Imam sestru blizanku. Razlikujemo se i nismo potpuno identične. Uvijek me je nerviralo kad misle da imamo isto mišljenje i da radimo sve isto. Prestajte ljudi mislit da su blizanci iste osobe!
Porodila sam se pre tri nedelje. Mali ima grčeve nedelju i po dana već. Ko nije ovo prošao ne zna šta je pakao na zemlji.
Sve sam osuđivao raju koja ide na jutarnje kafe dok nisam sam počeo isto raditi. Jutarnja kafa mi je sad sveti ritual bez kojeg se ne može. Sjednem, mir tišina, prvi u kafiću u 6:30, nema nikoga, slušalica u uho i lagana muzika i tako do 7:30. Tih sat vremena su mi priprema za dan. Nekako, vrijeme uspori dok sam na kafi, imam vremena da razmislim o tom danu, šta će biti, kako će se šta dešavati itd. Kao priprema za ljude mi dođe, a ta jutarnja tišina toliko paše da ne mogu bez nje. Jednostavno, specifičan ne to cejf, kao puš pauza dok sam još pušio.
Kada bih sad otvorio Facebook nalog ne bih imao ni 8 prijatelja...
Već dva puta mi se dešava da naletim na ''slomljene'' devojke koje su psihički pukle iz raznih razloga. Bude mi žao pa krenem sa druženjem, druženje preraste u zaljubljenost, a zaljubljenost se pretvori u ljubavnu vezu gde ja dam sve od sebe da ih vratim na staro, oslobodim, ohrabrim i dokažem im da život nije toliko loš koliko se čini. Nakon što se one donekle povrate, dobiju opet samopouzdanje, srede misli i psihu otkače me kao da nikada nisam ni postojao. Ne tražim zahvalnost niti da mi neko doživotno bude veran zbog toga, ali kako ne shvataju da sebe celog unesem u vezu pa se i moja psiha polomi na milion komada kada budem tako grubo ostavljen.
Celog života sam želela da znam kako je to kad te neko muva. Evo pre neki dan mi se to desilo i nije bilo najbolje iskustvo. Sedela sam u kafiću i čekala drugaricu. U jednom trenutku mi je prišao neki momak i krenuo sa flertovanjem. I tako je on nešto brbljao, lupetao neke gluposti i ponašao se kao najgori prostak. Iako sam mu nakon toga rekla da nisam zainteresovana i da me ostavi na miru, on je odbio. I dalje je sedeo, bacao neke fore, tražio mi po 10 puta broj telefona i odbijao da ode. Bilo mi je jako neprijatno. Nije bio nasilan, ali sam se ipak uplašila..
Imam sliku svog oca koji je ubijen tokom rata u svom novčaniku. Zavučena je u novčanik, u više od godinu dana samo sam je jednom gledao i to slučajno kad sam preturao po novčaniku. Čak ni danas, na godišnjicu smrti, nisam je izvukao. Niti mislim o njemu nešto. Ranije, dok nisam imao ovu mini sliku, bila je jedna uramljena u kući i znao sam da gledam u nju satima bukvalno, pričajući, plačući, učeći dove...Evo već nekoliko godina to je gotovo. Ne znam ni sam šta hoću da kažem, ali eto rekao sam.
Oba moja roditelja su doktori(majka je pedijatar, a otac ortoped), sestra je na 2 godini medicinskog fakulteta(za neurologa). Svi u porodici očekuju da ću i ja da se bavim nekom granom medicine kada porastem, medjutim mene to uopšte ne zanima. Upisala sam gimnaziju sa izgovorom" još uvek ne znam koju ću granu medicine" jedino moja sestra zna da ja time ne želim da se bavim. Roditelji misle da mene to jako zanima i da bih želela time da se bavim čak su mi našli vezu za faks na budžet za anesteziologa. Nikad me nisu terali da se bavim medicinom ali misle da ja zaista želim time da se bavim jer nikad ništa nisam rekla povodom toga. Stvarno ne znam koji fakultet da upišem. Medicina me uopšte ne zanima ali sa druge strane ne želim da razočaram roditelje..... Ja bih najviše želela da upišem ekonomiju.
Pišem ovo i pitam se, koliko je ljudi koji prolaze kroz težak period u životu poput mene upravo i kako bih voljela da se svi možemo negdje da okupimo i da budemo jedni drugima potpora. Koliko bi svijet bio ljepše i lakše mjesto.