Svoju najbolju drugaricu sam upoznala leto pre polaska u srednju školu, postale smo jako bliske ali su njeni bili jako siromašni, JAKO. Moji roditelji nikad nisu dopustili da se ona pored mene oseti kao da je manje bitna ili da manje vredi jer živi u takvom okruženu. Letovala je sa nama, prvi put skijala sa mnom, prvi put je dobila skupu torbicu i skupe patike, otišla u skupi restoran, vodila sam je svuda sa sobom, sve joj placala, nosila je moje stvari, spavala kod mene, isla na vecere sa mojima onda kad ni ja nisam itd.
Ja od septembra krećem u 4 razred, ne znam gde je moja najbolja drugarica i šta radi, odala je sve moje tajne i probala da rasturi moju vezu od 2 godine, na sva usta pljuje o meni i mojim roditeljima... Znam da niste očekivali ovakav preokret, nisam ni ja. Jedan jedini razlog ne postoji za ovo njeno ponašanje.
Posle ovog prijateljstva sam naučila da nikome ne verujem ali mi je krivo jer u dubini duše znam da je dobra osoba ❤️
Dečko i ja smo dugi niz godina u vezi na daljinu. Odavno sam prestala pričati ljudima o njemu i nam jer ne mogu podneti pogled koji mi daju kad ga pomenem. Kao da me sažaljevaju. Zašto ljudi misle da sreća može biti samo onakva kakvom je oni zamišljaju?
Uz decu na porođaju bi trebalo da se dobije upusto. Toliko je danas roditelja koji ne znaju sa decom da mislim da je to normalno rešenje lepo dobiješ knjižicu šta i kako ono osnovno ništa više pa ko hoće nek pročita.
Muči me to što me familija mog dečka ne voli. Njegova sestra je ljubomorna na mene od samog starta, a i ona je malo čudan lik. Njegova majka je jedna veoma iskompleksirana žena u kasnijim 40-im koja se takmiči sa klinkama po pitanju fizičkog izgleda. Ponaša se kao da je u pubertetu. Svaki susret sa njima u meni izazove osećanje prezira i mržnje i ne znam kako da se ponašam...
Mrzim svoje roditelje, bili su hladni i vaspitali me da budem zavisna od njih, da budem kao dete, bili su prestrogi, sada bukvalno ne znam ko sam i šta bih. I dan danas kad se jave samo zameraju i pitaju a što nisi ovo, što nisi ono...
Zbunjena sam zašto često od novih ljudi koje upoznam dobijem komentar da sam pozitivna/optimistična/svetla osoba, kad ja znam da je moj život vrtlog bola i ja lično smatram da ja to isijavam na kilometar.
Nerviraju me kolege koje se non stop žale na razne stvari u firmi, a ništa ne preduzimaju povodom toga. Ja se slažem sa njima oko stvari na kojih se žale, ali isto tako kada sam šefovima više puta iznela te probleme, većina kolega su ćutali kao piiiii...i skoro niko me nije podržao. Ja sam ispala crna ovca jer kako se pobogu samo ja žalim, a niko drugi ne. Ne razumem takve ljude, čega se toliko boje i kako ne shvataju da radnici jako veliku moć imaju kad se udruže. Ako ništa, naučila sam lekciju i od sad se borim samo za sebe.
Škorpija sam u horoskopu i ljude mogu da izbacim iz mog života hladnokrvno kao da nikada nisu ni bili tu.
Gledam neka stranica što prodaje donji veš za mlade devojke, to sve neke tange, kaiševi ko za sado-mazo, kombinezon sav providan pa izgleda kao da si se cela obukla u čarapu... A cene otišle u nebesa, kvalitet 0, sve sintetika jer prave Kinezi. I čemu to sve? Zašto bi neko bacao pare na takve gluposti i izgledao jeftino? Zna se šta je sexy veš, čipka, halteri i to je dovoljno. Ali da glumiš por** divu nekom muškarcu kome je mozak već ispran filmovima za odrasle? Ma važi. Inače žensko sam i ne pada mi ni na kraj pameti da glumim por***arku nekom nesigurnom papanu. A vi devojke razmislite za koga se toliko sređujete i kupujete silan donji veš jer verujte - većina nije vredna toga. Pravi muškarac koji zna šta hoće neće čekati da ga vi zavodite i pravite budalu od sebe.
Ne znam što ste vi mladi ljudi pod tolikim pritiskom, znam da je rodbina krivac ali nije kasno da se udate/oženite u 30im niti da postanete roditelj u 35oj itd. Moja tetka rodila u 35oj, evo ima 2 unuka, drugarica u 33oj, evo kćerka 17 godina. Pa nije 35-65, pobogu.
Nemojte srljati u brak samo zato što je neko rekao da "morate u 25oj da se uzmete". Pa niste roboti, kad upoznate pravu osobu znaćete.