Ozbiljno razmišljam da se razvedem sa ženom zbog njenog ponašanja u PMS-u. Ovo nije normalno šta radi i koliko me nervira.
Redovito pratim portale i forume za trudnice, a niti sam trudna, niti ću biti uskoro.
Imam svoju firmu već 15 godina. Posla ima, ali nema radnika za tu struku. Ali kad stavim oglas javljaju mi se razni ljudi, nekvalificirani i nemaju završen fakultet niti iskustvo koje ovaj posao zahtjeva. Znam da su očajni da nađu neki posao, ali ja nemam vremena da ih naučim ono što sam ja naučio na faksu i kroz rad, makar i dugo radim, često naiđem na nove stvari koje ne znam. Nekad mi bude žao kad svima pošaljem odbijenicu.
Ali roditelje koji "tjeraju" djecu da gledaju u telefon, teblet ili TV, ne mogu nikako da razumijem. Kad kažu :"Ajde sjedaj i gledaj taj tablet." Ili "evo ti telefon, gledaj crtani i šuti", sva se naježim.
Prije sam bila debela i upoznala sam momka koji je takođe debeo. Ni jedan drugi za mene nije postojao. Krenem da radim na tome, odlazak u teretanu, kućne vježbe, zdrava ishrana. Vremenom tijelo i zategnutost dovedem do savršenstva, a on ne može da se riješi tog viška kilograma (ne može stvarno, neka zdravstvena mana, šta znam). Za to vrijeme u teretani se sprijateljim sa jednim momkom, koji je znači Bože! Visok, zgodan, mišići, pločice, kao sa naslovne strane magazina! Vremenom se zaljubim u njega, izađemo možda 1-2x mjesečno na kafu samo da se vidimo, da nas mine želja, jer sam mu rekla da imam momka. On zna za njega, čak nam je nudio i neke čajeve ali objasnila sam mu da mu ne pomažu. Kroz priču saznam i da je instruktor karatea i imao bi ko da me štiti, pun je grad budala, ali ne mogu momku to da uradim. Ne mogu nakon svega, da ga ostavim. Mislila sam do jednom, kad sam rekla raskidamo. On to sedmicama nije mogao prebroditi, plakao je i krivio sebe i svoj izgled. K*čka sam, znam...
Osjećam se fantastično. Tuđa negativnost i mišljenje me ne dotiču. Nebitni su. Gubitnici.
Imala sam jednog dečka, prošlo je od tad dosta godina, ne znam uopšte kako smo završili zajedno jer sam još od upoznavanja imala skroz drugačije poglede na svet. Tip nije imao nikakve planove, ni ciljeve, ništa mu nije bilo važno, ničim nije bio opterećen. Jako inteligentan. Radio je tu i tamo neke poslove i sve pare koje zaradi bi potrošio za 3 dana... Kupovao poklone, sebi, meni, nepoznatnom liku na ulici. Posle ne bi imao za kafe pa smo blejali na klupi u parku, iz nekog ponosa "neće da mu devojka plaća piće", od roditelja neće da se grebe. Pitala sam ga šta dalje, kakvi su mu planovi za život, "meni je dobro i ovako" kaže on. Znala sam da me voli, pokazivao je to svaki dan, ali nisam bila zadovoljna. I tako, "ja ne mogu više" rekoh mu, "pa dobro ako ti tako hoćeš", nije ni trepnuo, rastadosmo se. Ovih dana često razmišljam o njemu, šta bi bilo kad bi bilo, nakon svog ovog jurcanja za karijerom, parama shvatim da bi verovatno imala lepši život sa njim makar praznog stomaka.
Bavim se muzikom već 3 godine (Dubstep). I napokon sam dobio nastup na festivalu u Belgiji (Tommorowland) sledeće godine. Poželite mi sreću!