Kolega s posla me je mesecima psihički mobingovao, pričao svakakve laži o meni, smeštao mi razne kazne, u periodu kada sam bila s*ebana zbog spontanog na sve načine je pokušavao da me ponizi. Svi šefovi su to znali, ali niko nije reagovao, jer je velika šlihtara. Tada nisam mogla da dam otkaz zbog kredita, pa sam stisla zube i trpela, trudila se da ne pokažem koliko me je to uništavalo. Onda je prestao ali mu to nikad nisam oprostila. Pre par dana desila se saobraćajna nesreća. U toku vožnje preticao me je u brzoj traci i usled klizavog puta i velike brzine proklizao je i udario u auto koji je išao u susret. Srećom, uspela sam da izbegnem sudar jer sam vozila sporije i na vreme sam mogla da reagujem. Teško je povređen. Nikakvu emociju nisam imala. Hitnu sam pozvala zbog drugog auta, njega nisam ni spomenula u kakvom je stanju. Nisam čak ni prišla da vidim kako je. U stvari, sasvim mi je nebitno da li će preživeti ili ne.
Živo me zanima koji je koeficijent inteligencije ovih što govore kako muška prevara nije ista kao ženska? Kako nije, majku mu. Prevara je prevara. To što vi izmišljate kako muškarci varaju samo kako bi umočili, a žene srcem.. e, zamisli. Bože, kakva pro*eravanja. Mogu i jedni i drugi varati srcem, a takođe i kako bi primili ili umočili. Tu nema pravila. Kad ste vi radili statistiku pa znate da je to tako kako predstavljate?! Svako ko vara partnera- ne voli ga. Možete vi da opravdavate prevare koliko hoćete, ali džabe vam je. Neiskreni ste i gotovo, nemate mu*a da ostavite osobu koja vam ne odgovara, pa se onda izvlačite na ove jeftine fore.
Mislim da bi mi život bio lakši da sam savršena i nemam mana. Drugi bi me više poštovali, imala bih momka, ne bih radila gluposti, i više bi me cijenili na poslu.
Imam bahatog komšiju. Čovek ima firmu, pare i misli da može kako hoće. Problem su njegovi psi, koji su konstantno napolju i terorišu celu ulicu i ako on ima i ograđeno dvorište i boks za iste. Ne reaguju ni komunalci ni inspekcija a ja koliko znam, po zakonu, da se psi bez nadzora na mogu puštati na ulicu. Ali izgleda da je sve moguće ako imaš veze i puno novca.
Imam jedan zdravstveni problem koji nikako ne mogu da rešim. Godinama pokušavam da pronađem uzrok, lek, bilo kakvu dijagnozu, ali niko ne zna šta je. Muka mi je više od uzaludnih istraživanja, snimanja, pregleda, bačenih para i bačenog vremena. Sutra idem kod jednog stručnjaka iz inostranstva, čekala sam pregled godinu dana, on mi je poslednja nada. Jako se plašim jer ne znam šta ću ako mi ni on ne pomogne. Osećam se kao ludak, a znam da imam problem i svakodnevno sam u bolovima.
U vezi sam sa momkom skoro dvije godine, živimo vani u istom gradu, različite smo nacionalnosti i religije, jednom u svađi mi je rekao: "stvarno je nemoguć suživot sa vama, vi zapravo i jeste problem", inače svađa je bila oko toga kako želi da me vjeri a još uvijek je veoma djetinjast i živi sa roditeljima, imamo 25 godina.
Imam jedan problem koji mislim da se graniči sa poremećajem ali nisam sigurna odakle potiče i volela bih savet. Radi se o nekoj vrsti samopovređivanja. Nije strašno ali normalno nije. Kada imam neku ranicu recimo ja ne mogu da je pustim da zaraste nego je čačkam toliko da postane ogromna i prokrvari. Ako nisam ceo dan kući i ona malo zaraste ja jedva čekam da stignem da bih skinula npr. pantalone i otkinula to do kraja. Sebi sam napravila gomilu ožiljaka i otvorenih rana. Leti pogotovo jer napravim haos i od običnog ujeda insekta. Bukvalno me boli i peče nekad dok to radim ali ne mogu da stanem. Da li se radi o živcima, nedostatku ljubavi prema sebi ili nečemu trećem?
Vjerio sam se i otišao u inostranstvo sa svojom vjerenicom. Trudio sam se da imamo sve i da se osjeća jednako vrijedno, ali tokom prve godine braka počeli su jaki pritisci u glavi i depresija. Skoro svakodnevno gubio sam svijest i morao sam ići na bolovanje i terapiju.
Pokušavao sam da objasnim koliko mi je teško, ali ona nije vjerovala i sumnjala je u mene. To je dovelo do razvoda, iako sam se nadao da ćemo zajedno prebroditi teškoće. Tek godinu dana kasnije otkrivena mi je cista u glavi – pravi uzrok svega.
Život mi se srušio, ali ovo iskustvo me naučilo koliko je važna podrška i razumijevanje, i koliko bolest nije slabost.
Pre nekih 7 godina, prvi put sam čuo za jednu seriju koja se snimala i emitovala, bila je tek u trećoj sezoni, ali mene uopšte nije interesovala. Video sam samo poster koji mi uopšte nije delovao zanimljivo niti sam gledao recenzije na netu a kamoli trejlere. Prosto sam je ignorisao.
Sada, nakon godinu dana i 2 meseca otkako sam počeo da pratim seriju i kako uživam u epizodama poslednje osme sezone, prosto mi je krivo kako nisam počeo ranije da je gledam. Sve mi se sviđa - likovi, radnja, okruženje, i zaplet - u potpunosti me je oduševila. Ima naravno i svoje mane, ali mene je jednostavno "usisala" u svoj fantastični univerzum.
Razlog zbog čega nisam napisao naziv serije je što većina ljudi i dalje misli, kada kažem šta trenutno gledam, da je takav sadržaj više za nekoga od 17 a ne za mene od 17x2 godina.
Još bih dodao reč koja se kroz celu osmu epizodu ponavljala - Gambate!
Najgore što se može desiti jeste kada prokockaš ljubav svog života. Zabavljali smo se godinama još od malih nogu, vjenčali se i tad su nastali problemi. Jednostavno muškarcima sve postane navika, meni je trebalo više ljubavi i pažnje, ukazivala sam mu na taj problem. Molila ga da me voli i želi. Nažalost on bi se svaki put naljutio i rekao da se od ljubavi ne živi. Smišljao nove načine za sticanje materijalnih stvari, istraživao.. Rastali smo se, jer me takva ljubav razboljela, liječila sam se i bila na psihoterapijama skoro 3 godine. Držala uvijek konce u braku i vraćala mu se bezbroj puta sa ulice kojom sam krenula kod mojih nazad.. Osjećala sam da me ne može više voljeti, da je došao do nekog maksimuma što meni nije dovoljno. Želim da neko diše za mene. Na kraju sam mrvu pažnje našla u prevari, zbog čega smo se razišli. Nije lako sad nositi ovaj teret, sva krivica je na meni. Znam da on opet razmišlja o tim drugim stvarima njemu bitnijim. Ali meni će uvijek biti bolna duša.