Mnogo me pogađa što me kolege ogovaraju. Stvarno se trudim i radim posao bez greške ali smeta im što sam tiha i nežna, što sam single, što sam ovakva ili onakva..
Došlo vreme da nemam ni sa kim ni o čemu posebno da pričam...
Punim 27 godina i koliko god negirala, nekad stvarno mislim da će mi život stati kad pređem tridesetu.
Ne plaši me trčanje 100 milja sa 5000m+ elevacije i davanje svakog atoma snage, guranje do ivice onesvešćenja, ali zato da pitam neku curu na piće, raspadam se.
Imam djevojku stariju od mene 8 godina, trenutno joj je 34 nekad u mladosti je bila gogo plesačica.. saznao sam to neki dan i sad me sram da sjedim sa njom i u kafiću...
Imam drugaricu koja je opsednuta uklanjanjem dlaka. Smeta joj čak i najmanja dlačica na telu, npr. one sitne dlačice na leđima na nadlakticama i ostalo. To toliko ide u krajnost da tera i svog momka da se brije, celo telo. Kaže da joj se povraća kad mu vidi dlake na rukama, nogama ili stomaku, pritom momak čak nije ni maljav, nit ima neke jake dlake. Meni je jednom rekla da sam kao majmun jer nisam obrijala ruke. Ja se ne opterećujem time, ali mi je toliko čudna ta njena opsesija...
Devojka i ja raskidamo svaka tri meseca kako bi osvežili odnos.
Dopisujem se s tipom nekih petnaestak minuta i vidim da to već ide u određenom neprijatnom smeru. Paćenički i veoma nepotrebno erotizovano, što nisam nikada ni tražila. Razmišljam o blokadi, a u tom momentu me dotični pita: „Je l' ti smeta što sam oženjen?“. Odgovorila sam mu da najviše smeta mučenici koja se za njega udala i blokirala. Novi dan, novi bednik.
Sve me više grize savest što je mama ostala da živi sama od kako sam se udala i otišla da živim vani. Dugo smo bile samo nas 2, brat isto već odavno živi u drugoj državi, razumem da je prirodno da i mi stvaramo svoje živote ali me jako brine kako će ona u starosti, još prvi put u životu živi sama. Ne znam, valjda me bar neko još razume ako je bio u sličnoj situaciji.
Dok sam bila mala i živela sa roditeljima, tata je uvek bio dobar sa rodbinom. Poštovao ih, zvao, kuvao, spremao, postavljao. I sa njim i mama. Svi su se rado odazivali i uvek bili ugošćeni. Tata je bio broj jedan u familiji. Sto puta sam ostala bez užine za školu, jer se nije imalo para, zato što se prethodno neko morao ispoštovati. Danas kada sam odrasla, niko ali niko od te rodbine, nije mogao da mi pomogne (zajam je u pitanju), kada sam se obratila (iako mogu i te kako). Ajde nema veze meni, ali niko nikad mojim roditeljima se nije našao u kriznim situacijama. To je nešto što ja jednostavno ne mogu da razumem. Krivim roditelje isključivo, jer ne mogu da verujem da možeš toliko da se smeješ i zabavljaš sa ljudima koji kasnije nisu u stanju da budu tu kad je najgore. Kad se jede i pije sve je super.