Koliko tuge su mi otac i majka priuštili, ne mogu za tri života isplakati. Nikad ne znate što je iza nečija četiri zida, zapamtite to. Nema stavke po kojoj nisu toksični.
Uvek sam hteo da se bavim bodibildingom, ali nemam genetiku za to. Godinama sam se trudio, jeo na silu, trenirao i preko svojih mogućnosti i povređivao se. Nikako da se pomirim da nisam za to, jedva sam prihvatio. Sad idem na basket za koji imam talenta i ne cimam se uopšte.
Chat-gpt mi je pomogao da smršam 10kg. Isto tako naučio me financijskoj pismenosti tako da sam svaki mjesec u plusu. Besplatan trener, nutricionist, financijski savjetnik....sve u jednom. Sramota me da ikom to kažem uživo, pa evo ovdje...
Zavoleo je jesam i to ludački. U to sam sad siguran. Ovako me nikad niko nije povredio. Ali jedno je sigurno, mogu da me lome ali ne mogu da me slome. Ostaje još jedna ispričana priča u životu.
Žena mi se sto posto zaljubila u kolegu sa posla. Znam, sada će klasične priče o tome da sam se zapustio, da je teram da mi dvori, da sam škrt i slične budalaštine. Ne. Treniram. Telo i kondicija su mi zaista na zavidnom nivou. Što se kuvanja i spremanja tiče, više ja kuvam i spreman nego ona. Ima svoju platu, i ja joj svašta kupujem i dajem. Kako znam da se zaljubila? Kada telefonira sa njim sva je srećna i nasmejana. Čak je i dobra prema meni. Čim se duže ne čuju, besna je i stalno me nešto šikanira. Gaslightuje do ekstrema. Kada je otvoreno pitam, kaže da ne izmišljam. U tom i takvom odnosu ne mogu da funkcionišem više. Izgleda je vreme da pakujem kofere.
Ako išta ne volim, to je ne odgovaranje na poruku, a osoba drži cijeli dan telefon u rukama.
Zanima me kad se ljudi razvedu kod kog ostaju zajedničke slike, slike od svadbe, rođendane, putovanja...
Dve godine sam bila u vezi sa čovekom koji je stalno nestajao kad god mu nešto zasmeta. Po deset, petnaest dana ga nema, ja na kraju popustim, javim se prva i ispadnem glupa. Pomirimo se, bude lepo neko vreme, pa opet isto.
A jedino što sam ikada tražila od njega je da makar jedan vikend odemo negde zajedno. Jedan jedini. Ni to nije mogao da mi učini.
Za njega sam radila stvari koje većina devojaka ne bi ni pomislila da uradi, a on je na kraju posle dve godine samo prestao da se javlja, prestao da odgovara na poruke kao da nikad nisam postojala.
I to je sve što sam dobila za dve godine svog života.
Da me muž istera iz stana, pošto je njegov, kupili mu roditelji ili da sama želim da odem od njega, nemam gde. Nikada mi majka nije rekla da mogu da se vratim kući, valjda se plaši da neću smetati bratu. Tužna sam zbog toga, nemam "sigurnu kuću". Tužno je što ženska deca prolaze kroz to. Mojoj majci njena majka nije dozvolila da se vrati kada je dobijala batine od muža... Kako nije naučila nešto iz toga?
Nekada obrišem komentar ne zato što mislim da nisam u pravu nego me smore ljudi koji žele da se svađaju. Volim društvene mreže sa opcijom da se brišu odgovori na tvoj komentar, kad to nemaju nikad ni ne komentarišem.