Dečko stalno prigovara kako ništa ne kuham, a svaki put kada se potrudim i skuham on ne želi da jede, svima kojima kuham doma kažu da je fino i sve točno napravljeno po mjeri i svi jedu, nitko ne bude otrovan niti išta, svi siti i sretni, a dečko je uvijek neki izgovori ili umoran ili sam mu ubila mood, ili ne želi da jede, ili ne može uvijek nešto da ne može. Svaki puta kada on kuha, ja jedem, a kada ja kuham on ne želi ili ne može da jede, a stalno prigovara da ja ne kuham. Ja ću ga ostaviti i nači si nekoga tko zna cijeniti ručak na stolu i moj trud, njega mi je već dosta.
Gledam kćerke kako različito prolaze u životu. Jedna je jako namazana, pametna, zna što hoće, lukava, što zacrta to dobije, ima svoj biznis, bogatog muža, živi kao kraljica. Druga je mirna, povučena, dobrica, skromna, radi u jednoj trgovini i ona i muž jedva sklapaju kraj s krajem. Pitam se, ima li to sve veze sa njihovim karakterima ili je jednostavno prva imala više sreće.
Za posao koji volim sam se borio 10 godina, uspeo sam na kraju, sve je moguće ako se posvetiš 100% i ne odustaješ nikada! Najviše mi je žao tih 10 godina izgubljenih radeći za privatnike koji su odvratni kod nas... ali bukvalno svi isti kao po šablonu...
Životna želja mi je da kupim neko starije auto i da ga parkiram uz vrata ljudima koji se parkiraju na dva mesta.
Od najtežih podhvata u životu bih izdvojio biti najsnažnija osoba na sprovodu svog oca. Nitko od ljudi nije znao u kolko mi se srce raskidalo komada dok sam gledak uplakanu majku, uplakanu braću pokušavajući ne ispustiti suzu, al kako je rekao: "Znam da bude teško, al barem ti budi jak."
Ne kontam logiku nošenja crne robe po godinu dana nakon smrti bliske osobe. Kao znak žalosti, a vamo se hoda po restoranima, svadbama, izlazi, veseli. WTF?!
Većinu stvari koje kažem u afektu zaista i mislim. Nikada nisam bila od onih što kažu "bio sam ljut pa sam to rekao, a nisam tako mislio" ja zaista mislim sve što kažem, čak i kad sam ljuta. Jedina razlika je što kada ne govorim u afektu, reći ću na lepši, manje brutalan način, a ako sam ljuta namerno neću birati reči i reći ću to na najgori mogući način. Ali čak i kada kažem nešto na takav način, stojim iza toga i to je ono što mislim. Ne volim ljude koji se izvlače na afekat, kad si već bio baja da vređaš, onda stani iza svojih reči.
Imam 35 godina i neuspeli brak iza sebe (bez dece) sa čovekom kog sam volela i ispostavilo se da ima narcistički poremećaj… to me je devastiralo emocionalno i godinama idem na terapiju.
Kako prolazi vreme počinjem da odustajem od ideje porodice i želim da dobijem dete kao samohrana majka, kada budem dovoljno situirana u smislu sopstvene nekretnine, auta i dovoljno novca za kvalitetan život. Na tome radim trenutno… mislim da će mi i samoj biti lakše nego da moram da brinem i o muškarcu i detetu, a na kraju se ženska uloga i svede na ta očekivanja. Ravnopravnost i podela odgovornosti, koliko vidim postoji u teoriji samo, pošto posmatram i analiziram svet oko sebe i ne dopada mi se to što sam zaključila.
U društvu su svi koji su se oženili u roku godine dana dobili prvo dijete osim nas, mi smo imali neke druge planove i nije nam se žurilo. Unatoč tome svi su nas kao u šali ispitivali kad će te, što čekate, pa nije to tako strašno. Nakon dvije i pol godine braka ostala sam trudna s trojčekima. Rođeni su na vrijeme, zdravi i bez nekih poteškoća. Sada mi njih ispitujemo u šali kad će drugo i treće, pa nećete imat samo jedno, govorimo da nije to tako strašno itd.
Nervira me što danas možeš živeti normalno jedino ako si programer. Ne možemo i ne želimo svi biti programeri, a ispadne da je praktično nemoguće kupiti stan, auto, otići povremeno na putovanje ukoliko radiš neki drugi posao.