Moram ovo napisati negde jer ću inače da puknem. Ceo život sam slušala "žensko dete, tuđa kuća". Kada samse udala rečeno mi je da nazad nema. Koliko puta samsamo kao dete čula "ona će otići, to više nije naše". Ne mogu ni opisati koliko me to ubijalo kao dete, da sam u više navrata pomišljala da sammožda usvojena. Moj brat je odrastao slušajući to i ne mogu da ga krivim što danas nema nikakav osećaj za mene, ni brigu, ni ništa - tako je vaspitan. A nekada smo bili nerazdvojni, znala sam da se potučem samo njega da zaštitim iako je on stariji. Kada je dobio porodicu to se nastavilo, ja prosto nisam nigde uključena, ja ne znam kakav je osećaj biti tetka. Ima ih 4, neka su živi i zdravi, ali žao mi je što nisam mogla da im budem tetka, da ih razmazim. Brat je imućan, situiran hvala Bogu. Mene život baš nije mazio, ali borim se. Nekoliko kuća, u više država, je za njega. Nema veze. Ja ću ovaj lanac prekinuti. Imam i muško i žensko, volim ih jednako, jednaku pomoć će sutra dobiti.
Muž je bio na porođaju, ali i nije. Razlog je taj što se unesvjestio i toliko mu je loše bilo da su ga stavili u drugu sobu na infuziju.
U detinjstvu sam imala najbolje prijatelje, po 10ak godina smo se družili. Kada mi se desilo nešto loše u životu, napustili su me. Nakon toga sam imala još drugarica, nekoliko godina druženja. Svaka se krišom nalazila sa mojim bivšim momcima i radila mi iza leđa, ali svaka. Dolazile su mi u kuću, spavale, jele kod mene... Nakon toga nisam imala ni jednog jedinog prijatelja već oko 10 godina. Ne znam više ni da se družim. To je postalo potpuno strano za mene. Ne umem ni da upoznajem ljude. Sve samo površno, poslovno i to je to. Pogrešne veze, pogrešni prijatelji. Stvarno ne znam šta nije u redu sa mnom, pa sam privlačila samo takve ljude.
Kako mrzim kad se obradujem nekoj osobi i vidim da se ona meni uopšte nije obradovala. Osećam se toliko izdano.
Pre 5 godina, tadašnja devojka mi je rekla da me više ne voli i raskinula. Jasno mi je stavila do znanja (na poprilično grub način) da nema šanse za pomirenjem i da je zaboravim. Teška srca sam to prihvatio i nastavio dalje svojim putem. Ona je nakon nekoliko meseci započela vezu sa drugim momkom s kojim je nedavno dobila ćerku. Svo to vreme, mi nemamo apsolutno nikakаv kontakt, godine su prošle i ja sam je davno preboleo. Juče sam čuo njen komantar kako neću da je pozdravim kad se sretnemo, što je istina. Pre svega nemam želju ni potrebu da joj se javim prvi, a druga stvar smatram da nije zaslužila jer me je šutnula kao psa. Ne zameram što me je ostavila jer ima pravo na to, ali joj zameram način na koji je to učinila zbog čega sam se osećao kao jadnik.
Zaljubila sam se u kolegu s posla. On oženjen, ja udata. Počela sam ga izbjegavati, ne komuniciram s njim, ponašam se kao neka čudakinja, nemam koncentracije na poslu. Mislim da njega dan-noć. S druge strane, plače mi se kad god pogledam muža, grize me savjest. Najradije bih mu sve rekla, izvinjavala se do beskonačnosti. Ne znam kako mi se ovo desilo. Kako da me prođe, kakoooo???
Ljubomorna sam na ljude koji imaju posao sa slobodnim vikendima, dok ja imam sedmično jedan slobodan dan, svaku drugu nedelju slobodnu kada sam druga smena i slobodan radni dan kada sam prva smena. Kad ne radiš subotom i nedeljom mnogo je lakše se organizovati, odmoriti, isplanirati neki izlet, putovanje itd. Nema mi ništa crnje nego kad moram raditi nedeljom. Aj subota i nekako, ali nedelja haos, dok svi negde idu sa svojom porodicom ili prijateljima, ja moram da radim. Em što jedan dan slobodan nije uopšte dovoljan da se odmorim, em kad me uhvati na početku sedmice (npr sa nedelje na ponedeljak), tačno mi je muka. Mesecima već tragam za poslom koji bi mi više odgovarao ali bezuspešno. Možda nekom ovo zvuči neozbiljno, ali ništa mi ne znači ako zarađen novac ne mogu potrošiti na iskustva, a za iskustva mi je potrebno više slobode, jer upravo zbog takvog radnog vremena sam mnoge stvari propustila. Svakako i dalje imam nadu da će mi neki takav posao iskočiti.
Nalazila sam vremena za bliske ljude i kad sam radila u tri smene. Oni često ne poštuju moje vreme, desi se da mi zbog obaveza po dva dana ne odgovaraju na poruke. Nekad mi se čini da se mesec dana ne bismo videli ako ja ne iniciram, a živimo blizu. Boli me što su mi to rođene sestre i najbolja drugarica i što bih verovatno ostala sama da se trudim koliko i one.
Živi od plate do plate, ali na prvi pogled deluje kao da joj ništa ne manjka.
Luksuz je njen način da prikrije prazninu — troši na sve što može, samo da prostor oko sebe bude ukrašen, da se vidi trud, sjaj i red.
Dovoljno je da joj ponudiš nešto, i novac već menja vlasnika.
U ormaru se gomilaju cipele i garderoba, po kući sitnice bez prave svrhe, a ona uvek ima neki novi plan za renoviranje — jer „uvek može još nešto da se popravi“.
Pije veštačke sokove, kao da time dodaje boju svakodnevici.
Njeno dete je bistro i lepo vaspitano, ali lenjo — kao da je od majke nasledilo naviku da sve treba da izgleda lepo, ali da se ne mora previše truditi.
&&&&
Koja je to bolest?
Najviše mrzim kada ja kao osoba koja po rečima drugih ljudi nisam đubre moram da budem to isto đubre da bih se uklopila u neko društvo jer realno više nema takozvanih 'dobrica' odnosno ljudi koji ti zaista ne žele zlo, a to sam suštinski ja. I onda moram nešto da glumatam, a najradije bih ih oterala u pm. Stalno neko dokazivanje, a nemaju ni pameti ni izgleda ni novca. Možda nemam ni ja to od navedenog, ali uopšte nisam iskompleksirana osoba. Izgleda bi trebalo da budem bilo bi mi lakše u životu.