Pretužno mi je što ljudi ljude procenjuju na osnovu bankovnog računa.
Dečko s kojim sam skoro godinu dana me nije poveo na obiteljsko vjenčanje već ide solo, razlog je taj da je prerano da upoznam njegovu familiju. Ne znam što da mislim.
Imam radnog, koji kuka što je sve skupo itd. nikad nema... uvijek na rubu bankrota. Nakon 4 godine rada se izdao da ima 200.000€ na štednoj. Bilo za očekivati. Momak živi kod svojih i ne treba para.
ALI!!!! Neće čovijek ni kamatu niti išta da uloži. Godinama ne uzima kamatu. Navodno ima loše iskustvo. Ja ga molim da uloži u zlato... da barem inflaciju ne gubi. NEĆE... ko je ovdje lud? Inače sam imam mnogo zlata i prolazim godinama top. Uzimam kamatu i imam akcija, coinova itd. Ovo mi ne da spavati... neću mu se više obraćati u vezi te teme i ne treba da je moja briga.. ali mi ga stvarno žao.
Supruga i ja imamo po 50+ godina i upravo sam podneo razvod braka. Svi misle život nam je super, nemamo finansijskih problema, lepo se slažemo, i sve je to tačno. Ali ono što je meni smetalo kod nje su plastične operacije. Da mi nije bila lepa kao prirodna devojka ne bih je ni oženio, ali iako sam je ubeđivao da joj nije bilo potrebno uvek je težila da sebe "usavršava". Da ima veće grudi, usne, obraze. Sad kad smo zašli u pozne godine lice joj se upropastilo i više ne mogu ni da je gledam takvu ni da je poljubim.
Imala sam 2 druga najbolja prije nego što sam se udala. Bar sam mislila da su mi drugovi. Jedan je odmah po vjeridbi i svadbi, na koju nije došao, pokazao pravo lice. Drugi je bio na svadbi ali posle prestao da se javlja i nije čestitao ni rođenje djeteta.
Neko ko nije srećan zbog mene i ne može da podnese mog muža i to da sam ja udata ili imam djete nije drug. Po meni znači da su imali neka skrivena osjećanja što mi apsolutno ne odgovara.
Izbrisala sam ih sa društvenih mreža i nemamo više kontakt.
On je sve što sam ikada željela. S V E. Osim što kilažom premašuje ograničenje kućne vage. Razumijem emotivno stanje koje je dovelo do toga, ali u njegovom slučaju je otišlo zbilja predaleko. Istovremeno sam potpuno zaljubljena u tog čovjeka i strah me fizičkog kontakta jer ne znam možemo li funkcionirati na tom polju. Ja sam sportski tip i uvijek sam bila s fizički privlačnim dečkima. Povlačim se konstantno iz tog odnosa jer mu ne želim davati povoda niti ga na kraju povrijediti...a zapravo želim svo vrijeme koje imam provoditi s njim. Ne možemo biti prijatelji jer mi je jasno da on želi više.
Slučajno sam upoznala lika koji je iznajmio stan od mene za babu, tetku, više ni ja ne znam... Lik me je bukvalno opsedao dva meseca, do te mere da ceo svoj život okrenem naglavačke da bi bila sa njim. Plaćao je redovno sve, to je stan na dan, znači najam je bio prilično skup... i dešava se da sam popustila i ušla u njegovu igru i bilo je opet tako moram sve što on misli da treba, da se razumemo ja nisam klinka i prilično sam izgrađena ličnost i ja živim stilom života da ništa ne moram, pogotovu kada mi neko kaže da moram. Dešava se to da je u celu tu priču ubacio priču da ima rak, bože me prosti.... Dalje ide da je trebao da mi isplati još nekih 1000e i danas sutra će i prošlo je 15 dana od tada, ja besna pozovem brata da se nađe sa njim i on tu kao biće i od tada nas je sve stavio na blok... 1000e jeste velika para, ali je pre toga već dao 2000e... jer je ta žena dugo bila u stanu... od tada je prošlo 38 dana, ja i dalje mislim na njega....
Imam 41, neoženjen i svestan da 99% idem na doživotno samovanje.
Pitam se – ima li još nas 40+ koji smo shvatili da smo osuđeni na samoću, pa smo spakovali kofere za EU da uhvatimo bar deo devizne penzije? Da nam bar kad-tad život bude malo lakši.
Želim da postanem profesionalni bokser ali moji su protiv toga, razumijem ih ali mi je krivo što mi nevjeruju da bi uspio, nisam završio školu jer su me obarali i nemam više pravo da ponavljam (i nebi) jbg. Austrijski sistem, idem na zanat ali ne planiram da radim 40 godina za pišljivih 5 sedmica odmora u godini, svi ti govore postani ono što želiš ali ti posle nedaju ili je “nemoguće”.
Imam špeditersku firmu. Spustim se dole na pauzu i slušam dve koleginice kako pričaju o jednom liku koji je prišao jednoj od njih nazivajući ga uz podsmeh jadnikom. Ispostaviće se da je taj dečko niko drugi do moj bivši komšija za kojeg znam da je sasvim ok, prosečan momak na mestu. Nedavno se zaposlio u jednoj SS kao profesor geografije. Lepuškast, ne pravi gluposti, društven, normalan lik. Razmišljam se čemu karakterizacija "jadnik". On je ne samo lepši od nje, već obrazovaniji, situiraniju i video je sveta. Ja za čoveka koji me je zeznuo za kamion (taj zez me košta par desetina hiljada e) nisam upotrebio reč jadnik. Mislim se gde će joj duša. Ako se mlade žene zaista ovako ponašaju i toliko su frustrirane i neotesane, a pritom nemaju ništa drugo da ponude, zaista i treba muškarci da im ne prilaze.