Mama sam. Al više sam uživala u svom životu prije bebe...
Poštujem svoju majku, ali je ne volim.
Često viče na mene, nikad nije zadovoljna sa mnom, šta god da uradim njoj nije dovoljno. Uskoro punim 18 godina, ne želi da mi proslavi 18, jer je to za nju bacanje para. Odlična sam učenica, ni to joj nije dovoljno. Često mi govori da loše prolazim u školi (njoj je odličan učenik samo ako prođe 5,00). Planiram da upišem fakultet, majka me ne podržava u tome, govori mi kako neću uspeti... Samo želim od nje podršku i razumevanje. Život joj nije bio lak, trudila se da stvori uslove za život za mene, brata i sestru. Ali mi smo uvek bili tu da joj pomognemo, danas smo već velika 'deca', brat radi, sestra uskoro počinje sa poslom, ja pomažem oko svega. Verujem da joj je sada mnogo lakše i drago mi je zbog toga, ali kao da je ljubav ostala iza nas...Tata mi je invalid i on me može ništa da nam pomogne, ali je uvek tu da sasluša i posavetuje❤️
Zašto se toliko svijet svodi na fizički izgled, k'o da su ljudi je*ene slike a ne živa bića?
Ponosna sam na sebe, jer sam stavila tačku na desetogodišnju vezu u kojoj sam ja više volela, čekala, praštala sve, nadajući se da će stvari jednom biti bolje.
6 meseci sam u braku, za to vreme moja žena se žalila na bolove u bukvalno celom telu. Naravno ne odjednom. Jedino je jezik nikada nije boleo.
Права сам Београђанка, што би рекли, чистокрвна. Не волим људе из унутрашњости. Државне фирме су пуни дођоша, са целокупном фамилијом. Факултети пуни људи који не знају падеже. Продали њиве, купили станове по Београду. Док они који су одрасли и живели цео живот овде немају скоро ништа. Из свог града беже јер је постао неподношљив. Београд је увек био град културе, а сад је све сем тога. Па погледајте, све оне старлете.. Да ли је и једна из Београда или из неке селендре. Очекујем осуду, али 99% правих Београђана мисли овако.
Suprug je izgubio poslednje 2000 koje smo imali u kladionici. Plate su nam za nedelju dana.
Laže me godinama, pozajmljuje pare okolo, izmišlja glupe razloge o tome gde su nestale pare. Razumem da je to kao bolest, ali ne mogu više.
Radim kao dostavljač pice i jednom prilikom mi je na adresi otvorila potpuno naga žena. Čini mi se da će pamtiti do kraja života moju facu sa vilicom spuštenom do poda, još mi je i bakšiš ostavila.
Moj momak radi u call centru i 8h dnevno priča sa ljudima, a kad nam se nešto pokvari u stanu, kad nam treba taxi, itd. stid ga nazvati. Uvijek meni uvali telefon da zovem.