Nervira me kada me roditelji stalno upoređuju sa nekim npr iz moje generacije (kako je vredan i tako) a kada ja krenem neku priču u vezi njih ili nekog drugog oni odmah kažu baš me briga za njih, šta mi pričaš o njima nisu moja deca.
Stavim slušalice, odvrnem muziku do daske, skačem po sobi, maštam i zamišljam razne situacije koje bih volela da se dese, i tako svako veče po 2 sata.
Bila sam u vezi 3 godine.. Pola godine nakon raskida, našla sam momka koji je toliko dobar prema meni, ali ja često plačem uz tužne pjesme koje me podsjećaju na bivšeg.. To me opterećuje jer smatram da je i to neki vid "prevare"..
Moj brat je već 3 godine u vezi, štoviše, živi sa svojom curom. Oni žive u stanu koji je ona prije 4 godine kupila uzevši kredit. Ona je fakultetski obrazovana i radi 6 god. u struci. Moj brat je zbog nje upisao još jednu godinu doškolovavanja. Sa nama je ona uvijek ljubazna i kada priča, uvijek se izražava gramatički pravilno, jer po struci je prof. književnosti. Imam osjećaj da ne voli ni mene ni moje roditelje jer u toj njenoj srdačnosti nema nikakve ljubavi za nas. K tome je još djevojka iz grada pa kad nas pozovu na ručak uvijek budu neke moderne fensi gluposti za jest, dam se kladit da sarmu ne zna smotat. A mom bratu sve to odgovara, on nju uzdiže u nebesa, pogotovo kad je o kuhanju riječ. A otkad je s njom niti jednom nije mami i tati režije platio ili napunio frižider..a na godišnji se ide i to on plati većinu jer ne mora plaćati stanarinu kod nje..kako se ljudi promijene brzo, i to na gore...želim svog brata nazad.
3.dan od poroda(carskog reza)muž je došao na 5 min u bolnicu da nas vidi te me počastio komplimentom da izgledam kao krava muzara...
Tužno je koliko utjecaj društva kvari našu vlastitu prespektivu shvaćanja određenih stvari. Društvo manipulara s nama, a većina ljudi nije toga svjesna.
Imam 24 godine, živim skoro 10 godina u inostranstvu, obrazovana sam, samostalna, zaposlena, redovno treniram, imam lijep život. Naizgled. Muči me to što ne mogu naći nikog za vezu, to što svaki želi samo neobavezan seks. Zašto kada imam puno više za ponuditi?
Jedan dan spremajući nešto po stanu, pevušim ja pesmu čiji tekst ide 'i thought i'll prolly die in prison...', jedna američka rep pesma. Na šta moja devojka 'ladno dobacuje "pa i hoćeš!" Mislim, pošteno radimo i ona i ja, ali me je to toliko nasmejalo da ne mogu da vam opišem.
Krećem na fakultet koji sam izabrala jer me zanima i jer je najprofitabilnija opcija od nauka koje me zanimaju. Možda je suludo, ali ne opterećujem se time da li ću sutra naći posao. Većina mi priča kako od ovoga nema leba. Svesna sam da je teško i trudim se da ne razmišljam o tome. Mislim da bi me samo demotivisalo. Znam mnoge koji kukaju, a nisu ni dali maksimum. Možda bi im se pružila prilika. Učiću naporno, pa šta bude.