Svaki dan se sjetim svojih prijatelja, pomislim na njih. Ali ne znam šta bih pričala sa njima i šta bih rekla jer nemam želju za tim, pa im se nikad ne javljam prva. Vidim da su vremenom počeli i oni da smanjuju.
Najveća želja mi je da subotom popodne bosa sjedim na travi s čašom vina i ljubavi svog života i gledam našu djecu kako se igraju.
Raskinula sam dužu vezu sa dečkom pre tri godine i od tad mi sve veze propadaju, jedva izdrže mesec dana. Vučem neke traume iz te duže veze jer mi je to ujedno i bila jedina ozbiljna veza. Nemam više nikakva osećanja prema njemu i ne želim da se pomirimo ali mi stvarno nije jasno kakvi su mi to strahovi ostali a veza uopšte nije bila toliko loša, on je dobra osoba samo smo se u jednom momentu udaljili i shvatili da nemamo iste poglede kako taj odnos treba da izgleda..
Osećam užasnu odbojnost prema bratovom detetu. Kad dođu kod nas pravim se da mi je devojčica slatka a zapravo je radije ne bih ni pogledao,a sama činjenica da je užasno razmažena, samo otežava situaciju. Imam poriv da je samo odgurnem od sebe kad mi se onako dečije nasmeši. Jače je od mene i osećam se kao užasno loš čovek zbog ovoga. Nisam ovo očekivao da će mi se dešavati, grize me savest....
Imam 24 godine i opet sam počela da spavam sa upaljenim svjetlom. Odrasli su samo djeca sa mnogo obaveza i dužnosti.
Za dečka ću uvek biti brbljiva osoba koja samo prebacuje, a to što se on javljao drugima, što gleda polu gole na društvenim mrežama, što me vređa, govori mrš i viče na mene, to bi trebalo da mu oprostim? Pokušala sam i da pričam ali nije uspelo, on sve po starom, obeća pa prekrši... Toliko sam želela da mu pružim lep život i sve bih mu dala, ali me je totalno razočarao svojim ispadima, znam da je dobro i to je dovoljno.
Nikada nisam skinula grudnjak u toku odnosa. Male grudi će mi ostati kompleks čitavog života.
Upravo sam saznala da sam trudna. Bilo bi to lijepa vijest da želim to. Ali nažalost ne želim. Želim to podjeliti ovdje jer neželim nikome to govoriti.
Ja sam hirurg, radim u jednoj Bolnici u Beogradu. Devojka čije stanje pratim još otkad je imala 6 god(sad ima 17) mi je kada je ležala u bolnici slučajno rekla mama, ja sam se našli i rekao : zlato majkino, ljubav majkina se uplašila, ide majka s tobom na MR. Mala me idalje zove mama. Osećaj je neopisiv. Ja sam postao ponosna majka. P. S imam dva odrasla deteta sa posebnim potrebama koji ne pričaju, i zato mi je mnogo drago, volim je kao svoje dete.
Posle 6 godina veze svaki dan pokušavam da popričam sa njim o poboljšanju našeg odnosa, međutim svaki dan, ista priča- nisam se naspavao za posao, umoran sam, nemam života u sebi koliko radim, nemam snage, raspdan se. Kažem uzmi bolovanje, on kaže ne može, nema ljudi u firmi sa rade. Kažem daj otkaz, on ne može jer gde će naći posao sa tako dobrom platom. Kažem počni da tražiš novi posao uporedo dok radiš tu, ne može, ne zna gde bi mogao drugo da radi. Znači svaki dan je nervozan, žali se ali neće da napusti. A može da nađe posao za malo manje novca a duplo lakši, ali ga jednostavno mrzi. Sav njegov bes oko posla, privatnih problema u porodici pukne po meni. Nema sitnih znakova pažnje, svađe su sve grublje i reči koje izgovori su za mene neprihvatljive da mi govori voljena osoba. Kada sve ove i još 101 problem kažem njemu, njegov zaključak je da imam drugog pa se tako ponašam. A ja, zapostavila faks, porodicu, prijatelje da bi uvek bila slobodna da se čujemo, pritom veza na daljinu.