Primetila sam da se ljudi druže sa mnom jer sam people pleaser. Zapravo, samo sam dobra i saosećajna. Čim to shvate, odmah se promene prema meni. Naravno, nisu te osobe loše, ali npr. koriste me za neke sitnice i nemaju obzira prema meni (nije bitno šta ja kažem i oni teraju po svom). To su sve neke sitnice. Npr. komšinica me zove da dođem, ali usput da bacim smeće. Mene „gura“ da se ja sramotim i izblamiram, da ona to ne uradi (primer nešto joj se učinilo na putu, ona meni kaže da odem i vidim šta je to). Blizu joj česma s vodom, ali ona kaže da joj je mrsko nasuti vode ne bih li ja rekla „daj, ja ću nasuti“. I tako te sl. stvari.
Kako me nerviraju one što se snimaju, pa prave neke odvratne zavodničke face. Znači, konstantno to rade. Možete vi mene sad slobodno da napadate, ali koja je poenta toga? Jel moguće da za svaki video ili nešto mora tako? Gledam za ženu da uzmem neku jaknu, snima se neka devojka i pravi te face. Koja je poenta toga? Ne možete lepo da se nasmejete i snimite, nego morate da kolutate očima, da se pućite i ostalo. Neka bude da sam ja lud, ali ne bih rekao.
Ljudi misle da sam umišljena jer im se ne javim i ne gledam nikoga, a ja samo ne želim da smetam. Sve mislim, ako žele javiće se oni meni. Glupo mi je da se namećem, ne volim ni da ispitujem druge o životu, ne znam ni šta bih pričala. Baš mi je žao što imam etiketu uobražene osobe, a stvarno nije tako.
Život me nikad nije mazio. Svašta sam proživela. Rano sam ostala bez majke, radila od naranijeg tinejdžerskog doba, rano sam se preselila u inostranstvo, milion uspona i padova.
Ali najviše žalim sa kime sam decu pravila. Greška koja se plaća čitavog života.
Sve može da se ispravi sem toga! Da mogu da vratim vreme nikad se ne bih udala ni decu pravila.
Počeo sam u kafićima da plaćam karticom, bez izuzetka, jer ne želim da ostavljam bakšiš.
Evo ide već druga godina a ja ne mogu da se odlepim od tog jednog dečka koga uopšte nije briga za mene i s kim nikada nisam ostvarila skoro pa nikakav kontakt sem toga što smo se vidjali u školi jer smo svojevremeno pohadjali istu. Ne znam šta da radim sa sobom, pokušavam da se “dozovem” i utuvim sebi u glavu da nismo jedno za drugo i da nikada nije pokazao da je zainteresovan za mene ali uporno mi je stomak pun leptirića kad god ga sretnem. Kako da se rešim ovog osećaja? Mislila sam da će to samo od sebe da prodje kada se udaljimo ali ništa od toga…
Mrzim što je moj momak opsjednut sa teretanom. Toliko da na putovanju od tjedan dana traži hotel sa teretanom.
Niko ne priča koliko je ženama teško poslije poroda prihvatiti svoje tijelo, koje se totalno promjeni...nijedan dio mene nije kao što je bio, totalno neka nova ja... Budite razumni ljudi prema nama i razgovarajte, jer to nam treba, treba nam zagrljaj, razumijevanje i podrška!
Danas sam doživjela ogromno razočaranje i još uvijek ne mogu u to povjerovat. Dopisujem se s jednim dečkom duže vrijeme, vidjeli smo se 2 puta do sad pošto živimo malo dalje, ali on kaže kako mu nije problem vozit 60 km. Osjeća se kemija između nas, predivan je prema meni, komunikativan, stalno mi govori kolko mu je lijepo kraj mene i kako mu se sviđam u svakom smislu, često mi daje komplimente. Danas mu je trebalo dosta vremena da odgovori na poruku. Frendica otvori Badoo, i ugledamo njegov profil te on lajka frendicu i javi joj se. Znači bila sam u šoku... Zašto je danas toliko teško naći iskrenog muškarca kojem je dovoljna jedna?🥺
Prije braka sam bila tako nekako puna života, vesela, u sitnicama sam vidjela sreću, uvijek sam optimistično razmišljala, bila sam dobro.
Sada sam tako loše, najviše psihički.