Stvarno sam se uverila koliko je ružno ponašanje osoblja u porodilištu i koliko se nema uslova. Što se mene tiče imala sam okej iskustvo, ali šta sam tamo videla kako se ophode prema drugima me je razočaralo. Imala sam lagan porođaj, bez ikakvih intervencija, nisam ni popucala, ni na indukciju, ni epiziotomiju baš ništa, sutradan išli kući. Ali kod nas u sobu su smestili ženicu kojoj je beba rođena u 33 nedelji i beba je na intenzivi u dečijoj bolnici. Nju su bez bebe smestili kod nas u sobu, a naše bebe su sve sa nama. Toliko mi je bilo žao žene, jadna me je pitala da li može da malo drži moju bebu što sam naravno dala. Sestre su ulazile u sobu i svaka ju je pitala gde je njena beba, vikale na nju što ne jede... Kao da joj je do jela i bilo čega kad je odvojena od bebe i ne zna kako joj je. Ne znam zašto ne postoje sobe za žene koje nisu sa bebama ili su im ne daj Bože bebe umrle. Zašto one moraju da gledaju nas sa svojom decom, da slušaju bebeći plač. To sigurno loše utiče na njih psihički pored svega...
Početak 8-og mjeseca, noć...vruće za poludit. Imam dogovor za piće sa jednim ljepotanom. Sjednemo, kaže crknut će od vrućine, na što sam ja rekla da ni meni nije ništa bolje i da se osjećam toliko ljepljivo kao da se uopće nisam istuširala. Gleda on mene i mrtav hladan kaže, zato ja volim zimu, s obzirom da zimi nisam pobornik svakodnevnog tuširanja jer se ne znojim a i čuvam kožu, tuširam se tek onda kad osjetim da sam počeo da smrdim.
I takoo...dejt završio a da nije ni počeo.
Jako mi se sviđa jedna moja poznanica, ali nikako da skupim hrabrosti i kažem joj to. Za vikend je objavila story s nekog vjenčanja, zagrljena s nekim dečkom. Sve su mi lađe potonule, dva dana sam bio neraspoložen. Prokomentiram to pred sestrom, ona me blijedo pogleda i kaže da sam retardiran. Inače, ja sam išao u razred sa sinom ujaka te djevojke, pa znam kako joj se mama djevojački preziva. I kreten, nisam povezao (iako je lik bio uredno tagiran imenom i prezimenom) da je na slici sin drugog ujaka. A znao sam i da ima još jedan ujak. Eto što zaljubljenost napravi od mozga.
Upoznao sam djevojku koju sam želio ženiti sa drugarom sa kojim sam se redovno družio. I na kraju je on završio sa njom. Sada su njih dvoje zajedno i mog bivšeg drugara je strah da ja nemam kakvih osjećanja prema njoj jer je on voli. Eto.
Sa dečkom sam pola godine i on je super, ali smeta mi jedna stvar. Ima istetovirano ime bivše na ruci. Kaže da je to bila glupost i da je to uradio kada je imao 17 godina, bili su 4 meseca u vezi i raskinuli. Nije skidao tu tetovažu jer bi njeno skidanje bilo dosta skupo. Smeta mi to i stvarno se osećam tužno i nesigurno.
Negde 2013-14. svaki bogovetni dan preko leta sam se nalazila sa drugaricom u centru grada, i nekad bismo sedele u studentskom parku. Smešno mi je kad se setim kako smo se nas dve nekad smejale nekim klincima tamo, koji bi ležali na zemlji u grupicama i družili se. Svi u nekom dark, emo fazonu, znate na šta mislim. I ok bilo je smešnih situacija, ali sada se najviše smejem nama dvema koje smo sedele na tim klupicama ko dve tetke, nikad nam se ništa nije dešavalo, nismo izlazile po klubovima jer smo kao bile samo nas dve pa nam je glupo. I da pređem na poentu priče, ti kojima smo se smejale su bili tu u mešovitim grupama, imali veze, imali društvo da odu bilo gde, imali su tu neku kulturu i muziku koja ih povezuje. Nas dve smo im se smejale i mislile da smo normalne, a nismo imale ništa. Bolju mladost su oni proživeli od nas.
Već nekoliko mjeseci mi se sviđa cura koja ima dečka, a ja se njoj isto sviđam. Dopisujemo se po cijele dane, pričamo o svemu, odgovaramo jedno drugom. Problem je što ona ne može još uvijek ostavit svog dečka, odugovlači jer joj je prestresno suočit se s njim. Ne znam kad će se to dogodit i ne znam koliko uopće još mogu čekat da se to dogodi.
Nikada nisam imala sreće u ljubavi iako se nisam zaljubljivala u lepe momke. Uvek sam tražila srodnu dušu, ali je nisam našla. Imam 37 i već sam se pomirila sa tim da ću ceo život biti sama. Ja nemam apsolutno nikoga. U jednom trenutku sam toliko očajna, dok u drugom kažem sebi "pa dobro, usredsrediću se na posao" ali i ja sam ljudsko biće željno ljubavi i pažnje. Radosti i društvenog života. Ne znam šta da radim i kako sebi da pomognem.
Jako me zanima kako neki ljudi sve priušte. Npr uglavnom muškarac radi, žena ne radi, kući je sa decom, on ima neki posao od 8 sati. I onda kupovina kuće/stana, opremanje, letovanje na skupim destinacijama, zimovanje isto. Stalno neke kupovine, neka bude i da sam zavidna, samo mi nije jasno kako? Neka mi neko kaže da znam i ja, stvarno bih volela da čujem kako je to moguće. Mi sa 2 plate ne možemo da kupimo ni jednosoban stan, a kamoli nešto veće. Kako ljudi?? Koja je tajna??
Sa 17 godina sam upoznala momka, koji je stariji 6 godina od mene. Sve je bilo na dopisivanju, sretnemo se i popričamo, do mog 18.rođendana. Tada smo počeli izlaziti, zabavljati se, vrijeme koje smo provodili skupa je bilo savršeno, ali nakon 2god., razlika u godinama je učinila svoje i razišli smo se, ostali u ok odnosima. Svako živi svoj život, partneri, djeca,…danas punim 40 godina i izađem sa društvom iz srednje škole u jedan restoran, kad ono tamo on sa tadašnjim društvom. Inače se sretnemo skoro svaki dan, ali danas su mi se vratile te neke najljepše “dječije” uspomene i mislim da su naši pogledi i osmjesi sve rekli. Nema tu nikakve emocije, osim uspomene, ali sam shvatila koliko je lijepo kada neki bivši partneri ipak ostanu u lijepom sjećanju i kada i posle 20god možeš reći da ti je neko drag.