Igrali muž i ja neku nagradnu igru u inostranstvu. Kažem mu šta bi volela da dobijem ali kakve sam sreće dobiću majicu sa slikom majmuna (zaštitni znak supermarketa sa voćem i povrćem). Kad izvlačenje prošlo, i stižu nagrade, on ponosno nosi žensku markiranu torbu koju sam priželjkivala, ladno ga izvukli. Želeo je da dobije to da mi pokloni i ladno mu se želja ispunila. Ja nisam dobila majmuna na majici već verovali ili ne plišano jastuče banana. On ima više sreće nego pameti i sve mu se ostvaruje meni sve kontra ide.
Moji roditelji me nikada nisu ništa naučili. Bio sam jedan od onih koji je mogao da radi šta želi za razliku od vršnjaka. Kad sam ušao u 20te tek sam vidio kolika je to bila greška, nema šanse da se mogu držati bilo kojeg pravila. Volio bi da imam neki "red" i da se držim toga ali uvjek na kraju radim po svom.
Moj muž je uvjeren da apsolutno nema potrebe da išta radi oko kuće, djece jer on zarađuje mnogo novaca i kao sa tim dovoljno doprinosi. Kako da mu objasnim, kako da beba i drugo dijete nisu posao od 8 sati? Svaka svađa završi riječima ti se možeš odmoriti jer si kući.
Ne znam kako da se osećam… Devojka sa kojom se moj muž ni ne druži je postavila sliku sa njim sa karaoke večeri i u opisu samo stavila “💕”… Iskreno ne znam ni da li je validno da budem ljubomorna ili ne ali mi ne pada dobro…
Startovao me lik na parkingu. Prijatan, zanimljiv. Počeli da se dopisujemo. To mi je bilo baš super dok nisam saznala da sa ženom čeka drugo dete. Nije mi stvarno jasno šta je tim muškarcima u glavama, koji je to kreten.
Danas sam saznala da ne mogu rešiti zdrastveni problem koji imam- strabizam. Oči mi nisu u potpunosti pomerene u stranu, ali mi zenice 'igraju'. Kad god sam pod nekim stresom, oči počnu brzo da mi se pomeraju i tad mi se sve trese pred očima. Doktor je rekao da to ne može da se reši operacijom. Ovaj problem imam od rođenja. Za par dana punim 22, i toliko sam se slomila, jer sam verovala da to mogu nekako da rešim. Čitavog života ljudi bulje u mene i ispituju me šta to radim sa očima i što to radim, a ne mogu da utičem na to.
Kao mali sam odrastao u manje-više "demokratskoj porodici" gde su me vaspitavali uglavnom lepim rečima i dobrim primerom kako da se ponašam. Međutim, svi drugi oko mene su imali jako stroge i staromodne roditelje i dobijali su tona batina kojima sam i ja povremeno bio prisutan. Sada kada imam 22 godine, primetio sam da sam najverovatnije zbog tih scena koje su mi tada bile šokantne, stvorio neku seksualnu privlačnost, fetiš ili šta god ka fizičkom kažnjavanju. S jedne strane mi to ne smeta u "normalnom" životu, s druge imam tu neku stranu zbog koje se pitam da li sam normalan. U suštini vodim produktivan život i nikada ne bih rekao da imam tako nešto sadistički u sebi. Teško mi je da prihvatim da "uživam" u nečemu što nikako nije za uživanje već za svaku osudu, a pogotovo jer smatram da nisam nasilan.
Ponekad se osećam kao kreten jer krijem neke stvari od muža. Pre nego što me osudite da napišem zašto to radim. Postoje dve vrste "tajni" koje krijem. Prva je vezana za decu, npr dete se udari ili padne ili napravi neku glupost, u 90% slučajeva mu ne kažem jer on odmah počne svađu kako sam ja neodgovorna, kako ja ne znam sa njima itd... Druga vrsta "tajni" je moja osobna, postoje neke situacije vezane za moju biološku porodicu (brat, sestra, majka...) koje mu ne govorim jer on to odma ispriča svekrvi, pa ona dalje ostatku familije. To nisu neke velike tajne ali ponekad ne želim da svi znaju, u 90% slučajeva ću im i reci, ali u tom trenutku kada njemu to pričam želim da ostane samo između nas dok ja ne odlučim ispričati i drugima....
Imam najbolju suprugu na svijetu. Ženu koja je istinski dobra, draga, strpljiva, puna empatija i ljubavi. Ni to što sam nabrajao nije ni 1% onoga što ju čini najboljom. Već nekoliko godina se trudimo da zatrudni, ali i dalje ništa. Uz svu pomoć, molitvu i suplimente. Boli me sama pomisao što joj se ne ostvaruje najveća želja koju želi. Stvorena je da bude mama. Biti će najbolja mama na svijetu. Već sada je najbolja mama jer je napravila toliko žrtve i podnijela toliko stvari za dijete koje još nema. I nadam se da će doći dan kada će moj drugi anđeo doći.
Trpela sam vršnjačko nasilje celu osnovnu školu. Svaki dan sam mrzela odlazak u školu, jer sam znala da me čeka još jedan dan mučenja. Dečaci su me udarali, šutirali i smejali se, jer nisam pokazivala nikakve reakcije iako me je naravno bolelo. Zezali su me svi da sam debela, da smrdim, da treba da se brijem, svašta nešto. Nikome nisam smela da kažem, jer je mene bilo sramota, bilo me je sramota čak i roditeljima da kažem. Samo sam uveče nekad tiho plakala u sobi. Bilo je i devojčica koje su imućne i koje su sve ostale napadale kako nemaju to što one imaju, uživale su sve da ponižavaju. Sad sa 30 god kad pogledam ostavilo je posledice na mene, da kažem da mi je svejedno i dan danas što sam sve to prošla nije uopšte. Hoću da kažem deci koja prolaze isto samo kažite nekome, bilo kome. Ako je potrebno i direktoru škole, neka se vaš glas čuje jasno i glasno, roditeljima obavezno recite. NEMOJTE DA TRPITE I ĆUTITE! Niste dužni da budete ničiji džak za istresanje!