Smatram da je smisao života ljubav. Kad sve pogledate sa jedne tačke shvatite da imati osobu koja posle dana legne pored vas, zagrli vas, poljubi.... je nešto neprocenjivo.
Danas sam zahvalna jer su svi ljudi koje volim živi i zdravi.
Radim u KBC-u Split. Šokiran sam međuljudskim odnosima u bolnici. Da jednostavno objasnim, odnosi su nešto između porno filma i telenovela. Prvo se svi *ebu međusobno, nakon toga drame i ogovaranje tko se s kim, tko je koga, tko je ku*va..... a da ne govorim šta se dešava kad su dežurstva. Većinom mlađi doktori i sestre, a većina su navodno sretno oženjeni. A o egu i umišljenosti mi se ni ne da pisati, jer se roman može napisati.
U našoj zgradi se dešavalo da neko ukrade sijalicu, patosnicu, stvari koje stoje ispred vrata i sl. Noćas je neko ukrao lift. Žalili se stanari da lift ne radi i kada je majstor otvorio vrata, lifta nije ni bilo. Malo je reći da sam bio u šoku.
Sa jednim momkom sam se upoznavala ravno 11 puta. Sedim sa društvom, on priđe da se pozdravi sa nama, ja pružim ruku da se rukujemo i da se predstavim. I tako 11 puta. Jednostavno nema ništa karakteristično po čemu bih ga mogla zapamtiti. 12-og puta je došao do stola, pozdravio nas sve i otišao u drugi deo kafića. Kada sam nakon pola sata krenula u wc, kaže drugarica: "Opet ga nisi prepoznala zar ne? To je taj i taj. Pozdravi ga sada kad prođeš pored. Nosi duksericu i farmerke". Ja prolazim pored njegovog stola gde je sa društom, a svi kao jaje jajetu - ošišani na keca, u duksericama i farmerkama. Ne vredi, dižem ruke. Jednostavno ne mogu da mu zapamtim lik.
Prijateljica mi je ovisna o instagramu. Sve što radi, gdje god da putuje, kači na insagram. Svaka slika joj je boli glava. Kao model je. Ali ne može naći dečka, nikako. Ima sve kvalitete, ali ne vidi da ako se ne makne iz tog nerealnog svijeta, da će ga teško ikad i pronaći. Gubim ju i sama polako jer ne da mi se izaći s njom na piće i onda ju pola sata naslikavati.
Moja drugarica je na svom prvom dejtu uspela da zaključa kola od dečka. Njih dvoje su ostali ispred, a ključevi u kolima, zajedno sa njihovim telefonima.
Uvek sam u školi izbegavala da radim fizičko da se ne bih skidala pred drugima. Nekad kad sam baš radila, čekala sam da sve devojke izađu iz svlačionice pa onda ja da se preobučem.
Prodavao sam nešto preko interneta i jedna devojka nije bila zadovoljna uređajem, poslala ga je nazad i tražila da joj vratim pare. Ja bio u gužvi tih dana i nikako da stignem da joj uplatim. Ona počela da zove svaki dan da joj uplatim, iznerviram se i svašta joj kažem i da ako me ostavi na miru 24h uplati ću joj duplo. I stvarno uplatim joj duplo, oko 15ak hiljada. Kad sutradan na Viber stiže slika uplatnice (ceo iznos uplaćen u humanitarne svrhe) i poruka: Raduj se Mrgude. Danas si bio human.
Moram priznati ulepšala mi je dan :)
Danas sam u školskom dvorištu našao novčanik sa 5.500 din. Ne nameravam da ga vratim i ako znam čiji je.