Moja drugarica NE MOŽE i NE SME da ima druge drugarice!!!!!!!
Cijeli život vrtim iste kilograme. Smršam, vratim, pa sve ponovo. Jedem iz dosade, ne iz gladi. Pratim kalorije, ali u glavi stalno mislim da to možda ništa neće promijeniti. Znam da hrana treba biti gorivo, a ne utjeha, ali svaki put kad vaga pokaže više, zaboli me kao da je to neka lična greška.
Nekad nije ni prejedanje, nego navika. Onda se smirim, sve se vrati u normalu, pa opet ispočetka. I tako u krug godinama — i stvarno mi je dosta takvog života.
Čujem da ima ljudi koji su sami uspjeli da izađu iz tog kruga, bez drame i bez ekstremnih mjera, samo tako što su naučili razlikovati glad od dosade i prestali se kažnjavati za svaki pad. Zanima me ima li još neko ko je to uspio sam, kako su to uradili, šta im je kliknulo.
Jer iskreno — voljela bih čuti tuđa iskustva.
Mislim da se moja drugarica promenila. Možda nisam primetila kakva je zapravo ili sam odbijala da vidim.
Imamo troje dece. Muž ni danas ne zna da promeni pelenu.
Uvela bih sankcije za sve one koji samo izgovore ''sama je kriva''.
Ne napušta mi se posao zbog kolektiva, ali ću morati. Da, nije greška u kucanju, imam kolektiv kakav se poželeti može i to kod privatnika. Prosto je neverovatno da su od 50-60 ljudi baš svi dobri ljudi. Kod nas se razgovor počinje sa Kako si? pa tek onda pitanja vezana za posao. Jedanput mi nisu radila kola, a morala sam da odvedem majku kod lekara. Više kolega mi se odmah ponudilo da me vozi bez ikakve nadoknade. Ljudi se pomažu na sve načine i to ne neka grupica, nego su svi takvi. Ono što druge firme reklamiraju da je pravi tim, mi imamo bez reklame. Nažalost, druga strana medalje je da nam projekti nisu neki, ljudi su prema poslu opušteni (stvarno nije stresno), mnogo se ispijaju kafe i posledično male su plate. Nažalost, uskoro ću morati kod nekog robovlasnika gde će ljudi biti užasni i gde ću biti zaposleni br N, a ne osoba kao što sam ovde i sve to samo da ne bih radila za kikiriki.