U kontaktu sam s bivšim momkom iako oboje imamo porodice.
Znala sam da je kraj kada sam Božić provela sama. On je ležao u sobi na mobitelu, a ja u kuhinji sama sjedim pijem kavu. Božić je inače moj najdraži blagdan.
Žao mi je što nisam izlazila i imala dečka tokom faksa. Sad želim i da izlazim i da ih menjam, a očekuje se od mene da se uozbiljim, čitaj izrodim dvoje dece sa 25.
Imam kolegicu kraljicu. Zamolila me da nazovem nekoliko oglasa za stan dok je na poslu. Odjednom mi je poslala poruku ‘´Abort the mission. Hoće momak da živi sa mnom. Sve moram ponovo.’ˆ
Primetila sam da se ljudi druže sa mnom jer sam people pleaser. Zapravo, samo sam dobra i saosećajna. Čim to shvate, odmah se promene prema meni. Naravno, nisu te osobe loše, ali npr. koriste me za neke sitnice i nemaju obzira prema meni (nije bitno šta ja kažem i oni teraju po svom). To su sve neke sitnice. Npr. komšinica me zove da dođem, ali usput da bacim smeće. Mene „gura“ da se ja sramotim i izblamiram, da ona to ne uradi (primer nešto joj se učinilo na putu, ona meni kaže da odem i vidim šta je to). Blizu joj česma s vodom, ali ona kaže da joj je mrsko nasuti vode ne bih li ja rekla „daj, ja ću nasuti“. I tako te sl. stvari.
Kako me nerviraju one što se snimaju, pa prave neke odvratne zavodničke face. Znači, konstantno to rade. Možete vi mene sad slobodno da napadate, ali koja je poenta toga? Jel moguće da za svaki video ili nešto mora tako? Gledam za ženu da uzmem neku jaknu, snima se neka devojka i pravi te face. Koja je poenta toga? Ne možete lepo da se nasmejete i snimite, nego morate da kolutate očima, da se pućite i ostalo. Neka bude da sam ja lud, ali ne bih rekao.
Ljudi misle da sam umišljena jer im se ne javim i ne gledam nikoga, a ja samo ne želim da smetam. Sve mislim, ako žele javiće se oni meni. Glupo mi je da se namećem, ne volim ni da ispitujem druge o životu, ne znam ni šta bih pričala. Baš mi je žao što imam etiketu uobražene osobe, a stvarno nije tako.
Život me nikad nije mazio. Svašta sam proživela. Rano sam ostala bez majke, radila od naranijeg tinejdžerskog doba, rano sam se preselila u inostranstvo, milion uspona i padova.
Ali najviše žalim sa kime sam decu pravila. Greška koja se plaća čitavog života.
Sve može da se ispravi sem toga! Da mogu da vratim vreme nikad se ne bih udala ni decu pravila.
Počeo sam u kafićima da plaćam karticom, bez izuzetka, jer ne želim da ostavljam bakšiš.