Nedostaje mi moj sin jedinac. Danima ga nema, viđam ga više po fb nego uživo. Mislila sam da se bavi ko zna čim. A on radi u gradu koji je udaljen 60 km, trenira neku borilacku veštinu, ide u teretanu, ima devojku. Bar se ne bavi kriminalom. Kad god ga zovem, samo me otrese. Gde sam pogrešila?
Saznala sam da je moj dečko pricao nase intimnosti svom drugu iako sam ga zamolila da to ostane između nas jer je jako osetljiva tema i inače imam problem s time. Plače mi se od muke, a i u istu ruku i povraća jer mi se zgadio. I on a i njegov drug. Osećam se izdano.
Sinoć sam se posvadjala s mužem, a on se u jednom trenutku izdrao na mene i rekao da idem da tražim posao. Napustila sam svoju zemlju u kojoj sam imala bolji posao nego on kako bih bila s njim. Sad sam trudna i niko me neće... Kako dalje..
Upravo sam naletela na slike sa bivsim dečkom, jako čudan osećaj. Nedostaje mi to vreme i stari on, ali ne bih se sad pomirila sa njim.
Vatam se sa dečkom ispod stola kad god odemo negde sa društvom. Niko iz društva ne zna da smo zajedno. Grize me savest jer ih sve lažemo, a opet, nama je jako lepo.
Kupio sam Audi A6 od 35.000€ pre par meseci. Inače studiram i niko ne zna za auto, da ne bi drugačije gledali na mene...
Hronično sam umoran i iscrpljen jer radim posao koji je fizički težak. Ima nas premalo za posao koji obavljamo, svako od nas u ekipi radi za najmanje dvoje. Problem je što ja ne umem da radim nista osim ovog posla. Nemam više snage da radim ovaj posao i moraću da napuštam.
Pre nekoliko sati su nam javili da je tetka umrla. Nakon nekog vremena brat (tetkin sin) mi šalje poruku da javim porodici. On živi u inostranstvu i gotovo nemamo nikakav kontakt. Po prvi put imam osećaj da sam/smo mu potrebna/potrebni. Prolazi mi misao kroz glavu da porodicu,a posebno nas mlađe smrt bližnjih zbližava. Tužno.
Moj prvi posao kao arhitekta u jednoj firmi je trajao godinu, skupila sam dosta iskustva, nisam se žalila na platu iako je bila neredovna sve dok nisam trebala da potpišem ugovor o radu. Bila sam im jedini i vrijedan radnik. Dobijem ponudu da radim za ČAK 230 eura mjesečno, pod izgovorom da nemaju para i da su u krizi, a šefica nosi Tom Ford naočale od 450 eura. Samo sam se kulturno zahvalila i otišla. Sad tražim posao negdje gdje je iole normalnije.