Jednom za vreme seksa sam izgubila svest. U prostoriji je bilo pretoplo i nisam mogla da dođem do daha pa sam se tako onesvestila. To je bilo na kratko, ali se dečko prepao. Sada svaki put kada imamo seks on je oprezan i ne želi da mi se to ponovo desi, pa zbog toga nam seks bude dosta kraći nego pre. Ne znam šta da radim i kako da mu objasnim da nema potrebe za strahom!
Jedna od najjačih situacija mi se desila kad smo muž i ja nakon akcije u spavaćoj u pola noći dobili aplauz od susjeda. Moram reći da su zidovi tanki i dovoljno je malo više zanosa da se čovjek zaboravi. Prvo me bilo blam, pa smiješno a potom potajno me to i uzbudilo.
Imala sam jednu drugaricu koja mi je zauvek promenila život. Bila sam nesigurna, zatvorena, nisam znala šta ću od sebe, depresivna. A kada se ona pojavila, doživela sam nešto poput prosvetljenja, izvukla je iz mene sve ono što je bilo sakriveno, odnosno, to je spontano izašlo i pronašla sam sebe, i nastavila da se razvijam. Ne znam kako to radi, i da li je svesna da to radi, ali to se svima desi pored nje. Kao da se ljudima desi neki prasak iz kog izlaze oni sami, ogoljeni, pred njom kada se pojavi. Neki čudan dar. Dan danas ne mogu da shvatim šta je to bilo. Kao da u sebi ima magnet koji izvlači iz ljudi njih same. Već dve godine ne znam gde je, čula sam od njene sestre da se odselila, ali joj je takođe rekla da nikome ne govori gde je. Danas ceo dan razmišljam o njoj, nadam se da je dobro, volela bih da joj se javim, da popričamo. Kako je došla u moj život, tako je i nestala. Naglo. Imala sam potrebu ovo da podelim sa nekim.
Kad sam bila mlađa retko sam dobijala komplimente od strane drugih ljudi. Tad sam bila ubeđena da bi mi komentari tipa “baš si lepa” ulepšali dan. Prošlo je par godina, u srednjoj sam izrasla u, kako drugi kažu, lepu devojku i od tada redovno dobijam komplimente na račun svog izgleda ali mi to ništa ne znači jer se ja tako uglavnom ne osećam i samopouzdanje mi je 0. Može mi i 100 ljudi prići i dati mi kompliment tog dana, džabe mi sve to ako se ja ne osećam lepo i samouvereno. Čak nekad pomislim da su ljudi sarkastični kada mi nešto lepo kažu.
Već 20 godina sam preduzetnik, poslovala sam osrednje. Od prošle godine svaki mesec sve gori. Mala sredina, ljudi osiromašili, konkurencija se povećala, moje zdravlje se narušilo, tako da ne mogu raditi fizički teške poslove, a radila bih ih iako imam završen fakultet. Znanje jezika loše, počela sam pre par meseci sama da učim preko interneta, reči idu solidno ali sklapanje rečenica-očaj. Ne znam kako bi mi svi vi mogli pomoći ali meni je lakše da se poverim ovde anonimno jer nemam nikog bliskog kome bi se mogla pojadati uživo.
Nikad više neću da se muvam s nekim preko tindera. Muvala se s likom, jako lepo smo razgovarali, svideo mi se preko poruka jako, odlično kliknuli. Otišli da se upoznamo, on smrdi na znoj najstrašnije, iz usta mu zaudara jezivo. Sve sam očekivala ali to ne.
Na svima nađem nešto lijepo, bilo to fizički ili kako se oni ponašaju. Meni rijetko tko da je ružan kao osoba, uvijek uočim nešto što ga čini posebnim. Ali, za sebe to ne mogu reći. Nađem si 100 i jednu manu i nikada si nisam bila lijepa, zanimljiva, poželjna... I to me ubija, što ako stvarno i je tako?
U braku sam 7 godina. Imam dete od 4 godine, trudna sam i imam astmu a detetu jako dim smeta kaslje. Suprug je pušač i nikad cigaretu nije zapalio u kući ni on ni bilo koji gost. Juče nam je u poseti bila njegova tetka i na njegovu rečenicu da se u kući ne puši i da izađe na balkon gde ima fotelja, sto plus je jako lepo vreme i izašo bi on sa njom, ona je ipak zapalila u kući cigaretu i odgovorila veoma drsko i cinično da ona nigde ne izlazi napolje i da izađem ja ako mi smeta. Naravno da sam joj otela cigaretu i ugasila a ona je bez reči izašla. I sad sam JA?! bezobrazna za sve njegove i svi me redom napadaju jer nisam dozvolila da u mojoj kući neko mene ponižava.
Žena sam, i obožavam da dečku pružam oralni seks... više od bilo koje poze, i više nego da on meni pruža oralni.... Da li sam velika bludnica? 😂
Te 2009 godine sam se zaljubio u drugaricu kada sam bio 5 razred.
To mi je bila najgora moguća odluka u životu.
Družili smo se, šalili, uživali, ne mogu vam opisati koliko sam bio sretan, druge cure sam odbijao zbog nje, a onda sam joj na kraju 8 razreda priznao da sam se zaljubio.
Lagano me je odbila rekavši da možemo ostati samo prijatelji.
Nismo se više nikad ni vidjeli ni čuli.
Bio sam u toj frend zoni, i sjebao sebi život, počeo sam piti, nekoliko puta pao u alkoholnu komu.
Život poslije nje je mnogo mučan.
Znam da će većini ovo biti smiješno, ali vjerujte da život poslije nekih osoba više nije život.
Poslije nje se nisam više mogao zaljubiti.
Jednostavno ne mogu...
Imam osjećaj da sam obolio, stalno mi ona dolazi u san čak i nakon toliko godina. Povukao sam se skroz u sebe.