Udala sam se iz velike ljubavi za nekoga za koga sam mislila da je moja srodna duša…život je trebao biti lijep..
Sad, 7 godina kasnije, mrzim svoj život.. imam troje male djece, fizički i psihički se raspadam zbog količine posla oko njih i svih kućanskih poslova…volim svoju djecu više od ičega u svemiru… a on… mrzim ga iz dna duše… prevario me i iznevjerio…posao, kauč, igrice…dernjava na djecu jer su glasni… uvrede ako zatražim da u bilo čemu sudjeluje… vječno namrgođen i nezadovoljan, uvredljiv, navodno je preumoran… radi lagan posao od kuće… žao mi je jadne djece, shvatit će kad tad da ih ne voli… žao mi je mene, puna sam bijesa i gorčine, a djeci se treba sto puta u danu osmijehnuti…
Udala sam se za maminog sina i to od 40 godina. Bila sam sa svakakvim momcima ranije, al nisam verovala da je mamin sin najgori tip!
Mislim da sam jedina osoba na Balkanu (sad će da skoče na mene zbog ovoga) koja ne osuđuje, ne bavi se tuđim životima, ne komentariše tuđe postupke, ne mrzi, ne ponižava itd. Dosad nisam upoznala osobu koja ne radi bar jedno od ovoga.
Imam 27 godina i blistav život, život bez problema, porodica funkcionalna i uspešna, sa materijalne strane imam sve, pare, stanove, aute sve... Pre 2 godine na poslu sam upoznao devojku koja ima dete i proživela je psiho-fizičko nasilje. Kada smo se upoznali bila je kao uvela ruža, skontali smo se na prvu postali drugari, mnogo sam joj pomogao u životu za kratak period, gledao sam je kao prijatelja. Kolegini s posla je priznala da je pored mene procvetala i da sam joj veliki oslonac. S vremenom moja empatija prema njoj je prerasla u veliku ljubav i volim je beskrajno, priznao sam joj svoje emocije ali nažalost ona me je odbila... Ostali smo i dalje dobri i stalno izlazimo i viđamo se ali ja pored nje umirem.... Hoću iz svega ovog da se izvučem ali nemam snage. Najviše se plašim da će se sve ovo tragično završiti...
Da li i vas nervira kad netko kad spominje dečka, prijateljicu ispred koristi moj ovaj, moja ova.. Bre znam o kome pričaš, ali čemu ta naglašavanja svaki put ispred istih par osoba, a nisi im roditelj?!
Ponekad mi bude naporan dečko. Volim ga, drag mi je i lepo mi je s njim, ali ne razume da nekad nisam raspoložena ili sam umorna. Jednom prilikom me je pred spavanje krenuo ubeđivati da imamo odnose, ja sam ga molila da odložimo jer sam preumorna, a on je i dalje pokušavao da me ubedi. Samo sam ustala iz kreveta i otišla da spavam u dnevnu. Kasnije mi je bilo krivo, ali stvarno me nekad nervira sa tim ubeđivanjem i nemarom za moja osećanja.
Imam platu malo iznad 1000e, ali ja to potrošim za jedan dan. Bukvalno za jedan dan. Ne na sebe, sebi ništa ne kupim. Napunim rezervoar, platim zubara, uplaćujem letovanje mesečno, uvek neki neplanirani troškovi. Plus račun za telefon. Kućne troškove plaća porodica, ali opet... Stalno neki rođendan, praznici, svaki mesec nešto novo. Što više imam, više mi novca treba.
Ostala sam bez posla zbog njega, emotivno me osakatio, manipulisao, vređao, ponižavao, raskinuo preko poruke na najgori mogući način. Kad sam mu u poruci napisala sve najgnusnije stvari koje mi je radio, kako me je ponižavao seksualno i vređao on mi je kratko odgovorio da ne pravim od sebe žrtvu nije on ništa pogrešno uradio i da mu ne nabijam krivicu i blokirao. Količinu besa i tuge koju sam nakupila u sebi, mesecima ne prolazi, pritom mi je to prvi dečko. A bio je tako divan i pažljiv na početku, mislila sam da sam našla normalnog. Govorio mi je kako sam pametna, obrazovana, vredna, dobra, imam ambicije, ciljeve i da se to retko nalazi danas i na kraju me je uništio.
Nešto najgore je kad ti poklone onaj kozmetički set sa mirisom voćkica.
Radim u firmi već nekoliko godina i trudim se koliko mogu – učim, ostajem duže kad treba, završavam posao kako treba. Ali postoji nešto što me poslednjih meseci baš izjeda i prvi put priznajem to naglas: ne mogu da podnesem tuđi uspeh kada znam da je nezaslužen.
Nije problem kad neko stvarno zna posao i napreduje. Naprotiv, takve ljude poštujem i drago mi je kad ih nagrade. Problem je kad gledam kolege koje su do juče jedva znale osnovne stvari, a danas imaju bolju poziciju, veće benefite i svi im se smeškaju – samo zato što znaju kome treba da se ulizuju. Sastanci, kafice sa šefovima, klimanje glavom na svaku rečenicu… i odjednom eto ih iznad svih.
Najviše me nervira što ti isti ljudi često nemaju pojma o poslu koji rade, pa onda na kraju opet mi koji ćutimo i radimo moramo da krpimo njihove greške. A oni dobiju pohvale, nove prilike i ponašaju se kao da su to zaslužili.
Znam da možda zvučim ogorčeno, ali valjda je to ljudski. Ne zavidim na uspehu koji je pošteno stečen.