Nije da ne želim decu, ali trenutno mi je zbrka u životu. Muž je dobio otkaz i sad radi bilo šta. Plata mu je premala, a moja još manja. Sa roditeljima je u dobrim odnosima, ali svekrva je priča za sebe, ona nema ni želju da nam pomogne. Ne kažem da mora, ali bar da nam bude garancija za jednog unuka, ako nista. Moji nisu živi, a sa sestrom sam u lošim odnosima. Kad god me neko od njegove rodbine sretne, pita jesam li trudna, hoce li to dete itd... U braku sam 8 godina, ali sve su bile preteške i za mene i muža, kamo li za dete..
Srednjoškolski dani su dani najboljeg perioda zivota. Dvoljno si star/a da znaš šta hoćeš od života, donosiš zaključke koji su dobri za tebe, traženje djevojaka/momaka, zaljubljivanje, itd. A roditelji/porodica sve plaćaju, mozak na pašu i tvoje je samo da učiš. Osnovna škola nije to to, tu se trudiš i jedini cilj u životu ti je da imaš što bolje ocjene i da budeš što bolji đak. Poslje srednje život se mijenja. Dolaze obaveze, fakultet, porodica, djeca, čitav život ti prođe u brizi.
Seks bez emocija mi ne znači baš ništa. Dok samo maženje sa osobom koju volim je čarolija.
Za neke stvari mislim da bi cementni blok imao više empatije od moje najuže porodice. Kad treba da saslušaju doslovno osobu s ulice, to ide razumevanje na maksimum. Savetovanje, predlozi, 200 perspektiva. A mene ko j.
Proganjaju me u snu kandidati čije iskustvo odgovara za nijansu više opisu pozicije za koju konkurišem. Ne može pošten čovek da nađe posao od tih fantoma, iako imam deset godina jako lepog iskustva iza sebe. Pa majku mu nobelovci, dajte malo milosti ovom smrtniku koji traži samo da preživi u ovom Beogradu i zaobiđite poneki oglas na koji konkurišem!
Tata mi je alkoholičar, svi ispaštamo zbog njega ceo život, volim ga a ne mogu da mu pomognem, nema šanse, ne može da mu se priđe, boli jako, umesto da je život uzeo u svoje ruke i slabosti pobedio on je pored ovako divne porodice rešio da mu flaša bude sve, raspadam se jer vidim kuda to ide, digao je ruke od sebe, nekada uspešan čovek omiljen svima.. :((((
Osudite koliko hoćete jer vam se ne sviđaju BOLNE istine. Slobodno se gaslightujte i samoobmanjujte, ali NE MOŽETE ništa na ovom svetu da garantujete. Pogotovo ne matematički - po sistemu verovatnoće. Ne možete da garantujete 100% poverenje u nekoga. Kada bismo ljudima dali da popunjavaju ISKRENO anketu, niko ne bi rekao da baš 100% veruje svom partneru. Otud propadaju svi pokušaji bacanja drvlja i kamenja na one koji tvrde da je partner/ka nesiguran/na u sebe ako se buni što mu/joj partner/ka izlazi bez njega/nje u klub. Zna se šta se radi u klubu i kakva je matematička verovatnoća za flert tamo. Kao što rekoh, ni prema majci i ocu ne možete da garantujete stopostotno poverenje, ČAK NI PREMA SEBI SAMIMA (koliko ste samo puta izdali sebe, ako ste POŠTENI da priznate) a kamoli prema partneru/ki. Otud je ljubomora zaista opravdana. Međutim, kao i sve, ona mora biti u granicama normale.
Radim sa dvije kolegice koje su velike mahaluše, bukvalno prate svaki detalj i žive tuđe živote. Često namjerno ostave 2 male kašike u sudoperi i prate hoću li ih oprati kad perem svoju šolju za kafu na kraju dana. Naravno da neću. Potom one iza mene odu u kuhinju da provjere stanje i šapuću "Bože sačuvaj". Vala baš, Bože sačuvaj svakakvih ljudi i bolesti.
Kako se zove to kada radiš full time korpirativni posao i ne možeš da skrpiš kraj sa krajem? Osećam se slomiljeno. Isplakala sam se kao dete. Nisam socijalni slučaj, a osećam se tako. Za dva dana mi je plata, a ja imam par hiljada dinara na računu, bukvalno samo da preživim. Tražim nov posao i znam da je ispred mene iscrpan put traženja posla. Dođe mi da radim bilo šta, samo da mogu da platim račune.
Ne znam zašto me ljudi ne vole. Povučena sam i stidljiva i svi su uvek bežali od mene. Ne znam gde grešim i jako sam tužna zbog toga.