Od mog bivšeg ostala mi je jedna jedina slika sa njim i tu sliku ne mogu da iscepam i bacim iz nekih čudnih razloga za koje ni ja sama ne znam a ne mogu ni da je ostavim negde na neko vidno mesto jer opet ne znam ni ja zašto, zato je čuvam u kutiji i kad želim da se setim dana kada smo bili zajedno ponovo je pogledam i na neki čudan način nekako nisam ni zaljubljena niti imam snage da ne gajim nikakve emocije prema njemu ali opet kada me neko pita koga bi izabrala mog sadašnjeg dečka ili njega ja na glas kažem mog sadašnjeg ali ponovo u sebi pomislim da bih izabrala njega ali ponovo sebi postavljam pitanje šta mi je jer ne osećam ništa prema njemu a ponovo ima neka jedna emocija u meni koja nikad neće umreti i zato je on uzeo jedan delić mog srca.
Smatram da su ljudi koji pišu 'neznam', 'uredu', 'samnom', 'vide ću', i slično, neinteligentni. Pravopis je deo opšte kulture. Ako ne znaš kako pravilno da pišeš, to je isto kao da ne znaš koji je glavni grad Bosne ili koja reka teče kroz Beograd.
Nikada neću razumeti devojke koje imaju uslova da izgledaju kao Kim Kardashian, a uvek izgledaju kao veštice u bajkama... Kapiram da svako ima svoj ukus, ali devojko ne pravi strašilo od sebe.
Mrzim Beograd i to pre svega zbog ljudi koji žive u njemu. Nije se desilo da dođem, a da ne doživim neku neprijatnost od toga da mi se smeju što sam iz Pirota do toga da me smatraju za nižu rasu. Kad treba da idem na taj poslovni put meni se plače.
Par puta godišnje viđam drugarice iz srednje škole iako smo se sve preselila u Beograd na studiranje. Svaki put posle tog 'druženja' meni bude drago što sam se udaljila od njih. Priča se konstantno svodi na kukanje o tome kako im je teško na fakultetu, kako je svaki drugi lakši, sve na različitim a svaka tvrdi isto.. Pa se i posvađaju par puta, kako uče po ceo dan i raspadaju se, kako je ta i ta osoba iz srednje propala, kako su ovi tamo raskinuli, kako neko tamo ima drugačiji naglasak, kako neko izgleda,.. Posle bude ova opet ljuta kad ja ne znam sta da odgovorim na takvu priču. Sve prolazimo kroz isto na fakultetima, svima je teško i ja to razumem. Ali te priče idu iz krajnosti u krajnost, prerastaju u bespotrebnu prepirku i neprekidna vređanja... Žao mi je što to kažem ali drago mi je da sam se udaljila od njih.
Imam dečka već godinu dana i sve je super išlo. Dok ja nisam negde dobila šugu da. U početku doktori nisu imali predstave šta se dešava mislili su da je samo alergija dok danas nisam saznala šta je.. U međuvremenu i mog dečka je poččelo sve da svrbi (njemu sam sugu prenela).. I pošto sam ja svaki dan bila kod njega kući, bila sa njegovima on je naravno svojima rekao. Sad se mnogo plasim reakcije njegovih jer ipak živi sa njima a meni su ti ljudi mnogo dragi.. Šuga je nešto veoma ozbiljno. U svojoj glavi već pravim scenu kako njegov otac me zove šugavom i na kraju počinje da me mrzi.. Reagovala sam odmah ali mislilo se da je alergija..evo 03:57 ujutru a ja od nervoze preslažem ormar.
Često ne mogu dočekati da naveče ugasim svjetlo u sobi da bi se mogao isplakati, a da niko ne zna...