Mislim da postoji posebna satisfakcija kod radnika u medijima kada trebaju objaviti vijest o zemljotresu, sa vrlo poznatim opisom: ,,jeste li ga osjetili?''. Ima li vas, priznajte?
Zaninljivo kako se svet smanji kad ti nije do susreta, a postane ogroman kada ga priželjkuješ.
Nije mi jasna jedna stomatološka ordinacija. Nazovem i pitam kad imaju slobodan termin, trebam raditi to i to. Kaže dođi prekosutra u 16:00. Dođem, kad 10 ljudi čeka red, svima je rekao da tad dođu, a zubar još nije stigao iako je radno vrijeme od 15:00. Poslije uđemo, prvo radi pacijente kojima treba manje vremena za popravku. Polako dolaze ljudi naruceni u 16:30. Opet prvo ovi s najmanje posla. Na red sam došao tek u 21:00 i to sačekao da on ispuši, pa tek onda daje anesteziju i za 15 min počinje brušenje kao priprema za navlake. Inače sam kod njih došao jer je zubarov kolega u penziji bio dobar sa komšijom za vrijeme rata. Na kraju od 14 zuba, samo na 2 imao normalan zagriz. Nikad više kod njih. J**o te rat, da te j**o. U drugoj ordinaciji sam napravio zagriz i trajni cement. Lijepo se naručiš, možda sačekaš 5-10 min i ulaziš. I urade ti kvalitetno. Ljepota.
Drugarice me kritikuju što sam ih zapostavila, kao i porodična druženja sa njima, te se više posvetila muževljevim prijateljima i druženjima. Zapravo, to sam svesno izabrala, čak i da sutra ostanem bez muža, opet se ne bih pokajala. Tek kroz odnos sa njegovim prijateljima (njihovim suprugama), sam uvidela šta prijateljstvo znači. Sva četiri drugara i njihove gospođe, su najpre dobri ljudi, a zatim kulturni, školovani i najvažnije neiskompleksirani. Sa njima nema pretvaranja, nema glume, nije važno gde već s kim sediš. Nisu naporni, već su toliko pozitivni. Drže se jedni za druge kao lavovi i bore. Kada im se poveriš ili tražiš pomoć, ne ide samo ono “jbg ili ma rešiće se”, već se okreću brojevi, pravi strategija pomoći i slično. Zaista sam zavolela te ljude.
Veza sa oženjenim muškarcem je ista kao službeni auto. Koristiš ga u toku dana a uveče ga vraćaš u krug firme.
Vodio sam dvostruki život bio sam u vezi od 4 godina, osećao sam tih par meseci pre nego što sam započeo novu vezu nekakvu zasićenost u vezi mislio sam da je ostavim. Za mesec dana sam započeo novu koja je trajala svega 2 meseca koja mi je samo služila za dobar sex i da napunim baterije. Uvideo sam da je to jako pogrešan potez bio batalio sam tu 2 vezu sve život od nje uništio i mogu vam reći da sam dobar postupak uradio. Moja prva devojka je stvarno divna osoba i posle svega toga nikad je ne bi napustio niti ću. Drugačiji sam čovek sada poštujem je i znam da će ona uvek biti uz mene.
5 meseci sam radio mukotrpno da se sav posao sredi, 2 godine oni taj posao su zapostavljali mnogo toga za tih 5 meseci je urađeno. Posle godinu dana dobio sam prekomandu na određeno vreme van svog radnog mesta ali u sklopi firme, nakon 9 meseci sam se vratio na svoje radno mesto zatekao sam haos kao i onog dana kada sam prvi put kročio tu. Uspeo opet da sredim koliko toliko onda sam opet otišao van svog radnog mesta na nekoliko meseci. Na moje mesto dovedena je zamena ne sluteći da ću ja biti višak prebačen sam na mnogo gore radno mesto obratio sam se ne samo šefu nego i glavnoj za taj posao nadam se da ću uspeti povratiti svoje staro radno mesto.
Da mi je muž bio podrška danas ne bih bila rastavljena žena.
Nerviraju me ljudi koji pričaju samo o poslu, politici, parama, a ništa o kulturi, umetnosti, ne umeju da se opuste, šale.
Bukovski je rekao "Nema veće praznine nego kad ti neko uđe u život, oživi te i onda ode." I nijedan citat me nije toliko pogodio. Verujem da ću zvučati patetično i ne znam da li se nekome od vas slično dogodilo, ali osećaj ništavila koji ostaje nakon što vam neko probudi dušu i ode je neverovatan i na trenutke neizdrživ. Život i dalje teče naravno, ali kako nastaviti dalje kao ljuštura onoga što ste na trenutke bili s tom osobom i mogli da budete tek. Uz sve probleme i nedaće koje život nosi sa sobom, kako tu žal za nečim neostvarenim da zanemarim, strahujem da će me to mučiti do kraja života i da nikad više neću biti cela.