Ne nosim rukavice, ne nosim masku, svuda se krećem, ne dezinfikujem kuću raznim sredstvima već čistim i ribam kao i ranije. I baš me zanima da li ću se zaraziti virusom
Žao mi je pozitivnih na koronu i smrtno stradalih i svih onih koji imaju štetu od virusa. Ali ovo stanje mi stvarno odgovara trenutno , pošto se bavim poljoprivredom pa svako proleće kreće društvo (koje još studira ili radi u državnim firmama ) da se okuplja, roštilja, zakazuje razna druženja na koja rijetko mogu da stignem od posla na njivama, plastenicima , voćnjacima, pa mi bude krivo što propuštam sve to . Ovako jedno proleće da odradim sve, a da mi društvo ne prigovara kako ih izbjegavam.
Imam odlične planove a pravim se da nemam pojma sa životom.
Nemam samopouzdanja i to me jako koči u životu. Toga sam postala svjesna tek kad sam krenula na fakultet i počela živjeti odvojeno od roditelja. Znam da je samopouzdanje nešto na ćemu se treba raditi i što možemo izgraditi kroz život,ali mi je teško ispraviti krivu sliku o sebi na koju su uvelike utjecali moji roditelji kroz čitavo djetinjstvo. Ne vjerujem u svoje sposobnosti jer u mi cijeli život govorili da sam nesposobna, ne vjerujem da bih se nekom mogla svidjeti jer imam kompleks iz djetinjstva kad sam bila debela... Ne mogu reći da ne volim sebe kao osobu,daleko od toga,ja sam sebi super i stojim iza svog mišljenja i svojih odabira, ali ovo me toliko koči i ponekad se osjećam kao ne živim svoj život, već vrijeme tratim brineći se o tuđim mišljenjima.
Posle razvoda, našla sam sebi osobu za koju sam mislila da me nikada neće povrediti. Bivši muž me je psihički ubijao, dolazilo je i do batina, svega je bilo. Danas sam sa partnerom imala žestoku svađu oko posla, gde me je oterao u tri lepe. Toliki bes je izlazio iz njega ali se nisam uplašila. Kada sam mu rekla da sam imala jednog takvog i da mi drugi ne treba, povukao se, a ja sam ostala sa tolikim bolom da i dalje mislim da će srce da mi pukne. Volim ga kao Boga, ali neću da dozvolim da mi uništava život glupostima. Znam da me voli iako to slabo pokazuje. Ne znam sama sa sobom šta ću, da li da se okrenem i ostavim sve ovo što imamo, ili da gutam i guram dalje. Nikada zbunjenija, a iskreno, nikada uplašenija jer mi deluje da bez njega ništa smisla nema. Ne znam...
Drugarica sa kojom sam bio blizak mi se u zadnjih par nedelja ne javlja kada je zovem na telefon i pritom ne uzvrati poziv. Naravno da sam prekinuo kontakt sa njom, s tim što bi normalan čovek samo prestao da priča sa tom osobom dok sam ja napisao poruku gde sam rekao da s obzirom da mi se ne javlja kada je zovem i pritom ne uzvrati poziv, doneo sam tu odluku da više ne budemo prijatelji i da mi se ne javlja više. Jbg, ne mogu svoju sujetu da kontrolišem u pojedinim situacijama...
Gade mi se istetovirane i sa pirsinzima žene. Deluju mi prljavo, ružno i lako.
Ako se ne javim bivšem za vreme vanrednog stanja, nikad neću!
Ne znam kako neko može opušteno da sluša muziku, a da ne dobije želju da zapeva iz sveg glasa.