Uzeo sam stan, garažu kao i skoro pa nov automobil bez kredita. Nisam vlasnik kompanije niti su mi roditelji ili supruga bogati finansijski, niti sam kriminalac. Kada se hoće sve se može. Ali onda čovjek mora razmišljati na način na koji 90 posto ljudi ne razmišlja.
Mislio sam da nešto može biti sa jednom devojkom s posla. Pitao da izađemo pre par meseci. Prihvatila. Oboje imali malo više obaveza u to vreme. Kad se kod mene oslobodilo, ponovo sam načeo temu. Počeli smo da pričamo, otvorila se. Ne deluje baš najsrećnije. Započinje neki kurs na poslu za dobijanje sertifikata koji sam ja već završio, pa smo razgovarali u vezi toga. Pokušao sam da joj odagnam brige. Pitao konačno opet da se vidimo na piću. Nije odgovarala 2 dana. OK, nije "kao" videla poruku. Podsetio. Rekla da je zaboravila, da nije baš sva svoja, ali je prihvatila. Izabrao sam par mesta i predložio. Opet ne odgovara 2 dana. Opet podsetio. Kaže da nije raspoložena pa izbegava "druženja".
Sasvim bi bilo ok da je odbila ili da je, opet, odložila. Ne, nije raspoložena pa rešila da se ne javlja.
Baš se osećam ništavno. I neki raniji moji pokušaji ostvarivanja neke veze su bili... ponižavajući. Ne znam šta je potrebno da uradim da me neko vidi i tretira me dobro, napravi bar jedan korak..
Juče u firmi u prolazu čujem koleginicu kako drugoj kaže / ma gotovo je, idem ujutru da prijavim broj policiji/ u momentu sam se setio sebe od pre par meseci i problema koji sam napravio. Razveo sam se pre oko tri godine, imam kćer pet godina. I pre braka a i nakon razvoda sam asocijalna osoba, što se po meni u poslu ne bi reklo. Imam ogroman problem dan da krenem sa nekom ženom nešto. Pokušavao sam sve dok prošle godine nije došla ta jedna fatalna žena u moj život. Neko vreme smo se čuli, kontakt izgubili jer sam ja smotana osoba postao da nema dalje. Pokušavao sam u par navrata da joj se javim ali je odbijala. Ali sticajem okolnosti opet smo krenuli u kontakt. Ona isto razvedena, sama sa detetom, žena van svih mogućih trendova, lepa, zgodna, pametna, svoja. Iskreno sam hteo sve sa njom ali sam se uplašio. Iz tog straha rođene su mnoge greške, do te mere da mi je zapretila prijavom. Juče sam se opet setio nje. Mrzim sebe jer sam slabić!!!
Imam 35 godina. Od jutra kada ustanem do trenutka kada legnem dan mi je popunjen. Završavam ogroman broj zadataka, kako na poslu tako i u privatnom životu. Nije mi teško samo što mi je sve postalo rutina, više ne uživam u životu. Radujem se kafi sa par prijatelja i trenutcima meditacije sa vremena na vrijeme kada ostanem sam. Jedino se Bogu požalim da mi je teško jer sam vidio da me od ljudi niko i ne poznaje niti može puno pomoći.
Ne mogu da verujem da sam se zaljubila ovoliko u 37 god. života. Bukvalno sam izgubila razum. Treba mi neko da me išamara da dođem sebi.
Imam 30 godina i potičem iz jako skromne porodice. Po struci sam magistar farmacije, zaposlena u maloj, provincijskoj apoteci, plata nikakva. Ne znam kako da se izvučem iz ove apatije, besparice, tmurne svakodnevnice, još i ovaj pritisak oko udaje. Ne mogu da upoznam nikog normalnog, a pritisak porodice je ogroman, jer mi je "vrijeme za formiranje porodice". Smatram da sam prosječnog izgleda, jako druželjubiva, treniram, vedre prirode, tolerantna, tražim nekog sličnih karakteristika. Ne mogu da budem sa svakim samo da bih se ostvarila kao majka.
Ne mogu da shvatim zašto je u nekim zapadnjačkim proslavama običaj da nekome guraju lice u tortu. Da li sam jedini koji ovo smatra totalno neprijatnim i besmislenim? Molim vas, ne dozvolite da takav običaj stigne i kod nas!
Zubari ubjeđuju ljude da ne vade zube jer je šteta a u stvari oni tako imaju doživotne pacijente. Navlake, krunice, implanti, fasete, viniri- sve to se vremenom mora mijenjati a u najgorem slučaju obole desni ili neka infekcija, pa onda liječi, operiši, stavljaj opet nove zube... Najbolja opcija je klasična proteza i to ću ja da uradim za par godina, imam par popravljenih zuba koje stalno moram ponovo raditi, eto kako mi različiti zubari "poprave" zube.
Davno bilo, iša kod dotora dati uzorak urina i bila čašica, bez poklopca. 1 put mi bilo i nisam zna di ću sa time i ja pravo u ordinaciju kod dr ostavija na stolu do vrha puna, umisto u wc na prozoru kada se sitim nasmijem se sam sebi u bradu.
Imam 30 godina, zavšen fax i tek sam ovih dana počela da učim engleski jezik sa strašću. Nije mi išlo bio je izgovor, u suštini nije me zanimalo. Za 7 dana naučila sam sve što nisam za 4 godine u srednjoj. Žao mi je ali nikad nije kasno.