Zašto ne mogu da ga prebolim? Uvijek me iznova ganja ta bol i ne mogu se zamisliti sa drugim. Ima drugih i dobrih, ljepših, ali meni je samo njegov lik urezan u srce. Može me privući samo neko ko podsjeća na njega. Tražim ga pogledom svuda iako ne znam ni gdje je, prošle su godine. Samo želim završetak te priče u mojoj glavi. Ostavio me je totalno sluđenu, gde god da krenem nadam se da ću ga ugledati. Bar nešto da saznam, možda ima i ženu i djecu danas, to bi bio kraj patnje. Ali ovako, nadam se i dalje da možda nekad opet se sretnemo. Znam da je idealizacija ali ne prestaje koliko god se trudim.
Upoznala sam mu bivšu. Nije nimalo onakva vještica kakvom ju je opisao.
Poslednjih nekoliko meseci sa devojkom živim kao da smo cimeri a ne bračni par, i koliko god da pokušavam da pričam sa njom o svim problemima i šta mi smeta, ne vredi, ja ispadam lud. Znam da me ne vara ali ne znam u čemu je problem onda, a ima ga iako ona tvrdi da ne postoji. Ne znam dokle ću ovako moći.
Bukvalno bih zakonom zabranio postavljanje pitanja koja počinju sa "Kad ćeš...", a tiču se isključivo osobe kojoj je pitanje postavljeno. Ljudi ne shvataju koliko stvaranje takvog tereta može negativno da utiče na nečiju psihu i ne znaju sa kakvim se izazovima neko suočava u želji da pronađe partnera/završi fakultet/nađe posao/otplati kredit/dobije dete (prvo, drugo, peto, deseto...), ili bilo šta slično. Ne kažem da su ovakva pitanja uvek i nužno zlonamerna ali bi bilo dobro da ljudi malo više razumeju jedni druge i budu obazriviji sa tim šta pitaju i izgovaraju. Umesto toga, mislim da je pitanje "Šta ima kod tebe?" mnogo bolje, jer otvara osobi prostor da priča o aspektu života o kom želi i u kom se oseća najsigurnije.
Ne podnosim što bivši ima novi život i što moju decu odgaja druga žena.
Najveći red flag mi je bio da moja mačka ima više empatije kad se razbolim nego muž.
Kada se moram zbrojiti onda sjednem u auto i besciljno se vozim. Hvala mojim roditeljima jer su me tjerali da položim vozački. Spasili ste svom djetetu život.