Sedim ja u gradu i prilazi mali ciga od nekih 10 godina i pita me ''bato je l imaš 10 dinara'', ja već po šablonu ono ''nemam'', kaže on ''gladan sam'', ali već ode i to kod neke žene i nju pita isto, žena kaže ajde da ti kupim nešto i uđoše u poslastičaru, posle nekog vremena je izašao, žena otišla svojim putem a ciga nosi veliki sladoled i sok, i krenuo u neki prolaz među zgradama, ja reko mamu ti tvoju kao gladan a umesto hleba il nešto, on oće sladoled, pa krenem za njih, stigao sam ga, oteo mu sladoled, šutnuo ga u dupe, i odšetao...
U zadnje vreme kad se nađem u nekom većem društvu, ili porodici, uglavnom su to neke proslave, osećam se ko da nisam prisutan, ko da ne postojim. Gledam ih kako su srećni, imaju neke priče, a ja prosto nemam šta da kažem o mom životu, zato što se ništa ne događa.
Žao mi je što je komandant mark odavno prestao da izlazi na našem tržistu. Imam osećaj da je taj strip tako potcenjen. Jedini koji nema "tešku i dubokoumnu tematiku", kao što i volim. Slušajući autore ispada da drugi ljudi čitaju stripove analizirajući ko lektiru, tražeći reference na knjige i filmove, gledajući kvalitet crteža, tražeći apstraktnu pouku i ne znam kakve sve kriterijume, umesto da se opuste i uživaju u epizodi omiljenog junaka koji god da je. Volela bih da opet počne da izlazi, nedostaju mi mudrosti žalosne sove i prizivanje čukundede vrača da baci munju.
Ovo je druga godina da slavim rođendan bez njega u svom životu. Ja ne znam kako ću ovo preživeti... Svake godine mislim da ću se raspasti... Idu godine a ja se nisam pomakla sa mesta na kom sam bila onog momenta kad sam ostala bez njega... Kako ljudi nastavljate život posle ljubavi?
Ne želim se nikada udati zato što su svi muškarci debili! Ne želim ni bez obaveza, da se razumijemo, nisam tip cure koja može s nekim biti bez emocija i zato ništa. Gdje su ona prastara vremena dok je još bilo normalnih muškaraca, iz doba naših očeva i djedova?
Danas šetam i sretnem bivšeg momka sa kojim sam izlazila tačno 3 dana prije 6 godina i nisam mogla kez da skinem sa lica. Popričali malo, produžila dalje, smijem se i dalje, nevjerovatno da mi je tako kratka veza ostavila pečat za čitav život a druga veza od 3 godine ništa. Baš kao što je neko ovdje pomenuo, u dugim vezama upoznaš sve mane a u kratkim ne i zato teže preboliš, izgleda. Nemam drugo objašnjenje.
Komšinici koja ima 70 godina obavljam sve poslove, jer mi je žao nje da se ne muči. Cepam drva, ložim vatru, hranim piliće i kokoške kojih se pri tom neizmerno plašim. Pre dve nedelje mi je dala novac da joj kupim neke lekove, i neki specijalni prašak za veš koji već tri nedelje jurim i ne postoji nigde, kažu mi stići će sutra. Rekla sam joj za to odmah i pitala je da li želi da joj vratim pare ili da ostanu kod mene dok se ne pojavi taj prašak, ona je rekla da budu kod mene. Da bi me danas njen unuk napao, kad ja mislim da joj vratim novac, ona se njemu požalila kako sam ja njoj to uzela i ne planiram da vratim. A ne znaju da dve nedelje svaki dan idem po taj specijalni prašak. Vratila sam pare, i uz dužno poštovanje ih oterala u tri pm. Služim je, sve obavljam za nju, u dogovoru sa njom je taj novac bio kod mene, da bi ona rekla da sam faktički to ukrala. Nikad više joj pomoći neću, pa nek sam grešna.
Ja sam nesposobna da nađem partnera, kako drugačije da opišem ovo moje stanje ja ne znam. Šta god ja radila ne ide... Kada se sredim - ništa, kada se ne sredim - opet ništa. Izlazim tu i tamo, doduše moje društvo je uzak krug ljudi koji inače nemaju puno poznanika i prijatelja, pa tu nemam prilike da nekog upoznam, idem na fakultet ali na mom fakultetu studira hiljadu djevojaka i tri muškarca, tako da slaba fajda. S kim god ja pokušam stupiti u kontakt, on sa mnom ne želi da stupi i tako u krug. Ja ne znam stvarno koja je magija zavođenja i kako cure idu iz jedne veze u drugu, da je i meni bar jednu vezu pa eto drugaa mi i ne treba.
Najveći strah mi je da ću ostati sam. Bojim se dana kada shvatim da su se svi poženili, imaju porodice, a ja samujem. Najgore od svega je što će tako biti...
Upoznao sam jednu djevojku sasvim slučajno u gradu i jako mi se svidjela. Nije nikada prije bila u nekoj ozbiljnijoj vezi ali sav taj neki bijes u sebi je na meni ispoljavala, dugo sam joj šutio i trudio se da vidi da mi je stvarno stalo do nje ali kada bi rekla nismo mi jedno za drugo srce bi mi se raspadalo unutra. Sve se promjenilo kada je moj tata umro a ona je idalje nastavljala sa svojim hirovima, radio sam po 10-12 sati dnevno a ona nikada me nije htjela da sasluša, nije je zanimalo. Sve je stalo kada sam saznao da imam rak, i taj dan kada sam htjeo da popričam s njom bila je kao neko razmaženo derište. Ustao sam i pokazao joj nalaze i reko da ne mogu više da moram da mislim na sebe i na svoje zdravlje. Vidio sam da je skoro zaplakala ali sam samo otišo, moglo je sve biti drugačije jer ja nisam bio kreten prema njoj i sama je rekla da je nikada nisam povrijedio. Ako ovo vidiš samo želim da znaš da sam stvarno htjeo da ovo s nama uspije...