Kada vidim psa ili mačku na ulici, ja obavezno kažem:"Desi".
Često mi na youtube-u izlaze videa tipa: šta sluša Sarajevo, šta sluša Zagreb, Beograd, Novi Sad...i stvarno mi je žao što su došla ova neka nova vremena. Znam da se o ukusima ne raspravlja, ali da skoro čitav Balkan sluša jedno te isto...to mi nije jasno. Ne znam kako današnja omladina može takve pjesme smatrati "hitovima". Niti ko od današnjih tzv. "pjevača" zna da pjeva, spotovi pune golotinje, kao da djevojka može biti atraktivna samo ako je gola, sa napućenim usnama, tonom šminke itd (pa me i ne čudi što toliko djevojaka izlazi u šorcevima, koje su kao moje gaće), tekstovima da ne pričam...Ali kako je krenulo, strah me da ću žaliti i za ovim pjesmama, s obzirom da sve gore i gore dolazi. Jadno je, jer kakve su se PJESME nekad pjevale na ovim prostorima...sada su zamijenjene tim sr*njima od Senidah, Maye, Jale, Bube, Raste...
Nakon tuširanja navika mi je da obučem iste čarape koje sam nosio prije tuširanja.
Davne 1984. godine sreo sam je na autobuskoj stanici dok čeka autobus. Ispostavilo se da čekamo isti autobus, koji je posle kasnio čak 3 sata. Za to vreme smo se upoznali, i imao sam jedan od najzabavnijih dana u životu. Počeli smo da se zabavljamo. Ja sam tada bio student iz ugledne porodice, uvek miran i povučen, a ona me je uvukla u pakao droge. Posle mnogo vremena, izgubio sam sve što sam u životu imao, proveo i godine u zatvoru, bio dva puta na samoj ivici smrti. Živeo sam i na ulici. Ona je umrla 2005. od predoziranja, ali tad smo već bili rastavljeni. Danas sam čist, ali nemam porodicu, nemam prijatelje, nemam završen fakultet, radim za minimalac i čekam penziju koja će biti minimalna, redovno sam kod psihijatra, a za sobom vučem tešku prošlost koja me grize. I često razmišljam, samo da taj autobus tog dana nije kasnio toliko dugo, gde bih bio sada? Da li je ta zaljubljenost stvarno bila toliko jaka da mi uništi ceo život koji sam imao pred sobom?
Bila sam nekada veliki saljivdžija, puna pozitive. Uvek sam zasmejavala prijatelje i porodicu, na ulici uvek delila osmehe i bila sam jako ljubazna. Trudila sam se da širim pozitivu, da usrećim ljude oko mene i srce bi mi bilo puno. Kako godine prolaze, postala sam najnegativnije stvorenje, stalno sam ljuta namrgođena sve me živo nervira. Istresam se na najmilije i postala sam naporna samoj sebi. Ne znam kako sebi pomoći, ne znam gde se izgubila ona stara ja.
Promjenim posao i grad gdje živim. S vremena na vrijeme pomislim da sam se prevario. Međutim, kad sam na papir stavio imena 20 ljudi iz firme od kojih mi je padao mrak na oči, a sa kojima sam prinuđen svakodnevno sarađivati, vidio sam da se nisam pretjerano zeznuo. Kooperante i kupce koji gledaju samo kako će te prevariti nisam računao. Sada sam podstanar, manja mi je plata i potpuno novo okruženje, nova pravila, novo sve. Ali sam miran. I onda pomislim da sam iza sebe ostavio stan koji namjeravam prodati i ništa više. Što bi reklo Zabranjeno pušenje-zbogom žohari!
Doživjela sam da se nova djevojka od prijatelja mog dečka nabacuje mom dečku. Prvo sam mislila da umišljam, da je samo druželjubiva ili željna pažnje, no onda mu se ona u svatovima naših zajedničkih prijatelja više puta bacala u zagrljaj, primala ga za ruku bez nekog razloga i davala mu malo predirektne komplimente, iako se jedva poznaju. To bi se događalo isključivo kada njen dečko ne bi bio taj tren u blizini. Dečko me uvjerava da pretjerujem i da čak kad bi to bila i istina, on me nikada ne bi prevario, a najmanje s njom. Trebam li razgovarati s njezinim dečkom ili da se jednostavno ne miješam, iako ne znam kako će biti kada sljedeći put budemo u njezinom društvu?
Upravo sam pošla da vidim kad mi je bivši momak bio online na fb i slučajno kliknem na video call. Pa ja ne mogu 😂
Ležim u krevetu, momak spava. Ja dolazim u iskušenje da mu uzmem mobilni i pročitam čija mu je poruka došla sad u 2 ujutro... ali ne mogu jer znam da mu narušavam privatnost....
Smatram da bi deca sa mentalnim i fizičkim poremećajima trebala biti uspavana na porodu (ako već nisu abortirana). Humanije je tako za tu decu, svakako neće imati kvalitetan život i sebično ih je držati u mukama. Roditelji ne bi imali prava da se pitaju nego bi to bila rutina i nešto što se podrazumeva.