Kad odem u drugi kafić, a ne u onaj gdje sam inače osjećam grižnju savjest, kao da sam izdao konobara i šankera.
Lekarka sam i ne podnosim ostale lekare. Čast izuzecima, ali većina je toliko nadobudna, puni su sebe, sve druge gledaju s visine, druže se samo sa medicinarima jer oni su "elita", a zapravo ih ne podnose, već ih gledaju kao konkurenciju, takmiče se, smeštaju kolegama. Nikada ne bih mogla da se privatno družim s lekarima ili budem u vezi i braku.
Ja sam ona mutava cura koju je šef pitao da odemo na kafu a ja nisam shvatila. E pa uputim se ja danas na kraju radnog vremena u njegovu kancelariju. Stojim ispred vrata i mentalno se pripremam da kucam, da uđem i pozovem ga na tu prokletu kafu. I stojim tako ja ispred vrata i buljim u njih kao tele. Kad ono čujem iza sebe : "Jesam li ti nešto trebao?". To je naravno bio on, pojela sam se od blama. Vjerovatno me gledao čitavo vrijeme kako kao ludača buljim u vrata. Nekako se sabrah i pitam ga važi li i dalje poziv na kafu. Sjutra trebamo da se vidimo nakon posla. Držite mi fige da se ne sramotim više.
Najviše me bole oni ljudi od kojih se udaljiš i uvjeravaš se da ih ne želiš više u životu, a dobro znaš da nije tako. Ponos je ipak jači.
Nemam mamu od 7. godine. Dok nisam ušla u pubertet, to mi nije bio toliki problem. Nemojte me shvatiti pogrešno, jesam ja tugovala za njom, ali u tom periodu su mi glavne zanimacije bile društvo, igranje napolju i slično i njeno odsustvo nisam toliko osećala. Od kada sam ušla u pubertet, skroz sam se promenila i tada mi je stvarno trebao neko sa kim mogu da pričam o stvarima kao što su momci, seks i slično, znate i sami. Sa tatom nikada nisam imala otvoren odnos, braću i sestre nemam, posle nisam imala ni neko društvo i jedini izvor informacija su mi bili internet i teen magazini...Ovo leto sam stupila u svoju prvu vezu. Novu godinu slavim sa momkom i vidim da mi se bliži i prvi seks, a meni je sad toliko potrebna majka da me posavetuje i uputi. Ne mislim ono tipa ''koristi zaštitu'' i slične stvari koje znamo još od trećeg razreda, već jednostavno želim da znam šta da očekujem, da čujem kako je njoj bilo prvi put, šta posle...imam milion pitanja, a nikoga kraj sebe.
Nikad mi neće biti jasno zašto se ljudi guraju u prvi autobus ako iza tog ide isti taj sa slobodnim mestima.
Radim u restoranu i kad god neko poruci kafe late, ja se izvinim i kažem nema. Jednostavno nemam vremena da mutim kafe jer ima dosta posla a nemamo sankera. Do sad niko nije pravio problem, svi kažu okej može onda produžena i sl. Ljudi naručuju te kafice iz dosade.
Tek smo se venčali, a moramo da spavamo u odvojenim sobama zbog njegovog nenormalnog hrkanja. Nema šta nismo probali, od sprejeva, do raznih flastera, štipaljki protiv hrkanja, tampona za uši, ali ništa ne pomaže. Volela bih da spavamo zagrljeni, ali u tom slučaju ja oka ne bih sklopila. Jedini način da se bar malo naspavam je da spavamo odvojeno i baš se bedno osećamo zbog toga.
Ni posle 2 godine ne mogu da je prebolim. Jedna noć i jedna zla devojka nam je uništila vezu. Te noći sam više popio, ni sam ne znam kako sam se našo u krevetu druge devojke, ali znam da je ona dobila svakakve slike. Nisam ostao dužan ovoj veštici što me je zloupotrebila, iskoristila i još joj poslala slike, vratio sam joj istom merom i više. Međutim moja devojka zbog slika i svega nije mogla da mi oprosti, ostavila me je, nisam verovao, izvinjavao se, molio, ma ništa. Znam ja nju, ponosna i svoja i posle 2 godine sama ali mi nikad ne pokaže milost, najteže mi pada sa kakvim gađenjem i razočaranjem me pogleda kad se sretnemo, a znam šta smo imali i šta smo planirali, još uvek ne odustajem, svugde gde mogu iskazujem kajanje i izvinjenje, najgore mi od svega što sam i ja povređen i iskorišćen, ne sećam se ni šta se je desilo te noći jer nikad pre nisam zlupotrebljavao alkohol. Da mi je neko pričao da će mi se ovo desiti, da ću tako završiti onu stabilnu vezu pred brakom, ne bi verovao.
Mislim da je najjadnija stvar koju neko može uraditi nakon što se prestane družiti s nekom osobom jeste da odaje tajne koje su mu povjeravane i tjerati vodu na svoj mlin kako bi oprao svoju krivicu. Razići se od nekoga zbog laži, a onda opet lagati o razlogu je najgore i pitam se kako takve osobe uopće mogu da žive s krivicom. Jadno, jadno i jadno.