Uvek volim da stignem poslednja na neki važan događaj, jer mislim da ću tako ostaviti najbolji utisak.
Mišljenja sam da svaki muškarac mora proći kroz jedan vid samačkog života. Tek tad može vidjeti koliko je teška uloga žene u svakoj kući, koliko se ta uloga malo cijeni.
Saznala sam da se moj dečko uveliko dopisuje i čuje sa bivšom mesecima unazad. Ona trenutno radi u CG preko sezone. Sretnem ja danas u gradu njegovog radnog kolegu sa ženom i klincem, pozdravim se i on meni kao kroz šalu kao "Gde je ... čudo niste skupa kada po cele dane na poslu samo kucka poruke i priča sa tobom, baš se vidi da je kao tetreb." i u toj priči pomene i nadimak kako je on nju zvao. Žena kada je videla kako ga belo gedam ga je povukla za ruku jer je provalila da tu nešto ne štima. I ne štima, razmenimo možda 2-3 poruke i pozove me u podne kada imaju pauzu, na minut, to je to. Nikada u telefonu nisam našla nikakav trag, čak je nema ni u imeniku, ni na fejsu. Plašim se šta će da se desi kada završi sezona na moru i ona se vrati kući.
Meni treba zabraniti korišćenje telefona. Smotana sam. Držim malopre telefon u ruci, telfon ispada iz ruke, otvara se čet sa nekim dečkom, hvatam telefon i pritiskam video poziv. I hajde da je to prvi put da ga pozovem, pre neki dan sam se dopisivala sa njim i pozovem ga u sred dopisivanja, opet ispao telefon. Ne bih poverovala nikome da to 2 puta slučajno uradi, al' šta da radim kada stvarno jeste... Sad pišem nešto i koliko sam se spetljala što sam to uradila opet, nisam mogla da se setim kako se piše ćirilično ć i dž. Smejem se sama sebi, sad.
Još kao klinac sa svojom prvom komšinicom sam imao prvo ljubljenje i sve te stvari.. 15 godina poslije, sad kad smo odrasli niko ni da spomene to što se desilo, a mislim da se sviđamo jedno drugom..
Prezirem radnike u skupljim buticima koji umisle da su vlasnici istih. Uđem unutra da pogledam, možda ima nešto na sniženju ili čisto da vidim šta sve ima od stvari, iako trenutno ne mogu da platim farmerke 15.000 din npr. A oni stanu onako pa te odmere, pa krenu sa:''Jel treba pomoc?'' kažeš ne hvala, razgledam samo. a oni onako ''Ahaaa..ok'' kao da si im rekao ne znam šta. Spustite se na zemlju pošto tu radite 10h dnevno, šest dana u nedelji, stojite bez pauze i primate platu od koje ne možete čarape da kupite u toj istoj radnji.
Sad kad možda imam rak, svi me odjednom vole, zovu. A kad sam zdrava, nema nikoga ni tačku da pošalje.