Delim pare random ljudima na ulici jer ih imam na pretek i ne znam da ih vrednujem.
Kada sam išla u srednju školu profesorica je rekla da svatko u svoju bilježnicu opiše svakog učenika anonimno a onda će ona to sve pročitat i na jedan papir napisat sve o toj osobi. Znala sam da me ne vole, proživljavala sam vršnjačko nasilje, niko sa mnom nije htio sjedit, govorili su da sam ružna i smrdim. Kada je došao red da profesorica pročita o meni nije htjela jer je ružno i pitala je zašto je toliko mrzite ona o nikom ništa loše nije napisala. Kada smo išli na izlet i maturalnu ja nisam išla jer nitko sa mnom nije htio sjedit i družit se, iako je prošlo 10 godina od srednje škole to me boli.
Draže su mi slušalice na žicu, ne koristim ove bluetooth.
Ne razumem osobe koje se hvataju za svaku reč i ulaze u svaku prepirku na društvenim mrežama. To ratovanje u storijima... Pa još kažu da ih neko izaziva, a niko se njima ne obraća nego moraju biti svakoj čorbi mirođija. Ne morate na sve da odgovorite, ne morate se u svemu pronalaziti...
Uvek završim sa momcima koji bi brak i decu i misle da sam ja dobra prilika za to, a ja se toga užasavam. To su sve bili dobri i fini momci, ali ja sam toliko istraumirana time šta je sve moj otac radio mojoj majci i kakve smo stresove sve ona i mi deca preživljavali da nikad zaista nisam poželela to. Trudila sam se, mislila sam doći će vremenom, ali nije. Već mi je 35 i nemam ni najmanju želju imati porodicu. Ironija je što svi ti momci misle da bih bila dobra žena jer kuvam, čistim, lepo zarađujem, brižna sam i uvek sve mogu sama. A ja sam takva jer se nikad ni na koga nisam mogla osloniti i morala sam apsolutno sve sama i to je najveći razlog zašto ne želim tu dodatnu obavezu. Na kraju sve padne na ženu, i opet nikad nije dovoljno dobra.
Ne razumem današnje devojke, sa više njih sam imao situaciju da samo odjednom nakon najnormalnijeg dopisivanja bez nekog razloga prestanu da mi odgovaraju na poruke a nije da sam postavio neko netipično pitanje ili slično pritom nije da su me obrisale sa društvenih mreža štaviše prate svaku moju objavu kada proverim nekad ko mi gleda story među prvima su, pritom jednom od njih često uhvatim pogled kada se negde sretnemo, stvarno ne znam kako to da shvatim? Zašto bar ne napišu dosadan si, glup, ne dosadaš mi se, štagod bolje bi mi bilo tako poštovao bih to i ne bih se više javljao a ovako stvarno ne znam šta da mislim, pomalo frustrirajiće..
Nakon godina samomržnje i obraćanja sebi sa “glupačo”, počela sam sebe da tješim i da samu sebe zovem “babygirl”. Tako me niko nije zvao a oduvijek sam htjela. To je naravno moja tajna jer je krindž, ali je jako lijepo brinuti se za sebe, a ne samo se napadati.
Životni san mi je da odem na hip hop koncert nekog američkog repera. Smatram da je rep najbolji žanr muzike ikad.
Posle četiri godine veze sam saznala da smo se dečko i ja smuvali na istom mestu na kom se on smuvao sa dugogodišnjom bivšom devojkom, a tamo smo išli na njegovu inicijativu. On se izvinjava, kaže da nije namerno i da nije povezao stvari, a mene je iskreno povredilo...