Najviše mrzim kad se pokačim sa nekim u komentarima na fb-u i kad ga napušavam, a moje kolege ili fb prijatelji vide to i lajkuju. To su obično komentari na neke članke. Ponekad me bude blam kad vide. A znaju me kao dobru osobu.
Zamešala glet. Odradila smenu (online profesor jezika). Izgletovala delove zida koji su bili za doradu. Okupala se, namačkala, uvukla u saten. Pije mi se vino, imam samo jednu bocu, na pampur. Nemam vadićep. Uzimam šraf, šrafciger I klešta, vadim pampur. Pijem vino I završavam online kurs jer eto ne želim da podučavam doveka. Prevlacim još jedan sloj gleta, kačim veš, ležem da spavam I pišem ovo. 78 nivoa dame. Kud se nisam udala pre 10 godina, ostala neambiciozna, neobrazovana ali s mužem, pa da radi pola ovoga.
Trpim psihičko nasilje od oca..Kada se posvađamo krene da mi preti '' kako će me razbiti '', pa krene da mi nabraja '' stvari '' koje je on učinio za mene (odvezao me kod lekara, do škole).. Suprotstavim se, što mu naravno ne odgovara..Malopre je krenuo ka meni s ciljem da me udari, iako to nije učinio, ja se tresem i ne mogu da prestanem da plačem.. Ne želim ovakav život, ovako detinjstvo.. Imam 16, a ne želim da živim.
Je li moguće da se žena u ovako kasnim godinama zaljubi?
Sve što pokušam da sredim kako treba, nekako ispadne naopako.
Najveći strah mi je da dvadesete provedem gubeći vrijeme i ne raditi i stvarati sebi budućnost.
Imam jako loš osećaj. Intuiciju, ne znam kako to da nazovem. U vezi sam sa divnim dečkom koga obožavam i koji je divan prema meni i pokazuje mi ljubav na mnogo načina. A ipak mislim da nešto ne štima. Muči me taj osećaj u stomaku da nešto nije u redu. Da nešto krije. I plašim se proveriti, a mogu jer mi je sve njegovo dostupno od telefona do kompjutera jer živimo zajedno. Plašim se da ću nešto pronaći.
Što mi je majka starija, sve je manje racionalna i sve više me tretira kao debila. Sve više se trudi da mi organizuje život, ali ne samo moj, nego svih ljudi koji su nesposobni da to urade i održe to stanje. Problem je što imam skoro 20 godina i ne znam da li to mogu da trpim jer je toliko iritantno i toliko me izbaci iz takta za vrlo često zaboravim da je volim najviše na svetu. A možda ovo znači i da je ne volim. Evo ne znam.
Zbog ljudi sa kojima živim mogu samo da sve više mislim sve negativno o sebi, ono što mi pričaju od malena, samo da nastavljam i sama da sebe uveravam da je to istina, ali dosta je bilo I toga. Nije lako menjati se ako svaki dan moraš da slušaš nešto što se kosi sa onim što ti sebe hoćeš da uveriš. Naravno da bi mi mnogo lakše bilo da imam neki stan i budem u miru sa sobom, znam bolje bi funkcionisala ali ako je istina da mi biramo roditelje i pre dolaska na ovaj svet, onda se nikada neću predati i znam da ću uspeti da promenim svoj svet i pored njih. To će mi biti najveća pobeda, pa ko zna, možda i njih uspem promeniti da bi im život malo bolji bio. Treba odlučiti preuzeti tu odgovornost za sopstveni žovot i ne biti kao većina, razmišljati pozitivno.
Netko te osvoji da to ni ne zna, a netko te osvaja godinama i nikad te ne osvoji.