Otkako sam radila kao konobarica, uvijek pazim da konobaru kažem "izvoli", "molim te" i "hvala", i da ostavim pristojan bakšiš.
Kad god je neko od mojih namilijih nedostupan, ja pomislim na najgore i ne mogu da se smirim dok mi se ne jave... Kreten sam, znam.
Moja devojka pravi planove za proslavu Nove godine sa društvom. Mene nema u tim planovima.
Voleo bih da mogu da spavam tačno onoliko dugo koliko isplaniram, ni manje ni više.
Radim u bolnici kao majstor i osećam se moćno kad otklonim neki kvar, tipa u operacionij sali, gde doktori čekaju na mene kako bi mogli nastaviti sa radom.
Obavezno pod tušem pevam,to je navika. Ne mogu protiv toga. Pevam Ruski Hardbass, kada bi ljudi videli moje plesne pokrete, pozvali bi ludnicu.
Želela bih da se oslobodim automobila i android telefona. Svesna sam da bi mi život bio mnogo zdraviji bez te dve stvari od kojih sam postala zavisnik. A ipak se plašim da tu želju sprovedem u delo.
Nikada neću razumeti zašto ulazite u vezu, a još manje u brak sa osobama od kojih očekujete da se promene tokom suživota. Postoji li išta sebičnije od toga? I posle ste vi žrtve, jer osoba sa kojom živite vas " ne voli dovoljno" da bi se promenila. Ako ne možete nekoga voleti takvog kakav jeste, ostavite tu osobu da nađe nekoga kome njegove/njene navike neće smetati.
Ovaj sajt me je definitivno ubedio za sva vremena da ipak nisu svi ljudi isti i to me teši.