Zadnjih 10-ak godina, otprilike u zimskom periodu to jest oko Božića uvijek gledam Harry Potter filmove. Evo tek je oktobar i već mi se gleda. 😂
Sa punih 35 godina i sa ljubavnim životom u ćorsokaku izgubio sam svako interesovanje za devojke i pomirio se sa tim da se nikada neću oženiti. Ja se jesam pomirio, ali nisu moji roditelji koji su me svakodnevno pritiskali dok jednom nisam pukao i rekao da od mene u tom pogledu više ništa ne očekuju i da ako već hoće da se ženim neka lepo izvole i nađu mi nevestu misleći da sam im time zapušio usta i da će me ostaviti na miru.
Narednih meseci nisam ni znao da tata radi punom parom na tom planu i uskoro mi je ugovorio sastanak sa ćerkom nekog svog bivšeg kolege. Ne zna se kome je bilo neprijatnije da li meni ili toj curi, ali se ispostavilo da nas dvoje veoma lepo pašemo po karakterima i da se fino slažemo da bi se posle godinu dana veze i venčali.
Bukvalno sam prošao kao moj deda kome su roditelji ugovorili curu, ne žalim se ali se ponekad osetim kao zadnji paćenik zbog toga.
Ne mogu da zaboravim momka kojem sam veza bez obaveza već tri godine, i tako par dana mi piše izlazimo sve super onda ga nema mjesec dva i tako. Pokušavam sve i razočarana sam ne ide mi a tako boli.
Moja devojka je psihijatar. Ja sam psihički nestabilan (depresija), pre par dana baš i nisam bio dobro, i kaže meni devojka: Danas je svetski dan mentalnog zdravlja, a ti nikad luđi 😂
Toliko želim da nestanem iz ove Srbije da bih bukvalno uradila bilo šta po cenu da odem da radim preko. Mnogo mi je teško već izvesno vreme jer grebem i pokušavam na sve moguće načine ali prosto ništa ne pali… Jako je komplikovano jer nemam bukvalno nijednog člana porodice/familije ko živi u inostranstvu pa bi mogao da me primi ili pomogne, a moji roditelji takođe nemaju neke značajne poslovne veze ili kontakte. Ja se borim sama za sebe ali šta god da sam do sad našla i pokušala nije upalilo jer, da se ne lažemo, kao i za većinu drugih stvari sve je u toj prokletoj vezi. Ne znam šta da radim, stvarno mi nije toliko bitna ni pozicija niti tražim neko spektakularno radno mesto, odlično stojim sa stranim jezicima, samo mi je da dobijem šansu da pređem negde i započnem novi život daleko odavde. Kad bi bilo ko mogao da pomogne platila bih mu koliko traži za to da mi sredi nešto, novac mi nije uopšte bitan u odnosu na to koliko bi me usrećilo da odem…
Toliko sam se trudio da potisnem emocije prema osobi koja mi je “zabranjena” da sam postao užasno anksiozan. Odrazilo mi se na zdravlje, doslovno.
Primećujem iz dana u dan da mog supruga nervira sve u vezi mene. Čak i najmanja sitnica.
Ide mi na živce cimerka koja kad kašlje ne pokriva usta! (Nema veze s koronom, išlo mi je na živce i pre 3 godine!)
Vraćao se ja juče s faksa, te usput htedoh da svratim do zdrave hrane nešto da uzmem. E sad, kako je radnja mala, a sad pandemija i sve to, u nju ulazi po dve osobe. Čekam ja u redu spolja, onako zamišljen, u svom svetu, ali opet vidim stvari oko sebe normalno. Kad odjednom, zaleti se neka baba, pređe me i nešto mi promumla, nosila je masku. Rekoh: -Izvinite!? Ona spusti masku i kaže: -Ko je stariji ovde? Ja ostadoh u šoku, rekoh: -Prođite ako hoćete, nije problem, al ja sam prvi došao. Ona se kao nasmeši i potrča da uđe, ja se okretoh i odoh u drugu radnju. Sad mi krivo što joj ne odgovorih: -S obzirom na Vašu top formu i brzinu, pre bih rekao da sam ja.
Iscrpljena sam od propalih veza i izgubila sam volju za upoznavanjem i ulaženjem u iste. Previše se dajem u vezama, prijateljstvu i poslu, a zauzvrat dobivam razočarenje, prevare i loš odnos. Ulazim u tridesete i gubim nadu da će se išta promijeniti. Koliko god djelujem na vanka kao pozitivna osoba kad nisam u društvu ili na poslu osjećam se depresivno.