Ne shvatam devojke na insta koje kriju dečka/verenika, pa samo objave ruku ili pola glave. Koji je fazon?
Zaljubila sam se u njega. On me ne vidi ni u vremenu, ni u prostoru. I taman se nekako dozovem pameti, smirim i stabilizujem i onda ga uhvatim kako me posmatra sa osmehom od uveta do uveta. Ili sam mu smešna, ili... ja ne znam šta... ali taj njegov osmeh me opet povuče u taj vrtlog zaljubljenosti i ludila.
Neverovatno koliko je teško čoveku da prihvati sebe.. Meni je lakše kad vidim malu sebe na slikama da volim to dete, nego osobu koju vidim u ogledalu - njoj uvek nađem neke zamerke..
Prošle godin, tačnije 28.9. mama mi je dobila prehladu, bar sam tako mislio. 01.10. postala je toliko loše da nije mogla ustati i počela je da se gubi. Vodili smo je doktoru i pokušavali da je spasimo, doktor je rekao da ima preko 300 CRP ili kako se zove. Vratili su je kući, jer se bolnica selila sa jedne lokacije na drugu. Probala je da spava, dobila antibiotike i počela je da se vraća sebi. Oko 21h postajalo joj je gore, zvali smo hitnu pomoć, ali 1h vremena su odgovlačili da dođu, a mi auto nemamo. Naveče u 22:50 mi je umrla na rukama. Od tad imam traumu, a pogotovo je anksioznost ogromna kad god neko kaže da ima prehladu ili kad ja dobijem prehladu, a njeno umiranje ne mogu da izbacim iz glave ni 1 godinu poslije. Ako je neko prošao slično, volio bih da napiše, da znam da nisam jedini.
Žena hoće da ostanemo na jednom detetu. Ja hoću razvod. Dogovor je bio bar dva. Da je imala tešku trudnoću ili porođaj, pa i da razumem, ali prošla je glat kroz sve to. Ne želim da moje dete odrasta samo, bez brata ili sestre. Ne želi da čuje o usvojenju.
Jedna od najlepših uspomena na bivšeg dečka je kad smo išli zajedno iz škole. Bio neki veliki minus i jak vetar. Ja curka naravno loše obučena, gore samo košulja i kaput. Smrzavala sam se. Skinuo je jaknu i džemper na sred ulice i naterao me da ga obučem. Dao mi je i njegove rukavice.
Udala sam se, ali nisam promijenila svoje prezime. Ne vidim razlog da mijenjam ime koje nosim od rođenja, jer sam se eto zaboga udala. Muž me podržao i rekao da je moje ime moja odluka. Složili smo se unaprijed da će buduća djeca nositi oba prezimena. Ne mogu da vjerujem koliko su ljudi primitivni, i s moje i s njegove strane stižu komentari, šta ja to glumim, udala bi se a ne bi, nepoštovanje prema njemu blablabla. I kaže "šta će vam feminizam koja vi to prava nemate?" Pa evo očito nemam pravo da odlučim kako ću se zvati, kamoli šta dalje....
U nekoj sam fazi kad mi je sve ravno. Apsolutno me boli uvo za svima, osim par članova porodice mada mi i oni skaču po glavi često. Ili sam se umorila ili sam prolupala, trećeg nema.
,,Ne razvodimo se zbog dece!" Moji roditelji su se oduvek svađali pred nama. Vređali najžešće, čini mi se da su se takmičili kako će jedno drugo da povrede. To su bile drame, tirade... Potom bi se međusobno ogovarali kod nas dece. Maštala sam da sa roditeljima odem na izlet ili more kao druga deca. Nije ih zanimalo, zanimao ih je njihov rat. Mama bi od rata nalazila spas u kujni, a tata u kafani. Bar to, tad sam bila srećna, jer bi bio mir. Kratkotrajan, dok se tata pijan ne nacrta. Rado sam išla u školu i podsvesno nosila recept od kuće da sve probleme rešavam agresivno. Majka bi pred razrednim govorila, ne znam šta je, pubertet, valjda'. Nije mi se dolazilo iz škole kući. Lunjala bih po drugim porodicama gde su drugari živeli srećno sa pitomim roditeljima. Kao vrlo malu brat bi me šetao da to ne trpim i ne gledam. Danas? Danas su stari i bolesni. Hvale se dugim brakom od 40 godina. Za mene 35 godina rata i trovanja. Imam divnog muža i slažemo se predivno. Kod svojih slabo idem!
Rekao sam joj poljubiću te pred cijelim Barom da ti se svi smiju. I pogodite šta je bilo. Smijali su se meni.😂