Imam 20 godina, nikada nisam imao devojku, to je zato što današnje devojke koje iole lepo izgledaju (recimo 6/10 pa naviše) imaju nenormalne standarde (da je vodim na večere, da je vozikam svuda, da joj plaćam izlakse). Imam dobar auto i relativno imam novca pošto radim od 16te godine još dok sam išao u srednju, radim i sad dok studiram ali to izlgeda nije dovoljno novca...
Jednom prilikom, svekrva je došla kod nas i pohvalila se kako je išla kod astrologa koji joj sve pogađa. U jednom trenutku rekla je mom mužu ,,jao videla je u karti da će Milan (naš sin) dobiti brata za 10 godina". Moj muž me pogledao i rekao eto Neno, dobićemo još jednu bebicu. A moja svekrva na to me samo onako podsmešljivo pogleda i tiho sa smeškom kaže svom mužu, ,,ali neće dobiti dete sa njom". Hvala Bogu što me muž podržava u svemu i što vidi kako se njegova majka ponaša prema meni.
Imam 19 godina. Radim, imam svoj novac, živim još uvijek sa roditeljima. Međutim, postoji jedan ogroman problem koji me prati već od 16te. Mama je jako stroga prema meni i dalje. Kada sam bila mlađa izlasci su bili do 23h, kada bih pitala smijem li ostati duže dobijem odgovor u smislu "još jednom me to pitaj dobit ćeš šamarčinu." S time da niam smjela otići busom do grada sve do moje 18te do kojeg treba 5 minuta jer je uvijek govorila kako se boji, da ima svakavih budala. I okej uvažila sam to izlazila samo dva puta u tjednu najviše vikendom max 4h jer u 11 već tata dolazi po mene i idem kući. Stalno zivkanje jesam dobro iako se ništa nije desilo, svako malo kada sam vani moram joj poslati sms da je sve okej, da sam stigla itd. Sada kada već ulazim u 20tu je isto. Muči me to što nemam svoju slobodu što uvijek moram doma kada mi je najbolje JER ONA NE SPAVA kada sam negdje. Danas sam htjela s posla ostati vani max pola sata ona zove govori da izvolim doć doma da je umorna. Zanima me kako da joj se obratim jer kada krenem s njom u neki takav razgovor poklopi me i još mi kaže "nemoj mi odgovarat". Ako odem van u subotu i želim u nedjelju otići na sat dva govori kako nemam poštovanja
Drugarica dala pare za kaparu jer kupuje stan. Pita me da joj pozajmim izvesnu svotu novca što sam i učinio. Pri tom sam joj rekao da je to zadnji put i da nije uredu da od mene stalno zajmi a pritom ima momka. Našla se uvređena...
Bila sam u vezi 5 godina sa momkom druge vere. Prošli smo kroz mnogo toga – strah od osude, mešanje drugih, neprestane svađe zbog okoline, a ne nas samih. Nažalost, i dugogodišnja “prijateljica” je svojim ponašanjem doprinela raskidu. Žao mi je što sam to dozvolila i što sam zaboravila koliko vredim.
Donela sam odluku da se pomirim s njim, da presečem sve toksične odnose i tada je sve krenulo na bolje. Pronašla sam prave prijatelje koji su mi dali podršku kakvu ranije nisam imala.
Kad sam zatrudnela i udala se, naišla sam na osudu rodbine – govorili su strašne stvari mojim roditeljima, tetka i ujak su me se odrekli. Ali moji roditelji su bili uz mene i to mi je bila najveća snaga.
Zato, svima koje sam “izgubila” – nisam izgubila vas, vi ste izgubili mene. Udala sam se iz ljubavi, imam divnog sina i život kakav sam želela. Ja sam uspela. A vi – slobodno nastavite da mrzite. 😘
Zaljubila sam se u asistenta na svom fakultetu…nemamo nikakav specijalan kontakt niti ga mogu pronaći na društvenim mrežama, sramota me je jer ne znam šta on oseća prema meni, ali istina je da mi se niko ovako nije sviđao i smatram da je on najlepši momak kog sam ikad videla :)
Nije mi jasna poenta obeležavanja smrti pokojnika tako što se familija okupi i najede se "za dušu". Taj običaj jedenja "za dušu" je zapravo potekao od onog verskog običaja da nahraniš nekoga ko je siromašan u ime pokojnika, da učiniš neko dobro delo za njegovu dušu, da mu bude bolje na onom svetu. A ne da se familija skupi, ždere i ni ne pomene pokojnika. A da ne pričam koliko je nerazumno dati toliki novac na jedan ručak za familiju koja inače ima šta da jede.
Saznala sam da moj bivši muž ima devojku. Videla sam fotografiju, crna, prelepa. Nisam ljubomorna, meni je žao te devojke koja je ušla u odnos sa psihopatom i narcisoidnom ličnošću. Dođe mi da joj pošaljem poruku da trči koliko je noge nose.
Nisu sve ljubavne priče lake, ali ako nema truda prosto ništa ne funkcioniše. Muža sam upoznala dok je bio na godišnjem u Srbiji. Živeo je u Nemačkoj i imao je skoro 2 meseca godišnjeg pa je proveo 2 meseca ovde. Upoznali smo se tako što je on naručio tortu od moje mame (bavi se prozvodnjom torti), ja sam mu predala tortu ušli u neki razgovor pričao kako je sestri rođendan... Bili smo sve to vreme u vezi i baš smo kliknuli i bilo je lepo. Došlo je onda vreme da se vrati nazad, oboje nam je bilo jako teško. Otišao je i posle 2 dana od kako je otišao rekao je da ne može bez mene i pitao me da dođem, platiće kartu i da dođem da živim sa njim. Pristala sam jer sam ga zavolela, a i nisam u ovoj državi svakako videla budućnost. Otisla sam i eto posle 2 meseca veze živeli smo zajedno, posle godinu dana se venčali. Sada smo 10 godina u braku, imamo dvoje dece i srećni smo i zaljubljeni kao prvog dana. Dosta njih mi je govorilo da sam luda jer ću otići u nepoznato sa osobom koju znam vrlo kratko, eto sreća.
Plašim se za svoje dete, ima 23 godine, samopouzdanje 0, perspektiva 0, nikada mu niko nije rekao da je glup ili ne sposoban, a on sebe smatra takvim, pri tom je bio solidan đak i završio dobru školu. Pokušavam da mu pomognem, ali pomoć uporno odbija, ne znam šta više da uradim, sa svakom mojom pričom i pokušajem razgovora on se sve više povlači u sebe.