Prošli tjedan mi je kćer(20 godina) priznala da je spavala sa svojim dečkom. Ne mogu vam opisati taj osjećaj, zabrinutosti, ljutnje, straha, tuge i svega čudnog što sam tada osjetila. Ne znam zašto.
Ova izolacija mi je pokazala da ga ne volim dovoljno. Ne onako jako, kao on mene. Ne nedostaje mi previše. A on hoće da me ženi kad ovo prođe. Ne znam kako da mu kažem, žao mi je, slomiću mu srce i plašim se da će nakon toga totalno da odustane od sebe. Imao je težak život. A ja, jednostano ne mogu sebe da osudim na život sa pogrešnom osobom. Ubija me sve ovo.
U svađi mi je bivši verenik rekao da je moja radna kolegica 'Bolja od mene'. To me je jako povredilo, delom jer znam da je to uradio namjerno da me povredi, delom jer to nikada ne bih mogla reći osobi koju volim. Ni dan danas kada razgovaramo on ne razume zašto me to toliko povredilo.
Više sam se u životu isplakala zbog najbolje prijateljice koliko me puta povrijedila nego zbog nekog momka.
Završila sam jedan tehnički fakultet kao dobar student, međutim nikako ne mogu da dobijem posao o kojem sanjam iako imam veliko znanje i predispozicije jer se tu zapošljavaju sa drugim fakultetom. Želja mi je da upišem još jedan master na tom drugom fakultetu kako bih radila ono što volim, ali obzirom da radim nemam nikakvu mogućnost praćenja nastave, a roditelji me više ne mogu finansirati... ne znam šta da radim.
Varao sam ženu sa ljubavnicom, razveo se i oženio ljubavnicu. Sad varam ženu sa bivšom ženom.
Otkad je izolacija, došla sam s fakulteta kući i skoro svaki dan s mamom moram gledat neke mise i molitve, uz to učim i nemam vremena uopće i ona zna da nisam nešto zagrijana za to. Uopće me to ne zanima, ok mi je izmoliti se, zahvaliti u tišini i to sve, ali ja jednostavno nisam religiozna u toj mjeri kao ona. Ja ne razumijem što roditelji sile svoju djecu da budu isti kao oni u svemu jer je to nemoguće, samo ćete odbiti djecu još više od toga ako ih ne zanima.
U vezi sam 5 godina i u tih 5 godina dečko me je pokušao zaprositi jer sam svaki put odbijala plakajući i govoreći kako sam premlada i rano je, njegove oči bi uvek zasuzile. Ali i dalje me voli mislim da imam zlatnog dečka. Imam 25 godina i on me je zaprosio 4 puta...
Napuštam stan u kojem sam živeo pet godina. Avgust 2015. - April 2020. Naizgled stan kao i svaka drugi, možda čak i gori ali ovaj stan je imao dušu i zbog toga je i poseban. Za ovih nekoliko godina ovde je bilo previše svega, previše piva, previše ljudi... Ne bi bilo dobro da zidovi ovog stana mogu da pričaju. Svako je bio dobrodošao (dobro ne baš svako al' ajd' :D ). Tu smo se napijali, treznili, povraćali, sakrivali da ne bi išli na predavanja i vežbe ,posle na posao i nikada nije bilo dosadno. Putuj Kasarno, do neke nove prilike, do nekog stana i za kraj, da se ne ljubimo zbog Korone . 😐
Prije dosta godina bila sam podrška prijateljici koja je htjela da se razvede od muža. Nije bila sretna i ja sam je razumjela. Nikad sebi neću oprostiti zbog toga. Njen život je od tad haotičan, a djeca su rastrgana na dvije strane. Ne znam kako mogu živjeti sa sobom oni koji uzrokuju raspad nečijeg braka. Ja se osjećam krivom radi podrške iako bi ona to uradila i bez toga. Voljela bih da sam je nagovarala da ostane.