Kad vam je teško u životu setite se da je jedan lik s kojim sam bila mislio da su: pazi sad : vežbe na fakultetu = FIZIČKO .
Kada sam imala nekih 16-17 godina, javio mi se neki čovek iz Nemačke uz reči da bi voleo da me zaposli kao modela.. kao "našao me je na društvenim mrežama i na osnovu tih slika zaključio da bih mogla raditi za njegovu agenciju".. imao je jako uverljivu priču.. htro je da mi pošalje i novac i sve da dođem tamo. Moji naravno nisu hteli da čuju za to. Ja sam planirala da odem krišom, spremala se i tako to. Na kraju sam, ne sećam se ni sama zašto, odustala, blokirala ga svuda, verovatno sam shvatila koliko je sve to sumnjivo bilo. Danas ne mogu ni da zamislim šta bi se desilo da sam otišla, jeza me prolazi...
Kada naručim dostavu uvijek pitam dostavljača da li ima pravo na bakšiš, ako ima uvijek ostavim za kafu.
Kako se boriti sa tim da ti vlastiti roditelj ne prihvaća tvog odabranika? Misli da je problem to što sam ja nesretna zbog njega, a uopće nije kriv on nego problemi koji su me snašli u svakodnevnom životu. Šta da mislim, šta da radim?
Želja mi je da mi roditelji ne kroje život da mogu da jedan ceo dan ne radim ništa umesto što svaki dan imam po rasporedu kada se šta radi. Volela bih da niko nema očekivanja od mene.
Uvek mi treba 10-15 min. da se namestim u krevetu i ne mogu zaspati ako ceo krevet nije pokriven, tuga...
Radije bih bio u vezi sa glupom djevojkom nego ljubomornom i histeričnom.
Bojim se da neću stići da pročitam sve knjige koje želim.
Mrzi me da održavam prijateljstva, i zbog toga mi svako kad-tad pukne. Bude mi okej u početku, ali posle me počne smarati da odgovaram na poruke i nalazim se s njima. Što je najgore, nisu loši ljudi u pitanju niti bilo šta, nego sam jednostavno suviše lenja.