Ukrala i prodala sam zlatne zube od pokojne majke mog dečka....
Od tad mi se priviđa i dolazi mi u snove. Mislim da ću završiti ovu vezu...
I otići u pakao...
Upravo sam bila svjedok nejverovatnog događaja. Sunce sija, ja sjedim i ručam, prozor otvoren da ulazi toplota. Kad uleti ogromna muha i mislim u sebi: jooj ko će je sad ganjati, bolje bi joj bilo da sama izađe. I vrati se ona, izađe kuda je i ušla. Pametna neka muha.
Inače sam u svojoj glavi uvek skoro imala plan dana, ne potpuno organizovan, ali ipak nisam bila u haosu. Sada pišem sve što isplaniram, sve u tačno vreme i nema grešaka. Jeste teško, ali navići ću se, želim potpunu samokontrolu i samodisciplinu i nema gubljenja vremena više. Samo ja upravljam svojom glavom i za sve postoji plan B. Zato ne volim drugima da činim usluge i da gubim vreme na nebitne stvari.
Ne podnosim da moj dečko ide ponekad na kafu sa drugaricom. Nisam ljubomorna, on nju ne gleda kao žensko, ali jednostavno je ne gotivim i uradiću sve da prekinem to prijateljstvo.
Moja sestra me optužila da namerno treniram da bi ona pored mene izgledala loše jer ima 15 kila viška.. Ok
Kako lako u stvari shvatiš ko ti je prijatelj. Dovoljno je udati se/oženiti i dobiti dete. Zašto ljudi misle da ako smo se ostvarili u ulozi roditelja nemamo vremena ni za šta? I zašto misle da ako ćemo se i videti, tema razgovora mora biti beba? Zašto se prestanu i javljati, odgovarati na poruke? Pardon, jave se ako im nešto treba. Pa da se razjasne neke činjenice. Dobiti dete uopšte ne znači “zatvor”. Uvek se i nađe vremena za sve, kao i do tada, imali dete ili ne. Pa stižem sve, oko deteta, oko kuće, dvorišta, pa čak ispoštujem i svakog prijatelja. Naravno, ko želi da se vidi sa mnom, jer sam sada majka, nisam više devojka. To dete ima i ostale članove porodice, ne samo majku i oca. Tako da se za prijatelja uvek nađe vreme. Druga stvar je tema razgovora. Svaka majka je ponosna na svoje dete i srećna zbog svake nove stvari koju beba/dete uradi, voli da se pohvali, ali to ne znači da će 2h pričati o bebi? Pa šta je vama ljudi? Zar se ne izlazi sa prijateljima da se odmori glava od deteta i galame?
Moja devojka, zbog obaveza hoće da se viđamo svaki treći dan, preko dana se ne dopisujemo uopšte. Ovo mi sve tako ne izgleda na vezu, stojimo u mestu samo. Volim je i krivo mi je što je tako a ne mogu da utičem da to bude drugačije.
Kad počnem da se viđam s nekim dečkom i kad treba da ''odemo kod njega'', ukoliko mi se ne dopadne miris njegovog stana, posteljine, onaj specifičan miris koji se uvuče u svaku poru nečijeg doma, jednostavno ne mogu dalje. Sutradan izmislim nešto i raskinem.
Izlazim sa faksa i na putu prema stanici vidim devojku kojoj su ispali papiri i knjiga... priđem i čim sam se sagnuo da joj pomognem ona vikne "NE, imam dečka!" Pogledao sam je kako nikog pre nisam, okrenuo se i otišao.
Svaki bivši me mrzi nakon raskida. Nisam nikad bila loša prema njima il' nešto tako, nego sam valjda previše naporna. U početku im je to slatko, a kasnije im je pun k****.