Prije nekih mjesec dana otišao muž na pregled u doktora. Od tada postao je zabrinut, povukao se u sebe, šuti, ništa ne govori, a skoro pola noći bi proveo na internetu, ne spava, vidi se na njemu da nešto nije uredu, da ga nešto muči. Na svako moje pitanje, samo mi odbrusi, nije ništa, pusti me. Počela sam se brinut. Trajalo je to nekako tjedan dana, dok ga nisam doslovno za uši povukla, posjela na kauč i rekla "slušaj, šta je, o čemu se radi, ne mogu te tako više gledat"! On me samo onako tužno pogleda i kaže "kada sam se vraćo od doktora, čujem zujanje u motoru, svratim u mehaničara, otišla turbina na Golfu, nova 700, reparirana 350 eura!" E ako ga tada nisam ubila neću nikad!
Žao mi je da u budućnosti deca neće znati, kako je to kada se na ulici igraš sa svojim društvom.
Da li sam ja jedina osoba koja se tek sada u avgustu navikla da piše da je 2019. godina, i tako svake godine.....
Osoba sam koja poklanja pažnju drugima. Za svačiji rođendan se potrudim. Poklon, poruka, druženje. Kako bratu i roditeljima, mužu i djeci, tako i prijateljima. Meni niko za moj rođendan ne uzvrati poklon ni pažnju. Ali, niko. Nije mi ni danas jasno zašto.
Mrzim selidbe. Uvek me podsete na to da prostor u kome živim nije moj, iako poznajem ceo komšiluk, znam svaku prodavnicu, imam jutarnje rituale. Nije to to. I teško mi je to da prihvatim. Živim za dan kada ću sebi kupiti nekretninu. Bilo gde, samo da je moja.
Nisam bila varana u vezama, ali se plašim da će mi to uraditi neko do koga mi je mnogo stalo. Svi oko mene varaju, počevši od mog brata, njegovog društva, mojih drugara, momaka mojih drugarica, čak i moj otac kada je tek ušao u brak uradio je isto. Jako sam emotivna i znam da bi me to slomilo. Trenutno sam slobodna i ponekad se plašim da započnem nešto sa nekim, jer uvek mislim da će mi raditi stvari za koje znam da su drugima radili. Nekad gubim veru u ljubav...
Bivša najbolja drugarica mi odbila kumstvo jer je izgubila ličnu kartu i sve ostale dokumente uz izgovor da ličnu kartu već pet puta gubila i da treba da plati prvo kaznu da bi izvadila novu, a kad sam se porodila rekla je da će doći da mi vidi dete i nema je već 4 meseca.
Dečko mi je opsjednut sa svojim autom. Ima dobru plaću, ali svaku kunu ulaže u auto koji je više kod mehaničara nego na cesti (nije alfa, ali posjeduje i nju), potrošio je već jako puno novaca na taj auto i mogao je kupiti i novi iz salona s tim novcima. Strah me da nikada nećemo ni živjeti zajedno jer će on i dalje otplaćivati auto, kupovati nove dijelove ili će auto biti kod mehaničara. Volim ga više od ičega i stvarno nam je prekrasno zajedno, ali me strah da nikada neće naučit raspolagati s novcem na pravi način nego će ga uvijek spiskat u auto.
Sa tolikom zainteresovanošću učim ispitnu materiju da sam upravo izguglao na vikipediji zašto se trotinet zove baš tako.
Ja sam se preporodio od kad imam ćerku. Smatram da su one najveće bogatstvo. Onako su mile, nežne, ma predivne. Ne mogu ih zameniti ni 10 dečaka, zato roditelji budite ponosni kad dobijete devojčicu. Inače imam i sina i ćerku.