Danas smo se žestoko posvađali brat i ja. Konjina ima 33 godine i ovo mu je treći otkaz od kako je počeo da radi. Da ne bi propali, muž i ja ga pomažemo ali ne mogu više bre! Ceo život nekako smotunjav, klati se dok hoda, radi - ok, nisi za sport, fizikaliju. Ali bre to ne ume da sroči lepo rečenicu, svi ga zajebavaju na poslu, prijatelji iskorišćavaju jer ne ume da kaže "ne". Živi kod roditelja i oni ne mogu da izađu s njim na kraj. Nije ni posebno pametan iskreno. Ne znam kako neko može dopustiti sebi da bude tako beskoristan?
Prošlog meseca u ovo vreme sam se osećala odlično. Održavala dijetu, imala sam šansu za posao, upisala dokvalifikaciju za srednju školu, planirala sam putovanje, dopisivala se sa divnim momkom preko Tindera sa kojim sam htela da se vidim uživo i sve mi je bilo bolje. Onda su mi javili da im ne trebam za posao, momak je nestao sa Tindera, uvalili smo se u kredit jer su iskrsli neplanirani troškovi, moram sebi da platim obrazovanje a ne znam od čega, ni to malo putovanje ne možemo da priuštimo. Na meni se još ne vidi da sam smršala. Ne osećam se više lepo. Trebalo bi da imam nadu ali ne znam više kako da nastavim. Ne mogu da se pretvaram da se radujem praznicima kad se ne radujem.
Bilo mi je drago kad sam u gradu videla koliko je propao moj bivši momak. Nisam ga isprva ni prepoznala. Mesecima me je varao, zavlačio, lagao. To je sve podržavala njegova najuža porodica. Sad sa 35 izgleda bar 10 godina starije i neka.
Ne znam šta da radim sa sinom. Bistar, zdrav ali očito ne i čitav u glavi. Ima 32 godine, batalio je studije u inostranstvu, kaže ovde neće da gubi vreme na diplomu koja ne važi. Od vukovca i uspešnog i marljivog momka postao je mrcina kojoj se život svodi na posao portira, buljenje u TV i spavanje. Za knjigu nije, sa građevine ga otišao jer je kilav i ne ume čekić da drži, nema kefalo za ljude pa da radi neku komercijalu/korisnički centar - kancelarijski posao gde se priča sa ljudima. Živi kod nas, dođe s posla i izvali se na kauč gde jede, pije, spava, gleda TV, čita...ugojio se, zapustio, stvarno ne znam gde ću gde ću s njim.
Od svih dobrostojećih porodica koje znam, retko koja je nesrećna. Od svih siromašnih porodica koje znam, sve su nesrećne, očajne i žive pod tenzijom. Tu se završava svaka diskusija. Naravno, i oni koji imaju para mogu da dobiju rak, da poginu u saobraćajci, da izgube nekog koga vole... Ali to su slučajevi u promilima. Glavni problem i izvor nesreće za savremenog čoveka jeste nedostatak novca, svidelo se to vama ili ne. Svako ko kaže suprotno koristi se izgovorima i floskulama.
Ništa me više ne odbije od nekog kao sporo odgovaranje na poruke.
Imao sam najbolju drugaricu u koju sam bio i zaljubljen i nisam
više mogao gledati kako je ovaj njezin vara pa sam mu hakirao fejs i probio u instagram, dao joi da vidi sve prepiske s drugim curama i gole slike koje im je slao. Nisu više skupa, hvala bogu, ali trebalo joj je 5 godina.
Ali kad muškarac neeeema petlju da se jaaavi, eej samo da se jaaavii i uradi par ključnih koraka muški, hrabro i odlučno, nego to očekuje od žene, pa ima li šta jadnije od toga.
Ne znam ko je izmislio onu laž ,,dobro se dobrim vraća". Kao malu su me učili da treba da budem poštena, odana, dobra... I znate kad mi se to isplatilo? Nikad. Uvek su me sažaljevali, jer su mislili da sam glupa, zato što sam bila stidljiva i povučena kao dete, a daleko je to od istine. Znam vrlo dobro pola stvari o kojima oni nemaju pojma. Sad kad sam starija i svesna toga, postala sam jezivo drska i bezobrazna, ali gle čuda sad ne smeju ni reč da mi kažu... Iskreno gadim se sama sebi ovakva, znam da ovo u dubini duše nisam ja, ali u ovom odvratnom vremenu je to jedini izbor.
Razlika između mene i mojih ljudi oko mene je ta da kad npr. mama kaže da me voli, ona i osjeća to, a ja kad kažem njoj da je volim natrag, ne osjećam ništa, ja samo kažem, jer sam naučena da se tim riječima iskazuje ljubav, ja ne mogu osjećati, nemam emocije i nemam empatije prema nikome, ne razumijem te emocije,
čak niti prema svom partneru, djeci. Jednostavno sam takva od rođenja.