Ne mogu da shvatim ozbiljno ljude koji imaju preko 25 godina i krive zube.
Posle 3 godine druženja, saznala sam da mi najbolja drugarica dođe neka dalja tetka..
Imala sam najbolju prijateljicu 15 godina. Od vrtićkih dana sjedile smo zajedno u klupi, cijelu osnovnu i srednju školu. U jako je lošoj financijskoj situaciji oduvijek. Svoju užinu i novac u školi uvijek sam dijelila s njom. Sve što bi' sebi kupila, kupila bi i njoj. No, prije nekoliko dana je prespavala kod mene, a ujutro sam primjetila da mi fali novac iz novčanika. Optužila sam mlađeg brata, nikada ne bi posumnjala u nju..ali eto, nekoliko dana kasnije, ponovilo se. Ona je. Mom razočarenju nema kraja.
Trampio sam audija iz 2004. godine za belog konja. Jedna od najboljih odluka u mom životu.
Uvek sam ja bila ta koja je njih ˝jurila˝ i oni su bili ti koji uvek mene ostavljaju, naravno. To sam počela da radim jer sam shvatila da mi je 20 godina i da se nikad nisam bila poljubila. Mora da je lep osećaj biti dovoljno lepa i pametna da se neko zaista trudi oko tebe.
Želim biti najbolja u svemu i to mi uništava odnose s drugim ljudima.
Moj deda je 1941. godine je imao 41 godinu i nije bio oženjen, njegov otac (moj pradeda) mu je našao ženu i na svaki način je pokušao da ga dovuče u rodni grad ne bi li ga oženio. Moj deda da bi izbegao ženidbu pobegne u partizane i nije se vraćao kući dok se rat nije završio. Pradeda i prababa su ga već bili otpisali jer su mislili da je poginuo, nije sa javljao četiri godine, a onda se jednog jutra samo pojavio na kapiji. Pradeda je bio toliko ljut da ga je isterao iz kuće i na kraju ga je primio i pomirili su se kada mu je deda obećao da će se oženiti. Oženio se u 46. godini, dobio ćaleta koji je nastavio tradiciju pa se oženio u 47. i kako stvari stoje na mene je red da se ženim u 48. godini. S obzirom da sada imam dvadeset i kusur, ostalo mi je otprilike još toliko momačkog života.
Uvijek sam bila jednostavna cura. Traperice, duks, obične majice, malo maskare, kosa u rep i ja već gotova sa spremanjem. Upoznam jednog dečka, svako malo viđanje, dopisivanje do kasno i znate već kako to sve ide. Nakon tog viđanja i dopisivanja odlučili smo izaći baš na "pravi" spoj. Nabacim ja malo šminke, fulam nijansu pudera, maskara mi se oslika po kapku, konture ispale neke sive boje, usne naravno precrtala kao to sve "damice" rade pa i ja ću. Prvi put stavim tuš na oči, panda mi majka. Kosu sam naravno pustila isto malo za promjenu, a ove sisice jadne izbacim na izvolte i krenula ja. Nakon par rečenica rekao mi je: "Anice moja vodim te kući da obučeš duks i da putem uzmemo nešto za skidanje tog čuda na tvom licu." :)
Čitao sam ovde pre par dana, "blam decenije, blam milenijuma". I onda se setim jednog svog. Drugar i ja u BG, na utakmici. Poluvreme, reko ajde da pojedemo nešto. Vidimo da je to sve staro i bajato, al reko ajde kobasice da uzmemo, gladni smo baš. Negde već u 60 min sam osetio da me stomak boli, al ajde izdržaću. Kraj utakmice, mi odmah trčimo na bus jer ima samo 20 min, nekako stižemo, utrčavamo i ja već osećam da ću se us****. Ja odem do vozača, zamolim čoveka da stane na sred autoputa i otrčim u travu da s*rem. Vraćam se, pun autobus, svi gledali uživo penos. Bacim pogled kroz prozor, sve se vidi. Blam milenijuma, definitivno.