Muž je sa svojom bivšom dugogodišnjom devojkom stalno objavljivao slike na društvenim mrežama, sa mnom jedva. Nekako sam prešla preko toga i digla ruke iako sam ga jedno vreme napinjala. Otkako smo dobili dete ja postavljam samo svoje slike ili s detetom (naravno, da mu se ne vidi lice), muža nigde. Sad on meni prigovara kako će ljudi misliti da nismo zajedno jer ne postavljam slike s njim. Samo sam mu rekla da su ljudi verovatno isto to mislili i dok smo se zabavljali, pa ne vidim razlog da izbacujem zajedničke slike sad kad smo u braku. Uvredio se.
Postoje ljudi koji se vjenčaju tek sa 30+ i koji NE žele odmah djecu, ali hajd ti to objasni onima koji su odmah prve bračne noći “radili na djeci”, hajd to objasni mojima i njegovima roditeljima koji zapitkuju “ima li šta novo”, jer svi podrazumjevaju da odmah imamo djecu, a ne nakon 2-3 godine braka.
Imam 29 godina, osećam se da kaskam za životom. Malo malo mi se jave prijatelji da mi kažu da su kupili stan, da imaju dobar posao, a kod mene ništa na tom planu. Imam solidna primanja, ali dečko baš i ne, njegova situacija koči sve. Pitam se stalno da li sam pogrešila što sam s njim, nije ambiciozan ni najmanje. Mene to ubija i čini me depresivnom. Moguće da preterujem, ali ne znam baš...
Sreli smo se 2004. u liftu moje zgrade. Useljavala se u stan koji je unajmila. Pomogao sam joj oko stvari i u znak zahvalnosti pozvala me na kafu u obližnji kafić. Nakon kafe prešli smo na vino, nastavili kod mene u stanu i završili u krevetu. Ujutro mi je rekla da ima vezu 3god i da se užasno osjeća zbog tog što je uradila. Ipak smo nastavili da se viđamo svaki dan. Nakon mjesec dana prekinula je s tim momkom i bili smo skupa naredne 2god. Bila je ljubomorna na vazduh koji dišem. Voljeli smo se, ali dalje nije išlo. Ostali smo prijatelji. Oboje smo bili sami neko vrijeme i onda je predložila da budemo "prijatelji sa povlasticama" dok neko od nas ne nađe partnera, ali ni tad nije prestajalo. Imali smo po par veza, udala se, ja se oženio, rastali se oboje. Izuzev brakova po 2god, sve te godine smo bili prijatelji sa povlasticama. I sad smo i ne vidim kraj tome. Ne možemo zajedno, ne možemo jedno bez drugog. 20god to traje i svi znaju za nas. Inače, njena sestra kaže da smo 2 retarda.
Mnogo mi je žao majke jer joj život nije bio lak. Moj otac je divan i imali su odličan brak, ali živjeli su u zajednici sa njegovim roditeljima. Ona je bila fina vaspitana, sklanjala se, poštovala, ali niko nije nju. Bila je kao služavka u toj kući. Otac se ili nije htio ili nije smio suprotstaviti majki, koja je imala potrebu da bude dominantna. I tako je živjela 40 godina braka. Kada su joj djeca otišla od kuće i baba i deda umrli, ona je ostala kao izgubljen slučaj. Ne zna ni sebi nešto da kupi. Jer pobogu sa 65 ne učiš da živiš. Djevojke nikada nemojte dopustiti sebi život u zajednici sa njegovim roditeljima, ma koliko oni divni i krasni bili.
Dobro je kada se neke stvari, ljudi - ne dese, jer, ko zna, možda bi umrli od sreće.
Veliki stres i nelagodu mi stvara viđanje sa njegovom porodicom. Ja sa njima nisam u dobrim odnosima, on čas jeste čas nije. Ne znam kako da se postavim ispravno a da njega ne povredim a opet da ne ponizim sebe. Bilo je tu nekih dešavanja preko kojih ne može da se pređe i ja sam odlučila da se povučem, ne čujemo se, ne viđamo se, ali se uskoro moramo videti na proslavi i ja ne znam kako da budem sa ljudima u istoj prostoriji a tako mi idu na živce...
Dokle god vas te emocije koje imate, ili ste imali prema nekom, čine boljom osobom, znajte da ništa nije bilo uzalud. Eto, samo toliko.
Meseci kontakta, davanja dovoljno prostora, slušanja, staviš do znanja da samo treba da kaže reč "Dođi" pa da prevalim 300+ km samo da popijemo piće i na kraju "ja našla, drugog".... Eeee živote pokvareni džojstika....
Svi mi grešimo, ja priznajem svoje greške.
Mrzim kad mi se nameću dodatne obaveze na poslu. Previše sam anksiozna kada mi se nameću nove stvari.