Suprug je izgubio poslednje 2000 koje smo imali u kladionici. Plate su nam za nedelju dana.
Laže me godinama, pozajmljuje pare okolo, izmišlja glupe razloge o tome gde su nestale pare. Razumem da je to kao bolest, ali ne mogu više.
Radim kao dostavljač pice i jednom prilikom mi je na adresi otvorila potpuno naga žena. Čini mi se da će pamtiti do kraja života moju facu sa vilicom spuštenom do poda, još mi je i bakšiš ostavila.
Moj momak radi u call centru i 8h dnevno priča sa ljudima, a kad nam se nešto pokvari u stanu, kad nam treba taxi, itd. stid ga nazvati. Uvijek meni uvali telefon da zovem.
Naslijedila sam genetsku bolest od mame i to je razlog zašto ne želim brak i djecu. Moja mama je počela imati simptome kad sam imala 3 godine, uzimala lijekove i umrla 6 godina kasnije. Djetinjstvo sam provela gledajući ju kako pati, a ista sudbina čeka i mene. Iako je danas taj lijek bolji i može dosta produžiti život, ne želim da moja djeca nose istu bolest. Mnogi prijatelji ne znaju da sam bolesna i dosađuju s pitanjima kad ću naći dečka. Nisam spremna da im kažem.
Ove žene se ubiše trenirajući i stalno rade vježbe za dupe. A za šta će im dupe, ja ne znam. Nikakve koristi od njega.
Toliko sam agresivna kad sam gladna, da moje ponašanje prelazi svaku meru normalnog ponašanja. Posle se sama sebi čudim i pitam se šta mi bi.
Svi su kao mali imali imaginarnog prijatelja, jedino sam ja sa 15 godina imao imaginarnu devojku.
Svima pričam kako jednostavno ne volim da slavim rodjendan, a nikome da mi je u stvari krivo što se niko ne seti ni da mi čestita... pravim se kao da mi je svejedno, ali mi ipak takve male sitnice znače.
Nikad više ne bih radila u marketu, butiku, prodavnici, kafiću, na pumpi itd. Ne zato što smatram da su ti poslovi lośi a ni zbog plate, nego jednostavno zato što ne podnosim da "služim" ljude jer većina ljudi to nije zaslužila. Ne mogu da podnesem da me neko gleda kao "uslužitelja". Mogla bih i za duplo manju platu od njihovih da radim, samo da to nije uslužna delatnost.
Rastužim se kad pročitam da su ljudima tinejdžerske godine i rane dvadesete bile najbolje, da su se provodili, putovali, izlazili, imali društvo... Meni su te godine prošle u nemaštini, sa strogim roditeljima koji su mi sve navedeno branili. Počela sad da živim tek sa 27 godina kada se zaposlila, udala i odselila.