Ide mi na živce kad imam termin u privatnoj klinici i čekam po dva sata. Ne kažem da treba iste sekunde da dođem na red, ali dva sata je previše. Ako imate 200 pacijenata, ne morate ih sve naručiti isti dan. Samo zato što su doktori, ne znaći da je njihovo vrijeme vrijednije od našeg.
Nekako sam izgubio sebe u životu zadnjih par godina, jurim za pogrešnim osobama forsiram veze koje znam da mi ne odgovaraju, samo iz razloga da ne bih ostao sam i da ne bih morao da se suočim sa životom i sa problemima koje vučem već duže vreme. Sad kad sam konačno smognuo snage i raskinuo vezu koja mi ne odgovara, isplakao se, radio na sebi zadnjih par meseci, na otkrivanju ko sam i šta sam i šta želim u životu, konačno se osećam bolje.. Mada i dalje ima teških dana, prijatelji su mi se preselili ili oženili i slabo se viđamo, voleo bih da krenem na časove francuskog i na časove plesa, to su mi neke stare želje mislim da je pravi trenutak da to ispunim i ko zna možda upoznam i nove ljude, otvoren sam za to.. ali opet padnem u tu lenjost i nikako da uradim akciju tj korak ka tome svemu.. Svakako sam ponosan na sebe, prestao sam da jurim za ljudima, jednostavno puštam da sve u životu teče naturalno, fokusiran sam na sebe.. Znam da će sve biti ok samo moram imati strpljenja i hrabrosti.
Tijekom dvije godine užasne veze, manipuliranja, vrijeđanja i ponižavanja pojavili su mi se napadi panike. Nakon što sam shvatila da se budala nikad neće promjeniti i da će mi tako biti cijeli život ostavila sam ga. Nisam nikome govorila razloge napada panike, sama sam se s tim suočavala. Nakon godinu dana od prekida s bivšim upoznam naizgled prefinog momka. Skidao mi je zvijezde s neba, bio predobar prema meni i onda samo odjednom postao hladan, distanciran i ostavio me. Nije znao za moju traumu al me ovo još više poremetilo jer sam mislila nakon 2 god pakla dobila sam i ja svoju sreću. Naprotiv, još jedna lekcija. Evo nek me netko posavjetuje, gdje toliko griješim? Nikad nisam tražila neke mangupe, uvijek su mi se sviđali kulturni i fini momci, a na kraju se takvi najgori pokažu.
Imamo sina i ćerku koje beskrajno volimo, ali ja otvoreno govorim da ženu volim najviše. Zašto? Prvo, nisam se oženio zbog dece već zbog žene. Drugo, mi predstavljamo primer zdravog odnosa i braka, pa će deca sutra da se ugledaju na nas. Ne želim da budem svojoj ženi u drugom planu i mnoge su me ostavile zbog toga, samo me je moja sadašnja supruga razumela i prihvatila. Sve poslove delimo, brinemo se o deci jednako, znam imena svih lutaka svoje ćerke, znam sve akcione figure koje moj sin sakuplja i sve njihove probleme. Emotivan sam čovek i potrebno mi je mnogo ljubavi i pažnje, uostalom i moji roditelji su se mnogo voleli. Jedno vreme su se majka i sestra svađale, a otac bi zauzimao maminu stranu, a posle bi joj iza zatvorenih vrata rekao da je pogrešila. Oni su me tako naučili. Nisam nesposoban, počeo sam da radim sa dvadeset godina i mogu za sebe da kažem, bez lažne skromnosti, da sam dobar muž i otac.
Imam jedan čudan problem i volela bih da čujem ima li još ko. Neprijatno mi je da uđem u prodavnicu i ne kupim ništa. Na primer pre neki dan sam htela da skupim srebrne minđuše i ušla sam u zlataru. Žena mi je izvadila sve što ima i sve mi pokazala, meni se ništa nije naročito svidelo, ali prosto mi je bilo glupo da ne kupim ništa kad se toliko potrudila. Znam da je to njen posao i sve to stoji, ali prosto nisam mogla samo da odem i kupila sam neke bez veze minđuše koje verovatno i neću nositi. I slične situacije mi se stalno dešavaju. Kupila sam pre mesec dana knjigu koju još nisam ni počela da čitam, a obožavam knjige. Udavila prodavačicu da mi nađe jednu knjigu, a pošto nije bilo uzela sam bilo koju. Ne znam kako da rešim taj problem, baš mi je nezgodno.
Nekad mi je žao što mi je prvi put bio u kombinaciji, iz čiste radoznalosti. Bili smo u srednjim dvadesetim i taj dečko nije ni pretpostavljao da mi je prvi, a ja sam htela novo iskustvo i da se rešim tereta. Ponekad poželim da je to bilo u vezi, da sam osećala još neke emocije sem uzbuđenja...
13 godina smo u vezi, nikad nije objavio nigdje moju sliku, ali zato je objavljivao frendice jer su kao lijepe fotografije. Molim Vas popljucajte me što smo još zajedno.
Hvala!
Dok se većina devojaka brine da im dečko ne pomene drugu devojku, ja se brinem da ne pomene svoju sestru, majku ili babu. Jedno je kad je neko vezan za porodicu, ali ovo odlazi u krajnost. Jutro nam počne pričom sa njima i o njima, dan se završi isto tako. Više puta sam mu rekla da neću prvo njihove glasove da čujem kad se probudim, on mora da ih zove. Više puta smo imali lepe dane koje on upropasti jer se svede na to da je njemu krivo što mu na primer baba živi sama (a idemo kod nje) i sve nekako postane depresivno sa tim stavom.
Totalno sam ne uklopljiv u kolektive, u koji god da dođem i pokušam da se uklopim većina me iz nekog razloga odbacuje. I posle čujem priča iza leđa od tih istih.
Imam tri prijateljice koje su tijekom zadnjih godinu-dvije dana postale majke. Provela sam jedan cijeli vikend s njih tri, a da me niti jedna od njih nije pitala kako je moj dečko, kako mi je na poslu, kako moji ili bilo što drugo. Dva dana su tema razgovora bila samo djeca. Nemam ništa protiv te teme, ali da nisu pokazale niti malo interesa za moj život... Razočarana sam.