Kad vidim da žene koje su 20+ godina od mene starije izgledaju kao da su 20+ godina od mene mlađe, shvatim kolko zapravo nemam para.
Uvek sam se prilagođavala prijateljima, braći, sestrama. Oni hoće da idu negde, a nemaju s kim, ja odem i ako mi se ne ide, odem jer je ljudski biti malo manje sebičan i jer mi je stalo do tih ljudi. Uvek me se sete kad im je dosadno. Ja sam došla u situaciju da ja nemam s kim da izađem, da nemam s kim da otputujem, da nemam s kim na protest da odem, ili da me ispale u poslednjem trenutku, jer se njima to ne radi. Imam utisak da su ljudi nikad sebičniji postali, svako radi šta mu odgovara. I ne, nisam naporna, sklonim se, i ne gnjavim kad vidim da te ne zanima da provodiš vreme sa mnom. Samo boli ova samoća u ranim dvadesetim i ne znam što mi je ovako ceo život.
U kasnim dvadesetim krenuo sam jesti kašicu za dojenčad. Sviđa mi se ta lagana hrana, a vjerujem da je i zdravija nego pudinzi i vićni jogurti za odrasle.
Dečko poslije 2 godine veze u svađi mi rekao da sa k*** jer sam prije njega bila sa osmoricom, osam veza i imala odnose. Još rekao da ću to uvijek biti i da ne postoji čovjek koji će me prihvatiti takvu i da mu se zahvalim jer je on. Šta reći, bez teksta sam. Imam 25 btw...
Pre 5 dana smo izgubili psa sa kojim smo živeli 10 godina. Osećaj je jeziv. Kako dalje živeti? Osećaj krivice šta da sam ovo šta da sam ono, možda da sam brže bolje drugde? Kako prevazići sve to?
Vikend je. Kupio sam pljesku sa lukom, koka kolu i pustio seriju. Dosta mi je više klubova i ženskih.