Kad sam našla novog dečka, bivši me je zvao da pita jesam li normalna: 'Pogledaj ga na šta liči, nula je u odnosu na mene'. Još je svašta pretpostavljao da sadašnji neće moći da mi pruži, i u čemu sve nije bolji. Onda me je u nedostatku uvreda nazvao i sponzorušom, što je presmešno jer je dečko student, koji se sam, jedva, izdržava. A ja, ne mogu da ga se nagledam, ne mogu da se naviknem da me neko tako ceni i čuva. I da, baš u svemu je bolji.
Kada je krenula da hara ova korona svi smo bili srećni što nema škole, nećemo učiti ni zamarati se. Posle nedelju dana dobili smo informaciju da ćemo imati online školovanje. Ali rekli smo "ma to nije ništa strašno", međutim ovo je toliko zahtevnije i napornije da sve češće poželim da bacim telefon i odustanem od svega!
Malo preteruju sa ovom online nastavanom. Ovo prelazi svaku granicu da ja moram da ustanem u 7:30h da bih u učionici napisala dobro jutro profesorka i u 8:15 napisala doviđenja da ne bih dobila neopravdani, a da ne spominjem one koje moram da (ne) slušam preko discorda i skajpa jer oni nemaju šta pametnije da rade pa mene smaraju da ja ustajem i pritom imam više domaćeg nego prethodne 3 godine ukupno što sam imala.
Priznajem, malo sam ljubomorna na žene koje su i lijepe, i pametne, i sposobne, i nasmijane, i uspješne, i uvijek sve stignu. Ne želim im ništa loše, niti mislim išta loše o njima, samo im se divim i zavidim im jer ja nisam takva. Pišem ovo ovdje jer me muči kad se tako osjećam, ne volim biti ljubomorna i zavidna, a ne znam kako da to promijenim. Je li moguće uopće promijeniti kako se osjećaš ako znaš da su ti osjećaji loši?
Da nije ove izolacije ne bih shvatila koliko smo moj dečko i ja različiti. Trenutno smo odvojeni već 20 dana i to mi je pomoglo da uvidim koliko sam stavljala njegove potrebe ispred svojih. Opravdavala sam to kompromisom. On i ja smo nebo i zemlja i to sam znala od početka, ali sam mislila da uz kompromis možemo da funkcionišemo. No, kompromis dolazi samo s moje strane. Potiskujem pravu sebe da izbjegnem svađe. To je jako loše. Ali mi je jako teško da raskinem jer sam ga zavoljela. Veza je postala ozbiljna, upoznala sam mu kompletnu porodicu. Praktično postala dio te porodice... Žao mi je što sve to mora da se završi. Ali nisam spremna da provedem život glumeći da sam nešto što nisam.
Ne želim ići na maturalnu večer i mrzim kad me netko iz škole nagovara i kaže da je to nešto posebno, još se i uvrijedi kad kažem da je to moja stvar hoću li ići ili ne. Gledala sam ih sve skoro svaki dan četiri godine, slušala svađe, ogovaranje i ismijavanje gotovo svaki dan. Bez te jedne "savršene" večeri mogu.
Moji prijatelji i ja igramo kviza online za vrijeme policijskog sata. Jedan prijatelj sastavi pitanja i mi odgovaramo. Stomak me zaboli svaki put od smjeha. Zaboravim da sam u karantenu.
Najgori osjećaj mi je kada odem u goste a čarapa mi pukla s gornje strane. Pa onda je nekako prebacim dole na tabane i držim nogom dok ne krenem kući.
Mama se ponaša u klimaksu gore nego ja u pubertetu. Ovaj karantin će me psihički dotući.
Suprug me je ostavio sa dvoje dece (od kojih je jedno beba) posle 9 godina provedenih zajedno. Našao je drugu koja mu više odgovara,kaže da je bio nesrećan svih ovih godina. Kaže da želi da ima i neobavezan seks sa raznim ženama i da se oseća slobodno. To me je uništilo,ne mogu da verujem da nisam poznavala tu osobu kojoj sam rodila dvoje dece i koju volim i sa kojom sam prošla dosta toga. To nije taj čovek,pokušala sam da pređem preko svega,ali on ne želi da da šansu nama zarad porodice.