Drage moje, moram da vam skrenem pažnju na nešto. Ja sam se spasila, a želim da sve budete opreznije. Mnogo puta sam čula kako žene ne proveravaju svoje momke jer im veruju, a posle se ispostavilo da nisu trebale. Više godina sam bila sa dečkom, mislila da ga poznajem. Mazio, pazio, bio prilepljen uz mene celu noć dok spavamo, delovalo da me voli najviše na svetu, hteo da stalno budem pored njega. Pričao da želi da imamo decu što pre. Ne budem ja glu*a i odlučim da proverim kako se ponaša u situacijama kada izađe bez mene. Imala sam šta da čujem (nije na bazi priča, pravi su dokazi).
Muvao je sve od reda, mlado i staro, pričao kako ne može da se zamisli u braku sa mnom (dok mi je paralelno pričao kako želi decu i ja se spremala za to), kako ga seksualno privlače samo d**lje i da želi što više njih da proba i kako se ne treba zadovoljiti jednom ženom. Na prvu sam osetila poniženje, tugu i bes, ali ubrzo sam postala srećna jer sam se u poslednjem momentu rešila ovakvog "čoveka".
Mislim da mnogi ljudi ne shvataju da biti skroman ne znači živeti skromno, da sebi nećeš priuštiti torbu od 500€, otići na daleke destinacije itd. Skromnost znači da nećeš druge ponižavati i govoriti da to neko ne može da priušti, prozivati ga zbog toga itd. Sasvim je u redu podeliti s nekim uspeh, to što ste ponosni na sebe jer ste kupili nešto skupo itd. Npr. normalno je i u redu reći da ste bili u Švedskoj, ali način na koji to kažete je problem. Kada kažete da ste bili u Švedskoj, a neko to ne može da priušti ili ste kupili torbu, a okolo govorite kako neko ima torbu od 10€ i sl. To je problem. Ljudima nije krivo i nisu ljubomorni, nego vi to želite načinom na koji govorite i jedino je to problem.
Šta je dozvolila "muškarčina" od mog zeta. Lik radi dva posla, tata i mama mu kupili stan, nikad nema dinara u džepu. Mojoj sestri mama kupila auto prije 9 mjeseci (jedva skupila pare), mama radila mali servis auta, platila registraciju, sipa redovno gorivo pošto sestra čuva malo dijete od godinu dana. "Muškarčina" za 9 mjeseci još nijednom nije nasuo gorivo sestri, a ima obraza da bez pitanja uzme sestrino auto kad se njegovo auto pokvari. Za 3 godine braka nijednom sestri nije htio da dadne svoj auto (golf, ako vam to išta znači).
Nekako sam potpuno emocionalno otupio. Ne želim nikome zlo, i dalje sam pristojan i izbjegavam sukobe, ali nemam više nikakvu empatiju prema ljudima. Majka me ostavila dok sam bio mali, a otac alkoholičar se s vremenom razbolio i sve je palo na mene. Rastao sam sam, bez prave podrške, često siromašan i laka meta kroz školu i kasnije. Danas ne osjećam ništa kad čujem da je netko umro, razbolio se ili postao roditelj. Navikao sam biti sam i kao da sam izgubio sposobnost da me takve stvari dotaknu. Ponekad se pitam znači li to da je nešto pogrešno sa mnom, iako nikome ne želim naškoditi.
Nedelja veče dobijam poziv koji počinje: "Imao je za vikend nesreću, stavili su ga u komu da ne bi trpeo bolove, lice mu je skroz ušiveno i ko zna da li će ikada više moći da radi." Kako hladno zvuči kad ti neko saopšti kako mu je lice i da li će moći da radi, a meni čupa srce što je trpi bolove, kako mu je roditeljima kad ne dozvoljavaju da vide svoje rođeno dete, kako je njemu kad im pre kome saopštava da ih voli i kako mu je bilo kad mu se to desilo. Baš me briga za lice- to ne čini čoveka, sa titulom se nije rodio da ne možeš bez toga da živiš. Onda dolaze dani u kojima mislim- Samo ga ne uzimaj Bože, samo ga sačuvaj da ostane živ sve svesna da mu je to lekcija na bahat i ohol život koji je živeo! Palim sveću samo za njega u crkvi! Bog je veliki! Molitva je snaga!
Imam skoro 40godina i nijednog prijatelja. U osnovnoj školi sam imao drugare. Krajem srednje škole sam osetio da među tim istim drugarima nemam dovoljno poštovanja. To su one neke sitnice koje primeti svako od nas, pa stekne takav osećaj. Kada sam se oženio osetio sam da smo se udaljili i na kraju prekinuli svaki kontakt, a da me niko nije pitao šta se dešava i zašto. Nije ih bilo briga. S vremenom sam stekao nesigurnost, postao sam zaboravan i to se odražava i na moj posao i na privatan život. Osećam da se ljudima generalno ne dopadam. Siguran sam da posedujem neku osobinu koja očigledno deluje odbojno na ljude i to mi psihički jako teško pada. I pored porodice, osećam se jako usamljeno.
Kolega s posla me je mesecima psihički mobingovao, pričao svakakve laži o meni, smeštao mi razne kazne, u periodu kada sam bila s*ebana zbog spontanog na sve načine je pokušavao da me ponizi. Svi šefovi su to znali, ali niko nije reagovao, jer je velika šlihtara. Tada nisam mogla da dam otkaz zbog kredita, pa sam stisla zube i trpela, trudila se da ne pokažem koliko me je to uništavalo. Onda je prestao ali mu to nikad nisam oprostila. Pre par dana desila se saobraćajna nesreća. U toku vožnje preticao me je u brzoj traci i usled klizavog puta i velike brzine proklizao je i udario u auto koji je išao u susret. Srećom, uspela sam da izbegnem sudar jer sam vozila sporije i na vreme sam mogla da reagujem. Teško je povređen. Nikakvu emociju nisam imala. Hitnu sam pozvala zbog drugog auta, njega nisam ni spomenula u kakvom je stanju. Nisam čak ni prišla da vidim kako je. U stvari, sasvim mi je nebitno da li će preživeti ili ne.
Živo me zanima koji je koeficijent inteligencije ovih što govore kako muška prevara nije ista kao ženska? Kako nije, majku mu. Prevara je prevara. To što vi izmišljate kako muškarci varaju samo kako bi umočili, a žene srcem.. e, zamisli. Bože, kakva pro*eravanja. Mogu i jedni i drugi varati srcem, a takođe i kako bi primili ili umočili. Tu nema pravila. Kad ste vi radili statistiku pa znate da je to tako kako predstavljate?! Svako ko vara partnera- ne voli ga. Možete vi da opravdavate prevare koliko hoćete, ali džabe vam je. Neiskreni ste i gotovo, nemate mu*a da ostavite osobu koja vam ne odgovara, pa se onda izvlačite na ove jeftine fore.
Mislim da bi mi život bio lakši da sam savršena i nemam mana. Drugi bi me više poštovali, imala bih momka, ne bih radila gluposti, i više bi me cijenili na poslu.
Imam bahatog komšiju. Čovek ima firmu, pare i misli da može kako hoće. Problem su njegovi psi, koji su konstantno napolju i terorišu celu ulicu i ako on ima i ograđeno dvorište i boks za iste. Ne reaguju ni komunalci ni inspekcija a ja koliko znam, po zakonu, da se psi bez nadzora na mogu puštati na ulicu. Ali izgleda da je sve moguće ako imaš veze i puno novca.