Ja i žena redovno prakticiramo nudizam kod kuće, spremamo tako ručak i pospremamo po kući, a naveče tako goli i zagrljeni gledamo neki film. Spavamo goli, samo kad negde treba otići ili kad neko dolazi u goste tad se obučemo ali čim smo sami goli smo.
Ulazim u voz i u transporteru nosim mačku, mirna, slatka. Dolazi konduktetka da mi očita kartu i zainteresovano, uz zadršku pita da li mačke mogu zaista da se drže samo u kući, naviknu da ne prave nered itd. Odgovaram potvrdno i objašnjavam proces koji je lagan i detalje o kojima treba da pazi na početku. Gledala je ozbiljno ali pomno slušala. Delovalo mi je kao da je to pitala jer se iz nekog razloga suzdržavala da nabavi macu, a neko je to od nje tražio, na primer dete. Nadam se da sam doprinela tome da nabavi macu i da će nekome naredni dani postati presrećni zbog toga.
Ljudi kakav je ovo paradoks. Učili me da ne smijem nekoga uvrijediti, da se ponašam prema svojim prijateljima na dobar način. Da ne smijem prijetiti nikome i rugati se ni u šali, da to ne valja, ne smiješ to raditi.... Poslušao sam ali na kraju sam sve suprotno zauzvrat ja dobio od drugih 😡😶
Osudite do mile volje, ali smatram da se treba uvesti obavezan DNK test pri porođaju, kao i da se DNK uzorak svih osoba čuva u specijalno formiranoj nacionalnoj genetskoj banci. Celu naciju treba testirati. Ne samo da bi se znalo ko je otac (kažu da u proseku, u Srbiji, svako 4. dete je kukavičje jaje) već prevashodno zbog zdravlja. Da se vidi kojim bolestima su ljudi podložni, a i za budući genetski inženjering. Banalni tehnofobi i bizarni teoretičari zavere neka me zaobiđu - takvi će se prvi lečiti personalizovanim genetskim terapijama kad "rakonja" pokuca i na njihova vrata.
Jučer sam išla do bolnice po neke nalaze okrenula sam se i slučajno vidjela staru prijateljicu s kojom se više ne družim da sjedi vani u mantilu. Čula sam da je trudna i da treba roditi. Otišla sam. Hodala sam cijelom bolnicom i stalno razmišljala odi javi joj se pitaj ju kak je. Vratila sam se i nje više nije bilo. Danas je stigla vijest da je rodila Bogu hvala.
Čudno je da smo provele cijeli pubertet zajedno družile se.
A sada smo dva neznanca kao da se nikada nismo znale.
Ko god da mi kaže da je lakše raditi sa decom od I do IV razreda osnovne nije u pravu. I sama sam bila ubeđena u to dok nisam počela da radim sa tim uzrastom. Imaju i oni svoje dane kad su nemogući i kad nam se "penju" po glavi.
Imam 32 godine, moj muž 30.
U braku smo 3 godine i ne mogu da zatrudnim, počnem da obilazim doktore, nalaze, uspostavi se da imam Pcos i štitnu koja radi presporo, moj muž umanjen broj spermatozoida, radi tog problema nikad nećemo moći začeti prirodno nego umjetno.
Naravno oboje očajni počeli smo da skupljamo novce, porodica koja jedina i zna problem voljna je pomoći, ali kako sam saznala za taj problem nekako se taj dio za biološkim djetetom počeo gasiti i imam veliku želju da usvojim bebu i da joj pružim ljubav i pažnju.
Muž ni da čuje za to i njegova porodica ga savjetuje bolje sami nego tuđe odgajati i bojim se da će nas različite želje rastaviti.
Kad sam imala tu jaku želju gledala sam druge parove prije nas dobiju bebu probudi se tuga u meni i bude mi krivo(nisam ljubomorna) sad mi više nije tako.
Završila sam školu za zaštitara i mislim da ću se vratiti u svoj rodni grad kod roditelja, vratiti se poslu koji mi je branio i pružiti nekom topli dom i ljubav!
Prekinuli smo vezu dugu pet godina. Iako smatram da nisam kriva za prekid, jer je dečko bio lijen, za sve mu je bilo svejedno i u vezi nije bilo se*a ili je bilo dva puta godišnje, osjećam se jadno, a istovremeno ponosno jer ga svo vrijeme nisam prevarila. Mogu mirno okrenuti novu stranicu života.
Nisam ovo očekivao, pomogao sam kome god sam mogao. Odjednom sam se našao u situaciji da mi treba pomoć i od svih tih ljudi dobio sam sleganje ramenima i neka je sa srećom a uopšte nisu pare u pitanju. Malo je reći da sam razočaran. Mislim da više nikom neću verovati.