Ništa ljepše nego istuširat se na kraju ludog dana i obući čistu odjeću koja miriše. Odmah se osjećam bolje.
Prvi put u životu imam djevojku sa bujnim grudima i nema mi ništa slađe nego zaspat na njima dok se mazimo!
Kod mene su prisutne dvije krajnosti. Volim društvo, a s druge strane sam vuk samotnjak.
Bukvalno sam toliko poželela život pre korone da sam GUGLALA kakav je život bio ranije.
Zaljubila sam se u dečka koji nema čak ni fejsbuk... Upoznali smo se u teretani, fizički me je privuko. Atletski gradjen, oko 2m visok, po grudima maljav, zubi beliji od snega. Medjutim, osećam se jako čudno, da napomenem oboje imamo po 30g. Hoću reci s njim je sve tako zanimljivo, kao da sam u pubertetu, čekam svaki njegov poziv/poruku. Žao mi je koliko su me društvene mreže promenile na gore... A on toliko neopterecen, opušten, čak ni ne insistira na odnosima iako smo već nekoliko nedelja zajedno, zadnji put smo gledali album za slike i neke filmove, pa ja lepše veče nisam provela. Na kraju smo celu noć vodili ljubav jer sam ja to inicirala. Presrećna sam i još ne mogu da poverujem da se sa 30g mogu zaljubiti tako. Takođe njegova ličnost je ako ne još i lepša, iako je pravnik, vidi se da je načitan, sofisticiran, pun nekako razumevanja. Verovala sam da nikad neću naći pravog za brak, a sad ne verujem da bi posle mesec dana veze rekla da bez razmišljanja. Ne znam grešim li.
Kad smo se upoznali bili smo mladi, izlazili smo i zabavljali se. Vjenčali smo se nakon 7 godina veze, imali smo u tih 7 godina samo sitne svađice. U braku smo 7 godina, zadnje dvije se potpuno promijenio. Od normalnog čovjeka sve više se pretvara u luđaka, sve mu je povod za svađu, radi probleme oko ničeg. Većinu vremena je pakao s njim. Radimo, lijepo živimo, nemamo većih problema ali on se jednostavno nenormalno ponaša. Izdere se ne mene bez razloga, sve mu smeta. Nisam osoba koja može i mora trpiti, pokušala sam razgovarati s njim milijun puta i nema rješenja. Kad ude u prostoriju kao da se nadvije crni oblak, unese nervozu, ljutnju. Ozbiljno razmišljam o razvodu.
Trudna sam, a moj momak svaki dan odlazi kod roditelja koji su zaraženi koronom, pije kafu sa njima i bez dezinfekcije se vrati nazad. Kad spomenem da obrati pažnju, svede kontakt na minimum, predlozi mi da se iselim negdje dok to ne prođe. Kako sam mogla biti tako glupa da sa ovakvom osobom pravim dijete?
Moji svako jebeno jutro se deru, jer tako pričaju. Brat dođe sa malom decom i celi dan su tu. Ja jedan dan ne mogu sastaviti da se naspavam ko čovek, jer uveče do kasno moram da učim, jer jedino tad buke nema i mogu. Problem mi je da se skoncentrišem tako nenaspavana i umorna, slabo šta i zapamtim. Mojima ja pričam, ali oni mene uopšte ne bendaju, ne zanima ih to, a očekuju neke dobre ocene na fakultetu od mene, ako išta prođem ovako uopšte biće dobro. Ne daju mi da uzmem neku sobu da se odvojim da imam mir, jer kažu da nema potrebe, a ja sopstvenih primanja nemam. Ne znam više stvarno šta da radim...
Mnogo veću empatiju imam prema životinjama nego prema ljudima.
Posle 30 godina lepog braka, jutros posle odnosa muž mi je priznao da me nikada nije voleo. Samo se pitam jesam li toliko bila slepa da ne vidim to? Bio je dobar i pažljiv muž, pomaže mi u svemu. Predložila sam razvod ali on to ne želi. Uništena sam ovim saznanjem. Kako u 51 godini dalje?