Ne bih htjela da ispadnem površna, ali moda uopšte nije pravljena prema ženama. Ideal ženske ljepote se stalno mijenja, a za to su krive same žene (ne isključujem sebe iz toga). Kad pogledam slike iz 2012, a tek one iz 2005. godine pomislim kako smo bile ružno obučene i našminkane. U to vrijeme mi se ta moda baš sviđala. Kad pogledam muškarce nema mnogo razlike. Onda mi neko kaže kako su muškarci ljepši od žena i da su oduvijek lijepi. Nisu oni ljepši, nego je ideal njihove ljepote uvijek isti, praktičan i lak za održavanje.
Ako sretnete dobru djevojku potrudite se upoznati je bolje prije nego zaključite da joj ne želite dati priliku zbog neuobičajenog ponašanja pred vama ili toga što je ne možete odgonetnuti, nemojte učiniti grešku kao ja. Ne morate je odmah muvati, za početak krenite lagano i prijateljski, ne mičite se skroz. Ja sam se makao od nje, odlučio na totalni ignore da bih je spletom okolnosti nakon par mjeseci počeo bolje upoznavati i od čudne, zbunjene cure počeo vidjeti predivnu osobu s kojom imam puno zajedničkih stvari i koja mi se ne svakim mjesecom, nego svakim danom sve više sviđa. Ne sudite knjigu po koricama, prvo je počnite čitati, pa makar na oko djelovala kao da ima puno stranica do razumijevanja.
Imam 25 godina, živim u Londonu, završio prestižan univerzitet pa odmah nakon bachelora (3 godine) našao posao u investicionoj banci. 184cm i 85kg, širokih sam shvatanja, marljiv, pažljiv, veran, džentlmen, kulturan, zdrav život, namerno preskačem onu reč dobar jer me podseća na negativne osobine muškaraca koji tu karakteristiku uporno ističu a koje nemam (dakle nisam dosadan, monoton, mutav itd...) skupio sam već 4 godine iskustva na kompetitivnom poslu i zarađujem dobro (200 000 funti poslednja godišnja plata, velike šanse da bude preko milion za 7-10 godina). Moj problem je što ne mogu da nađem devojku. Trenutno zbog virusa i manjka kretanja, a pre toga kao kombinacija malo slobodnog vremena, malo slobodnih devojaka i društvo kod kuće sa kojim sam izgubio kontakt/postao sam stranac tamo. Kod devojke mi je bitan karakter (50%), fizički izgled (25%) i da je doterana i sređena (25%). Radiću za oboje, ona ne mora, može se posvetiti porodici uz pomoć spremačice/dadilje, gde naći devojku?
Želim da se obratim svim osobama koja prolaze kroz nešto loše(koliko god da to traje). Želim da vam kažem da je tako meni bilo godinama i nisam ni sanjala da će odjednom sve to potpuno neočekivano da se promeni i to u svim sferama života. Zato molim vas ne gubite nadu, sigurna sam da i vas čeka isto ovo! Ne moguu da poverujem da sam konačno srećna jer sam živa, presrećnaa!
Već osam godina živim sama i ovo pišem dok doručkujem čokoladu i shvatam da to može. Mogu i da mi svetle novogodišnje lampice iznad kreveta cele godine. Bojler uključujem i kad nije jeftina struja. Hodam bosa i preskačem večeru bez da je ikog briga. Muzika ide na najjače bez gunđanja kako slušam narkomane i shvatam da mi ipak nekako fali ono vreme kada su roditelji mogli da mi kažu-stani.
Radim u banci i došao lik i pita kako da mu račun bude u mirovanju. I ja sve lepo pogledam, preračunam i kažem mu da mora da mu ostane 500 dinara da bi se podmirio račun za taj mesec a da naredni neće više skidati ako ne dira ništa. I on došao popodne kod koleginice i podigao taj novac. Ja sam opet ušla u račun sutradan jer je bio 1. u mesecu da proverim da li je sve ok i da li sam dobro izračunala kamatu za minus koji je koristio. Tu sam videla da je podigao novac prethodnog dana i ako sam mu rekla da treba da mu ostane na računu. Posle par meseci došao u banku i račun mu bio u minusu za održavanja i plus kamate na taj minus a on počeo da viče na koleginicu kako je on bio u banci i rečeno mu je da mu neće više ništa skidati sa računa. I ja ga vidim i priđem i sve ga lepo podsetim šta sam mu rekla a šta je on uradio i da nema prava da se sad žali da smo mu mi krive. Eto a da se nisam bavila njime ili da se nisam tu zatekla ubedio bi nas da smo mi pogrešile i da ga banka potkrada.
Smorila sam se sa nadom da će me neki dečko primetiti. Koliko im god zabavna i zanimljiva bila, uvek će se zalepiti za neku od mojih drugarica koje su lepše.
Najgore je kad se neko nekome podsmeva. To je najgora vrsta ljudi!
Ne mogu da gledam ljude u oči, bliske prijatelje tu i tamo, ali poznanike ili osobe koje ne znam gotovo nikako. Jednostavno šta god pokušavao ne ide, što zbog prekomernog stida i osetljivosti prilikom kontakta očima to i zbog nedostatka pažnje prilikom razgovora, jer jednostavno ne mogu da pričam o nečemu što me ne zanima i onda se bojim da me sagovornik ne shvati pogrešno pa sam stalno u stanju pripravnosti tj razgovor ne može da mi ide prirodno što bi se rekl'o.. . A kada se prisilim i ipak na silu gledam osobu u oči, imam utisak kao da me osoba "čita" i da zna šta mi se dešava u glavi, i to me toliko iscrpi da moram da sklonim pogled.. Pišite savete!
Bojim se da ću se zapustiti ako prestanem da se poredim sa drugima.