Obožavam da hodam go po kući a živim s roditeljima. Tako da svaki put kad negde odlaze refleksno se skidam.
Dete nije oročena štednja pa da očekujete kamatu kad počne da radi. Dete jeste dužno da pomogne roditelje ako ne mogu više u životu da se bore za sebe i zarade za hranu i račune. Kad kažem dužno mislim samo na moralnu ljudsku obavezu da se pomogne voljenom...nikako da se VRATI ULOŽENO!!.
Ne mislim da sam promašila fakultet, već samo da sam ga prerano upisala. Pošto je jezički fakultet, nivo jezika mora da bude na baš zavidnom nivou, a ja, pošto studiram u inostranstvu, upisala čim sam dobila odgovarajući sertifikat. To, međutim, nije odgovaralo mom pravom znanju jezika i zbog toga se mučim već godinama, čak zamalo da izgubim pravo na studiranje jer sam uporno padala jedan ispit, baš zbog jezika. Sad sam stigla skoro do kraja, sa bukvalno svim mogućim ocenama, ali ne mogu da se oduprem osećaju da ja sutra neću moći ovim da se bavim jer sam još uvek nesigurna zbog svog (ne)znanja, a uz to, ne uživam u fahu koji stvarno volim, jer se plašim greški i toga da sam, prosto rečeno, loša. Sve se nadam da će proći taj osećaj, ta konstantna nervoza, i da će da me krene, jer stvarno se trudim, ali kao da ne mogu da potrefim. Da mogu ovo isto da upišem, sa ovim znanjem koje imam sada, tako bih puno uživala jer je stvarno ono što volim. Završiću ga ja, ali plaši me, šta posle.
Često maštam o tome da doživim ljubav kao u fimovima i serijima ili knjigama. Znam da je nemoguće ali to mi je jedini način da malo pobegnem od realnosti u kojoj nema ni traga takvoj ljubavi.
Bez obzira koliko je jedna žena obrazovana, lepa, uspešna, načitana, ostvarena, plemenita, nezavisna...kada se u njenom životu pojavi 'taj' muškarac, u deliću sekunde može da se pretvori u najobičniju glupavu gusku. Kako znam? Zato što sam ja jedna od njih!
Iz Hrvatske sam i obožavam svoju zemlju ali nešto me vuče prema Srbiji. Bila sam nekoliko puta u Beogradu i toliko mi se svidjelo da sam počela nagovarati obitelj i prijatelje da se tamo preselimo ali uvijek kada se sjetim odnosa između nas Hrvata i vas Srbina postajem nekako sve manje zainteresanija za preseljenje. Voljela bih da možemo biti braća, susjedi i sve što bi zapravo i trebali biti a mi se međusobno optužujemo, vrijeđamo i pljujemo jedni po drugima. Pa zaboga, mi smo nekad bili jedno zar ćemo to zanemariti? Volim Srbiju isto kao i Hrvatsku jer znam da ste vi naši ljudi isto kao što smo i mi vaši. Susjedi smo, ne neprijatelji :)
Kad sam se onesvestila jer me je sunce udarilo u glavu i zbog dehidracije mojoj majki je to bilo smešno, još se i naljutila što se moj otac pojeo od brige što ne bi trebalo jer sam ja već dovoljno ''razmažena''.
Imam nekontrolirane napadaje smijeha. Ja kad počnem ne mogu stati. Ali drago mi je kad vidim kako nasmijem ostale ljude svojim smijehom :)
Nemojte da me zovete na godišnjice mature. Zabole me šta radite u životu.