Smatram da je prečesto komentarisanje svega i svačega na fejsu plod nezrelosti. Ali pošto u kući nemam sa kim da popričam o temama koje mene zanimaju, s vremena na vreme lupim komentar ili uđem u diskusiju sa nekim. Mrzim tu svoju naviku, pa mi se često desi da nakon 10ak sekundi izbrišem komentar.
Moj otac radi kao portir, 180 sati mesečno, za 21 000 dinara. Zbog ozbiljnih problema sa vidom, ne može da se bavi drugim poslom. Srbijo moja bedna...
Toliko sam ružan da me je stid pogledati se u ogledalo, kad god vidim kameru bježim ili sakrivam lice, sve do puberteta sam dobijao komplimente da sam lijep, kako na društvenim mrežama tako i uživo. Ali nakon puberteta lice mi je upropašteno, ostali su ožiljci od bubuljica i akni, mada to toliko i ne igra ulogu, jednostavno lice mi se deformisalo i postao sam jako ružan, jednostavno ne mogu više gledat nikome u oči više od 5 sekundi.
Poznajem dosta regionalnih poznatih umetnika. To su uglavnom slikari i muzičari. Nema bukvalno buva za šta da ih ujede. Srećni su ako imaju 2 obroka dnevno. Ne vudim poentu studirati nešto od čega ćeš da skapavaš od gladi, a u najboljem slučaju raditi kao nastavnik u osnovnoj školi bez punog fonda časova. Tek 1 pošto studenata slikarstva ui muzike za grupu studenata od 5 godina, uspe da napravi karijeru u inostranstvu i živi bar iole pristojno. Ako voliš crtanje i pevanje, bavi se time kao hobijem. Mocart, Šopen i još mnogi drugi nisu završili muzičku akademiju. Upišite nešto što će vam dati sigurnost. Ovo je jad gledati kako izuzetno talentovani umetnici koji imaju velike posete u galerijama, nemaju šta da obuku, pa upisuju prekvalifikacije za kuvare i medicinske sestre... Država ne bi trebala da finansira neprofitabilne akademije i fakultete. Da nema budžetskih mesta, već samo samofinansirajućih. Pa ako si baš toliko lud da studiraš nešto što će ti doneti siromaštvo, sam plati.
Situacija u Hr sa hodom za život me čini tužnom. Povorka koja hoda za život, mrzi sve što nije katoličko i hrvatsko. Te iste žene kojima se zabranjuje pobačaj će se diskriminrati, zvati raspuštenicama, i gledati priko oka ako nemaju muža pored sebe. Živim vani već dosta vremena, tu sam rodila dite, i živimo u multi nacionalnoj sredini. Ljudi se vole i poštuju, sinu mi je normalno igrati se i sa Arapom, kinezima i crncima. Gleda samo dali je dite dobro ili ne. Plan mi se bia vratiti jednog dana, ali sa trenutnom situacijom i razmišljanjima ljudi di je svaki imigrant terorist, svaka gaj osoba pedofil, i svi koji se ne slažu s mišljenjima većine masoni i fašisti, lagano odustajem. Ne želim da mi sin odrasta u mržnji u srcu prema bilo kome ko je drugačiji od onog što ti ljudi smatraju normalnim.
Tačno treba jednom sedmično otići u šumu i dobro se izvrištat.
Volim kad mijenjam sezonsku odjeću u ormaru, uvijek se iznenadim šta sve ima.
Ne mogu da verujem da postoje ljudi koji kažu palačinak. Jezivo.
Ispitni rok je i svi se prema meni ponašaju kao prema duševnom bolesniku.
Imam 22 godine i u vezi sam sa koleginicom sa posla koja ima 43 godine. Jutros smo saznali da je trudna, nikad srećniji nisam bio.