Nakon bezbroj dijeta i vraćanja kg, prije dva dana sam odlučila skinuti sav višak do ljeta, imam 20 kg viška. Drži te mi fige da uspijem. Sretno mi :-)
Mislim da porodične odnose između rođaka uvek treba da održavaju stariji. Pod tim mislim da se stariji rođaci brinu o mlađima i trude se da imaju jedan lep i normalan odnos. Između moje dece i dece moje braće je velika razlika i njihova deca su već odrasla dok su moji tinejdžeri i vidim da bi im značilo društvo starijih rođaka ali oni ih igornišu, ne šišaju ih što se kaže (možda im je neprijatno zbog velike razlike). Željni su nekog priznanja od starijih a ovi ih ni ne smetraju za jednake i nikad im se prvi ne javljaju, ne pitaju ih ništa kako su, kako u školi... Bilo bi lepo bar da se sete da nekad čestitaju nešto; dolaze im na rođendan ali nikad ništa ne kupe. Moja deca se trude da se druže i sa najmlađim rođacima koji su bukvalno bebe i naravno da im je dosadno ali jednog dana će im biti drago zbog toga. Ne želim ništa da kažem deci moje braće ali volela bih da imaju malo više obzira.
Nakon druženja sa gostima u našoj kući je nemoguće izluftirati miris dima cigara. Nenormalno koliko ljudi puše i to u kućama nepušača, uopšte se ne obazirući na to da li nekome smeta,a i mi koji to trpimo i po tome smatramo da smo dobri domaćini smo još gori. E zato smo prelomili i odlučili da od sad nećemo dozvoljavati cigare kod nas, pa ko se ljuti nek se ljuti.
Volim svog muža. Zajedno smo 14 godina, u braku 7. Naša seksualna privlačnost je i dalje na vrhuncu. Iako je odnos puno rjeđe zbog djece, privlačnost nekad ne možemo sakriti ni pred ljudima. Ne pipamo se, ne ljubimo, nego sami ti naši pogledi i osmjeh kada se pogledamo su doslovno jasni svima. Obožavam nas i sebe kad sam s njim.
Već godinu dana putujem sa dve prijateljice svuda, par puta smo i noćili. Mic po mic i nekako sam upao u takvu duboku frend zonu da je to jezivo. Jedna crnka, druga crvenokosa, jedna milf, druga sa brazilskom guzom devojka....ja ludim, a pravim se drug.... Izgleda da sam samo magarac, mula koja ih vozi svuda iako delimo troškove...
Nervira me kako se u ovim motivacionim videima uvijek potencira to kako za čovjeka nije život da sjedi za kompjuterom od 8 do 4, kako to nije život, uvijek se nekako pretpostavlja da većina ljudi radi kancelarijski posao i da je to najveća kazna, a budimo realni puno više ljudi radi po marketima, kafićima, fabrikama... Te ljude niko ne spominje...
Da li ima neko ko mi veruje ovde: moji poštuju granice u vezi mene, muža i deteta, podržavaju i pomažu, a njegovi ne, žele da bude po njihovom i podsmevaju se našim, a onda su sada svi njegovi ljuti jer sam ja lupila šakom o sto?
Da nemamo ovu decu, izašao bih u papučama i napustio sve. I ključ u bravi bih ostavio, telefon, sve, samo da imam svoj mir.
Što sam starija, to sam više veganka. Ne mogu ono meso smisliti nema šanse. Kad treba da ga režem, kao da režem sebe bukvalno.
Odlučila sam da dam otkaz i pokrenem nešto svoje. Veliki strah je tu, ali i veliko uzbuđenje. Nema više nazad.