Počeo sam da radim u porodičnoj radnji sa 11 godina, ali već sa 14 godina sam držao jednu smenu i uklapao sa školom, a to se nastavilo i kasnije u srednjoj pa sve dok je nismo zatvorili odnosno zaposlio sam se za stalno. Ja sam u odnosu na vršnjake imao uvek svoj dinar i bio uvek odgovoran sa novcem i obavezama što je rezultiralo time da sa 22 godine uz pomoć kredita uzmem svoj prvi stan kog želim da izdajem. To je pozitivna strana moje zrelosti, ali negativna je ta da osećam da sam brže sazreo nego što treba i dok su drugi izlazili čitavu noć ja sam morao da idem ranije zbog posla, roditelji mi nikad ništa nisu branili da se razumemo, ali sada malo teže uklapam da ispunim želje detetu u sebi i zbog toga mi je žao jer nisam mogao da budem 101% opušten, a onda su me snašle neke druge stvari i postao sam pomalo anksiozan i na poslu ne mogu da se uklopim lepo, ali sva sreća radim još jedan posao pa mi to bude izduvni ventil.
Ako navečer ne spavate nego "pričate" sa Chat GPT ili Geminijem o njegovom ponašanju, onda to nije čovjek za vas. Mijenjajte ga.
Poslije razvoda dobio sam poslovnu ponudu i preselio sam se u inostranstvo. Nisam predaleko ali sam se poslije dvije godine planirao negdje bliže preseliti da bi bio bliže djetetu, ali ono što niko od mojih ne zna je da sam ovdje pronašao pravog partnera i da sam po prvi put u životu istinski srećan. Ne znam šta dalje.
Više viđam ženinu familiju nego svoju, njeni su udaljeni 15 km, a moji 2 ulice, ali eto uvek neki razlog zašto ne možemo kod mojih, ili kad nam dođu uvek bude neprijatna, a za njene uvek se nađe i vremena i raspoloženja.
Samo nemojte da odustajete od ljubavi zbog karijere i vere, ljudi moji!
Neke se ljubavi stvarno samo jednom događaju.
Porasla mi bruto plaća za 300eura. Au veselja, kad sam kasnije na platnoj listi vidjela da mi je neto plaća veća za 70e, a preostalih 230 otišlo državi...
Od malih muka današnjice naveo bi trgovine s odjećom koje su toliko slabo prohodne zbog nagomilane odjeće, toliko toga je na maloj kvadraturi. Voditelji možda idu logikom ako je više, da će se bolje kupiti, da će imati dovoljno veličina za sve, al najjače mi je kad moram skinut s vješalice 19 hlača da dođem do svog broja. Ja sam možda nestrpljiv, al oni bahati.
Kada sam živeo u domovini, nisam razumeo ljude koji su živeli u tuđini i dobro zarađivali a ja se mučio u domovini kad kazu: "Imam sve, ali mi je duša prazna". Sada i ja živim u tuđini, i u njihovoj sam situaciji. E pa, sada ih savršeno razumijem.
Volim da putujem sama i ne znam šta je ljudima tu čudno. Putujem sama od ranih dvadesetih, jer se sa društvom nikad nisam mogla dogovoriti. Kad god predložim nešto uvek izgovori, te videćemo, te ne mogu sad, mogu za šest meseci, ili kao pristanu, ali kad treba kupiti kartu onda odustanu. Smorilo me da moljakam nekog ceo život, te odlučim da krenem sama i više nikog ni ne zovem. Svi vi koji ne putujete jer nemate s kim, nemojte nikog čekati, proći će vam život tako.
Neka me djeca ismevala jer hoću da za dve godine budem u ginisovoj knjizi rekorda a jedno dijete je reklo "pusti ih nek se smiju videćemo ko će se smejati za dve godine kad budeš u ginisovoj knjizi rekorda" ko god da si hvala ti na tome ohrabrujuće je videti nekoga tako hrabrog među današnjim svjetom.