Već vidim da ću za nekoliko godina završiti poput Ane Nikolić.
Plašim se da sam napravila životnu grešku što sam se udala za čoveka 13 godina starijeg od sebe. On je divan i dobar partner, dugo smo bili zajedno ali sam se ipak dvoumila zbog te razlike u godinama. Svi oko mene su mi govorili da su godine samo broj, da boljeg neću naći i da se ne opterećujem glupostima. Ali od kad smo počeli da radimo na bebi, sve više se plašim da sam pogrešila. Žao mi je što će moja deca imati starog oca, koji će biti u pedesetim kad im bude najviše trebao. Muž ne brine mnogo o svom zdravlju, ne bavi se sportom i voli da popije, ništa strašno da je mojih godina ali s obzirom da hoće dete sa 40 mislim da bi trebao da da sve od sebe da bude zdrav i vitalan. Mnogo se svadjamo zbog toga, teram ga da smrša i da ostavi piće a zapravo znam da nemam pravo na to, da sam sama kriva što sam izabrala takvog.
Želim da jedno drugo prihvatimo bez osuda.
Znam da niko nije savršen..
Mogu da pređem preko nekih stvari koje su mi smetale, jer mi je stalo.
Ali voleo bih da se i ona potrudi da određene stvari promeni — ne zbog mene, nego zbog nas.
Važno mi je da rastemo zajedno, mirno i s poverenjem.
Opis moje 2025. se može svest u par rečenica. Loše zdravlje, transplatacija, oporavak od iste, gubitak oca sa kojim se nisam kako treba ni oprostio, online upoznavanje jedne savršene žene koja iako me nije poznavala je bila tu za mene u mojim najtežim trenutcima a ja sam njoj mogu slobodno reć priredio samo bol, ništa joj lijepo nisam pružio i naravno sa tim je otjerao od sebe. I sad kad opet ležim u bolnici i imam hrpu vremena za razmišljanje samo si vrtim po glavi i pitam se kako li je, šta li radi, kako li joj ide, da li je dobro i jel napokon pronašla svoju sreću. Dao bih sve na svijetu da tu brbljavicu čujem makar na minut, da osjetim onaj njezin osmijeh u slušalicu.
Kao muškarac moram da priznam da sam razočaran današnjim muškarcima. Dal je moguće da niko ne sme da priđe devojkama, pa najgore što može da se desi je da odbije razgovor. Nemaju devojke visoke standarde već muškarci nemaju hrabrosti da urade prvi korak.
Uvek mi je bilo lepo u tvom prisustvu. To si mogao da vidiš po meni i osetiš. Voljeno, zaštićeno, opušteno, poželjno. Kao Boginja. Mrzela sam ali i volela te tempirane trenutke i uvek sam zamišljala kako je tek kad bih bila duže sa tobom. Nemir sam jedino osećala kad te ne vidim i ne čujem dugo.
Imam 35 godina i nemam sreće da pronađem srodnu dušu. Vjerovatno sam previše dobar prema djevojkama, a danas to nije u modi. Posljednjih 10 godina sam pokušavao ostvariti normalnu vezu, međutim nije mi polazilo za rukom. Da spomenem da sam siturian, radim i živim sam. Poslije svega povukao sam se u sebe i poslije duge emotivne pauze konačno preko posla našao osobu koja mi se na prvu dopala i za koju sam bio spreman da je oženim, da bih danas otkrio da ima dugogodišnju vezu. Užasno sam se razočarao, jer ne želim da kvarim nečiju sreću. Zato i ostajem sam, teška srca. Možda je sudbina odredila da tako bude.
Osipam se kada vidim po društvenim mrežama žene koje kuvaju sa puštenom kosom, koje se šminkaju, a da takođe prije toga ne pokupe kosu sa lica nego im se onako lijepi po puderu dok se šminkaju. Djeluje mi baš neuredno.
Naša veza je zapravo splet međusobnih manipulacija. Ja njega koristim za ostvarenje kontrole i moći, a on mene za bijeg od odgovornosti i potrebe za potvrdom. I zasad nam ide.