Radim u kladionici i živo me zanima šta je u glavi onim teladima od ljudi koji ne umiju reci:'dobar dan, zdravo, žao...' kad uđu u istu. Mene je sramota za njih.
Ne mogu da razumem osobe koje ne vole muziku (nijednu vrstu muzike).
Oženjen sam, žena visokoobrazovana, prelijepa, dvoje djece, više nego dobro materijalno stojimo, sve savršeno. Upoznao sam djevojku u nekoj čudnoj situaciji, ispalo je da sam je zaštitio. Ona ima svoj fitnes centar, nezavisna, situirana, honorarno radi kao plesačica kad su veliki koncerti i sl. Privlačnost između nas je nevjerovatna, nikad to nisam osjetio. Ništa nije bilo, a znam da nam samo momenat treba bez ikakve priče i dogovora da bude. Ne znam šta da radim.
Studirala sam da bih radila u vrtiću, a na kraju više radim sa roditeljima, pedagozima, psiholozima i čistačicama nego sa djecom. Razmišljam raditi u kafiću...
Gotovo svaki dečko koji mi se nabacuje i koga odbijem mi se obavezno počne svidjati par meseci nakon toga.
Nikad ne bih bila sa nekim ko je “savršen”. Sa nekim ko je prelep, ko je nenormalno bogat, ima 1000 prijatelja i koga svi obožavaju. Više volim sredinu nego to izdvajanje.
Kako bih voleo da sam harizmatičan i da mi mozak radi 300 na sat.
Ne smatram sebe lepom osobom, ali kad se slučajno vidim u nekom odrazu i ne prepoznam se u istom trenutku uvek pomislim ko je ovako lep je*ote...
Žena je počela toliko da mi zanoveta zbog svega što uradim i što ne uradim, da sam lepo prestao da radim bilo šta na svoju inicijativu. Sad samo uradim ono što mi kaže, ništa više i ništa manje, sad opet zanoveta, kaže da je bilo bolje ranije, e pa sad me baš i briga.