Priznajem da ne volim jednu svoju sestričinu. Da se razumemo, dete je i nije kriva što je razmažena, tako su je vaspitali. Ali većina dece imaju nešto što vole da rade, neku temu o kojoj vole da pričaju. I povrh svega, druga deca uvažavaju ljude oko sebe, ma koliko ih roditelji razmazili. Ona nije više tako mala, ima 8 godina,a bukvalno gleda kroz druge ljude i jako je odbojna. Ima dva brata koji su nemirni i glasni,ali su jako dobra, privržena, fina deca. Ona im nije ni nalik, skroz je zapuštena i ponavljam,nije kriva što je takva, ali meni je toliko antipatična da se osećam kao grozna osoba i decomrzac,a nisam.
Dečko je zaboravio na vođenje ljubavi otkako aktivno trenira. :(
Udaje mi se bivša. Pozvan sam na svadbu, ali samo zbog toga što se udaje za jednog od mojih boljih drugova. Mislim da će se svi glupo osjećati ako budem tu. Odlučio sam da pričam sa njim na tu temu, i ako mi kaže da je bilo kome i najmanje neprijatno da budem tu, def. neću otići. Ne želim nikom da kvarim jedan od najljepših dana u životu. Nije mi krivo što su zajedno, ja se jednostavno nisam vidio sa njom. P.S. Sa njom se ne pozdravljam i glupo mi je zbog toga, nije ona ništa kriva, voljela me više od same sebe.
Ne podnosim svog oca. Svi smo mu sluge (cela porodica). Ne ceni ničiji rad. I otvoreno kaže da niko ništa ne radi, osim njega. Stalno me ponižava jer sam žensko i omalovažava već godinama. Žensko sam i moram da znam kućne poslove, moram da mu kupujem pivo dok nikada nije dao ništa da se kupi za nas, moram da raščistim bez pogovora sve za njim, moram da prećutim svaku njegovu uvredu da me ne bi udario. Živi za "šta će narod reći", pa me je zato i upisao na fakultet, inače ne bi. Ja sam mu predmet hvaljena jer sam bila najbolji đak, a ne podnosim ga i jedva čekam da se iselim odavde. Majka ne sme da ga pozove kada se ne vrati kući kada je zabrinuta jer će "drugari" da ga sprdaju dok piju pivo ispred neke prodavnice nakon posla. Tražila sam posao, pričala sam sa mamom, kaže da nema gde da ode, zato je tu gde je. Neću moći ceo život ovako, pucam po šavovima, a najviše trpim mame. Nije lepo biti sluškinja, ali još je gore kad si to svom ocu. Jedva čekam da nekako odem odavde.
Dočekao sam da me dečko, koji mi je u osnovnoj školi gurao glavu u wc šolju, oslovljava sa "gospodine", dok mi kuva kafu.
U poslednje vreme devojka mi se često žali da se ugojila. I danas joj kažem da i ja mislim da se ugojila i da bi trebala da se malo pokrene i smrša koje kilo. A ona se užasno naljuti i raskine sa mnom. Tri i po godine smo bili u vezi i raskine na ovaj način! Nemam reči da opišem kako se osećam...
Ako mi kašika ne udara o zidove šolje, nemam osećaj da mešam nešto.
Pošto se bavim crtanjem veoma lahko odlučim šta nekome pokloniti za rođendan, godišnjicu i sl. Ali, pitam se šta su moji bivši uradili od crteža i slika koje sam uradila za njih....
Najviše mrzim kada idem uveče u krevet umorna da spavam a znam da moram da se probudim za par sati...
Kad sam bila mala mama i ja smo igrale žmurke i u nedostatku mesta za sakrivanje sakrila sam se u zamrzivač, ne znajući da se ne može otvoriti odmah već tek posle par minuta. Ljudi moji, najveća trauma iz detinjstva, vrištim paničim a mama sa druge strane pokušava da me smiri..od tada ni ne prilazim zamrzivačima iako je to bilo pre više od 20 godina.