Ne znam da li je ovo normalno i da li se drugima dešava, ali često kada se dogovaram za neki izlazak ili nešto slično, dok traju dogovori uzbuđena sam i jedva čekam, a onda odjednom kada dođe taj dan, meni se uopšte ne ide i pre bih ostala kući nego išla, i često se desi da otkažem. Ne znam zašto je to tako.
Osećam se užasno zato što sam nepoželjno dete. Treće sam dete. Majka mi je bez griže savesti rekla kako je imala hormonski poremećaj pa nije znala da je trudna, inače bi me abortirala. Baba me celog života mrzi zbog toga i govori kako nikada nisam trebala da se rodim. Govori kako sam ja višak i kako bi bilo bolje stanje u porodici da ja ne postojim. Na dan mog 15.rođendana čula sam raspravu babe i majke kako joj baba govori zašto me nije abortirala, a ona joj se pravda i govori kako je htela ali nije moglo pošto je zakasnila koju nedelju. Ponekad stvarno poželim da je majka otišla te 2 nedelje ranije i da me je uništila. Ne znam zašto, možda je to greh, ipak Bog mi je podario da živim, ali ovaj život je zaista iscrpljavanje. Dugodišnje mučenje i nabijanje na nos kako sam ja najviše hrane pojela, kako sam ja najviše novca potrošila, kako su moja braća planirana i kako se njima mora sve priuštiti, a meni koliko novca bude ostalo mi je uništilo psihu.
Ostalo mi je 5 ispita do kraja i mislim da ću napustiti fakultet.
Nisam znala koliko jake živce imam sve dok nisam postala mama.
Ne mogu da podnesem škrte ljude. Shvaćam one koji štede, ali one koji samo slažu pare, a jedva si odvoje da jedu ne mogu.
Gubim poštovanje za ljudima, čim vidim koliko slika stavljaju na instagram.
Svako ima pravo da odluči da li će se ostvariti kao roditelj ili ne. Čudno je što je naš mentalitet takav da se petljamo u tuđe živote dok naši lagano prolaze.