Svaki prijateljski odnos se svodi na to da ja popuštam, pravim kompromise, ništa mi nije teško, uvek ću odgovoriti na poruku, dostupna za pomoć, za savet, dogovor uvek ispoštujem, ne ispaljujem... I uvek, ali uvek na kraju shvatim da ja dajem sve na dlanu, a za uzvat dobijam mrvice. Shvatim da me uzimaju zdravo za gotovo, da me ne poštuju, da ja nisam važna, nisu važna moja osećanja, potrebe i želje. Nije da sam beskičmenjak i da nemam stav, i kad mi se nešto ne sviđa i ne slažem se, reći ću. Želim da se družimo bez tenzija, bez rasprava, ali isto tako želim da me neko uvažava i da budem prihvaćena. A čim se usprotivim ja ne valjam, ja sam problem. Zašto me ljudi tako tretiraju nije mi jasno. Izgleda kao da trče za onim sebičnim, nedostupnim ljudima, a ovi što su tu su im dosadni...
Rano sam morao da odrastem zbog posla i obaveza, sad sa 30 godina se ponašam kao da imam 16/17 godina.
Nabacuje mi se žena od 48 godina ide kod mene u teretanu ne mogu da grešim lepa je, kaže da joj muž radi u Nemačkoj i da joj je dosadno, ja imam 24 godine.
Rekla sam 'nikad više' a na kraju opet izašla u 3 ujutro kad me pozvao da se vidimo. Jedan je život.
Imam 29 godina i dalje imam tremu kad treba da stanem na pokretne stepenice da ne omašim stepenik..
Potpisujem da su devojke koje nose naočare maksimalno sexy i privlačnije.
Izgleda sam ja jedini čovek na svetu kojem plave oči zaista nisu lepe.
U kombinaciji smo tri godine. Danas mi je rekao da me voli kao sestru ali da se možemo viđati kao i dosad.