Da li ikada pogledate u svog dečka/partnera i pomislite: "Kog đavola ja uopšte tražim sa tobom"?
Zamislite da vam devojka s kojom izlazite par meseci laže o svom životu. Što je najgore, njena priča je bila da ima para, ovo-ono, što sam povjerovao radi onog sto nosi i sličnog. Onda od drugarice, saznam da joj majka radi 2 posla, u kreditu, pola stvari je lažna roba. I sad se ti postavi normalno. Želiš i moraš bit ljut radi laži, ali opet ti dođe žao jer ju je očito stid. Ne znam šta da radim.
U vezi sam sa bivšim od nekadašnje drugarice. Ne kajem se, jer znam šta je pričala o njemu. Sada priča svašta o meni.
Kako su krenule devojke da se ponašaju uopšte u Srbiji, mislim da kroz 5god će se uvesti prezime "Starletović".
Bliži se kraj školske godine. Ja se baš i ne radujem tome. Imam troje dece i svi su u pubertetu. Dok idu u školu sve je dobro, al na raspustu se svaki čas svađaju.
Pao sam psiho-test na Vojnoj gimnaziji. Ja sam neuspeh.
Ne znam zašto bi morao imati omiljenu boju, omiljenog pjevača, omiljeni film... i mrzim kad me pitaju "koji je tvoj omiljeni..."
Sad shvatam, kad ti nešto treba najbolje je da se obratiš SEBI.
Kupila sam nanu, bosiljak i lavandu u saksiji. Svako veče kada umorna dođem sa posla, sednem na terasu i protrljam list svake biljke. Njihov miris je najbolja anti-stres terapija a i uživanje za mene.