Spletom okolnosti sam dobio posao od jedne firme iz Amerike posao oko excel-a. Par puta se čuli preko video poziva, potom su oni došli u Beograd da prazgovaramo još jednom oko tog posla te su mi na tom sastanku rekli da bi želeli da vide moj ofis u kojem radim čisto da se uvere sa kime imaju saradnju. Ja bukvalno nisam imao svoj ofis, niti para da zakupim sad neki lokal. Jedino što sam imao jednu šupu u mom dvorištu koja je zvrljila prazno. 5 Dana fore sam imao da to uredim da liči na nešto. Ćele mi znao malterisati tu šupu 5x5m je malterisao ceo dan, ja dole izlio košuljicu kako bi postavio pločice, zovi majstore da razvedu podno grejanje, šupa nije imala prozor pa onda probijaj zid da ugradiš jedan PVC prozor, bukvalno 2 dana pred njihov dolazak sam okrečio, prebacio radni sto, računar i laptop, osvežio malo cvećem radni prostor. Za 5 dana je izgledao kao bombonica ko bi rekao da je tu bila šupa. Oni su se oduševili malim radnim prostorom.
Bila je tu kad je bilo najteže. Dala mi snagu da živim i ako sam bio na rubu. Slepo sam je zavoleo kao ni jednu pre nje i bio spreman na sve. Išla je glavom gde sam ja srcem i moralo je to da se desi. Ali što kažu, to je samo život!
Svakodnevno mi neko govori kako je vreme da se udam i navode primere ko se udao, oženio, ko je sa kim, ko ima decu, ko je u drugom stanju... Razumem da sam došla u te godine, inače imam 23 godina i normalno je da i ja želim da zasnujem svoju porodicu, ali trenutno sam sama i mislim da ne treba požurivati sa tim. Ovo svakodnevno pričanje je krenulo da me jako opterećuje. Nekada imam osećaj da se gušim od tolike priče da imam želju da budem što dalje od kuće.
Ponekad mislim da jednostavno ne mogu izdržati sav pritisak u životu, da je posla, odgovornosti i obaveza previše za jednu osobu. Dođem do ruba pucanja i onda stanem. Odjednom me preplavi val zahvalnosti na svemu što imam: život, ovaj dan, moju djecu, zdravlje i planove. Stvarno sam zahvalna na svemu pa čak i na prilici da budem zabrinuta.
Ima li neko iskustva da mu je roditelj postao jako manipulativan, da mnogo laže, da je ljubomoran na svoje dete, da prosto vidite da to više nije ona osoba od ranije, kao da je neka zloba i pohlepa ušla u njega? Da mu nije stalo da se to dete odvoji i napusti ga već samo gleda svoje du*e i da on ne ostane sam? Da je spreman okolo da laže sve u vezi svog deteta samo da bi on ispao neka žrtva? Ovo je stvarno i tužno i strašno, šta vidim kod svoje majke, najradije bih da pobegnem u drugu državu, nesnosno je više živeti u tolikom toksicitetu sa njom. A jedva čekam i da nekako uspem da odem iz njenog stana, dobila sam 100 nekih simptoma zbog stresa od nje.
Kćerka je oduzela prednost i razbila auto, udarivši u Audi eTron vrijedan oko 100.000 €, a šteta je 25.000 €. Cijeli tjedan u kući je kaos, a situacija sve teža. Kredit ne možemo podići jer već imamo stambeni, supruga otplaćuje razbijeni Hyundai, a moj auto ne možemo prodati jer bismo ostali bez prijevoza. Supruga me tjera da prodam motor BMW R 51/3 vrijedan 15.000–20.000 €, ali to je uspomena na djeda koji ga je baš meni ostavio iako je imao još 4 unuka. Kad sam odbio, naljutila se i sebi i kćerki uplatila put na Maltu “da se odmore od stresa”. Imam osjećaj da sam svakim danom sve bliže rastavi, dok ona i dalje odbija prodati svojih 1 od 3 zemljišta koje ima.
Pre mesec dana, sasvim neočekivano, kolega koji je radio sa mnom je unapređen. Malo je reći da sam se šokirala. Dobio je mnogo veću platu, auto i sve što ide uz to.
Od tada, svoj radni dan počinjem sa rečenicom “Dobro jutro lepotice, svoj današnji angažman uskladi sa činjenicom da Aca vredi mnogo više od tebe. Zna se ko su perjanice naše firme”. Prija mi :) radim samo ono što baš mora. Od proaktivnog radnika postala sam reaktivni, za sve čekam nalog, nemam mišljenje i u 17h sam na vratima. Rasteretila sam se! I jasno mi je, da ipak jedno žensko u Srbiji teško može da se izbori među grupom muškaraca koji nisu voljni da priznaju da vredi.
Ne znam šta tačno nije u redu sa mnom, ali ja se svaki put kad se sredim (ne mislim na svakodnevno sređivanje, već kad se doteram za neku priliku), osećam toliko čudno. Imam utisak kao da postanem skroz druga osoba i nekako mi bude neprijatno. Ne znam kako to da objasnim, ali valjda razumete šta hoću da kažem. Valjda bi trebalo obrnuto, da se lepše osećam kad sam sređena. Ne znam u čemu je problem, a ljudi mi govore da sam lepa i zgodna i bez šminke i tih stvari, mada ja sebe nikad nisam doživljavala tako...
Ja mrzim svoje tetke sa očeve strane. Ponašale su se grozno prema mom bratu i meni tokom našeg odrastanja i sad njihova deca žele neki kontakt s nama. Isti su kao i njih dve. Tj. jedna od njih nema deca ali joj je muž đubre. Ne želim do kraja svog života ni da ih vidim ni da čujem za bilo koga od njih. Nikad!!!
Većina studenata medicine u Srbiji studira medicinu iz prestiža, budućeg high class statusa, a ne zato što ih interesuje ta nauka - šta prouzrokuje bolesti, kako rade određeni organi i kako se bolesti leče. Zato je srpska medicina u q i zato je moj respekt prema srpskim lekarima 0 i uopšte im nisam impresioniran. Ti kreteni su me 9 godina lečili od pogrešne dijagnoze. Sve važne njuške i gradska "elita". Pokakim im se na znanje, status i diplomu. Ovde u Americi su lekari pravi. Jeste da je insurance skup, ali znaš da dolaziš kod stručnjaka kojeg zanima medicina i totalno je neopterećen statusom. Sećam se dok sam studirao u Srbiji (ETF). Družio sam se i sa studentima medicine. Ne znam kako bih nazvao to. Od morala, inteligencije i uobraženosti, do toga što uče u autobusu. To što je neko završio medicinski fakultet u BG ili NS za mene je samo minus. Slobodno me osudite, ali tako je.