Danas se sve i svašta naziva narcizmom. To je moderna etiketa i reč koja je postala inflantorna toliko da je počela gubiti znacenje. NPD (narcistički poremećaj ličnosti) može da dijagnostifikuje psihijatar, kroz tačno utvrđene medicinske metode. Danas se za narcizam često optužuje onaj ko te podseća na odgovornost i društvene norme ponašanja. To NIJE narcizam. Narcizam NIJE ni imati pravo i želju na sopstveni odušak. Čak ni laganje samo po sebi nije narcizam. Niti je svaki lažov narcis, niti je svaki narcis lažov (baš zato je narcise teško detektovati od strane laika). Nije ni svako ko voli sebe narcis. Komšinica kaže za muža da je narcis. Pitam po čemu, kaže da je sve dobro ovako nego je lenj kada treba da se sprema. Eto, prosti ljudi pripojeni 24h na tik-tok su i lenjost prozvali narcizmom. Ne, to nije narcizam. Narcis ima preteran osećaj vlastite važnosti, potrebu za divljenjem i osetljiv ego. Manipuliše drugima da bi dobio divljenje i time nahranio ego. To je narcis.
Mislim da sam celu vezu provela u iluziji. Bio je divan prema meni, ali ja se pored njega nisam osećala dobro. Tek sada shvatam da sam sve vreme pokušavala da ga „popravim“ i da ga vučem ka boljem, dok sam sebe polako gubila. Toliko sam energije uložila u njega, a kada sam ja konačno zatrebala podršku, on je i tada uspeo da sve okrene tako da opet njemu treba pomoć. U tom trenutku sam shvatila da je čaša konačno prelila.
Najjača mi je jedna školska koja uvek mora da pecne, mora da pita, da zna itd. Evo ona se razvela, pa se ponovo udala i ja kad sam je videla – rekla sam joj da je lepa baš, pozdravila je, nisam je pecnula tim razvodom. Koliko ljudi nema empatije i onda se čudimo što je svet ovakav.
Zašto danas svi više brinu o svom tijelu, nego o razvoju intelekta?
Većina mojih prijateljica je na svom vjenčanju imala svoju sestru za kumu. Ja sam sa svojom sestrom u odličnim odnosima (barem sam mislila) ali me za svoju kumu nije odabrala. Boli jako...
Već vidim da ću za nekoliko godina završiti poput Ane Nikolić.
Plašim se da sam napravila životnu grešku što sam se udala za čoveka 13 godina starijeg od sebe. On je divan i dobar partner, dugo smo bili zajedno ali sam se ipak dvoumila zbog te razlike u godinama. Svi oko mene su mi govorili da su godine samo broj, da boljeg neću naći i da se ne opterećujem glupostima. Ali od kad smo počeli da radimo na bebi, sve više se plašim da sam pogrešila. Žao mi je što će moja deca imati starog oca, koji će biti u pedesetim kad im bude najviše trebao. Muž ne brine mnogo o svom zdravlju, ne bavi se sportom i voli da popije, ništa strašno da je mojih godina ali s obzirom da hoće dete sa 40 mislim da bi trebao da da sve od sebe da bude zdrav i vitalan. Mnogo se svadjamo zbog toga, teram ga da smrša i da ostavi piće a zapravo znam da nemam pravo na to, da sam sama kriva što sam izabrala takvog.
Želim da jedno drugo prihvatimo bez osuda.
Znam da niko nije savršen..
Mogu da pređem preko nekih stvari koje su mi smetale, jer mi je stalo.
Ali voleo bih da se i ona potrudi da određene stvari promeni — ne zbog mene, nego zbog nas.
Važno mi je da rastemo zajedno, mirno i s poverenjem.
Opis moje 2025. se može svest u par rečenica. Loše zdravlje, transplatacija, oporavak od iste, gubitak oca sa kojim se nisam kako treba ni oprostio, online upoznavanje jedne savršene žene koja iako me nije poznavala je bila tu za mene u mojim najtežim trenutcima a ja sam njoj mogu slobodno reć priredio samo bol, ništa joj lijepo nisam pružio i naravno sa tim je otjerao od sebe. I sad kad opet ležim u bolnici i imam hrpu vremena za razmišljanje samo si vrtim po glavi i pitam se kako li je, šta li radi, kako li joj ide, da li je dobro i jel napokon pronašla svoju sreću. Dao bih sve na svijetu da tu brbljavicu čujem makar na minut, da osjetim onaj njezin osmijeh u slušalicu.