Pre 6 godina, u Kragujevcu, bila sam sa prijateljicom u kafiću, izašle smo na par minuta ispred kafića na svež vazduh. Iza mene se stvara dečko sa koferom, izvinjava se, kaže kako sam lepa i pita da mu sutra budem pratilja na svadbi kod najboljeg prijatelja. Nismo se smuvali, ali smo postali divni prijatelji. Celog života me prate čudne situacije i divne ljude upoznajem. Volim to.
Dugovi smo od srednje škole, od prvog dana kad sam je upoznao zaljubio sam se u nju, ali nisam imao hrabrosti da joj to priznam. Prošlo je dosta vremena, nekoliko godina kasnije ja njoj kažem sve šta osećam prema njoj i na moje oduševljenje ona meni kaže da isto to oseća prema meni, i da se plašila da mi to prizna, da me ne izgubi kao prijatelja. Popili smo malo više, i odmah prvo veče smo imali sex, na njenu inicijativu. Ja nikad srećniji, jer devojka u koju sam zaljubljen, želi sve to sa mmom. Sutra dan ona meni kaže da je sinoć pomešala alkohol i lekove i da se ničega ne seća. Ja joj ispričam sve do detalja i ona mene okrivi da sam je iskoristio, i da ne želi više da čuje za mene. Prošlo je godinu dana, nisam je video od tada, tražio sam je, zvao, ali uzalud, ja za nju jednostavno ne postojim. Svaki dan mislim na nju, i svaki dan molim Boga da je sretnem negde. Sve bih na svetu dao da mogu bar još jednom da je zagrlim i poljubim...
Da li vam nekada dođe da se zahvalite što ste živi. Stojite i samo pomislite živ sam dišem, sve oko mene je mračno i sivo ali sam živ.
Imam neobična osećanja prema jednoj devojci. Nekad mi se čini kao da je više od prijateljstva, a nekad da je volim kao sestru. Kad mi priča o drugim momcima ponekad sam ljubomoran. Takođe i sa njene strane je isto, nekad izgledamo kao zaljubljeni golupčići, a nekad kao brat i sestra. Ne znam šta da radim, znam da je volim, ali ni ja nisam siguran u kom smislu...
Vezala sam se za njega. Mislila sam da neću, ali jesam. Reko je da ne želi vezu, a ponaša se ko da je u vezi sa mnom i ja se uzalud nadam. Mislim da se boji da ću ga povrijedit, a ja bi mu život dala, samo da mi dopusti da mu se približim. Zašto ste vi muškarci takvi? Zašto se ne izrazite, a ne nekoga navlačit tjednima.. Eh živote, spuštena loretno.
Nemam decu i jako mi teško padaju dečiji rođendani na koje sam pozvana sa mužem.
Nisam zavidna ni ljubomorna, zaista sam srećna i volim svu decu rodbine, prijatelja i kumova, samo osećam kao da mi na licu piše da ne mogu da imam decu i jako sam tužna zbog toga.
Mislim da sam se izgubila u ovom svom životu. Nemam osjećaja prema roditeljima jer se nisu lijepo ophodili prema nama kada smo bili djeca. Udala sam se, dugo smo u braku i osjećam se izgubljeno. I tu sam bila povrijedžena mnogo puta od strane porodice dotičnog. Voljela sam ga i previše više ne znam jel to to. Ne osjećam našu ljubav kao prije, ne znam kako da živim... nemam više njegovu podršku, ne razumije me, imam osjećaj da nam se putevi razilaze, ne razumijemo se više. Svaki moj pad, koristi protiv mene u prvoj svađi. Imamo kćerku koja me održava u životu, ne znam na šta bih ovo sve išlo da nje nema. Bože pomozi
Nikad me nije muvao momak koji mi se sviđao. Stalno oni koji mi se nisu nimalo sviđali i oni kojih nisam mogla da se rešim. Shvatite da je isto i ženama i muškarcima.
Napolju pada prvi sneg, nisam mu se ni obradovala. Drma me letargija posle cele ove mračne godine, nekih životnih realizacija i dešavanja, i želim da se opet radujem stvarima i pamtim ih kao pre, a ne da sve zaboravljam u trenutku kao da me nije dirnulo. Verujem da dosta vas, i mlađih i starijih, prolazi kroz ovo ili nešto gore, želim nam svima da izdržimo i da prođe.
Strah me da napredujem na poslu jer sledi veća odgovornost, a kad je odgovornost veća, nadređeni se više iživljavaju...