Sve mi se okrenulo na bolje od kako sam prestao da budem ljubomoran na tudju sreću i da me baš briga što me neko ne voli.
Mrzim "seen", ali više volim "seen" nego neotvorenu poruku.
Posvađao sam se sa koleginicom na faxu zato što primećujem da se žešće ložim na nju i plašim se te veze.
Imam dečka kojeg obožavam, ali kada mi je danas najbolji drug rekao da je našao devojku, počelo je da me steže u grudima.
Učim krivično pravo, sedim na terasi zgrade dok ispod prolazi simpatični komšija. Ozbiljno razmišljam da mu bacim knjigu na glavu, upoznamo se i živimo srećno do kraja života kao neakademski građani.
Bojim se kako će moj prvi momak prihvatiti činjenicu da nisam prije njega bila u vezi, niti da sam ikada imala momka sa svojih 29 godina.
Više se nimalo ne radujem subotama. Kad god nekog zovem napolje uveče, obično se dešava da već ima nešto isplanirano. Osećam se kao da taj dan svi ostavljaju za svoje društvo, i da nijednom od njih nisam prvi izbor.
Nikada mi nije bilo jasno peglanje posteljine i peškira prije nego što se slože u ormar. Smatram da to rade samo dokone domaćice koje nemaju posao.
Imam 2 najbolje drugarice jedna je zaljubljena u momka evo već 4 godine 3 godine je patila sad evo sve super s tim momkom, a jedna evo obula baletanke na čarape..
Ne znam kako da sklapam prijateljstva, a volela bih da budem u kontaktu sa više ljudi, da mogu kad god zelim da odem na kafu s nekim. Imam dve dobre drugarice, društvo iz srednje se raspalo pa nisam ni sa kim nešto posebno dobra. Završila sam fakultet, ni sa kim se nisam zbližila, završavam master i ista je priča. Na poslu mi jako malo ljudi odgovara, sa ostalima nemam zajedničkih tema. Imala sam ranije više prijatelja, al sve ih je manje, ne jer smo se svađali već udaljili. Plašim se da ću jednog dana ostati bez ijednog.