Krijem od žene da sam ponovo propušio, iz straha da će me ostaviti... Žao mi je što kad sam kući sa njom i sa detetom ne mogu da im se posvetim 100% zbog nikotinske krize i gledam svaki momenat kako ću da pobegnem od njih da bih zapalio cigaru... Živote...
Dvoumim se da se preselim u Nemačku, ili da se mučim u Srbiji. Lepo vreme u Srbiji, naš jezik, normalno voće i povrće sa bojom, ukusom i mirisom, ali je i vazduh u Srbiji sa istim karakteristikama nažalost. U Nemačkoj je ružno vreme, ali ima naših ljudi na svakom koraku, ali se ne govori naš jezik. Mnogo je čistiji vazduh, čistija je okolina, kolege su mnogo bolji kao ljudi, a plata je dosta visoka i na vreme. Sa nemačkom platom možeš da priuštiš da putuješ bilo gde po EU, za 3h si avionom bilo gde na moru. I opet se dvoumim.
Ako mi još neko kae da su mi dvadesete najbolje godine- poludeću! Imam 26 godina, uskoro 27, konstantno brinem jer nemam posao (ubrzo nakon što sam diplomirala počela je korona i znatno mi otežala put ka zaposlenju), a i kad ga nađem brinem da li ću umeti da ga radim budući da nemam iskustva; tek sad završavam master; plašim se još uvek i da samostalno vozim iako imam auto, dakle ni tu nisam nezavisna; nemam ni dečka pa da bar tu imam neku stabilnost, nekakav jasan plan za budućnost... Suma sumarum, prestravljena sam, pod enormnim sam pritiskom, i ne uživam ni najmanje u ovim godinama, već se osećam kao apsolutni promašaj! Ako je ovo najbolji period u životu- šta li tek sledi...
Bile smo najbolje drugarice godinama. Zajedno jele, zajedno pile, delile sve što smo imale. Ona u dugoj vezi, ja u dugoj vezi. Vremenom oni raskinu, meni sa dečkom težak period, ubrzo nakon raskinemo i mi. Nakon nekog vremena ponovo stupim u kontakt sa njim sa namerom da se pomirimo jer smo se stvarno voleli a rastali smo se mirno. Gospođica kad je to čula javila mu se i slagala svakakve priče o meni, kako sam se viđala sa bivšim momkom dok smo bili zajedno i slično. To je bila najveća izdaja koju sam ikada doživela. On poverovao njoj, ona se napravila luda, a ja upala u depresiju iz koje sam se jedva izvukla. Grcala sam od bola svako veče
ali nisam dozvolila njima ni da priđu mom životu, kamoli da budu deo njega. Nakon par godina, igrom slučaja stupim u kontakt sa njenim bivšim dečkom sa početka za kojim je patila i dalje. Zaljubio se on, zaljubila se ja. Evo nas u srećnoj vezi, i smeši nam se prelepa budućnost. Karma je čudo, dragi moji.
Ne mogu spavati jer sutra dolazi dečko u kog sam zaljubljena i koji zbog mene prelazi 600 km da me vidi. Vjerujte u ljubav jer ona postoji!
Ništa lično prema bilo kome, ne zabadam nos ili nešto slično, ali meni nikako nisu jasni parovi koji tek potpišu papir i odmah beba, da ne pričam o tome koliko ih se samo zbog trudnoće uzme, to je posebno. Ali ako već nije trudnoća razlog zar nije lepše polako se navikavati na zajednički život, uživati u malim stvarima, ići na izlete, spavati po ceo vikend, ići kod prijatelja, zvati prijatelje, uživati u vama dvoma i vremenu koje dvoje imaju samo tad za svoju ljubav...? Trudnoća neće nigde pobeći, samo je tada vas dvoje, posle će uvek dete biti najvažnije nego vaša kafa u tišini, početak braka je samo jednom i u tome tebe maksimalno uživati.
Ne znam kako da objasnim ljudima da kad izgledam zamišljeno da zapravo ne mislim ni o čemu. Jednostavno se isključim i gledam u daljinu.
Živim u inostranstvu, na severu. Dvojica lokalaca su bukvalno opsednuti mnome (nezavisno jedan od drugog), zovu me non-stop na kafu, u šetnju, na ručak, na planinarenje i slično. Jednog sam upoznala kroz posao, a drugog kroz neki zajednički projekat, tako da su lako dobili moj kontakt. Što ih više odbijam, to su uporniji. Bukvalno misle da ih odbijam jer želim da me neko osvaja i da mi skida zvezde s neba. Pritom izgledam prosečno. A ja stvarno ne želim ništa ni sa jednim, i rekla sam to direktno 100 puta. Mislim da moram da se odselim iz ovog grada.
Radim u bolnici. Zaljubila sam se u pacijenta koji je 99 godište (ja sam 98). To nije etički...
Ali mislim da ću zbog njega ja ubrzo na kardiologiju...
Mali kad me pogleda, srce mi uleti u fibrilaciju...
Prošle godine sam usled karantina, jedne operacije i kasnije korone nabacila 10 kila. Prethodno sam bila u odličnoj formi, redovno išla u teretanu, ubrzala metabolizam koji je prirodno jako spor, do nivoa da mogu da jedem šta hoću i izgledam kao model. Samo trening, nikada nikakva hemija, trenirala sam i zbog izgleda i zbog zdravlja. Ali zato sad... Braćo i sestre, 84 kila. I ne znam šta da radim. Jer bilo da treniram ili ne, šta god jela, a jedem zdravije, čak ne pipam slatko, ne pijem sokove, smanjila hleb, ja ne vidim efekte već mesecima. Krvna slika kao bebi, hormoni zadovoljavajući, na papiru nikakvog problema, a težina se ne miče nadole. Nemam pojma kako da se vratim u normalnu situaciju. A zaista pokušavam.