Užasno mi je antipatičan vjerenik moje najbolje drugarice. Imam osjećaj da ni on mene nešto specijalno ne gotovi, ali se iskreno nadam da to neće stati na put našem dugogodišnjem prijateljstvu.
Imam najboljeg druga, gledam ga samo kao prijatelja i ništa više, kao i on mene. Živimo u istoj ulici, a njegova mama priča svuda kako bi nas dvoje trebali da budemo zajedno. Pa naravno i da se venčamo i stvorimo porodicu. Njoj je to super, jer kako je ona rekla ne moram da menjam ulicu nego samo broj kuće (nije meni to lično rekla, nego je pričala tako svima, a ja sam sama čula). Prvo mi nije jasno, zašto ne pusti svog sina da odlučuje o svom životu i s kim će da ga provede. Znam da roditelji treba da sputavaju decu na pravi put, ali mislim da je ovo preterivanje. Zanimaju me vaša mišljenja.
Upoznala sam prije nekoliko mjeseci momka sa kojim osjećam nevjerovatnu strast. Nikad mi se to nije dogodilo u životu, dovoljno da se pogledamo da frcaju iskre. Po svemu ostalom nažalost mi smo dva totalno različita svijeta.
1-4 razred osnovne škole družili se i sve bilo super. 5-6 hteli smo kraj škole. 7-8 bilo nam je krivo što završavamo i onda dođe poslednji dan škole i shvatimo kako je brzo prošlo ovih 8 godina i koliko god bilo loših i dobrih trenutaka što smo delili, zajedno smo bili u klupi 8 godina.
Zatrpao sam sebe full time poslom u struci (5 dana u nedelji), part time poslom (5 dana u nedelji, večernji sati), treningom, softverskim bootcampom, još jednim setom kurseva gde ću dobiti vrlo važan i isplativ sertifikat, proučavam literaturu iz projektnog menadžmenta i imam vezu na daljinu. Bukvalno, kući dođem samo da prespavam. Jedem napolju, nekada se tuširam u teretani i učim u kafiću, kolima ili parku na pauzi između poslova. Neverovatno sam busy. Mislim da fokus održavam tim promenama, tj. dinamičnošću dana. Kada je monotono, nemam nikakvu koncentraciju. Energiju i awareness verovatno crpim od suplemenata koje uzimam za teretanu.
Počela sam već tradicionalno da menjam celu postavu života na dve godine; posao, društvo, mesto stanovanja, teretanu. Nekako se namesti i tako mi prija. Uvek sam bila pouzdan i čovek za oslonac i do sada nisam našla nekog da posle dve godine ne krene to da iskorišćava, od poslodavca do momka, čim pomisle da nigde ne idem kreće drugi tretman. Jesam pouzdana ali nisam budala.
Slušam lika kako pametuje da svojim podstanarima čini uslugu jer im je iznajmio stan, i da podstanari moraju biti jako zahvalni svojim najmodavcima. Kažem mu druže, ne činiš im nikakvu uslugu, oni tebe plaćaju 700 eura mjesečno, ti radiš za njih. Eno ga smrtno se uvrijedio. Kakva crna usluga, najmodavci? To je čista trgovina, vi nudite nešto, i netko vas plati za to. A i ako ćemo o zahvalnosti, tržište je puno nekretnina, budite zahvalni što je netko baš vama odlučio plaćati. Pogotovo ako je to šupa od prostora.
Radio sam u jednoj kancelariji gde se očekivalo da budete fer i pošteni jedni prema drugima. Poslovno maksimalno fokusirani ukoliko to niste otkaz dobijete za sitnicu. O plati da ne pričam koja čas bude do 10 u mesecu čas sredinom čas na kraju prođe nekad i po 40 dana mi platu ne dobijemo i onda se naljute kad pitamo za platu. Druže moj nisam ti je ukrao već zaradio šta bi bilo da ja dođem na posao kad hoću sigurno bi se naljutili oni. Pao mi je mrak na oči i otišao direkt kod šefa i to mu sve rekao lik se začudio koliko hrabrosti imam za 30 min stiglo je obaveštenje u grupi da će se plate pustiti do kraja radnog dana.
Asistent sam na fakultetu. Ponekad se setim jednog momka koji je napustio studije. Imao je veliki potencijal i bio sam siguran da će jednog dana predavati na katedri sa mnom, ali zbog loših materijalnih uslova je otišao u inostranstvo da radi u trećoj godini i nikad nije nastavio. Znam da mu dobro ide, ali mi je i dalje krivo što je tako ispalo.