Moj muž je prije par godina morao da da otkaz jer su mi se roditelji razbolili, digao kredite da ih liječi voza. Posle je pokrenuo svoj biznis koji je super razvio, izliječio ih oboje, kredite vraća, kući komplet renovirao. Tu živimo, njegovima je opremio sprat, a i nama, divni ljudi zaista. Ali njegova sestra koja nije htjela nikome da priđe od njih jer su kako kaže razmaženi, a ne bolesni, iako rak imaju. Nije dinar dala ni za kuću ni za njih, niti je htjela da bude sa njima. Pri tom ima 33 godine i svi sklanjamo za njom, ostavlja obuću svugdje, puši po kući iako je zabranjeno. Mužu i meni žao da se iselimo jer smo uložili preko 200 000 tu, a ona ne planira da se osamostali očigledno, a svima nam je žao da je istjeramo, a svima nam živote zagorčava. Inače kuća je od mog muža, mi plaćamo i njene račune, grijanje i sve ostale troškove...
U životu mi je bitno samo dobro da se udam, da nađem lika koji ima novca.
Nije mi bitno da li ga volim, da li je zgodan, lep, mlad, star, samo da ima para.
Jako sam lenja i mrzi me da radim i kad se udam bogato, neću morati da radim. To mi je cilj.
Moram prestati impulsivno da kupujem stvari koje mi ne trebaju i neću koristiti.
Kod mene doma kao svi imaju laki san, a kad uđem u kuću svi hrču.
Bilo bi super kad bih mogao da se kloniram i da jedan ja radim na poslu, a drugi negde uživa u gradu.
Moja kolegica je saznala da je muž varao pune tri godine, prešla preko toga, oprostila. Sad ga prati na svakom koraku, gdje god on krene i ona je tu, čak i ako ide u drugi grad zbog posla, ona ostavi sve i ide s njim. Njena opsesija s njim je postala nepodnošljiva, ne možemo više funkcionisati na poslu, jer ona sve vrijeme razmišlja o njegovom sljedećem koraku. Zašto sebi žene ovo dozvole?
Prijatelj iz djetinjstva se preselio u grad blizu mene i počeli smo se dopisivati. Želi nešto više, jako je dobar i pažljiv, ali ja jednostavno ne osjećam ništa. Tako mi je žao, ali ne mogu ga odjednom početi gledati drugim očima. On već priča kako nas vidi zajedno i da mu je stalo, meni to tako neiskreno zvuči i teško za povjerovati, time me samo još više odbija, a htjela sam nam dati šansu. Rekla sam mu da uspori, ali ništa.
Toliko mi je žao zbog vremena provedenog sa pogrešnim osobama, a oni koji bi mi se stvarno obradovali i kojima je trebalo posvetiti vreme, nažalost, više nisu među živima, i to ne mogu sebi da oprostim. Da bar mogu da povedem još jedan razgovor s njima i popijem kafu. Duša me boli.😢😭
Imamo dete od skoro 2 godine i tek sad smo se malo stabilizovali sa spavanjem, poslom i njim. No, mislim da je naša veza umrla u tih 2 godine. Postali smo kao naši roditelji, a pre deteta smo imali divnu vezu punu strasti, romantike i putovanja.