Mrzim svog oca!
I ne postoji osoba koja može da mi kaže kako je to pogrešno i da ću sutra zbog ove rečenice da se kajem. Živim sa psihopatom koja malteretira cijelu porodicu i trudi se da upravlja našim životima. Dok svi mi moramo da igramo kako psihopata svira. Naravno da na ulici svi misle kako smo mi idealna pirodica i da je on duša od čovjeka. Što se mene tiče, može večeras da umre. Neki ljudi su jednostavno greška prirode.
U trenutku kad se vraćam s mora sama u vlaku, odlučila sam da nemam više prijatelja, neću nikoga više vući za rukav, nikoga zvati na kave ni javljati se da vidim kako su i što rade. Provela sam 8 dana na moru većinom sama, prijateljica je radila pa samo se rijetko viđale a kad bi se vidjele samo je kukala o poslu (i sad u porukama opet kuka), 0.01% razgovora se odnosilo na mene i to jer sam ja namjerno inicirala(inače nisam takva). Ostalih četvero prijatelja (koji me ove godine nisu zvali na more, a kad sam došla na jednu od kava s idejom da idemo zajedno na more rekli su kako su se dogovorili s drugim ljudima za more ne pitajući mene želim li možda s njima s njima) nisu poslali poruku već mjesec i pol dana, a kamoli da me pitaju kako sam i kako je na moru. Za dva dana će trebati nešto od mene pa će mi poslati, desnu ruku u vatru dajem. Od sada su moji prijatelji knjige, pročitala sam 3 na moru, uz njih cu se smijati i plakati, razmišljati o životu, sve samo neću imati lažne prijatelje.
Počela sam se družiti sa prijateljicom koja mi je bila kao sestra. Nakon što je pronašla momka, zaboravila me. A na sve to kao šlag na tortu je došla srednja škola. Dani su prolazili i zaboravila sam više sve. Ali, i dalje ostaje malo nade da ćemo se opet družiti. Početkom ljeta sam joj se javila, ali bez ikakvih naprednosti i dalje je pisala kratke poruke. Pokušala sam reći sebi da mi ne treba neko ko me ne cijeni, ali džaba duša opet hoće samo nju. Iako sam debil koji trči za nekim, danas kada smo šetale i smijale se, sjetila sam se da nikad ne treba odustati. Možda je ovo nekome glupo, beznačajno, ali danas mi je cijeli dan osmijeh od uha do uha.
Зашто бих се икоме правдала, зашто би некога занимао мој пут којим сам кренула, моја ствар је зашто сам након две године паузе уписала факс, зашто радим у пекари ноћне смјене, зашто носим бројаницу, зашто сама шетам, сама трчим, сама пијем кафу, зашто на крову зграде читам књигу, зашто сама станујем, сама зарађујем и одређујем свој живот. Зашто би икога занимало зашто не пијем, не пушим, не излазим. Зашто би ико морао да зна да сам у шеми са старијим човјеком, чак 20 година старијим. Сам он, сама ја. Ко сте ви да осудите, да одобрите? Ко сам ја да исто тако вама судим? Гледам свој живот, живим како хоћу, никога не угрожавам. Он ме је обликовао у сваком смислу, направио човјека од мене, пази ме у великом граду, чува. Искориштава ме? Искориштавам га? Наша ствар. Лошим путем идем? Моја ствар? Кајаћу се? Нека ћу!
Upao sam u kolotečinu života. Većina prijatelja se oženila, udala, verila, i uglavnom svoje vreme provode sa partnerom, što je sasvim normalno i tako treba da bude. Već duže vreme se nadam da ću upoznati neku devojku sa kojom ću se skapirati, međutim, tu imam veliki problem. Nemam sa kime da odem do grada, da dođem to tih situacija gde mogu nekog da upoznam. Odem ponekad sam, ali vidim da nije baš to to, ljudi su previše zatvoreni kad im kažem da sam došao sam. Takođe sam krenuo dosta da putujem sam po svetu, lepo je, ali ni tu nisam nikoga upoznao. Jednostavno, za neke stvari kockice moraju da se poklope.
Prezivam se Šainović, a moja devojka Nenadović. Planiramo venčanje i rado bih uzeo njeno prezime zbog dece, jer sam kao poslednji u dnevniku uglavnom prvi odgovarao. Ne želim da se moja deca pate kao ja.
Otac trebao krenut na put inače vozač u Njemačkoj, izašli brat (tad bio 8 razred osnovne), mama i ja ( 5 razred osnovne). Iznijeli mu stvari i ostalo, inače nisam previše osjetljiv al' tu noć sam se isplakao ko nikad... Prošlo je od toga 10-tak godina otac i dalje radi vani nekako sam se navikao, brat isto vani zaposlen i ja planiram, al' me i dalje boli napustit ovaj grad, zemlju, raju... Jednostavno ne mogu više ni ove nepravde i korupcije i svega ostalog toliko su sjebali ovu zemlju pojedini da mi je cilj nikad se ne vratit nadam se da ste sad sretni što ste sjebali djetinjsto i meni i ostalima.
Poslednjih pet godina osećam kao da mi je zivot stao. Negde grešim, ali ne znam gde. Šta god da pokušam da uradim da nih nešto promenila, propadne, i samo me još više obeshrabri i dotuče, a ja nisam toliko jaka. Vrtim se kao u začaranom krugu i polako popuštam psihički...
Već 2. put mi se događa da ljudi prekinu kontakt sa mnom bez ikakvog objašnjenja, samo se prestanu javljati. Jedan muškarac i jedna drugarica. Nije mi jasno zbog čega. Preispitujem se i vrtim film unatrag za oba slučaja, ne dolazim do razloga.
Nikada se ne svađam sa svojim devojkama. Kada započnu svađu zbog nekih banalnosti uglavnom, lepo uljudno ispratim celu priču do kraja, zapamtim sve sporne uvrede izrečene na moj račun, i nastojim da budem fin sa njima. Kada se toga malo nakupi, sačekam još nedelju dana. Kada su baš raspoložene i srećne, i iznenada im kažem da počnu da pakuju svoje stvari i da se vraćaju kući... Takvi izrazi lica, ta zbunjenost, te suze. Neprocenjivo!