Jednom sam se toliko napio da sam brao cvijeće sa mušeme.
Obožavam da gledam filmove iz 20. veka. Ne samo one u boji već i crno bele. Oduvek su mi bili bolji od filmova današnjice.
Zavrsila sam medicinu, već pola godine nemam posao, a zdravstveni sistem pred kolapsom. E mojaaa Bosno...
2019. godine sam diplomirao u roku i upisao master studije. Rekao sam mojima da planiram da ovih godinu dana studiranja budem u domu (jer nikad nisam bio) i da želim da malo uživam u studentskom životu dok još mogu. Rekao sam im i da ću usput polagati ispite i da mi je cilj da masteriram, al' da se to vjerovatno neće desiti ove godine i oni su se složili. Završila se ta godina, ja dao 4 od 7 ispita i zaposlio se. Znao sam šta me čeka al' rekoh sebi da ću dati sve od sebe da uporedo i studiram i radim. Evo me sad 10. januara i skontao sam da ne mogu da učim više. Saopštio sam to mojima i oni su mi rekli da moram da masteriram, a ako se to ne desi do kraja godine onda moram da im vratim sve pare koje su uložili u mene u proteklih godinu dana. Još su mi mrtvi ladni rekli da mogu i na rate da vratim. Okej, shvatam da sam pogriješio, al' ne mogu da vjerujem da to dolazi iz njihovih usta. Šta da radim?
Pre par godina sam se odselila iz jednog grada u drugi zbog posla. Imala sam puno prijatelja, gledala da sa svima održim kontakt i pored svih obaveza. Kad god sam mogla sve sam ih obilazila, za 3 godine kod mene još uvek nije došao niko od njih. Nisam na kraj sveta otišla, 50km dalje. Drugari, mislim da je ovo kraj. Pozdrav.
Ne mogu da sakrijem kada me netko nervira i kad ne mogu očima da ga vidim, da ga smislim. Ne mogu da se pretvaram niti da imam ozbiljno lice, prosto se vidi netolerancija.
Veći bes nisam osetila nego kada sam čula da profesor NEMAČKOG daje privatne časove i iz engleskog, i iz srpskog, i iz nemačkog. Ja, kao profesorka srpskog, zaista sebe pitam za šta smo se mi ostali mučili ako će on davati časove svega?
Imam 44 godine, zarvšila master (andragogija), nemam posao! Radim u trafici već dve godine..
Pre tri godine, dok sam letovala s drugaricama na moru, sam doživela pokušaj silovanja. Niko od moje porodice i prijatelja nikad nije saznao za to. Kada sam se obratila psihologu za pomoć, dočekala me je odgovorom, kako me nije sramota da dođem ja koja sam prošla kroz pokušaj silovanja i da se žalim, kako je onima koji su taj čin zapravo i doživeli. Toliko je bila grozna prema meni. Iz straha da drugi ljudi ne reaguju na isti način, jednostavno nisam nikome pričala. Još uvek se noću budim, oblivena znojem i s novim košmarom gde se sve iznova ponavlja.
Radila sam neko vreme u jednom hotelu na našoj najpoznatijoj planini, dobro poznatom među estradnim ličnostima i punomoćnim ljudim. Kada vidim označen hotel, kroz glavu mi prođu nekoliko pitanja:,, Da li su možda pojeli salatu sa poda ili nešto čemu je pre tri meseca istekao rok? ". Mislim da je toalet čistiji od kuhinje, a da su iz Laze Lazarevića bolji od zaposlenih. Svaka čast izuzecima koji su prinuđeni da rade na takvom mestu, a zaslužuju mnogo bolje uslove...