Pogledajte kod partnera search na instagramu šta se tamo pojavi daje pravu sliku s kim imate posla.
Majka se ceo život ponaša kao da ja njoj treba da se prilagođavam, da ja nju treba da podržavam (jer ju je zaboga muž ostavio i jako joj je teško bilo), a ona mene iskulira za najbanalnije stvari. Imam problem sa kičmom i moram da šetam, ali kad nemam društva, ne volim da šetam sama. Godinama je molim da prošeta sa mnom, a nju realno mrzi, samo se na nešto izvlači. Hajde što mi nikad nije bila neka majka, ali ona ne može ni uslugu da uzvrati. Smučila mi se i ona i njeno ponašanje. Sad vidim zašto svi beže od nje.
Prije smo se smijali kako Indijske serije traju po 10 godina, a sad smo dočekali i to da naša domaca serija Igra sudbine traje 6 godina (i neće prestati uskoro). Nije bitan ni kvalitet ni ništa, samo neka ide i nastavlja se. Pomalo mi nedostaju one serije koje su imale dušu, okupljale porodicu, izmamljivale osmjehe, i donosile onu pravu atmosferu i ugođaj.
Ja ne znam zašto se pojedine osobe uvrede ili ljute ako im kažeš da liče na nekoga. Pa jbt, ako ličiš, ne znači da 99% izgledaš kao ta osoba. To što te neko podseća izgledom na nekoga na neki način, ne znači da si njegov, ili on tvoj klon.
Roditelji koji ničemu nisu učili decu, radnim navikama, sve su radili umesto njih i previše ih štitili – tek kada ta deca odrastu, shvate da su se debelo zeznuli. Eno moja strina večito nervozna jer joj deca ne rade, a imaju preko 30. Dođe kod nas i žali se na njih. Mislim se, sama je kriva. Kad smo bili mali, strina im nije dala da izlaze napolje jer je previše brinula da se ne povrede. Dok smo mi radili u polju, išli s tatom i mamom da sadimo, oremo itd. – oni su dane provodili uz majku ne radeći ništa. Dođem pre kod njih, kuća prljava, paučina svuda... Nije da nisu imali novca, ali je i strina bila lenja. Ne znam kako ljudi zapadnu u takvo stanje da im to ne smeta i da se ne pomere s mrtve tačke. I dan-danas nije ništa bolje. Tužno.
Suprug i ja radimo u različitim gradovima i nismo uspjeli dobiti mjesto u vrtiću pa smo odlučili uzeti dadilju. Srećom, to si možemo priuštiti. Njegova majka još radi, a moja je, nažalost, potpuno zaokupljena mobitelom i društvenim mrežama.
Naljutila se kada sam joj rekla da ne želim da čuva dijete, ali jednom smo suprug i ja zajedno otišli u kupnju i zamolili je da pričuva bebu. Kad smo se vratili, dijete je zapišano plakalo u kolicima, a ona je sjedila i gledala YouTube, ne obazirući se na njega. Nakon toga stvarno nemam povjerenja ostaviti joj dijete na čuvanje.
Gde god da se odselim, tj. preselim, ista stvar...komšiluk bučan, lupaju, urlaju, žive kao da su sami, haos...već sam pred penziju i nemam ni ovde mira...ne mogu višeeeeeee...........
Kada će ljudi da shvate da ogovaranjem druge osobe samo pokazujete ko ste vi ustvari?
Kajem se što sam se vakcinisala tokom pandemije. U tom trenutku nekako sam bila prinuđena da bih nastavila sa iole normalnim životom i vratila se svakodnevnim obavezama, ali nakon evo već šest godina mogu da kažem da se kajem. Mlada sam osoba, a svi moji neki zadravstveni problemi koji su se desili unazad šest godina teraju me na sumnju i preispitivanje. Da mogu da vratim vreme ne bih, najviše iz razloga nedovoljne ispitanosti istih.
Moja majka je toliko sebično stvorenje da tek sad sa 30 vidim da sam njena najveća žrtva.