Završila sam fakultet, radim 5 godina u struci i mrzim svoj posao. Mrzim da idem na posao, mrzim radno vreme, mrzim smenu od 8 sati, mrzim radno vreme vikendom, mrzim rad sa ljudima, mrzim poslodavce, sve mrzim, zato što radim za minimalac sa doktorskom diplomom. Sve sto želim je da se udam, da imam decu i da ostanem kući i budem domaćica.
Sa momkom sam skoro 10 godina i bukvalno smo odrasli zajedno, ali otkad je kupio ta svoja jadna kola, nešto se u meni prelomilo. Ne zbog kola, jer nisu ništa posebno, nego zbog njegovog ponašanja koje me uzima za budalu. Svako ko mu se nađe usput sjedne u ta kola, samo ja, njegova djevojka od deset godina, uvijek dobijem neki novi izgovor. A najgore je što on zna sve. Zna kroz šta sam prošla sa roditeljima, zna da me boli to što nikad nisam imala šansu da vozim poslije položenog vozačkog i što sam zbog njih izgubila sigurnost i volju. Zna koliko je to osjetljiva tema za mene. I baš zato sam očekivala da će bar on da mi pomogne da prevaziđem to, da mi vrati vjeru u sebe. A on je uradio suprotno. I to me udara duplo jače. Bukvalno kao da mi namjerno gura prst u ranu. Planiram na ljeto da radim i kupim svoja kola i nikad ne zavisim ni od koga. Znam da mi je bolje sama nego ovako potcijenjena. Ali iskreno ne znam da li da ostanem s njim ili ne. Danas ovo, sjutra nešto drugo...
Moja majka drži salon venčanica, i jedna buduća mlada došla da iznajmi venčanicu ja se u nju zaljubih.
Imam drugaricu iz osnovne škole koja me pozvala na svoj rođendan u drugu državu. Ona je neudata, nema djece i eto odlučila je da rođendan ne slavi u našem gradu nego u Francuskoj. Morala sam uzeti godišnji s posla usred najveće gužve, dogovoriti s mužem da on ostane 4 dana s djecom, riješiti sebi avion i smještaj. Sve sam to obavila i potvrdila svoj dolazak, kupila poklon da ponesem, da bi se ona naljutila što joj nisam čestitala rođendan (pravi datum je 8 dana prije proslave) i rekla mi da ne dolazim, da više nisam pozvana :) Da mi je neko pričao da će odrasla osoba od 36 godina pratiti ko je kad čestitao rođendan, ne bi mu vjerovala....
Kada sam se požalila mužu da je sav kućni posao na meni i da on ne učestvuje, rekao mi je da on isto tako može da se žali na mene što ne zarađujem puno kao on. Ja sam fakultetski obrazovana, vredna, ali ne mogu da nađem tako plaćen posao kao on što ima. Povredilo me to baš.
Pozdravljam, pričam i smijem se sa šefom. Niti on mene voli niti ja njega. Ali imamo neki ok poslovan odnos. On zna da mu ja trebam zbog iskustva i zbog toga što ne dobiva pitanja kasnije kada ja preuzmem projekat jer sve završavam ali me ne voli jer sam nepristupačan i ne želim da me opterećava da radim prekovremeno. Ja njega ne volim jer očekuje da poklanjam firmi besplatno sate i zato što pokušava opteretiti svakoga preko granice a najviše me boli što to najviše radi onima koji su najmirniji i najmanje se bune. Ne volimo se ali se respektujemo. Dokle, vidjeti ćemo.
Imam 29 godina i mama mi svaki dan govori nađi sebi djevojku oženi se vidi te kakav si lijep itd...(tipično one stvari što vam mame govore znate već) ali ja njoj ne mogu da objasnim kakve su današnje djevojke, džaba meni kad bi ja našao djevojku ona bi se dopisivala sigurno sa njih 10 ili patila za bivšim ili možda bila sa mnom da bivšeg napravi ljubomornim, a meni to ne treba. Možete mi reći da sam zahtjevan, da pričam gluposti ali boli me briga, ja želim da imam vezu i brak punu ljubavi podržavanja itd... baš kakvu moji roditelji imaju. Drago mi je baš zbog njih i što sam njihov sin.
Interesantno je kako ljudi misle da će me isekirati sa nekim glupostima koje mi kažu, a onda kada ja ostanem mrtva hladna na to, bude mi malo i žao što me ne dotiče.
Čvrsto verujem kad prestanemo da budemo narciozna sebična gamad i prestanemo da parkiravamo automobil preko 2 parkinga tek onda će nam biti bolje u ovoj državi.