Radim u kladionici. Volim svoj posao, nije mi težak, imam veliku slobodu, prijavljena sam, kolege i šefovi su mi odlični, šta god da treba izlaze u susret. Plata mi je super, veća nego u firmama u mom mestu, a plus nije fizički težak i naporan posao. Sa druge strane studirala sam i zbog teške finansijske situacije mojih roditelja sam odlučila sam da ‘odložim’ studiranje. Najteže mi pada sto svi imaju tužan pogled kad im kažem gde radim, bukvalno me sažaljevaju jer jelte, studirala sam. I uvek imaju komentar tipa ‘jel nije moglo nešto bolje’, ’tamo ima dosta ludaka’. Krivo mi je što taj pošteni posao gledaju sa krive strane, normalno živim, pomažem svojima, imam za sve.
Moja sestra ima psihičkih problema i glavni "izduvni ventil" joj je tata koji ima slabo srce i druge zdravstvene probleme. Za sve što joj se dešava u životu ga cima i istresa se, proziva ga kako ne čini dovoljno za nju, a on joj kupio stan, auto i našao joj 3 posla. Okreće svoju ćerku protiv njega, govori kako je deda lud, da ga ne shvata ozbiljno pa mala naravno pravi probleme kad dođe. A on je dobar čovek, da se razumemo nije on kriv za njene psihičke probleme i žao mi ga je jer ne planira prestati da je trpi takvu.
Ne razumem osobe koje mogu da ostave svoju decu dadiljama (nepoznati osobama) na čuvanje. Ja bih umrla od brige jel jeo, da li je piškio, kakio.. da li je presvučen. Svaka čast svakom ali treba to moći. Ja ne mogu.
Osećam se loše, jer imam ružnu naviku da tračarim. Ne širim neistine, ne ugrožavam nikog time, ne ismevam, ne širim svima, ali ponekad to radim. Ne znam kako da se rešim toga, jer mi posle bude neprijatno da pogledam tu osobu u oči, a nekad i zaboravim da sam je pominjao, pa se setim, i onda se začudim odakle mi obraz. I ja sam bivao ogovaran, nije me doticalo to, osim ako je nešto pogrešno shvaćeno, ili ako se preteruje.
Imam osećaj da ljudi formiraju mišljenje za mene na osnovu s kim se ja ne slažem sa kim sam u svađi sa kim nisam u dobrim odnosima pošto sam temperamentna kao da tad promene mišljenje i oni koji su možda imali dobro mišljenje o meni odalje se stvarno me prati taj osećaj.
Imam problem s učenjem. Kad god krenem odmah mi se počne spavati. Ne onako da mi se spava na silu nego stvarno ne mogu držati oči otvorenima i koliko se god trudim zaspem. Vjerovatno je psihički, ali stvarno ne znam kako da učim.
Ne pričam puno. Ne volim da pričam o tome šta sam danas sve radila, šta sam kupila, zašto sam bila na trčanju, u šetnji i slične nepotrebne stvari. Pritom ovo smeta najviše mojim roditeljima, jer kažu da moramo o nečemu da pričamo. Jednostavno ne volim da se ispovedam oko neke svoje odluke, važne ili ne. Vidim da to ljudima smeta, ali ne znam kako da pomognem sebi. Ne moramo da pričamo o smislu života ili nekoj ozbiljnoj temi, samo o nečemu što nije bezveze. Imam 18, nisam mala. Znam da nije dobro što ponekad ne pričam o nekim sitnicama koje se tiču mene, ali tako je. Ne volim da trošim vreme na to. Ne volim da su svi upućeni u to jesam li išla na trening, zašto sam krenula na neki kurs, na film...Samo nemam potrebu da znam tuđi život u detalje kao i da neko poznaje moj život tako. Te sitnice su moje odluke i nisam dužna da objašnjavam svoje želje. Volela bih da jednom prihvate ovo i da pokušaju da budu manje napadni. Da li ima još nekoga sa ovim "problemom"?
Svaki put kad na ulici vidim stasitu devojku počnem momentalno da pevam u sebi:"sa srca se uzdah javi kad joj vidim vitki stas" ;-)))
Više se napalim na građevinske radnike u radničkim odjelima, nego na doktore nauka. Privlačno mi je to što znaju svojim rukama dobro baratati.
Pre par meseci se drugarica naljutila na mene "zbog dečka" koji u celoj priči uopšte nije ni bio kriv. Jednostavno ne može da shvati da više nije jedina i da pažnja nije upućena samo njoj. Nismo mnogo dugo ni reč progovorile, i svakog dana je prema meni drugačija. Ja sam zbunjena i nemam pojma šta da radim.