Sećam se jednog roditeljskog iz osnovne gde je razredna mamu pitala zašto nisam jedan dan bila u školi, a rekla sam da će mama opravdati (na šta sam naravno zaboravila) mama je odgovorila "Ništa strašno samo bolest četvrtka." Četvrtkom smo imali časove koje baš nisam volela..
Ne volim kad mi ljudi daju komplimente, jer ne znam da li su ozbiljni ili me sprdaju. Baš se zbunim u tim situacijama.
U mojoj kući se iz dubokih tanjira jede pita i ostala suha hrana...
Ide mi na živce kada neko na poruku odgovori samo sa onim palcem.
Upravo sam izašao bez gaća, a majka mi je bila tu. Mislio sam da su svi otišli...
I dan danas mi je trojka Roberta Orija protiv Sakramenta jedno od najtraumatičnijih sportskih sećanja u životu.
Preko youtube-a sam naučio šišati kosu bez jednog sata plaćenog tečaja i mislim da se danas mnoštvo toga da naučiti preko interneta. Isprva sam počeo šišati sam sebe što na početku nije izgledalo najbolje, ali nakon par mjeseci sam počeo šišati vrhunski. Ubrzo otvaram privatni frizerski salon i jedva čekam. Već godinu dana šišam prijatelje i poznanike kod sebe kući, a oni odu kući bez primjedbe.
Dopisivala sam se sa jednim momkom koji živi u inostranstvu, 5 meseci svaki dan, non stop. Delili slike, pričali o svemu, po ceo dan, nema koje teme se nismo dotakli. Isti stavovi, sve isto. Ja koja nisam romantična i nikad se ne zanosim, prvi put sam pomislila da bih se udala za takvog muškarca. I slučajno saznam da ima ženu. Prekinula sam svaki kontakt s njim. Ne znam šta je hteo od mene.
Već par meseci u glavi smišljam jednu kao ljubavnu priču, želim da je negde napišem kao knjigu...ali se plašim da neko ne vidi, pojeo bi me blam.