Postoji neko ko me je u jednom trenutku obasipao pažnjom, pitao me o svemu, želeo da provodi vreme sa mnom, bio jako zainteresovan, stalno se javljao i delovao potpuno zagrejano. Onda se naglo povukao i prestao da se javlja bez ikakvog razloga.
I dalje ne razumem šta se desilo.
Ne volim da kupujem polovne knjige jer ko zna ko ih je pipao pre mene.
Na odmoru sam. Brojim dane do posla. Previše mi je dosadno.
Ok ne mora da znači da sam u pravu, ali imam osećaj da se bivša mog momka udala eto tako a da misli i dalje na mog momka. To sumnjam iz dva razloga on je nju ostavio pre mene, dakle nemam veze sa tim jer se tada nismo poznavali, ali iz njegove priče to joj je teško palo. Sada je ona udata i ja sam joj iz radoznalosti par puta ušla na profil i videla neke storije koji mi se nisu dopali. To su sve citati o patnji, o ljubavi o prošlosti o psiholozima sa utešnim motivacionim porukama i sve neke reči utehe ovo sada je bolje od prošlosti, taj neko pre vas nije cenio i tako dalje. Takođe često inicira da dolazi na mesta gde zna da će on doći itd. Ne osećam se ugroženo nego razmišljam kao pojava koliko toga u stvari ima da neki ljudi kao nastave dalje a u suštini nikada nisu.
A što ne volim kad se iscimam da stignem na vreme, a onda me trtnu u čekaonicu lagano 15+ minuta..
Moj otac je najviše uradio za mene u životu, ali sam mu bio najmanje zahvalan. Nisam nikada bio bezobrazan, nisam ga vređao, ali jesam bio nezahvalan, nažalost. Nisam cenio njegovu muku i borbu za mene. Ustvari jesam, ali nikada koliko je zaslužio. To sam shvatio tek sada, kada je on ostario, trudim se da mu se odužim koliko mogu, ali mu nikada neću moći vratiti, za sve što je on za mene uradio.
Majka ne dolazi više kod mene jer ne može da gleda kako se žena ponaša prema meni i njenu nezahvalnosti... Pravi bedak..
Mog dečka opisuju kao hladnu osobu. Iznenadilo me kad njegov najbolji prijatelj to izrekao jer nisam uopće razmišljala tako. Naime, fizički je uvijek pokazivao nježnost i strast a svojim djelima privrženost i prijateljstvo. Meni je to bitnije od tipično romantičnih gesti i izjava ljubavi.
Do 35-e sam mislila da se ljudi vjenčavaju i dobijaju djecu sa ljudima sa kojima se vole i slažu. Tek poslije sam uvidjela da se pojedini vjenčavaju jer su eto dugo zajedno, jer je vrijeme za djecu, jer su napokon našli nekoga ko ih hoće, a s kim se uopšte ne slažu, svađaju se u toku veze, pristaju na sve i svašta... Mnoogo je tavih primjera u mom okruženju i zaista sam tužna zbog toga. Unaprijed žalim tu djecu koja će odrasti u nefunkcionalnim porodicama. Ljudii, bolje da ste i sami nego tako!
Mislim da svako treba da sluša sebe, a ne druge. Najviše mrzim kad neko kaže ono 'slušaj roditelje, oni su uvek upravu, slušaj starije oni su uvek upravu' itd. Gluposti. Ovo se ne odnosi na maloletnike i jako mlade osobe, nego na zrele(pošto bi se neki sad uhvatili toga da nisam naglasila). Po mom mišljenju, bolje se i sam za*ebati u proceni bilo čega i pogrešiti, nego poslušati nekoga, pa se kajati na kraju što nisi drugačije postupio/la. Znam za brdo slučajeva gde su pojedini slušali nekoga, a ne sebe, pa im se na kraju obilo o glavu i sad kukaju i vraćali bi vreme da mogu. To što se nekad ispostavi da je neko bio 'upravu' se prosto zadesi, ali opet, kad krenu ono 'jesam li ti rekao/la', prik*nja mi se. Kao da su otkrili toplu vodu. Bolje i sam udariti glavom o zid, pa naučiti lekciju i opametiti se, nego raditi po direktivi drugog. Uvek ću biti takvog mišljenja.