znam samo da je otišlo predaleko i da podhitno moraju da se opasulje, upropastiće i decu i sebe i ostale ukućane. Ono je horor.
Ludo zvuči, ali imam strah i od odlaska na posao i od gubitka posla. Želim da napustim posao, a bojim se nemaštine, gladi, bede. I tako svaki dan sebe teram sa antidepresivima da preživim dan.
Volim muža ali kada treba da dobijem, nervira me sve. Kako hoda, kako diše, sve. Uh morala sam to da izbacim iz sebe. Bolje ovde nego njemu.
Ne postoji ljepša i jača rečenica od: ,,Mama, ja te vojim". Tačka.
Pre neki dan, kolega mi ispriča, kako mu je neki njegov rođak namestio devojku. Kaže, dobra je za njega. Jer je dobra osoba. A on smatra i da je moj kolega dobar i eto, rođeni jedno za drugo jer su - dobri ljudi. Na kraju, nisu se spojili, nije kolega hteo da mi kaže pravi razlog. Ja sam se nasmejala na to, a evo zašto. Dobrota, bez ličnosti, humora, autentičnosti, strasti i sposobnosti da se izazove osećanje je...ništa. Biologija traži više od dobrote.
Kako ste prebrodile to što ste se udale i sve prenele u novu kuću? Volim svog budućeg muža i sve što ide uz to, al ne mogu da pređem preko toga da sledećeg Božića neću biti sa svojima već u nekoj novoj kući, sa tuđim roditeljima.... Neću ići da sečem Badnjak sa tatom i braćom, već ću na drugom kraju grada dočekivati isti u kući. Meni je sečenje badnjaka 28 godina neopisiv dogadjaj, a sad shvatam da moram da ga dočekujem u kući...
Preselila u drugi, manji grad, nove kolegice, novi posao, ali od sebe pobjeći ne mogu, opet mi se depresija javlja... samo me još muzika drži, muzika i nada da ću imati prilike češće pjevati. Radim na tome, trudim se, ali ne ide mi baš. Teško je...
Auto je skroz nebitan tu, auto ko auto, komad lima i trošak. Bitno da je Vaš sin živ i zdrav i da je dobro, to je najbitnije od svega. To je bitnije od bilo kakvog auta i ne znam kakve štete. Auto kad se slupa može ga se zamijeniti, osoba kad jednom ode, nema više zamijene. Više cijeniti ljude oko sebe nego materijalne stvari. Obitelj je bila i ostala najveće bogatstvo od ijednog auta, nekretnine itd..
Dopisivala sam se mesec dana sa likom koji me je lagao da želi ozbiljnu vezu sa mnom. I ne samo da je lagao to nego je lagao i da želi da me upozna. Žao mi izgubljenog vremena.
Najgore je kad ono kasnije ćemo, nekad ćemo nikad ne dođe!!!