Muž i ja smo se venčali iz najveće ljubavi. Bila sam ponosna na našu dobru komunikaciju, na to kako umemo da slušamo jedno drugo, kako možemo bukvalno sve da kažemo što imamo i kako smo oboje mogli da sklonimo svoj ego i da brzo rešavamo sve konflikte. Kako je došla beba naš odnos se raspao. Ne mogu da prepoznam ni sebe ni njega. Nemamo više strpljenja jedno za drugo. Fali mi nežnosti i pažnje. Nervira me sve što uradi, ne uradi ili kaže i samo vičem po kući. Kaže kako je sada dete najvažnije i naravno da jeste, ali ja nisam prestala da postojim ako sam postala majka. Pričamo o problemu, ali evo beba već 10 meseci, a mi nismo mrdnuli. Postajem očajna.
Udomio sam štene od čovjeka koji ga je pronašao u kontenjeru od smeća. Nekome je naš on bio smeće. 3 dana igre, sreće, zatim je supruga dobila alergijsku rekaciju i morali smo ga udomiti. Preuzela ga je obitelj koja živi na selu, ogromno dvorište, djeca, psić bez lanca. Prošao je kroz rupu u ogradi, a na njega je naletio policijski automobil. Nije se niti zaustavio makar da pogleda što je udario... Ne sjećam se kad me nešto toliko emotivno satralo...
Nevjerovatno kako ljudi žele da budu dobrotvori preko tuđih leđa. Prije par dana u našem naselju neko je izbacio malog psa iz auta. Sve komšije ga tjeraju i krišom prebacaju jedni kod drugih. Ja dva dana nisam bila kod kuće kaže mi komšinica mislila sam da je tvoj pa sam ga ubacila u tvoju ogradu. Kada sam došla nisam ga zatekla nekako je pobjegao vjerovatno se uplašio od moja 4 psa. Sada svi na mene a uzmi ga sladak je, nama nosi papuče, pravi haos po dvorištu, kao da to meni neće raditi. Ja imam 4 psa svi su sa ulice 3 mačke, takođe pokupljene sa ulice, ali negdje stvarno moram da podvučem crtu zbog ljudskog bezobrazluka, svima ga je žao, zgaziće ga auto, ako je tako neka nešto preduzmu, ja sam se dokazala. Lako je biti humanista preko tuđih leđa.
Pronašao sam video "kako pobediti lenjost" ali sam isuviše lenj da ga pogledam.
Znam da je u prirodi svakog muškarca da ga privlače zgodne i provokativno obučene žene, ali jednostavno ne mogu a da ne budem ljubomorna znajući to da moj dečko može poželjeti da spava s nekim osim mene ili misliti o drugima na taj način. Ja sam takva da kad volim, želim samo njega i pomisao na nešto s nekim drugim mi se gadi. Voljela bih da i muškarci mogu tako.
Kad god vidim da spava neko koga volim, gledam par sekundi da vidim da li normalno diše.
Sadašnja žena, a tada devojka, umalo da me zadavi golim nogama u toku odnosa. Hoće ona da proba neku pozu, videla na internetu, i ja se složim, jer sam se nadao da nije neka teška, a nije htela da mi kaže šta je u pitanju. Ja seo na krevet, ona došla, opkolila me nogama otpozadi, i sela gu*icom na lice, i krenula da kaska, kao konj. Nisam imao vazduha skoro pola minuta, od njenih guzova i nogu. Umalo me uguši. Dok sam se ja borio za vazduh, ona skakala ko džokej. Kada smo konačno završili, rekao sam joj da tu pozu odmah izbriše iz memorije, i da joj više ne pada na pamet. Od sada samo klasika, i možda neki oral, ja njoj. Žene, nije sve kao što vidite.
Živim u Nemačkoj sa mužem. Pre desetak godina sam bila u drugom stanju, krajem decembra te godine sam bila u 6. mesecu trudnoće. Imala sam tokom trudnoće sumanuti poriv za sušenom ribom, koji je nestao čim sam izašla iz 1. trimestra. Ali kad je mama krajem decembra krenula da mi nabraja šta će sve da pravi za novu godinu i Božić, dobila sam toliko strahovit apetit za sarmom, burekom i jagnjećim pečenjem da sam na telefonu od muke zaplakala. Prvim sledećim letom smo otputovali za Beograd 🙈
Imam 28 godina i ćerku od 4. Dečko mi ima 26 i živimo zajedno. Ćerka nije bila planirana, ali jednostavno se desila. Ja sam htela da je ostavim kad se rodila, ali on je obećao da će se starati o njoj i da će biti najbolji tata na svetu. Obećanje je i održao, pokazao je koliko je divan i nežan. Nikad je nisam prihvatila nešto previše blisko, ali nisam je ni gurala od sebe. Nekako sam bila u fazonu ako je tu, mora da je tu. Primetila sam da se za tatu mnogo vezala, dok mene ignoriše u svim situacijama. Sa njim ide u šetnju, spava, gleda crtaće, od njega traži da joj kupuje igračke, samo je on mogao da je uspava i da je nahrani dok je bila beba. Ja šta god da sam uradila, ignorisala bi me, kao da ne postojim. Jela bi samo šta joj on napravi i uvek kad se vrati iz vrtića trči njemu u zagrljaj, dok pored mene prolazi i ništa. Desi se da po 5 dana ne progovorimo ni reč, nekako imam utisak kao da je stalno ljuta na mene i ne reaguje. Njemu svaki dan kaže da ga voli, i šta je muči meni nikad.
Mislila sam da živim s kamenom, sve dok mu nisam saopštila da sam trudna. Nikad mi pored njega ništa nije falilo, čuvao me je, štitio, nikad pored njega za suzu razlog nisam imala, klasičan patrijarhalan muškarac, on je tu da zaštiti, stvori, brani. Što se tiče emocija sve je bilo tako dozirano, od nežnosti, odnosa, ma svega, prava je retkost njemu osmeh izmamiti. Sve dok nisam rekla da sam trudna (da se razumemo dete sam htela sebi roditi pre svega) ali od te vesti, on postaje drugi čovek, u par sati sam videla toliko iskrenosti, suza, smeha, više nego li u 2 godine veze. Pored sve pažnje sada je imam i više, skraćuje svoje radne smene, obasipa me poklonima i više no pre, sluša još više. Svako malo uhvatim mu osmeh. Malo je reći da sam presretna.