Oduvek sam želela brak kakav imaju moji roditelji. Mislila sam da među njima postoji samo ljubav i uzajamno razumevanje. Nisam pristajala ni na šta manje od toga. Čak sam i raskinula dugu vezu jer sam otkrila prevaru i nisam mogla da pređem preko toga. Međutim, skoro sam saznala da je otac godinama, čak decenijama imao drugu ženu. Da je vodio računa o njenom sinu i da ih je finansijski pomagao. Ja znam tu ženu - kućna prijateljica, koja je nebrojeno puta bila kod nas i sa kojom smo išli na zimovanja i letovanja. Družila se sa njenim sinom. Ne znam kako da se izborim sa tim užasnim osećanjima. Mrzim oca što je to uradio, mrzim majku što je prelazila preko toga. Kako je mogla da živi u laži ceo svoj život? I kako da verujem bilo kome, kad je čovek za koga sam mislila da je najdivniji na svetu, ispao najobičniji prevarant...
Imam jednu interesantnu priču za napisati. Spucao sam u bulju 36 godina, a nisam ni pomišljao da se ženim jer sam mislio da mi je već kasno i koji će mi to andrak u životu. Jednom prilikom izađemo u šetnju moj najbolji drug, njegova rođena sestra (koja je godinu dana mlađa od mene) i ja. Tu se povede razgovor o godinama, ženidbi i to kako ni drug ni ja nismo prišli curi godinama, da smo razočarani u ženski rod i njegova sestra je počela da nam drži slovo kako smo nesposobni i kako pod hitno treba da nađemo nekoga. Znajući da ima 35 godina, a da je i ona neudata a pritom slobodna pitao sam je šta ona čeka na šta mi je ona hladnokrvno rekla ''Čekam tebe''. Okej, to sam prihvatio kao foru i zajebanciju dok se nije ispostavilo da ona stvarno čeka mene, ali joj je bilo blam da me pita pune dve godine i mislila je da batali sve jer ja nikad nisam ništa pokazivao prema njoj. U braku smo već tri godine, imamo klince i ne mogu da se načudim kako je sve tako lepo ispalo, a na brzinu.
Moj komšija, koji me zna ceo život, me je krišom slikao u liftu dok sam ja gledala u telefon i moju sliku postavio na sajt za upoznavanje...
Kad vidim plavu beretku ili plavu uniformu od Garde u Beogradu sa svakim bi završila u krevetu. Ne znam zašto ali mi se jako sviđaju...
Ne znam šta je sa mojim prijateljicama. Jednu nisam vidjela skoro 3 godine jer od kad je rodila niti gdje ide nit me zove k sebi, druga me pita da se vidimo, ja odgodim neke druge stvari da bi na kraju došla do mene na 15 min i otišla, treća radi u istom gradu gdje ja živim i ni ne sjeti se da se javi, a četvrta se druži sa mnom samo kad su svi drugi zauzeti. Pri tome nije da ih zovem samo na kave, zovem ih u šetnje, kino, đir po gradu, kazalište... I uvijek me otkantaju. Odlučila sam da se više nikom ne javljam i nigdje ne zovem jer sam samo tužna kad me uvijek odbiju sa nekim glupim izgovorom.
Batine nisu iz raja izašle! Roditelji koji vaspitaju decu na taj način, rade to jer su „nesposobni“ za druge načine, nemaju kontrolu ili su sami tako vaspitani. Možete misliti da ste odrasli na normalan način baš zbog toga, ali razmislite koliko to ustvari utiče na vas danas, u biranju partnera, seksualnim željama itd. Itd. Molim vas, čitajte knjige o vaspitanju djece, o psihologiji odrastanja i sazrijevanja. Dajte da stvorimo ljude koji neće kao mi imati takve probleme u stvaranju veza i porodica. Ako ne znate kako drugačije od udaranja, potražite pomoć, nije sramota.
Toliko se trudim u ovom životu, pošteno završih fakultet, nikada nisam nekoga prevario, pokušavam da nešto stvorim, da se pomerim iz mrtve tačke i kao da konstantno me nešto spotiče, sputava... Ne mogu da dođem do stalnog posla, jer nemam rodbine/ prijatelje na pozicijama. Čemu ovakav život? Čemu da se nadam više? Vreme prolazi, računi svaki mesec moraju da se plate. Ne vidim više izlaz.
Imam oštećenje mozga i malo sam sporiji u razmišljanju i kapiranju, invalid sam u svojoj 34. godini i nikada više neću moći da budem koristan član društva. Nisam takav rođen i bio sam najnormalniji do 2016. godine kada sam pijan seo na motor bez kacige i zakucao se u vrata od automobila jer ih je vozač otvorio tik ispred mene, a ja nisam na vreme video da uopšte nekoga ima u automobilu kako bih smanjio brzinu. Glavom sam iskrivio cela vrata i pola lobanje mi je bilo otvoreno, svi se krste kako sam živ ostao, a doktori se krste kako nisam prošao sa težim oštećenjima mozga. Zašto pišem ovo? Pa pišem jer sam sinoć video jednog balvana sličnog meni kako na motoru jurca bez kacige i hteo sam da ga zaustavim da mu ispričam moju priču, ali zbog svoje sporosti digao sam ruku tek kada je on dobrano prošišao pored mene. Ljudi, nijedna brzina nije vredna toga da vas u 34. godini gledaju kao da imate 100 i da zavisite od tuđe pomoći jer ponekad ''zabagujete'' pa ne znate ni da se obučete.
Imala sam teško djetinjstvo s ocem alkoholičarom i promiskuitetnom majkom. S 16 godina prvi put sam ušla u vezu sa momkom koji je takoder iz nekakve problematične obitelji. Valjda smo imali neke sličnosti i razumjeli smo se. Pozadina njegovog života je ostavila velike tragove te je on previše bio ljubomoran, manipulirao, kontrolirao, , lagao me tako nekad, a htio je stalno pažnju dok ja nisam bila takva u početku ali s vremenom sam i ja postala.. Da skratim mnoge cure znaju da je s takvima veza u većini slučajeva toksična, ali ne može se lako okončati. Naša je trajala 8 godina a okončala se tako što je on poginuo. Ja danas sam zaposlena, imam 37 godina, nemam nikoga od tada jer sve što je netko pokušao nije uspjelo zbog mojih strahova. Idući tjedan imam zakazan termin kod psihijatra, valjda ću si pomoći.
Morao sam da raskinem s njom, jer imala je dete, a ja nisam bio spreman na tu obavezu. Žao mi je, ali je tako svakako najbolje.