Skoro cijeli faks sam proveo u kombinaciji. Ona mi je bila prva i zasad jedina u svemu. Krenilo je od masiranja, preko maženja, do seksa. Zaljubljiv sam bio jedino u školi, nakon toga više nikad (32 su mi godine). Bili smo ekskluzivni, bez izlaženja i dopisivanja s drugima jer nam je to bilo dovoljno. Na pola puta smo čak postali i cimeri. Imali smo odvojene sobe, što zbog toga jer nismo oglašavali odnos pred društvom, kao i zbog toga što ne mogu zaspati s nekim u krevetu (čak i zimi spavam sa širom otvorenim prozorom). Odnos je bio jako otvoren i iskren. Nismo bili zaljubljeni jedno u drugi, nismo idealizirali drugu stranu niti se stidili sebe, i zato smo uvijek bili biti 100% iskreni. Razvili smo privrženost i potporu. Nismo upoznali roditelje, niti prijatelje van zajedničkog društva. Nismo se trudili impresionirati jedno drugo, nije bilo nervoze, nije bilo ni truda. Nismo htjeli djecu. Zbog posla smo se rastali. Volio bih da s nekime imam takvu vezu za cijeli život.
Odlepim kad je muškarac obrazovan, emotivan i kad poštuje žene.
Dečko sa kojim sam u vezi je menadžer u vrhunskom preduzeću u inostranstvu. Ja sam student i nisam u prilici da platim avionsku kartu do njega. Rekao mi je da će mi on platiti kartu a da mu novce mogu vratiti u ratama kada budem mogla.
Uvijek me pita kada ću da ga častim, inzistira da svojim novcima platim parking, sladolede..
Svojoj obitelji kupuje sve što žele pa čak i njihovim frendovima i to sve bez pogovora i donosi u koferima a meni je samo za sve godine veze kupio ljetnu haljinu. Ovakav odnos prema meni i sitničavost kao osobina me vrijeđaju kao osobu.
Imam 25 godina, važim za lijepu, u suštini poželjnu djevojku. Dovoljno momaka me muvalo do sad, ali ja nikad nisam imala nekog. Često su oduševljeni sa mnom na početku, na osnovu površnih stvari i to me plaši. Plašim se da me neko bolje upozna. Da ce da pomisli da zapravo nisam prepametna i zabavna. Bojim se da nisam neki "sagovornik" zbog čega sam i sa običnim druženjem ponekad u problemu. A isto se bojim da vrijeme ide i da ću ostati sama. Božeeeeee pomoziii mi, ne mogu više ovako, želim da se osjećam SLOBODNO.
Osudite me koliko želite, ali vjerujem da ima i drugih cura/žena koje su prošle kroz isto.
Ostala sam ne planirano trudna, dečko i ja odlučili smo se za abortus. Mladi smo oboje, ja sam u to vrijeme taman ostala bez posla, a on ne zadovoljan svojim tadašnjim poslom. Nismo bili financijski ni stambeno osigurani. Jedina opcija nam je bila abortus. Od tada pa sve do dana današnjeg, ja sam toliko psihički nestabilna, redoviti napadaji panike, teška depresija. Svaki dan se sjetim svog djeteta. Ni najgorem ne prijatelju ne bih poželjela takvu patnju.
Glumim orgazme sa suprugom, da misli da imamo bolji seksualni život je mu je mali.
Muškarci bi morali da ostave depozit odnosno kauciju pre svakog sastanka, kao osiguranje da će lepo da se ponašaju i da neće povrediti devojku. Iznos bi trebalo da bude na nivou koji će muško da oseti, npr tri mesečne plate.
Ljudi koji sa 25 ili više godina pristaju da rade poslove za manje od 80.000 dinara su doživotni propaliteti koji će zauvek biti na grbači svojih roditelja jer neće moći ni da iznajme stan a ne nešto više. Neverovatno mi je kakvim se platama ljudi zadovoljavaju uz izgovor "nema boljeg". Ima boljeg i posla i plate od vaše al ste previše lenji i neambiciozni da biste to našli i dobili. Čuj molim te ide na fakultet i ima vremena za posao poput slaganja kutija u magacinu 8 sati dnevno za 35.000 al zato nema vremena da radi nešto vredno vremena, nesposobni večiti studentčići.
Radim u banci. Iznervirala me koleginica i prdnula sam pored nje. :D
Razmišljam koliko mi nedostaje biblioteka, nekada sam bila redovan član tamo, radnici su me pozdravljali na ulici kad me vide. A sada nekako sam izgubila i volju i koncentraciju za čitanje, život mi je haos, nemam vremena ni da spavam.