Mislim da bih već imao djevojku da više pričam s njima uživo nego onlajn. Moram početi živjeti jer život prolazi kraj mene dok ja maštam.
Jel moguće da poslodavac ne razume da ako imam slobodan dan, jednostavno neću da uskačem za bilo koga? ZAŠTO niko više ne razume da je privatni život isto toliko bitan kao i poslovni, ako ne i bitniji!!! A pritom sam u inostranstvu! Ni ovde ne cvetaju ruže!
Zaljubljen sam u jednu devojku i ponašam se hladno prema njoj zato što se ona tako ponaša prema meni. Idiot sam znam.
Stariji sin je odmalena bio problematično dete, tuče, alkohol, verovatno i droga, devojke, najlakše reći za njega se pričalo na porodičnim skupljanjima da je budala. Ja sam ga pustio da radi šta hoće jer je bio pametno dete sa previše energije, uvek je imao stav i bio je pošten prema sebi i drugima. Pre tri godine se malo smirio i krenuo u biznis. Danas vozimo svi u kući nova kola, nov nameštaj, drugi život, on je kupio sebi veliki stan i kuću, ima novca baš dosta. I ta familija koja ga je odgovarala, počeli su da dolaze i da traže od njega pare za zajam, i retko kome želi da otvori vrata, ni govora o pozajmici. Samo kaže da nije budala da familiji pozajmi pare. Koliko god to bilo ružno meni se lično sviđa taj njegov stav, jer je sam sve stekao i tačno zna kako je zaradio svaki dinar. Često mu u šali kažem da je on najveća budala.
Baš me zanima kako kad se ljudi napiju uzmu pa prevare partnera, ja kad se napijem tera me na smejanje i koliko god mi se neko nabacivao ja odbijem. Međutim, moja devojka očigledno nije to umela, da skratim pijana me je prevarila par nedelja pred svadbu, te večeri se nisam osećao dobro i nisam izašo, kad ono, drug me zove da mi kaže da ne veruje šta gleda, dok sam stigo ona se je već jb**a sa likom u automobilu iza kluba... Sve sam otkazao, a svi me pritiskaju da ipak svadbe bude, posebno moji, niko ne mari za ono kako se ja osećam, spavkovao sam se i iznajmio sebi stan u prestonici, da odmorim od svih, a posebno od nje i njenih izvinjenja i naknadnih pokajanja...
Radio sam onaj test na antitela za Koronu i pozitivan sam. Nemam pojma kada sam je pokupio, nisam imao ama baš nikakve simptome, niko oko mene nije bio bolestan a imam u domaćinstvu babu od 92 godine koju smo najviše čuvali. Imam razgovor sa epidemiologom da mu objasnim zašto sam hteo da se testiram, a hteo sam eto čisto da vidim da li sam bezbedan baš zbog babe jer se ja najviše brinem o njoj.
Imam 27 godina. Imam devojku 2 godine, živeli smo zajedno godinu dana. Ja sam je uvek čekao, vozio, čistio, sređivao, saslušao, negovao kad je bila bolesna. Uvek sam bio nežan prema njoj.
Ona meni nikad ništa nije lepo učinila, ima izlive besa prema meni, moje ne podnosi, njeni me ne vole jer misle da zaslužuje boljeg. Uvek sam bio tu za nju, ona skoro nikad za mene.
Pre mesec dana sam otišao od nje, iznajmio drugi stan. Ona dođe kad god joj odgovara, traži seks i podrazumeva da joj spremim doručak i da je vozim na posao. Ona je prelepa, ima gomilu udvarača, a juri mene. Smučila mi se kao osoba.
Ja želim nekog pouzdanog, na koga mogu da se oslonim i jednog dana stvaram dom i porodicu.
Da li sam loš muškarac zbog toga?
Često čujem parove koji se razvode i plaše kako će to deca primiti, što je razumljivo. Meni je tata preminuo kada sam bila jako mala i mama se preudala posle nekoliko godina. Kao dete koje je raslo bez jednog roditelja, imam da poručim sledeće: Vaša deca i te kako mogu da ispadnu normalna, neistraumirana i dobra. Pružite im puno ljubavi, vaspitatjte ih lepo i odrašće u okej ljude. Ja sam toliko bila okružena ljubavlju i pažnjom od svih članova prodice i uvek smo bili jedna zajednica. Mogu slobodno da kažem da su trenuci u kojima mi je tata falio bili izuzetno retki, jer sam bila svesna koliko brižnih, sjajnih i zabavnih ljudi je uvek oko mene.
Rođen sam i odrastao u malom mestu na zapadu Srbije. Majka je visoko obrazovana, dok je otac samo sa srednjom. Iako se većina meštana pored posla bavila i poljoprivredom, moji su isključivo živeli od svog posla iako su im roditelji bili poljoprivrednici i nekako sam drugačije vaspitan od većine. Međutim, kao i mnoga druga mala mesta, i to moje je propalo industrijski tako da je postalo čisto seosko mesto. Ono što mi jako smeta je što su moji poprimili taj mentalitet i usvojili (ne)kulturu sredine. Otac gleda farmu i slične emisije, manje vode računa o higijeni i imam osećaj kao da smo dva sveta. Ja živim i radim u Beogradu i ovde sam se povezao sa umetnicima, intelektualcima, urbanim življem i često imam problem s tim da svoje devojke upoznam sa njima. Jednostavno, mnogo mi je žao u šta su se pretvorili, gotovo da više nemamo zajedničke teme i sve ređe idem da ih vidim. Znam da sam loš čovek zbog ovog, ali tužno je kad osećaš kao da ste stranci. Bolje da sam izrastao u primitivca.
Živim u inostranstvu. Sve moje prijatelje, pa i dečka sam upoznala na poslu, tako da su svi moji prijatelji ujedno i njegovi. Otkad je ova situacija sa koronom nas dvoje živimo zajedno, te je on i jedina osoba koju viđam većinu dana. Kada idem da se vidim sa nekim od prijatelja, nije mi fer prema njemu da ga ne pozovem, ali ja ne mogu svo vreme ovog sveta s njim da provodim. Treba mi odmor od njega. Neću da varam, neću ništa da pričam loše o njemu, samo da budem opet nezavisna, da imam svoje prijatelje, svoje hobije, svoj život...