Razmišljam da skroz batalim vožnju. Testove položila iz prve. Imam 25 godina, završila master, radim u struci i karijerno sam ispunjena. Izvozila sam svih 40 časova, a instruktor mi ne da na polaganje i samo razvlači, zakazuje mi dodatne časove... Meni je zaista više muka od sedenja tri sata u kolima, dok izvozi drugi kandidat dva časa od sat i po - pa ja. Ne možete da verujete koliko je to iscrpljujuće psihički i fizički. Volela bih da čujem nečije mišljenje. Kad god me pitaju kad je polaganje, ja smišljam izgovore, u martu sam počela da vozim. Ja više ne mogu ovo.
Kad sam imala 20 godina jedan drugar iz društva je bio zaljubljen u mene, gledao me je kao u Boga. Ja u njega nisam, sviđao mi se neko drugi i bila sam s tim drugim u vezi. Ali bila sam dobra prema tom drugu, bilo mi ga je žao. Kad mu je bio rođendan, došla sam u ponoć s flašom vina i tu noć sam provela sa njim. On je bio presrećan, kao malo dete, a meni nikad lepše nije bilo s nekim i nikad se voljenije nisam osećala. I dan danas, nakon 10 godina, mi je žao što nisam mogla njega da volim. Ubrzo sam izašla iz tog društva, i zbog njega i zbog sebe.
Povela sam u inostranstvo par puta rođakovu ženu koja je narcis (nisam znala). Provele se dobro ali ona me počela zvati svaki dan, pa onda 2x dnevno, pa tračati pa provocirati (bukvalno) vulgarnim tračom o nepoznatim ljudima i lažima o njenom sinu (mom rođaku). Na kraju 3x pozivi, tračevi i na kraju skoro u ponoć me zove sa ponovljenom pričom od tog dana plus me pita za moje odnose s majkom (nisu dobri). Tako sam je napenalila da sam je blokirala sa svih opcija a kasnije me stala zvati da se ko ''izvini'' sa tuđih brojeva, agresivna i to na način da krivi mene i da joj nisam ''dovoljno rekla''. Napominjem od 1. dana sam joj rekla da komuniciram isključivo porukama jer mrzim pozive - profesionalno moram puno da pričam na telefon.
Odgojen sam u dobrostojećoj obitelji i cijeli život sam imao praktički sve što bih poželio, od odjeće, obuće, tehnologije, putovanja itd. Sada kada sam odrastao i kada sam radim i zarađujem i planiram svoju obitelj primjetim koliko je svo ku*čenje u vezi markiranih stvari bespotrebno. Prije sam trošio po 100 eur na običnu majicu kratkih rukava i kupovao marke tipa Ralph Lauren i slično, dok nisam odselio od svojih i počeo kupovati u H&M, Zari i sličnim trgovinama. Čak sada smatram da je i ta Zara postala luksuz jer su mi i njihove stvari skupe iako i dalje imam novaca za skupe brendove. Mislim da kupovanjem skupih brendova ljudi zapravo kupuju pažnju drugih kako bi se pokazali da nešto imaju, a svrha i navodna kvaliteta su više manje iste htjeli vi to sebi priznati ili ne. Niti jedna od tih skupljih majica nije trajala duže od 2 god i svaka se isprala kao i ona koja košta 5 eur.
Suprugu se više ne sviđa moj stil odevanja, želi da to bude kraće, otvorenije, uže. Pritom, ja se nikad tako nisam oblačila, ni kad smo se tek upoznavali to nije bio slučaj. Izgledam normalno, i nemam potrebu da se dokazujem i pokazujem kako izgledam. Oblačim se zbog sebe, šta mi prija i u čemu se osećam lepo. U četrdesetim smo godinama, i vidim da se žene njegovih prijatelja uglavnom oblače onako kako bi on voleo da se ja oblačim. Glupo je što je ovo problem u našim godinama, i što očekuje da se na taj način menjam, jer sam ja zadovoljna sobom, ali vidim da on nije.
Potpuno razumijem ljude koji su napustili sve i otišli da žive negdje u šumu ili planinu, sami, daleko od svih. Umore se ljudi od ljudi i njihovog ponašanja.
Taj koji je izmislio poštovanje i bonton dosadno mu je bilo u životu samo...
Verenik i ja smo zaposleni, živimo u kući za koju sam digla kredit, kuća je na moje ime, ali smatram je zajedničkom. Rata je visoka i potreban nam je dodatni novac. Njegova plata je solidna, ali dosta radi, tako da ne može da ima dodatni posao. Predložila sam da ja radim dodatno, on se nije složio uz rečenicu da ne treba da se forsiram, da dovoljno već radim na poslu i da želi da mu budem zadovoljna i zdrava. Ne zna se šta je gore: Kad te partner tera da radiš ili, u mom slučaju kada ti ne da da dodatno radiš. Mislim da će nam veza upasti u krizu sporeći se oko ovoga.
Vratim se sa odmora od mesec dana u Srbiji, dođem u Evropu tu gde živim, sednem u stan i kažem sebi, konačno kući? Tužno zaista, idem jednom godišnje dole, i svaki put se razočaram, gotovo da nemam prijatelje svi su otišli svoji putem ili me izbegavaju misleći da sam uspeo mnogo i više iznad njih i to ih vređa, više im nisam ravan, porodica takođe hladna, svejedno im jesam tu ili ne, valjda ljudi navikli, imaju svoj život, i opet kad skapiram, čovek je dovoljan sam sebi, neki ljudi žive baš mizerne živote čak i sa parama koje imaju, ja ga živim bato pun gas i tek ću, malo više ću da mislim na sebe a ne na druge i mislim da ću se mnogo bolje osećati...