Studiram Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Upravo sam završio prvu godinu, dao sve ispite sa relativno visokim prosekom za ovaj fakultet, skupio koeficijent za bilo koji smer na fakultetu. Otac mi je preminuo kada sam bio u osnovnoj školi, a majka fakultetski obrazovana, je ostala bez posla još za vreme srednje škole i do danas ga nije našla. Gradska uprava ne daje nikakvu stipendiju, tj. izdržavam se od studentskog kredita. Živim u studentskom domu, sa mnogo više ljudi nego što je normalno u jednoj prostoriji. Gledajući ostale sa moje godine, pa sigurno 80% njih, kako plaća stanove, ima za najnovije stvari itd. polako gubim snagu i mislim da je jedini izlaz da odem van da radim i zaradim dovoljno za stvari koje bi mi pružile neko zadovoljstvo i dalo snagu da nastavim, a nisam neko ko je lenj i razmažen, radio sam kroz celu srednju školu sve 4 godine raznorazne poslove da bih imao za osnovno, nikad na ekskurziju nisam išao, od majke nikad ništa tražio jer znam da nema... umoran sam.
On se meni javio, pozvao me na piće, ali svaki odgovor na poruku sam morala izvlačiti iz njega, na većinu je odgovarao samo sa "hahaha". Imam osjećaj da mu se sviđam, ali je sa 27 godina tako sramežljiv. Nekad mi se čini da mu se uopće ne sviđam jer samo pričam gluposti da održim neku komunikaciju koje ne bi ni bilo da nije mene. Zbilja mi se sviđa, ali bojim se da ako učinim neki korak naprijed ću se samo osramotiti jer je sve ovo s njegove strane ipak bila samo kurtoazija.
Tek kad sam otišao u instranstvo sam shvatio koliko mi novac malo znači i da sam bio sretniji kod kuće bez i jednog dinara! Al vraćam se ubrzo.
Jedino što mi fakultet donosi i odnosi su višak kilograma i volja za životom...
Ovog ljeta sam odlučio raditi sezonu u Dubrovniku.
Ljudi moji kako je meni ovdje lijepo, ja volim svoju obitelj i prijatelje al sam tako tužan što se bliži moj odlazak jer su me ovdje prihvatili kao svoje dijete.
Razumijem da ljudi idu u Irsku, Njemačku jer nemaju posao ili imaju loš posao, ali često viđam dobrostojeće ljude koji idu u Njemačku. Primjerice susjedi, žena medicinska sestra (u bolnici, ne vjerujem da ima ispod 7000 kn) , muž vozi tramvaj (plaća 7000 kn) i oni idu u Njemačku. Nisu oni jedini takvi, malo manje od pola su dobrih plaća koji su otišli. Ipak malo više od pola ih je imalo loše poslove ili nije imalo posao pa hajde. Ali tu pohlepu za novcem da ti plaća od 1000€ u Hrvatskoj nije dovoljna ne shvaćam.
Primetila sam da mnogo ljudi ovde dolazi zbog nekog problema, uvere se da nisu jedini, da se to dešava i drugima. Neki su ovde jer su depresivni, neki da podele radost. I čini mi se kao da smo ovde svi isti, kao da se više razumemo mi ovde nego neki sa porodicom. Ali mi je jako žao što se komentarisanje pretvorilo uglavnom u pljuvanje i uvrede. Šta god da neko napiše, bukvalno šta god, većina komentara bude uvredljivog sadržaja. Jednom sam ja nešto napisala iz bolnice, daleko od svih, tužna, ljuta na život i bolest. Tada nisam naglasila odakle pišem i šta se dešava, napisala sam generalno kako se osećam, a učinili ste da se osećam još gore. (čast izuzecima) Razmislite nekad, molim vas. Zamislite da to uradite nekome ko je u teškoj depresiji i kome treba sitnica da odustane od sebe.
Mene uvek uhvati onaj smeh koji ne mogu obuzdati na nezgodnim mestima.
Krenem da se dopisujem sa nekim likom i sve je bilo okej. Kaže on meni kako sam fina i kako druge cure nisu kao ja (počnu da ga kuliraju i ne žele da pričaju sa njim bez razloga). To mi je prvo bilo malo čudno jer uvijek postoji neki razlog. Ali iskuliram ja i nastavim dopisivanje. Posle nekog vremena on meni traži da mu pošaljem neki selfi, kako je bilo kasno uveče i već sam bila legla da spavam kažem mu možda neki drugi put. Ujutru kada sam ustala imala sam 22 poruke od njega u kojima me napadao što nisam poslala sliku i rekao je da mu sada dugujem dvije slike. Rekla sam mu da je pretjerao i da mu ništa nisam dužna jer ništa nisam obećala. On je tu pukao i poslao mi je još 10 poruka nakon čega sam ga iskulirala. Rekao mi je onda da sam ista kao sve druge. Momci, ako vas SVAKA djevojka otkači posle nekog vremena problem je u vama!
Djevojka koju sam nekad ranije upoznao na fakultetu, a koja se nekako na početku prebacila u inostranstvo, počela je dolaziti u teretanu u kojoj treniram. U početku je nisam namjeravao pozdraviti jer sam mislio da me se ne sjeća, ali par puta sam primjetio od ogledalo da me gleda. Iako mi nije interesantna fizički, odlučim ja da je pozdravim i “obnovim” poznanstvo... Onog trenutka dok je prolazila pored mene, okrenuo prema njoj i pozdravio je, ali me ona nije čula zbog slušalica. Oko mene je bilo jedno pet šest likova koji su me definitivno čuli. Osjećam se isfurano.