Kad ustanem ujutru ako ću prvo da uhvatim telefon, mačak me ujeda, on je prioritet za maženje. Kad dođem sa posla isto nema telefona, ujedanje, grebanje, ma ima da se igram pola sata. Došla kod mojih na vikend, brat radio taj vikend. Došao kući, njegovo dvoje dece kao da su komsijški izignorisao, ni da pita za njih. Ujutru kad je ustao, kafa, cigara, oterao ih da ne smaraju, gleda smeće na internetu i plastične k su mu bitnije od rođene dece. Jedina mu komunikacija sa njima, umukni, šadap, začepi, i teraj se u sobu. Čak i snaja posle 5 godina braka, sama sa decom oko svega, a on samo fizički prisutan, vidim da nemaju o čemu ni da razgovaraju. Ćutanje traje da on ne krene da psuje i vređa, eksplozivan kao petarda. Ne znam kad mi je brat postao takav idiot, zombi na telefonu bez duše. Tačno bi ga zaključala u moju garsonjeru sa mojim mačkom na mesec dana da ga odvikne od telefona. Boli me što njegova deca nemaju oca kao mi što smo imali.
Imućna sam žena, otac mi je milioner, izgledam prelepo i prezgodna sam. Udala sam se iz ljubavi za čoveka koji je isto jako imućan, ali ni blizu kao moj otac. Pronalazila sam mu poruke sa drugim ženama, par puta me je u svađi i ošamario, nazvao pogrdnim imenima, pretio izbacivanjem iz kuće. Ne znam njegovu šifru na telefonu, emotivno je nedostupan… Imamo bebu kojoj pelenu nikad nije promenio u životu, niti je nahranio… Da ne nabrajam više, samo sam želela da napišem ovo da i sama pročitam koliko sam bila i ostala glupa. Znam da mogu lako otići, imam mnogo nekretnina i novca, ali me i dalje drži nada da će se nešto promeniti…
Kada sa strane posmatrate, mislite da je osoba vezana za kuću i roditelje. Da ne može da se osamostali... A ne znate da ta osoba borbu vodi i jedva diše od posesivnih roditelja! Tu su ucene, manipulacije suzama, lažima, uvredama... Trud da mlada osoba nema ni izlaske ni svoj život, jer ti roditelji misle da su ceo život svom detetu. Ta osoba nema ni partnera, jer potencijalnim partnerima smeta što neko mora za svoju sreću da se bori - protiv onih koji su ga ishranili i to stalno nabijaju na nos. Kada umru, dolazi olakšanje i...samoća. Svi su stvorili živote. Porodice. Ta jedna osoba nije. Luta i gaji kučiće i mačke. Sluša ogovaranja o sebi. Ali roditelje nije mogao ni da promeni, ni da ostavi...
Što 'volim' muškarce koji misle da su Bogom dani ako usisaju kuću jednom u nedelju dana. Moj bivši je čak jednom i rekao 'Nećeš nikad naći muškarca koji će da ti usisava', kao da je neki anđeo koji je pao s neba. E pa, moj sadašnji muž sprema ručkove, usisava, rasprema, briše podove. Podeljeni smo pola-pola sa troškovima i to je normalno jer oboje radimo.
Koliko sam iščekivala godišnji da bi mi na kraju rospija od šefice rekla da mogu dobiti samo 'pola' godišnjeg, dok je ona već iskoristila cijeli, tako će sigurno i kolegica. Ma mrš. Ima da mi dadnu cijelog, jer psihički više ne mogu izdržavati na ovom prokletom poslu, bez slobodnog dana.
Neverovatno mi je koliko ne poznajem ljude kakvi su i kakve namere imaju. Znam da niko ne može do kraja znati ko je kakav ali neki ljudi koji naravno imaju iskustva otprilike znaju ko je kakav i kako da se postave itd. Ja sam dugo živeo tako asocijalno, večito u kući i retko kad da sam se družio. Vremenom sam se aktivirao ali opet ne umem nekako se ljudima da se povežem i da ih dokučim. Da nije ovog sajta koji pratim već 10 godina pojma ne bih ima kakvi su ljudi i šta sve smeraju. Polako počinjem da shvatam ali tek sad kad imam skoro 30 godina do tad sam nekako ljude idealizovao.
Zašto muškarci, muževi, momci ne vole da provode vrijeme sami sa svojim djevojkama, ženama? Drugarica i ja imamo isti problem. Svaki put kad trebam sa svojim momkom negdje on pozove svoje iz društva, nekako ne shvata da bi možda trebalo da nas dvoje imamo neko kvalitetno vrijeme za sebe. Nekad se ja osjećam kao da ja njima držim svijeću. Još samo fali da ih pozove i u krevet sa nama. Ako kažem da ne želim da idem sa njima i da bi radije da idemo sami ispadne da ih ne volim. Ovim forsiranjem i zamrziću ih sigurno kao i njega. Da je obrnuta situacija, on, ja i 5 mojih drugarica vjr bi mu dopizdilo kao i meni.
Naučila sam jednu lekciju koju svi znamo. Ranije sam uvek bila tužna jer mi se izlasci svode samo na izlazak u kafić sa drugaricom jednom dvaput nedeljno, i u roku od samo par godina to se promenilo da se i taj izlazak svede na jednom u mesec dva, ako i tad. Sad idem sa mamom na more a kukam već godinama kako hoću sa deckom ili društvom, jedino što sad shvatam da i mame lako može da ne bude, i da već sledećeg leta mogu da pričam drugu priču, da bih sve dala samo da mogu negde s njom. Istina je kad nešto ne ceniš da će ti život i to oduzeti, čisto da ti pokaže da može i drugačije.
Vereni smo, uskoro prelazim kod njega da živim i venčaćemo se. Teško mi je što se odvajam od mojih, danima razmišljam o tome i pitam se jesam li donela dobru odluku.
Najradije bih da zaspim i da se ujutro ne probudim, a mislim i da bi oko mene svi sretniji bili tako.
Grozna atmosfera kući, sve puca, grozno na poslu, prijateljstva površna, ljubav nemam. Usamljenost, depresija, bezvoljnost, beživotnost. Nekad se zapitam, što sam tu uopšte....