Nakon 11 godina muke na Medicinskom faksu, izgubio sam želju da se bavim tom profesijom. Počeo sam da radim sitne popravke po kućama da bi se po završetku studija prebacio na montažu nameštaja i izradu nameštaja po meri. Trebalo je vremena da podignem posao ali sada ide super. Tražen sam, među boljima na tržištu, zarada odlična - kupio auto, planiram i kuću kroz koju godinu. Međutim roditelji ne mogu da prestanu da smaraju o struci, kako je biti lekar gospodin, a da sam ovako samo dunđer, trt mrt. Možda 80 i neke, mene niti zanima niti bih kao lekar ikada imao zaradu dovoljnu za život/porodicu. Manite me vezara po drž. ustanovama - oni se međusobno guraju i nalaze/nameštaju poslove po klinikama i pokrivaju brjotine, ako se ne "uortačite" s nekim - džaba ste krečili. U ovom zanatu barem ishod zavisi od kvaliteta rada i završnog proizvoda. Dragi roditelji, ne budite staromodni!
U potrazi sam za poslom. Kolega mi je poslao link od neke firme da se prijavim, imaju dobre uslove. Prosla sam prvi krug razgovora i sve je bilo super, javila sam mu, da bi mi se nakon 3 dana javio drugi kolega da me pita za tu firmu, koji se inače javlja samo kada mu nešto treba. Kao taj kolega je njemu još pre spominjao tu firmu, a inače znam da taj kolega njemu ne bi preporučio svoju firmu jer bi morao da radi njegov deo posla. Ne znam šta da mislim, zbog čega mu je rekao za tu istu firmu sada kada zna da sam ja na korak da se zaposlim tamo.
Bude mi jako žao kada vidim da je neka osoba totalno prazna. Ali svakako ne mogu joj ja tu ništa.
Volim popit volim zagalamit. Za vreme praznika ne vidim čaši dno. A nekad i kad nisu praznici. Jbg moraš imati neki porok. Mora se odživeti ovaj život.
Radujem se praznicima, ali su mi u isto vreme najgori deo godine. Depresivan sam i povučen po prirodi, ali u vreme praznika hoću da puknem. Proganja me neki osećaj prolaznosti svega, kao da sledećeg Božića neće biti, tj. neću ga dočekati. I nije samo to, ogromna tuga i strah jačaju svakim danom. Pakao od źivota.
Koleginici sam tražio broj jer je pričala kako bi mogli zajedno u teretanu. Devojka je divna, ali mi se ne sviđa u tom smislu a vidim na njoj da se malo promenila otkad mi je dala broj. Mislim da misli da sam tražio broj jer mi se sviđa, a ne zbog lakšeg dogovora. Šta sad da radim? Baš mi je sad neprijatno.
Tolike izjave ljubavi, pažnje... i onda ode na put sa drugarima i ne javi se 10 dana. Kakvo otrežnjenje. Kakav šamar realnosti.
Majka je radila nekoliko godina kao prodavačica u jednom kiosku, i svake godine, pred novu godinu, kada su vršili popise mene je zvala da joj pomognem. Među popisanim stvarima bila su i pakovanja kondoma, uredno zavedena, pod tim brojem i brojem. Nekoliko tih kutija bilo je obeleženo žutom trakom, i ti kondomi su se vodili kao "nebezbedni" za upotrebu. Prošle su godine od tog popisa, mene i dan danas kopka šta je značilođto nebezbedni, dal su bili oštećeni, ili imali neku falinku ?!?!?! Znam samo da su bili besprekorno zapakovani, i da je trebao neki oštar predmet da bi se skinula ta zaštitna folija sa kutije, jer su bili baš dobro zapakovani.
Ovi praznični dani me podsjete zašto jedva čekam da se odselim od svojih. Umjesto da to bude topla, porodična atmosfera, sve je suprotno. Tužno...
Slučajno sam devojci iz HR-a iz firme čestitao novu godinu. Ima isto prezime i slično ime kao sestra od ujaka.
Inače je viđam u firmi ali osim inicijalnog razgovora pre 3 godine, nemamo kontakta. Elem, njen odgovor je bio "Hvala, otkud si se setio". Ja budala kakva jesam napišem "slučajno promašio".