Onog trenutka kad sam saznala da sam trudna srce mi je sišlo u pete. Imam 20 godina i student sam a dečko je stariji i može se reći da mu je vreme za porodicu. Ja sam se toliko uplašila jer ne želim da donosim na svet biće koje će da pati sa mnom jer još uvek nisam sposobna da mu obezbedim sve što mu je potrebno, da ne pričam o tome koliko sam psihički nesigurna i nespremna da postanem roditelj. Pritom sam prilikom svakog odnosa forsirala da koristimo kondom što on nije hteo. Dečko je bio pun razumevanja, ljubavi i pažnje i rekao je da će me podržati ma šta god ja odlučila. Posle mog abortusa je postao hladan i svaki dan me osudjuje zbog toga kao da meni nije dovoljno teško, i psihički i fizički, ne znam šta da radim, padam u strašnu depresiju a nemam sa kim da razgovaram, znam da će sve osude pasti na moja ramena. Nekad zaista poželim da me nema.
Otkako su postali djed i baka, zaboravili su da su prije svega roditelji! Dok njihovo unuče mijenja četiri zimske jakne koje su mu oni kupili, ja nosim istu već četiri godine. Htjela sam se zaposlit i studirat istovremeno, ali su me odmah napali kako sam nezahvalna i šta to meni fali? Nikad nisam nešto puno tražila, štedim od džeparca za odjeću, šminku, instrukcije itd. Da se razumijemo, volim to dijete previše i sretna sam što ima 101 novogodišnji paketić, jer ja nisam imala nijedan! Moja sestra i njen suprug hvala Bogu imaju odlične plate i mogu mu sve obezbijediti, tako da ne vidim razlog zašto je problem mojim roditeljima da ja uzmem majicu od 10e, a nije problem da njemu uzmu igračku od 100e...
Patim od hroničnog umora već 10-ak godina, otkako sam ušao u pubertet. Sve analize krvi su mi u redu, nemam nikakve konkretne bolesti ali umor mi toliko utiče na život da ne mogu da se koncentrišem na poslu, na fakultetu, uvek mi se spava... Tu su i česte glavobolje, bolovi u stomaku, nesanice... Onda mi se to odražava na celokupno raspoloženje, ne mogu da se naspavam koliko god spavao i jednostavno ne znam kako ovo da rešim. Često nemam snage ni da ustanem iz kreveta i pospremim stan na primer. Sve sam probao: zdravo se hranim, oduvek sam bio aktivan i treniram, razni suplementi multivitamina, minerala ali ništa ne deluje!! Bio sam na odmoru mesec dana na moru ali isto sam se osećao. Očajan sam, a ni roditelji ni društvo nemaju razumevanja za moje stanje jer sam popustio na faksu i na poslu, jednostavno nemam volje ni da izađem iz kuće.
Ne znam da li imam neki problem, ali potpuno sam ravnodušna na fotografije momaka bez majice, bilo u ogledalu ili na plaži.
Uginuo mi je mačak i ja evo plačem. U zadnje vreme nigde ne idem i nemam prijatelja, ta maca je bila svaki dan sa mnom i budila je u meni ljubav. Ranije sam sebe "Podsećala" da će se to jednom desiti da se suočim sa tim ali nisam razmišljala kako ću se osećati. Malo mi je čudno jer zbog ljudi nisam plakala baš dugo, a zbog ovog divnog bića plačem.. Ovo se ko zna koji put dešava, sve zbog komšije koji drži otrov u dvorištu a ja ne mogu da mu zabranim nešto u njegovom posedu, niti nadgledati mačku 24/7 da ne ide tamo. Ima ljubimaca i u drugim kućama u ulici, zašto samo moji ne mogu da prežive..
Prestao sam online chat od par meseci jer shvatih da je služio za validiranje sebe kroz priče, da me eto neko iskreno sasluša iako sam ponekad ironičan, neempatičan i neprijatan bio. Spoznaja toga je proistekla iz činjenice da ne mogu da pružim razgovor istog kvaliteta, odnosno osećaj i značaj prihvaćenosti u istoj meri i da osoba to ostvaruje na drugom mestu, samim tim postajem suvišan, teret, a razgovor produkt nekog sažaljenja druge osobe. Isuviše ponosan za to, iako je talk bio prijatan i meni drag. Nadam se da razlog trajanja razgovora nije bio gorenaveden, već u nekom smislu iz suprotne perspektive konstruktivan i usuđujem se zabavan, i da ako ne poruka i nedovoljno iskreno objašnjenje koje tamo ostavih (proud) , onda ovo dostigne osobu i razjasni razlog i slabost, uobličen tok svesti, i promišljanje. Takođe, želim da pronađe ljude koje cene osobu radi osobe, ne nažalost sebe kroz datu osobu.
Nikada nikoga ne treba sažaljevati. Uvek kad se sažalim prema nekome i pomognem, kasnije se fukara osili i zabije mi nož u leđa. To su ti bednici koji sve dobijaju izigravajući žrtve. Dobar čovek je i ponosan, nikad ne bi dao da ga sažaljevaju.
Živim u Nemačkoj i u firmi gde radim smo jedino jedna Hrvatica i ja sa Balkana, svi ostali su Nemci i verujte mi - ne vole nas ni najmanje. Uvek su tu neki komentari na račun naše nacionalnosti, rata, haosa na Balkanu. Ali sve to onako fino upakovano, bez da ti kažu u lice "vi Balkanci ste đubrad i ne volimo vas", već podmuklo i zlobno. Uvek započinju temu rata kada smo nas dve tu, peckaju s namerom da se mi posvađamo, a sve pod parolom da su "samo radoznali i hoće nešto novo da nauče". Onda potežu političke i rasističke teme i tačno se vidi da nas gledaju kao niža bića zbog porekla. Da nemam dobru platu, otišla bih već sutra odavde.
Preboljela sam ga, na način da sam ga zamrzila. Kriva sam kao i uvijek što sam bila. Ali on dobro zna zašto me je taj dan nakon 4 godine ostavio. Što nisam izišla iz kafića i otišla kući kada je on tražio. Tek poslije toga se je pokazao ko je zapravo.
Jedini smisao života mi je ljubav. Samo želim da volim i da budem voljena. Šta god radila ne ispunjava me ako nemam nekog pored sebe. I imala sam, imala sam njega mnogo godina. Činio me je srećnom. A sada je nestao iz mog života, ne ide kaže, a ja ne vidim poentu da nastavljam da živim..