Upravo sam raskinula sa dečkom sa kojim sam bila 3 godine. Već duže vreme pratio me loš osećaj da gleda druge devojke ali nikad nisam imala dobar dokaz za to. Danas sam pronašla slike golih žena u preporučenim objavama na instagramu. Pravdao se da on to ne gleda, ali mu ne verujem. Ne mogu da pređem preko toga, ko zna šta još krije pored toga… Tek sada vidim da je moj loš osećaj opravdan.
Ne volim porodična okupljanja, sahrane, slave itd. a sve to zbog moje porodice. Ta ogovaranja, tračevi, zabadanje nosa u tuđe živote me ne zanima. Ko je rodio, udao se, oženio, umro, prevario, obolio, poludio, fizički propao, ko radi, ne radi me ne zanima! I onda sam ja čudna što sam takva, e neka sam.
Ne znam kome bih mogla ovako nešto da ispričam a da me ne osudi.... Imam 50 godina, brak kao brak, zapao odavno u monotoniju bez sexa, bez ljubavi, pažnje, nežnosti. Odjednom, počinje da mi piše neki mlad čovek, recimo 30tak možda koju više godina, u mom telu i mozgu se bude davno zaboravljena osećanja, nisam mislila da sam još uvek u stanju da ih osetim.... Zaista, ničega osim razmenjivanja nekih finih i nežnih poruka, nije bilo... Posle samo 3 dana, blokirala sam ga... Uplašila sam se svega što sam ponovo osetila i na stranu da stavim grižu savesti, ipak sam majka 3 deteta čak sam i baka.... Zaista ne bih preživela razne osude, a ustvari, trebalo bi da me ne bude briga, jednom se živi.... Ali, opet, jaoooo...
Pre 4 godine baka je imala manji požar u kući gde su dolazili vatrogasci. Danas odvedem momka koji je vatrogasac da upozna moju baku i on skonta da je tu bio. Neverovatno je da smo pre 4 godine bili na istom mestu, da ga se taj dan ne sećam kao ni on mene i da smo se smuvali prošlog leta. Ako smo srodne duše kako se tad nismo skontali iz prve već tolike godine lutali i tražili.
Moja žena često ponavlja pred našom malom djecom "nema brata i sestre dok ne rodi majka" i da djeca od druge žene nisu braća i sestre. Nemam druge djece sem s njom.
Prije mene je bila u vezi s nekim razvedenim likom, možda se s njim istraumirala. Ili me sa ovim na nešto upozorava?
Je*em ja ovakav moj život. Imam 30 godina, živim tako što odem na posao, sa posla usput do prodavnice i iz prodavnice kući, napravim ručak, pospremim kuću, legnem gledam film ili seriju, zaspim i onda sutradan sve ponovo isto. Nisam imala sreće u ljubavi, svaki bivši me je prevario, a navodno sve fini i dobri momci. Nemam ni prijatelja sve drugarice se udale i dobile decu i žive nekim svojim životom. Brat u drugoj državi i on oženjen. Čujem se i vidim jedino sa roditeljima i to je to. Želela sam oduvek da budem srećna, da osnujem svoju porodicu ali izgleda to neće biti slučaj. Ne želim da provedem ceo život sama. Svi eto negde idu putuju, zabavljaju se, imaju partnere samo ja eto sama idem na more ili odem negde sa roditeljima jer nemam nikog više. Barem da nađem jednu prijateljicu koja je slobodna pa da možemo da se viđamo i družimo.
Meni je misterija kako moj muž kad smo se upoznali nije igrao igrice, svi moji prijatelji i rođaci su bili oduševljeni kakvog momka sam upoznala. Mesec dana braka sve super, i odjednom se pretvori u monstruma i narcisa. Kao da ga je đavo obuzeo. Zar niko nije pomislio ni posumnjao da nešto ne štima. Od osobe koja je vaspitana i poštuje me, postao idiot!
Bivši drugar se nedavno oženio i to za djevojku s kojom je skoro 10 godina. Prvih 7 godina njihove veze smo se družili i on je doslovno skoro svaki dan pljuvao tu djevojku, vrijeđao je u društvu, govorio da je neće nikad oženit, prenosio u društvu sve njihove svađe, ismijavao se s njom, govorio da je s njom samo jer ne može naći bolju, hvalio se da će se javiti drugim djevojkama. Odjednom se uozbiljio i odlučio je oženit. Užasno mi je što to ona nikad neće saznat i vjerovatno misli da se sretno udala.
Ružno za reći, ali činjenica je da se za neku djecu od najranije dobi može vidjeti da su manje inteligentna od ostalih. Nisu djeca kriva, naravno, ali mi je žao kad takvu djecu roditelji guraju u nekakve stvari i imaju nerealna očekivanja i onda svoj ego stavljaju prije djece. Takva djeca onda naravno odrastaju u nesigurne ljude koji sve u životu doživljavaju kao problem jer ih nitko od najranije dobi nije usmjeravao niti se trudio da im se prilagodi.
Mutava sam… Jako sam trapava, saplićem se, padam, ispuštam stvari iz ruku, izgubim se lako u vremenu i prostoru, nisam u stanju da se skoncetrišem, lako se zbunim. Jako sam nesigurna zbog toga i koliko god se na silu trudim da ne budem mutava samo situacija postane još gora. Može me neko zvati kojim god hoće pogrdnim imenima, ali nazvati me “mutavom” mi je rak rana, bez obzira što je to istina. Plašim se da sam teret ljudima oko sebe. Koliko god moj dečko pričao da mu to ne smeta i da sam prestroga prema sebi, vidim mu u očima koliko ga neke moje “epizode” iziritiraju. Ne znam ima li mi leka.