Kajem se što sam se vakcinisala tokom pandemije. U tom trenutku nekako sam bila prinuđena da bih nastavila sa iole normalnim životom i vratila se svakodnevnim obavezama, ali nakon evo već šest godina mogu da kažem da se kajem. Mlada sam osoba, a svi moji neki zadravstveni problemi koji su se desili unazad šest godina teraju me na sumnju i preispitivanje. Da mogu da vratim vreme ne bih, najviše iz razloga nedovoljne ispitanosti istih.
Moja majka je toliko sebično stvorenje da tek sad sa 30 vidim da sam njena najveća žrtva.
Žao mi je što nisam sada u 20im godinama, da vežbam, da se utegnem, inače sam bila dobra riba, a vežbanjem bih bila top. Pre 15 godina to nije bilo popularno kao danas. Danas samo iskaču ti treneri po fb. Verovatno bih, da sam vežbala, i nakon dvoje dece izgledala fit. Ovako sam sva otromboljena. Uspela sam se malo vežbanjem srediti, ali nije to ni blizu onoga što sam bila. Jako žalim za svojim telom. I muž mi je takođe sa stomačinom, a bio je baš zgodan tip. Žalim do te mere da potajno gledam komšiju jer je zgodan, ne bih nikad ništa krivo uradila, ima ženu i decu, samo eto, želja...
Ne bih volela da prođe ceo život, a da ga ne vidim bar još jednom. Vreme koje smo proveli zajedno je bilo kratko, ali prelepo. Niko nikada nije umeo tako da me zagrli, ako da me zaklanja, da me toliko nasmeje bez stvarne, usiljene namere da bude zanimljiv, da mi se osmehne kao da misli da sam i luckasta i pametna pa mi se zbog toga divi. Greške smo pravili oboje i zato nismo ostali zajedno, bili smo suviše mladi. Mladi ljudi mogu da nose strast i ludilo, ali prepoznavanje, teško. Svakako, mislim da smo se debelo zeznuli. Ništa ne tražim, samo bih beskrajno volela bar još jedan zagrljaj. Koliko godina neko može da živi u tebi, a da ipak funkcionišeš kao da nije u duši i pod kožom, čoveče! P. S. Osuđujte slobodno, nemam živaca i vremena da objašnjavam šta i kako je bilo, svakako bi se dušebrižnici prvi javili da pametuju :D
Divim se ljudima kojima je najljepše kod njihovih roditelja. Ja nisam te sreće, gledaju me kao kućnu pomoćnicu, dan mi se svodi na izdavanje doručka, ručka i večere po cijeli dan, jer jede svako kad god hoće, a kad ne želim da poslušam potrude se da prođem kroz takav pakao da mi ne padne više na pamet da se pobunim. Počela sam da pijem lijekove za smirenje, a jako sam mlada. Stičem uslove da se otselim od njih, do sada nisam mogla. Jedva čekam, nisam ni sigurna ni da li želim da ih vidim ikad nakon što odem.
Leglo mi je 22 000 din i mogu da kažem da sam mu zahvalan za svih 5 dana zimovanja ko god da mi je uplatio.
Majka mi stalno sugeriše da ostavim dečka koji nije u najboljoj finansiskoj situaciji i nema posao od kojeg može samostalno da se izdržava već minimalac, volim ga jako...
Povratim kada vidim muškarca sa punđom. Ko li vas je ubedio da vam taj hindi style stoji, da mi je znati.
Kad sam došla u firmu u kojoj radim pre 7 godina, upoznala sam tu jednu devojku/ženu, koja tek što se vratila sa trudničkog (posle samo 6 meseci), koja je izgledala kao milion dolara (i dalje tako izgleda) i koja je varala muža sa kolegom koji u tom trenutku bio moj mentor. I uvek sam razmišljala u fazonu ajde i da se desi da prevariš muža iz ko zna kog razloga, osuđujem ali mogu da probam da razumem, ali da varaš muža dok imaš malu bebu, pa kada uopšte stigneš i to da ubaciš u denvni raspored, pored posla i cele ujidurme sa malim detetom (znam po starijoj sestri). I evo mene danas. Ćerkica juče napunila godinu dana, a ja se spremam za posao i oblačim tange koje nikad u životu nisam nosila jer se tako sviđa mom 10 godina mlađem kolegi sa kojim sam u kombinaciji od pre pola godine. Ja sam jedna izgubljena žena, vredna svake osude, ali ima nas takvih očito dosta...