Kad idem u grad da tražim poklon za nekog, skoro uvek nekako vidim i kupim par dobrih stvari za sebe, a kući se vratim bez kupljenog poklona.
Radim ko konj 2 posla. Na jednom sam zaposlen, a drugi privatno pokušavam razviti u nešto pristojno. Legnem u 2 ustanem u 6. Umoran sam ko konj stalno.
Sad sam dobio novi posao na kojem sam plaćen više nego što zaradim s ova 2, ali sad samo razmišljam kako da ovaj prvatni nekome uvalim i dijelim s njim 30% meni 70% tom nekom. Jer gle, ja jesam razvio, ali bolje 500eura mjesečno nego ništa. A netko mora odraditi posao. Ja mogu savjetovati i posredovati.
Nema ništa gore od dva lenjivca zajedno. Sestra i zet, ne zna se ko je gori. Njima je kuća u haosu bukvalno. A ono, šta me briga, njihova stvar, nego što moja majka ide da im sređuje kao da su nesposobni. Ne kapiram kako ih nije blam da bleje okolo dok im stara žena sređuje po kući.
Što sam starija, upoznala sam više ljudi i dosta porodica, shvatila sam da je jedna od bitnijih stvari u životu u kakvoj ste porodici odrasli, s kakvim načinom vaspitanja, kakvi su vam bili roditelji. Meni je najveća rana u životu moj otac, koji je toliko lenj, da celog života leži i smišlja razne izgovore da nikad ništa ne uradi, totalno nezainteresovan za svoju decu, za sve smo se sami snalazili u životu, ni osnovne stvari nam nije obezbedio, a sad mi svi njemu obezbedjujemo sve i dalje samo besramno traži još, još i još. I nikad nikome nisam rekla koliko mi je loše i užasno kad sam kući kod roditelja, ne znam ni zašto su nas napravili iskreno. Nezainteresovani za bilo šta što se dešava u našim životima, osim za novac, da sebi kupe šta vole. Žalosno.
Posla u struci nisam mogao naći, i kad nađem to je bilo jako jako malo plaćeno svega 250-300e što je za život u Srbiji veo malo u odnosu na cene. Nisam puno mogao birati kad sam se prvi put zapošljavao bilo je daj šta daš pa sam tako počeo taksirati prvo u mom manjem gradu, potom u Novom Sadu, oprobao sam se i u Beogradu gde se fino može zaraditi ali previše je teško tamo voziti po 10-12 sati. Taksiram od 2018. promenio sam 4 oktavije prošle godine sam kupio novu auto je baš baš dobar iz godišta u godište namenjen za komerijalne poslove kao što je taksiranje. Eto 7,5 godina taksiram par godina sam bio u crvenom taksiju naučio posao potom sam prešao sam da taksiram po Novom Sadu, mimo toga me ljudi kontaktiraju da ih vozim na razne strane par puta sam išao do Moskve, Atina, razna grčka letovalista, 3 puta sam vozio klijenta za Istanbul, Rim, Pariz da ne nabrajam gradove. Pre 3 dana sam rešio da sa svojom Oktavijom se zaputim put Pekinga. Put je dugačak ali ću se dobro pripremiti.
Ostavila me žena zbog drugog i ostavila mi 3 djece tada sam mislio da je kraj svijeta sada 3 godine kasnije imam dobru ženu s kojom sam u vezi, a djeca već porasla tako da mi je super u životu.
Jbt, 80% žena vežba da bi povećalo dupe..da nije toga, ne bi se pokrenule nikad. Svaka čast onima što vežbaju zbog sebe, a ne zbog muškaraca da bi rekli 'što bi ja to j' i ostalo.
On i ja smo bili ljubavi iz osnovne škole — prve i iskrene. I on je mene voleo, ali polako smo se udaljili, kao da nismo znali kako da ostanemo zajedno.
Volela sam ga celim srcem, iako je bežao od mene ili se pravio da me ne vidi. Patila sam više nego što sam mislila, ali nisam mogla da prestanem da ga volim. Više takvu emociju nisam osetila ni prema kome, bile su nove ljubavi ali niko nije bio kao on niti sam ikog volela kao njega.
Sad znam da takvu ljubav više neću doživeti.
I danas, kad ga vidim, uznemirim se, a on me gleda malo iznenađeno.
Deo mene zauvek čuva tu prvu ljubav i sećanje na njega.
Što vi radite sa ovim kolegama na poslu koji očigledno imaju dijagnozu a ne liječe se? Kolegica je agresivna, ne pasivno, ona udara ladicama, baca papire, puše, dere se na sve oko sebe, prijeti, izmišlja priče, ugrožava i druge kolege, očigledno je da ženi treba psihijatrijska pomoć i da joj treba liječenje, jer direktno i namjerno ugrožava mene (mlađa sam i generacija sam koja ne šuti i ne trpi) i to ju izbacuje iz takta i priča neprestano na glas “e dobro, neka neka, vidjet ćete svi” itd. Kome ukazati na ovaj problem?
Zavidim ljudima koji imaju svoj biznis i ne moraju trpit budale na poslu, počela sam da štedim da otvorim nešto svoje jer je postalo neizdrživo radit sa dvije nad*kane babe koje me omalovažavaju.