Strah od ljudi, života svega neodlučnost, zbunjenost mi uzimaju najbolje godine.
U današnje vreme će ti devojka "sumnjivog morala" biti vernija nego ona što glumi finoću i ostalo.
Ne mogu da verujem šta ću da kažem,trpim mobing na fakultetu,od studentske službe. Upisala sam privatni faks van redovnog upisanog roka. Već sam bila na državnom,ulicu dalje. Nisam imala kolege,predavanja bila pri kraju i samo njih sam znala. Ne smeta da mi se obraćaju na ti,ali to je bilo ciljno da me diskredituju. Unosili su pogrešne predmete u estudent,koji su izbačeni iz programa,zvali da pitaju kako mogu to da prijavljujem. U oči mi kažu da se ispiti ne prenose. Sledeća scena,profesor me gleda ko da sam pala s Marsa. Što niste upisali sledeću godinu sa toliko položenih? Uneli mi više izbornih predmeta,ja položim sve,vele sad izaberi koje od njih ćeš da poništiš. Gubili su mi prijave, dokumenta,radove. Ponašaju se ogavno i prema mom mentoru koji me je preporučio da ubrzano završim studije. Zbog njega ostajem. Diploma mi treba kao hleb,ali biću još "agresivna" prema šljamu. Koji su oni faktor da mafijaju i studente i profesore, ne kapiram
Svidjela sam se momku, a i on meni, tako što je on radio kući kod nas, malo po malo počeli smo da pričamo i sad evo par mjeseci uživamo i izlazimo. Obožavam ovu spontanost.
Potpisali smo ugovor na dva meseca, da mu izigravam verenicu i pravim bivšu ljubomornom dok mu se ne vrati. U međuvremenu smo se zaljubili jedno u drugo i sada smo stvarno zajedno. Šalim se, nemam dečka, ali zato imam ispit sutra od kog mi zavisi budžet, držite mi fige.
Napisala sam anonimno pismo komšinici u kome sam navela da znam sa kime je muž vara. Razveli su se 3 mjeseca nakon toga.
Čekala sam autobus na stanici punoj ljudi. Prišao mi je jedan čovek imao je crnu traku (povez neki) na očima i pitao me da mu dam para, pa čokoladicu koju sam jela. Uplašila sam se i dala mu čokoladicu i on me je pljunuo... Nije na mene, ali je bilo grozno. Ljudi su ignorisali, čak se i žena odmakla od mene... Sat vremena mi je trebalo da dodem k sebi, ne znam šta je to bilo....
Žao mi je što moj otac ne naplaćuje adekvatno, a često i nikako, svoj proizvod u želji da svima bude dobar. Znači, ono na čemu je radio od proleća do jeseni sada kad treba da naplati on gotovo da poklanja. Jer, naravno, to su sve njegovi prijatelji, braća, drugovi, svi tapšu po ramenu dok ne dobiju šta im treba. A i što da ne, videli ljudi da mogu. Ne bi meni bilo krivo da mu u tome što radi ne pomažemo svi, a on tek tako daje i rasipa se, jer kako da im naplati pobogu. A onda, kako dolazi zima on nam mozak ispira kako moramo da štedimo i kako potrošismo sve živo. Kada mu kažemo da ne radi to i da nije u redu, on kaže da nas neće "zakrpiti" to što on da drugima. Možda i neće, ali smo svakako ostali uskraćeni za taj deo i nikada nećemo znati koliko bi nam značilo. Hajde da su ti ljudi ugroženi, da nemaju, pa ja bih prva rekla evo vam, ali ti ljudi su sve samo ne ugroženi. A povrh svega su jako bezobrazni, jer znaju gde mogu džabe da dobiju ono za šta je neko crnčio od jutra do mraka.
Volela bih da se iskreno iznenadim i obradujem. Sve mi je bezveze i onako.