Imam 34 godine i ugledala sam nekoliko sijedih na kosi. Nikad se nisam farbala. Mislim da je došlo vrijeme za prvo farbanje, samo ne znam kako ću to podnijeti jer meni sama farba užasno smrdi i dođe mi muka od njezinog mirisa. Strah me da ne povratim od nje u salonu.
Obožavam slane pržene pistacije, al mrzim sve ostalo od pistacije: sladoled, kreme, fil od kroasana i slično...
Najviše što me nervira jeste kad mame od muške dece prave princeze! Pa im puste kosicu, pa im menjaju garderobicu, pa čas klavira, pa naočare, kravata, pa recituju pesmice i govore napamet odlomke iz Kantove filozofije... Aman, pustite dečake da budu dečaci! Ako mi ne bude bio kabadahija i ne bude pekao rakiju s dedom, zavijao šrafove, gledao fudbal i zafrkavao devojčice da polude s njim ili od njega, neću da ga računam u muško dete! Ne treba mi manekenče, klovn za žensku publiku da pokažem koliko sam postigla kao mamika, nego dečak koji će sutra biti muško koje je kao dete svoje isteralo na vreme i formiralo zdrav muški svet u glavi, a ne da uvija akcentom i nosi ženski roze mantil zato što je fensi, yeah!
Imam insulinsku rezistenciju i muški tip maljavosti, glavni poblem je što imam dlake i po licu i vratu. Dok bi inače to kod normalnih ljudi bio znak za problem s nadbubrežnom žlezdom ili policistične jajnike, jedini odgovor koji sam ja dobila je "genetika" i "idi na epilaciju". Nemam od koga da nasledim takvu genetiku niti mogu da isfinansiram lasere i ko zna šta pored svega ostalog...
Užasno mi je antipatičan vjerenik moje najbolje drugarice. Imam osjećaj da ni on mene nešto specijalno ne gotovi, ali se iskreno nadam da to neće stati na put našem dugogodišnjem prijateljstvu.
Imam najboljeg druga, gledam ga samo kao prijatelja i ništa više, kao i on mene. Živimo u istoj ulici, a njegova mama priča svuda kako bi nas dvoje trebali da budemo zajedno. Pa naravno i da se venčamo i stvorimo porodicu. Njoj je to super, jer kako je ona rekla ne moram da menjam ulicu nego samo broj kuće (nije meni to lično rekla, nego je pričala tako svima, a ja sam sama čula). Prvo mi nije jasno, zašto ne pusti svog sina da odlučuje o svom životu i s kim će da ga provede. Znam da roditelji treba da sputavaju decu na pravi put, ali mislim da je ovo preterivanje. Zanimaju me vaša mišljenja.
Upoznala sam prije nekoliko mjeseci momka sa kojim osjećam nevjerovatnu strast. Nikad mi se to nije dogodilo u životu, dovoljno da se pogledamo da frcaju iskre. Po svemu ostalom nažalost mi smo dva totalno različita svijeta.
1-4 razred osnovne škole družili se i sve bilo super. 5-6 hteli smo kraj škole. 7-8 bilo nam je krivo što završavamo i onda dođe poslednji dan škole i shvatimo kako je brzo prošlo ovih 8 godina i koliko god bilo loših i dobrih trenutaka što smo delili, zajedno smo bili u klupi 8 godina.
Zatrpao sam sebe full time poslom u struci (5 dana u nedelji), part time poslom (5 dana u nedelji, večernji sati), treningom, softverskim bootcampom, još jednim setom kurseva gde ću dobiti vrlo važan i isplativ sertifikat, proučavam literaturu iz projektnog menadžmenta i imam vezu na daljinu. Bukvalno, kući dođem samo da prespavam. Jedem napolju, nekada se tuširam u teretani i učim u kafiću, kolima ili parku na pauzi između poslova. Neverovatno sam busy. Mislim da fokus održavam tim promenama, tj. dinamičnošću dana. Kada je monotono, nemam nikakvu koncentraciju. Energiju i awareness verovatno crpim od suplemenata koje uzimam za teretanu.