Nadam se da ćemo svi naći pravu osobu jer ovaj sajt pokazuje koliko smo mi svi iznutra povrijeđeni da ovo moramo pisati anonimno, a ne požaliti se nekom ko nam znači. 💗
Razmišljam kako je život nefer. Kolegica i ja imamo po 25 godina, iste plate, živimo kod roditelja. Hvali se ona kako su joj roditelji kupili novo auto i kako nije još nijednom natočila gorivo niti platila išta za kuću, sve njeni plaćaju. Ona svoje plate šteka i štedi za stan. S druge strane, moja porodica je puno bogatija od njene, pa sam bez pomoći kupio prvo svojima auto, a onda i sebi drugo. Pri tome dajem svaki mjesec za kuću finu cifru. Nemam skoro ništa ušteđeno zbog toga. Slažem se da treba pomoći ako je dijete već zaposleno, ali je tako nefer što sam ja primoran daleko više trošiti od prosjeka i puno ću sporije negdje dogurati u životu. Selidba nije opcija, svakako nemam novca za kupnju stana jer sve dajem kući, a kirije su ogromne.
Možda će nekom izgledati kao nepotrebna drama ali me naljuti kada mi cimer uzme dio hrane bez pitanja. Neću propasti zbog toga, ali mislim da nije u redu. Planiram to pojesti i s razlogom kupim, a da tako bez prava uzme.
Jel i vama jezivo kad asistent pilji u vas prilikom susreta? Ja se sledim.
Specijalizantica sam psihijatrije. Svakodnevno dolazim na posao osmijehom, zezam se sa kolegama, radim cijelo vrijeme sasvim normalno funkcioniram.. Međutim kada dođem kući vrištim po sobi i plačem jer ne mogu više se nositi sa svim negativnim emocijama i mislima u glavi. Nažalost koliko god bila upoznata sa kodeskom psihijatra i samim time koliko je pomoć bitna, sama je ne želim potražit, iz razloga što me je sram da se ne pročuje po bolnici...
Kad si emotivan smatraju te slabićem. Kad rešiš da veruješ nekome smatraju te naivnim. Gde smo pogrešili ljudski rode...
Tokom trudnoće mužu sam samo jednom izrazila želju za nečim što mi se jelo. Bile su to šljive. Ljudi moji toliko su mi se jele. Bila je sezona sazrijevanja šljiva, međutim tu kod nas na drvetu su bile baš loše, nejestive. Mužu sam jednom rekla kako mi se jedu, međutim on me samo izignorisao, smijao se i rekao "Nemoj me tjerat' da ti sad odem kupit gajbu i morat ćeš sve pojest odjednom." Nije mi ispunio to što mi se tražilo da jedem. To je bila jedina stvar koja mi se tražila u trudnoći. Ne znam zašto, ali kad god se sjetim te situacije, bude mi teško u grudima.
Toliko volim moju najbolju drugaricu da sam joj za rođendan napravila tortu, iako je u drugoj državi. Ružo moja, volim te!