Desila mi se baš neprijatna situacija juče.. stajao sam na stanici i jedan dečko je prošao pored mene, ličio mi je na jednog druga iz srednje pa sam ga pogledao bolje, nisam buljio, doslovno sam jednu sekundu zadržao pogled i shvatio da to nije ta osoba. Taj dečko je pričao na telefon sve vreme i kada je prošao pored mene čuo sam kako je rekao: "Sad me jedan lik tako odmerio zavalio bih ga pesnicom." Zbunjeno sam pogledao u njega i shvatio da dečko ima neku fizičku manu, s nogom mu nešto nije u redu i drugačije hoda i očigledno je pomislio da sam ga zato gledao. Nisam mu prišao da ne bi ispalo da se pravdam a i bio je iznerviran a ja ne volim da pravim probleme, ali mi je bilo jako glupo...
Dolazi kod mene u stan, ljubi me i grli još sa vrata. Kaže mi "ona dolazi iz inostranstva.. biće tu nekoliko dana". Ja sam tužna zbog toga, on me ljubi i kaže "samo par dana, srećo... preživećemo. Javiću ti se čim ode." Ljubimo se, provodimo noć zajedno.
Uvek sam osuđivala ljubavnice. Sada sam jedna od njih. NE VERUJTE NIKOME 100%. On je u svačijim očima najbolji dečko na svetu, ona je jako sigurna u njega. Ali je kod mene stalno. U porukama, pozivima, stanu. Mrzim sebe, ne može me niko osuditi koliko mogu sama sebe, ne brinite. Gadim se samoj sebi. Krpa sam? Koristi me? Ne ostavlja je zbog mene? Znam. Ali i pored toga svega, ja sam sa njim dok ona mirno spava. Svi varaju. Vi koji kažete da nikada niste i ne biste, samo niste osetili nešto jače ili niste bili u prilici ili ne znate da ste sigurni i da se neće saznati.
U skladnoj sam vezi dugo. Zaista volim svog dečka i nemamo većih problema u vezi.
Pre 2 godine sam upoznala jednu osobu koja me je oborila sa nogu fizičkim izgledom i šarmom. Bukvalno je ostvarenje svih mojih snova u fizičkom smislu. Jasno mi je stavio do znanja da bi hteo nešto sa mnom. Zbog posla se viđamo jednom godišnje.
Osetila sam izuzetnu strast i potrebu da budem sa njim makar jednom, ali nikako nisam želela to da uradim svom dečku. I odlučila da pustim da me prođe.
Međutim, nije me prošlo, sanjam ga stalno i svakog dana mislim na njega.
Svog dečka volim i ne želim život bez njega. Ne znam šta da radim, kako ovo da pobedim. Kada će proći? Da li je neko imao istu situaciju i da li je na kraju počinio prevaru?
Imam 23. Nedavno sam izašao iz 2 godišnje veze. Krenuo raditi na sebi i dobijam dosta ženske pažnje, do mjere gdje one meni prilaze i muvaju me. Želim da se zaj***vam i da spavam sa dosta nijh, ali se plašim da će mi to ubiti čar.
Ni jedna nepismenost me ne iritira više od onog čuvenog hvali mi. Au ljudi, pa odakle vam to? Da mi je neko da mi objasni pa da se smirim. Imam koleginicu na poslu, koja kad mi kaže "Hvali mi jedan papir" dobijem instant želju da je tresnem nečim u facu.
Ide mi na živce kad imam termin u privatnoj klinici i čekam po dva sata. Ne kažem da treba iste sekunde da dođem na red, ali dva sata je previše. Ako imate 200 pacijenata, ne morate ih sve naručiti isti dan. Samo zato što su doktori, ne znaći da je njihovo vrijeme vrijednije od našeg.
Nekako sam izgubio sebe u životu zadnjih par godina, jurim za pogrešnim osobama forsiram veze koje znam da mi ne odgovaraju, samo iz razloga da ne bih ostao sam i da ne bih morao da se suočim sa životom i sa problemima koje vučem već duže vreme. Sad kad sam konačno smognuo snage i raskinuo vezu koja mi ne odgovara, isplakao se, radio na sebi zadnjih par meseci, na otkrivanju ko sam i šta sam i šta želim u životu, konačno se osećam bolje.. Mada i dalje ima teških dana, prijatelji su mi se preselili ili oženili i slabo se viđamo, voleo bih da krenem na časove francuskog i na časove plesa, to su mi neke stare želje mislim da je pravi trenutak da to ispunim i ko zna možda upoznam i nove ljude, otvoren sam za to.. ali opet padnem u tu lenjost i nikako da uradim akciju tj korak ka tome svemu.. Svakako sam ponosan na sebe, prestao sam da jurim za ljudima, jednostavno puštam da sve u životu teče naturalno, fokusiran sam na sebe.. Znam da će sve biti ok samo moram imati strpljenja i hrabrosti.
Tijekom dvije godine užasne veze, manipuliranja, vrijeđanja i ponižavanja pojavili su mi se napadi panike. Nakon što sam shvatila da se budala nikad neće promjeniti i da će mi tako biti cijeli život ostavila sam ga. Nisam nikome govorila razloge napada panike, sama sam se s tim suočavala. Nakon godinu dana od prekida s bivšim upoznam naizgled prefinog momka. Skidao mi je zvijezde s neba, bio predobar prema meni i onda samo odjednom postao hladan, distanciran i ostavio me. Nije znao za moju traumu al me ovo još više poremetilo jer sam mislila nakon 2 god pakla dobila sam i ja svoju sreću. Naprotiv, još jedna lekcija. Evo nek me netko posavjetuje, gdje toliko griješim? Nikad nisam tražila neke mangupe, uvijek su mi se sviđali kulturni i fini momci, a na kraju se takvi najgori pokažu.
Imamo sina i ćerku koje beskrajno volimo, ali ja otvoreno govorim da ženu volim najviše. Zašto? Prvo, nisam se oženio zbog dece već zbog žene. Drugo, mi predstavljamo primer zdravog odnosa i braka, pa će deca sutra da se ugledaju na nas. Ne želim da budem svojoj ženi u drugom planu i mnoge su me ostavile zbog toga, samo me je moja sadašnja supruga razumela i prihvatila. Sve poslove delimo, brinemo se o deci jednako, znam imena svih lutaka svoje ćerke, znam sve akcione figure koje moj sin sakuplja i sve njihove probleme. Emotivan sam čovek i potrebno mi je mnogo ljubavi i pažnje, uostalom i moji roditelji su se mnogo voleli. Jedno vreme su se majka i sestra svađale, a otac bi zauzimao maminu stranu, a posle bi joj iza zatvorenih vrata rekao da je pogrešila. Oni su me tako naučili. Nisam nesposoban, počeo sam da radim sa dvadeset godina i mogu za sebe da kažem, bez lažne skromnosti, da sam dobar muž i otac.
Imam jedan čudan problem i volela bih da čujem ima li još ko. Neprijatno mi je da uđem u prodavnicu i ne kupim ništa. Na primer pre neki dan sam htela da skupim srebrne minđuše i ušla sam u zlataru. Žena mi je izvadila sve što ima i sve mi pokazala, meni se ništa nije naročito svidelo, ali prosto mi je bilo glupo da ne kupim ništa kad se toliko potrudila. Znam da je to njen posao i sve to stoji, ali prosto nisam mogla samo da odem i kupila sam neke bez veze minđuše koje verovatno i neću nositi. I slične situacije mi se stalno dešavaju. Kupila sam pre mesec dana knjigu koju još nisam ni počela da čitam, a obožavam knjige. Udavila prodavačicu da mi nađe jednu knjigu, a pošto nije bilo uzela sam bilo koju. Ne znam kako da rešim taj problem, baš mi je nezgodno.