Bio sam oženjen 2 godine i dobili smo curicu, živjeli smo u Bosni i na kraju smo otišli u Njemačku, da bi ona nakon 3 mjeseca rekla da me ostavlja nakon svega, trudio sam se oko nje i djeteta radio sam po najvećem minusu za nas, ne kockam, ne pijem, nisam nikad ton povisio niti ruku, duša me boli kad vidim kome sam dao svoje vrijeme. Ne želim joj zlo, niti je zovem ružnim imenima, i dalje imam tu neku nadu da ćemo se opet sresti...
Dosta ljudi kaže da ne želi decu jer ne mogu finansijski da im obezbede sve i mislim da se to danas pretvorilo u nešto sasvim pogrešno. Meni je skroz normalno imati decu kada imaš gde da živiš (možeš biti i podstanar ništa vam neće faliti), kada imaš da prehraniš tu decu, da ih obučeš, iškoluješ... Danas se to svelo na neku bahatost. Deca već od ranog uzrasta traže najnoviji telefon, skupu odeću, sve skupo i to danas ljudi misle da je normalno. Od samog početka im kupuju bespotrebno skupe stvari, kolica, sedišta koja su jako skupa samo jer imaju neku marku. Moja deca imaju sve, ali na primer nikad nisam uzimala najskuplja kolica... Nose dosta garderobe koju su nasledili od deteta moje sestre, nešto i kupimo normalno, ali dal je toliko bitna ta odeća koju prerastu. Još su mali nemaju telefone, a kad budu imali sigurno neće imati najskuplji iphone. Ne treba da dobiju sve što požele. Idemo jednom nedeljno u nabavku i pitam ih lepo šta hoće, ako je to okej dobiju. Ne dobijaju sve što požele jer to nije normalno.
Ljudi koji nikada nisu imali anksioznost ne mogu da istu komentarišu. Niko nije ni toliko nekomunikativ, zatvoren... Jednostavno u tim trenucima ne možeš racionalno da razmišljaš jer te to preplavi. Želiš da se družiš, ispituješ i komuniciraš, ali imaš blokadu koju ne možeš u tom trenutku da središ jer ti je previše samo hoćeš da se vratiš kući. Prosto sve radnje koje radiš su malo čudne, a ne možeš ni ti da ih objasniš pogotovo ako ti se prvi put dešavaju. Samo hoćeš nešto da odradiš i da se povučeš. Ali ako to nekome kažeš misliće da si lud jer je naš narod specifičan pogotovo kada se spominju takve stvari.
Ako mislite da sa vama nešto nije u redu samo da vam kažem da ja i moja majka zivimo na račun njene majke tj od jugoslovenske penzije.
Sa dečkom sam dve godine, ne mogu rečima da opišem koliko ga volim, ali mi ponekad zasmeta njegova visina (175cm). To nije ni previše nisko ali su svi muškarci u našoj okolini (prijatelji, porodica, kolege) dosta viši i tad se primeti. Žao mi je što pored njega ne mogu da nosim štikle jer smo tad iste visine ili sam ja trunčicu viša i jednostavno se ne osećam prijatno. Čini mi se da mi to vremenom sve više smeta, ali ne bih mogla da ga ostavim zbog takve gluposti, a opet ne želim da razmišljam o tome ceo život. Mnogo je lep, zgodan, ima stila, dobar, kulturan, vredan…stvarno sve na mestu ali mi samo ta visina nekad zasmeta.
Ja samo poslala onu poruku na Instagram “info” za neki online posao. Ženska me se svezala stalno piše iako sam rekla da nisam zainteresovana.
Bože oprosti, ali ne mogu da osetim empatiju prema onima koji sami izazovu nesreću. Na primer ako se neko predozira supstancama, vozi pod dejstvom alkohola velikom brzinom ili sami sebe ubiju. Žao mi je ljudi koji izgube život ni krivi, ni dužni. 😢
Imam supruga kod kojeg nikad ništa ne može. Znači izluđuje me! Šta god da predložim, ne može. Šta hod hoću da uradim, ne može. Ubija me doslovno u pojam.
Ja sam navikla u hodu riješavat neke probleme, on od običnog izlaska iz kuće napravi komplikaciju. Svega mi je više preko glave.
Baba i deda dok su bili živi su toliko favorizovali i voleli mog brata više od mene da sam se osećala tako manje vredno u odnosu na njega. Jednom je moja baba izjavila da njegov prst voli više nego čitavu mene.