Imam prijateljicu koja mi stalno dosađuje s jednom te istom pričom o tome kako ona 'piše pjesme i svira' i da bi voljela da uspije u tome. Inače ne volim nikako domaću glazbu, pogotovo te 'balade' koje ona piše. Na svakoj kavi me obavezno mora 'obavijestiti' ako napiše neku novu pjesmu, pa mi onda to čita, pa mi pušta snimke gdje 'pjeva i svira', pa priča kako se uvijek javlja tamo nekim glazbenicima gdje im šalje tekstove ili snimke i pita ih za mišljenje itd.. Svaki put ista tema. Stvarno mi je dosadilo glumiti da me to zanima i ona je to jučer primjetila. Javila mi se da bi na kavu te je došla po mene. Čim sam sjela u auto, odmah je počela o svojim 'pjesmicama' kao i obično 🙄 Uopće je nisam doživljavala i ona se na to naljutila, počela vikati na mene da smo svi bezosjećajni, da je nitko ne podržava u tom njezinom "snu" i na kraju je rekla da nećemo na kavu te me odvela kući. Pa jbt ne mogu ja samu sebe natjerati da me nešto zanima!! Ako me nešto smara, onda me smara i točka.
Kada vidim nekog momka u teretani da nosi one helanke spopadnu me misli da ga hvatam između nogu.
Moj otac je danas bacio pun tanjir hrane koju je moja majka napravila, i koju smo svi zajedno jeli. Uzeo je zalogaj i onda muljao i ispljunuo i potom je krenula tirada o tome kako smo svi krivi, kako se zajebao u životu i sl. Nisam više klinac ali svaki put kad se desi nešto ovako osetim se užasno. I ovako je teško i kad se desi ovako nešto postane mi još teže.
Imam problem kojem ne zna kako pristupiti. Smeta mi što kad zbog nekih obveza odgodim dogovor/viđanje s dečkom on odmah ima dogovor s društvom. On nikad ne odgađa izlaske sa mnom i znam da sam mu prioritet i nikad me ne isključuje ili planira bez mene. Znam mu društvo i svi su me prihvatili te sam uvijek dobrodošla. Također nije svaki dan s nekim, ostane on doma odmoriti bar 2x tjedno, čujemo se telefonom ili na video ako nismo skupa, stvarno je sve korektno. Ali opet imam osjećaj da sutra raskinemo on bi nastavio dalje kao da ovo između nas ne postoji.
Nedavno sam imala saobraćajnu nesreću iz koje sam izašla sa lakšim telesnim povredama. Kako? Nikome nije jasno, osim onom gore. Nazovite ga kako želite, ali ne sumnjajte u postojanje.
Pored upozorenja da usporim, da se zahvalim, da pokušam da gledam stvari šire, shvatila sam konačno ono najvažnije, a za mene ujedno i najbolnije (jer još uvek nisam potpuno prigrlila i prihvatila sebe): imamo samo i isključivo sebe.
Da sam, ne daj Bože, preminula, roditelji bi našli vremena da me vide poslednji put, drugarice bi našle vremena da se zajedno okupimo na poslednjem ispraćaju, samo ja fizički ne bih bila tu.
Pošto sam fizički dobro prošla, život, kako sam rekla, ide dalje. Videćemo se već neki dan… Majka i otac će me videti kada dođem kući. Bratu je bitno kako ćemo naplatiti štetu, jer sada, kad sam živa, šteta je nadoknadiva (mada nisam sigurna da je baš tako). I to je sve što treba da znate o vremenu u kom živimo.
Već 4 godine sam u vezi sa momkom koji je fin, kulturan, ima dobar posao, iz fine je kuće, završio je fakultet, zgodan je...ali ne volim ga kao budućeg muža, nego samo kao čovjeka. Nikada mi se nije ni sviđao, ali sam pristala da budem s njim u vezi samo jer kad sam ga upoznala imala sam već 29 godina i htjela sam samo da budem s nekim u vezi. Ne udaje mi se za njega, ali sam svjesna da ako raskinem da nikad neću naći drugog, jer je sada 95% muškaraca oženjeno u mojim godinama.
Neverovatno je koliko čovek može da dogura daleko, kad neko veruje u njega.
Nervira me to što moj dečko već godinama hvali šefovu ženu da savršeno kuha, da joj nijedan Masterchef nije ravan... jednom je i jedan naš zajednički prijatelj isto to rekao da "kako ona skuha, da ne može nitko".
Samo što joj još krunu na glavu nisu stavili 🙄🙄
Moj prezir prema tehnofobima i teoretičarima zavere je neopisiv. Toliki da bih vam i zabranio konzumaciju savremenih postignuća kada ste već toliko protiv njih. Ne samo zato što sam inženjer i redovno koristim najsavremenija naučna i tehnička dostognjuća u projektovanju, već zato što su ti imbecili niskog IQ-a i guraju društvo nazad. U Americi sam upoznao čoveka koji je paralizovan od svoje 17. godine i konačno sada u 40im može opet da živi punim plućima zahvaljujući bioničkom egzoskeletu koji je personalizovano napravljen za njega. Nedavno je dečak izlečen od neizlečivog raka mozga zahvaljujući imunoterapiji i genetskom inženjeringu. A vi samo izigravajte dodole, pljujte po nauci i verujte da je sve novo upereno protiv vas genijalaca.
Imam inicijativu u gotovo svim sferama života. Volim posao koji radim i nadprosečno zarađujem, imam i ok društveni život. Uvek dajem ideje ili za razonodu ili za važne ozbiljne stvari. I uglavnom se od mene očekuje da predložim, realizujem, završim. Kao, muškarac sam, pa bolje ću to ja. Onda kažem, moja velika mana u zajednici je moj odnos prema kućnim obavezama. Jednostavno nemam osećaj za to, ne primećujem prljave sudove itd.. Kad sam u stanu ili odlutam ili se bavim nečim važnijim. Svestan sam ja toga i kažem podelićemo tako što ću ja raditi ono što ti ne voliš, ne zeliš ili ti je prezahtevno (uglavnom ribanje kupatila i pranje sudova). Samo očekujem tvoju inicijativu za to i ti da napraviš plan za moj deo. Da to rasporedim u glavi. I onda nije nikakav problem. Čak i sa entuzijazmom odradim. I svaka posle hoće da se ja sam setim i uradim (šta i kad misle da treba) bez njihovog usmeravanja. Zašto je ženama to toliki problem? Mnogo me to frustrira.