Radila sam jedan studentski posao skoro 2 godine. Tek kad sam dala otkaz shvatila sam koliko je bivša šefica toksična i manipulativna. Iskorišćavala me je maksimalno a ja sam radila kao nenormalna i trudila se da budem sve bolja jer sam, zbog njenih konstantnih kritika, smatrala da nikad nisam dovoljno dobra. Iskoristila je moje neiskustvo i krivo mi je što sam to uvidela tek kada sam iz svega toga izašla. Nikad me nije direktno vređala ali je vremenom uticala na to kako ja sebe vidim i postepeno mi srozavala samopouzdanje. S obzirom da je velika razlika u godinama između nas dve, vaspitanje mi nikad nije dozvolilo da joj se suprotstavim, što je njoj predstavljalo idealno tlo za psihičku torturu. Na početku se postavila kao da je ona meni ,,majka" i pričala je kako smo svi mi koji smo tu zaposleni njena deca. Onda je davala sebi za pravo da zadire u moj privatni život a ja sam joj se poveravala jer sam smatrala da mi može dati savet. Volela bih da sam se zauzela za sebe još na početku.
Nema ništa loše u emocijama, dokle god stoje iza istine, a ne iza potrebe da se nekim upravlja.
Nisi fina?
Ne znam, za sad to stoji samo na rečima, voleo bih da se uverim lično u to.
Niko ne traži da budeš fina. Samo da budeš stvarna bez maske i manipulacije.
Moj muž je rano ostao bez oca i od tada se sam morao snalaziti u životu. Sposoban je i vrijedan, sam sastavlja namještaj, popravlja hladnjak i kućanske aparate, kreči, postavlja laminat i još mnogo toga. Nažalost, njegova dobrota ga često košta jer susjedi i prijatelji znaju da će uvijek pomoći pa to i iskorištavaju. Kad mu kažem da nije u redu što sve radi besplatno, samo se naljuti na mene. Meni stvarno nije normalno da susjedu okreči stan od 46 kvadrata bez ikakve naknade ili da mom nesposobnom bratu sastavi dva ormara, i to sve iz dobre volje. Moj Petre, ti si očito najgori prema samome sebi.
Pošto nisam u vezi duži period, a u tridesetima sam, ljudi oko mene su mi počeli govoriti da imam previsoke kriterije. Rešim da prihvatim poziv muškarca s kojim nemam ništa zajedničko, osim toga da živimo u istom gradu. Nismo se poznavali, dodao me na Facebooku, imali smo nekih zajedničkih prijatelja tu... Mučim samu sebe svaki puta kad mi se javi i pozove da se vidimo... Par kafa, jedan odlazak na koncert, jedan izlazak na svirku, nikad se nismo ni poljubili, ni držali za ruke, apsolutno ništa... Svaki taj izlazak bio mi je kao obaveza, samo sam čekala da prođe. Rekla sam mu da je najbolje da se više ne viđamo, jer nismo jedno za drugo. Ne može to "na silu"... Ne mogu verovati da postoje ljudi koji ipak pristanu na takve veze / brakove.
Drugar koji radi kao obućar nema posla. Jedva preživljava. Čovek zna svoj posao odlično. Ima i reklamu, i internet prisustvo, ali uzalud. Komšija koji je takođe obućar, mator, prost ima mušterija, ne može sve da stigne da ih primi. Nikad mi ništa nije uradio kako treba, ali ljudi se i dalje drže njega. Eto, prosto mi ne ide u glavu!
Danas se sve i svašta naziva narcizmom. To je moderna etiketa i reč koja je postala inflantorna toliko da je počela gubiti znacenje. NPD (narcistički poremećaj ličnosti) može da dijagnostifikuje psihijatar, kroz tačno utvrđene medicinske metode. Danas se za narcizam često optužuje onaj ko te podseća na odgovornost i društvene norme ponašanja. To NIJE narcizam. Narcizam NIJE ni imati pravo i želju na sopstveni odušak. Čak ni laganje samo po sebi nije narcizam. Niti je svaki lažov narcis, niti je svaki narcis lažov (baš zato je narcise teško detektovati od strane laika). Nije ni svako ko voli sebe narcis. Komšinica kaže za muža da je narcis. Pitam po čemu, kaže da je sve dobro ovako nego je lenj kada treba da se sprema. Eto, prosti ljudi pripojeni 24h na tik-tok su i lenjost prozvali narcizmom. Ne, to nije narcizam. Narcis ima preteran osećaj vlastite važnosti, potrebu za divljenjem i osetljiv ego. Manipuliše drugima da bi dobio divljenje i time nahranio ego. To je narcis.
Mislim da sam celu vezu provela u iluziji. Bio je divan prema meni, ali ja se pored njega nisam osećala dobro. Tek sada shvatam da sam sve vreme pokušavala da ga „popravim“ i da ga vučem ka boljem, dok sam sebe polako gubila. Toliko sam energije uložila u njega, a kada sam ja konačno zatrebala podršku, on je i tada uspeo da sve okrene tako da opet njemu treba pomoć. U tom trenutku sam shvatila da je čaša konačno prelila.
Najjača mi je jedna školska koja uvek mora da pecne, mora da pita, da zna itd. Evo ona se razvela, pa se ponovo udala i ja kad sam je videla – rekla sam joj da je lepa baš, pozdravila je, nisam je pecnula tim razvodom. Koliko ljudi nema empatije i onda se čudimo što je svet ovakav.
Zašto danas svi više brinu o svom tijelu, nego o razvoju intelekta?
Većina mojih prijateljica je na svom vjenčanju imala svoju sestru za kumu. Ja sam sa svojom sestrom u odličnim odnosima (barem sam mislila) ali me za svoju kumu nije odabrala. Boli jako...