Živim u Americi, u DC i odlučih se za povratak. Lova je ok, ali sve ostalo je ka-ta-stro-fa. Život ne postoji, borba za papire nerealna za većinu, od nas 15ak, samo jedan ima posao u firmi, svi ostali konobarišu, rade komisiono, taksi, kamioni i security, devojke neće naše momke da pogledaju, crni cigani su im draži, svi su opterećeni poslom, odlazak u Crkvu je jedino mesto gde su ljudi normalni, svaki dan se molimo za zdravlje...brt sve je to ok i lova i putovanje jednom godišnje, možda je i u ostatku Amerike drugačije, ali nema šanse da ću dočekati 30tu ovde kao rob. Karta je kupljena, godinu i po dana od sad, ja odo, pa nek se familija krpi kako zna i ume. Od mene i previše.
Zdravo ja sam Mara, potičem iz potpuno prosečne porodice a moja baka i mama su klasični (hoarderi) sakupljači, možda je i još neko od ukućana ali jedno je sigurno-ja nisam!!! Kuća nam je zatrpana svim i svačim, odeća koju sada kupujemo, nosimo i koristimo stoji po krevetima, foteljama i gde sve ne jer su ormari i ostali spremnici prepuni stare odeće koja se ne nosi i raznoraznih drugih, nezamislivih stvari. Evo na primer, odeća pokojnog deke još uvek stoji, pa u najmanje tri ormara ne sme se dirati i sklanjati (pri tome ne bih je bacila već sortirala i sklonila negde) njegove stare pohabane papuče takođe dok bakine stvari stoje na fotelji ili u nekim kesama, smotuljcima zamotuljcima...moja soba je prepuna stvari koje NISU moje, služi za sve osim kao moja soba...Neumorno pokušavam da napravim red, nudim pomoć pri čemu znam i uvažavam da je to pre svega emotivni teret i da to ne može odmah i od jednom ali apsolutno nikakvog pomaka nema! Guši me, čini nervoznom i ne znam kako da rešim.
Ne znam što nije u redu sa mnom kada opravdavam i želim u životu osobu koja me je mnogo povredila, jer mi se sviđa osobnost i verujem da je dobra, iako će me opet povrediti.
Farmaceutkinja sam koja radi u uglednoj labaratoriji i niko od mojih kolega, pa ni ja, ne vakciniše decu.
Imam jednu drugaricu koja svaki put kada sretne nekoga koga poznaje u gradu mora stati da razgovara sa tom osobom po 20 minuta i to mi je jako naporno. Zato sam počela kada ona stane da priča da ja toj osobi samo kažem "Ćao" i produžim. Onda drugarica mora da trči zamnom da joj ne odem. Sada se stalno ljuti zbog mene pa mi kaže: "Ne mogu ni sa kim da popričam zbog tebe!". Pa izašla si sa mnom a ne sa njima. Želim da osobe cijene moje vrijeme. Ako želi sa poznanicima pričati po 20-30 min neka NJIH pozove na kafu a ne mene.
Nervira me to što od nas 250 na katedri, samo je nas 30ak položilo kolokvijum iz jednog predmera, pa je onda bio popravni kolokvijum sa sličnim pitanjima kao na prethodnom, i 90% onih koji su pali prvi put, popravni su položili sa vrhunskim ocenama, i posle oni ispadnu bolji od nas koji smo položili prvi put. Mislim da to nimalo nije fer, posebno zato što mi nemamo šansu da ponovo polažemo za veću ocenu, kao da smo kažnjeni jer smo položili iz prve. Makar da im daju teža pitanja, ali ne, očigledno su lošiji studenti nekako privilegovani ili profesorima jednostavno nije bitno. :(
Krećem u teretanu i najveća motivacija mi je Bojan koji mi nije odgovorio na čestitku za Novu godinu.
Kad god se završi neki strani film, kada idu ona imena glumaca, producenata i svih ostalih koji su učestvovali u filmu, ja uvek gledam da li ima neko naše ime i prezime. :)
Gledam neku emisiju o ugovorenim brakovima i iskreno to bi meni odgovaralo, jer bi to bio jedini način da se udam izgleda.
Usvojena sam kao beba i odrasla sam znajući za to. Kada sam imala 4 godina, moji roditelji su dobili ćerku. Kako smo rasle, tako se primećivala razlika u ponašanju roditelja prema nama. Videlo se da nju više vole, više brinu o njoj, dobija šta god poželi, dok sam ja postajala nebitna. Kao da su se pokajali što su me usvojili jer sada imaju svoju biološku ćerku i ja im više ne trebam. Fakultet sam sama sebi finansirala, njima je ona bila prioritet. Upisala je i ona fakultet, ali privatni, koji su roditelji platili. Kada sam kroz priču provukla kako sam ja morala da radim dok studiram da bih uopšte priuštila studiranje, a njoj plaćaju fakultet par hiljada eur godišnje, mama mi je rekla "znam, ali je ipak ona naša". Ništa me u životu nije zabolelo kao to. Mene očigledno ne smatraju svojom, već sam im bila samo utešna nagrada dok nisu dobili biološko dete.