Znam sjebao sam znam i svestan sam toga da sam oterao iz života jedinu osobu koja mi je značila iako prošlo je 6 meseci ne prođe ni dan da ne pomislim kakvu sam grešku napravio. Izvini Milice.
Prije nekoliko meseci svideo mi se jedan momak. Još uvek mi je simpatičan, međutim sad kada postoji šansa da budem sa njim, ja ne želim. Čekala sam dugo na sebe i sad napokon imam odlučnost da radim na sebi i da postignem ciljeve koje sam želela. Odlučila sam da je ova godina konačno moja, konačno ću da se izvučem iz depresije, lenjosti i problema i uzmem svoj život u svoje ruke.
I dalje pamtim dan mamine smrti. Tati na rukama, nema, klimajući glavom na moje pitanje da li će se boriti. Do zadnjeg udaha i izdaha je bila borac. Danas sam uselila u stan, sa mužem i decom. Prva stvar koju sam želela da uradim i koja mi je bila na pameti, jeste da joj pustim poruku. Samu sam sebe uhvatila kako govorim Bože pa nje nema, šta je tebi? Toliko mi nedostaje, za sve. Volim te, majko.
Udala sam se za veoma lošeg čoveka! Primiri se neko vreme ali u nekim situacijama taj njegov karakter ispliva u punom jeku. I molim vas nemojte mi deliti savete šta i kako da uradim, morala bi roman napisati da se vidi suština stvari. Samo mi je lakše da bar ovde kažem...
Kažu u ponoć zamisli želju... Ja sam zamislila da barem još jednom vidim svoju majku, makar u snu, jer nje više nema...
Ja i devojka odlučili ostati za vikend u stanu jer eto počela kiša, a mrsko nam bilo otić u kafanu na neku živu muziku s drugovima. Odlučim ja da nabavim malo da duvamo kao pod studentske dane(sad nam je 28) . I ona se kao nečkala kako će to završit i eto nas dvoje u 23. 40 na benzinskoj navareni kupujemo rođendansku sladoled tortu, kolu i neke čipseve i razmišljamo koji film gledati, a do nas tinejdžeri od 17-20 godina max mrtvi pijani izlaze iz kola i uzimaju još alkohola za dalje. Eh sa pitanje je ko bi trebao da se više srami mi navareni sa skoro 30 godina kupujemo rođendansku sladoled tortu a nitko ne slavi rođendan ili oni mrtvi pijani za volanom?
Prije 7 godina, bili smo svi u svatovima kod jedne rođakinje. Muž, kćerke i ja smo otišli kući ranije jer smo bili dosta umorni jer smo putovali 7 sati iz Austrije(gdje inače živimo) a moj, tada, 17-godišnji sin htio je još ostati sa bratićima i kako je rekao povesti će se s nekim od familije. Povezao se s mojim bratom, koji je popio i doživjeli su sudar. Bratu ništa nije bilo, a sin je izletio iz auta i na mjestu ostao mrtav. Tu su se obiteljski odnosi kompletno zamrsili. 7 godina nismo pričali, nisam htjela čuti za njega i imala sam osjećaj da prezirem tog čovjeka, i evo došao je dan kad me je majka nazvala da je umro od karcinoma, a ja plačem kao kišna godina. Dovraga, kakva sam to osoba....
Prve reči kojih se sećam u životu su reči moje starije "sestre" koja mi govori kako nije trebalo da se rodim i kako bi volela da me je mama pobacila. Iste reči govori i dan danas sa 20 i kusur godina.
Roditelji su mi usadili strah od starijih muškaraca. Ne mogu hodati po ulici bez da se okrenem 10 puta da provjerim da me 100% nitko ne prati. Volila bi da me nije strah, ali nešto mi uvijek govori svaki tren će se nešto loše dogodit.
Evo, sad će slava. Sve mogu da podnesem. Žena i ja sve zajedno spremimo, ja očistim celu kuću, čak i mali sin uzme svoju krpicu i briše prašinu i ništa nam nije problem. Padnemo s nogu jednom godišnje ta 3 dana izdržaćemo. Ali ono što nikad neću razumeti jeste zašto NE IDETE KUĆI pre ponoći? Dakle došao si, ispoštovao, popio pojeo, ispričao svoj stav o politici, ispušio 2 pakle cigara i ne pada ti na pamet da mi moramo sve da sredimo posle tebe i isto ustanemo ujutru i sve nanovo? Kad slava prođe, oboje isto ustajemo idemo na posao. Ne, ti ostaješ do iza ponoći, pijan pokušavaš da voziš, ja ti ne dam, jedva držim oči otvorene, dete se budi jer si se drao toliko da si ga probudio, mrzim i taj dan i ko izmisli slave i vaš neotesane rođake. Posvađaću se sa svima sad osećam, preko glave ste mi.