Mnogo puta mi se dešavalo da me ljudi odbace, ispare, udalje se od mene čak i da prestanu da mi se pozdravljaju na ulici a bez ikakvog meni znanog razloga. Sa nekima sam bila bliskija, sa nekima poznanik ali uvek jednako posvećena da se osete prijatno, da nikad ne podbadam, provociram, ne rastužim, čak sam i pomagala. Toliko je to uticalo na mene, da sad ni ne očekujem da se bilo ko zadrži u mom životu. Sigurno je nešto do mene samo ne znam šta. Da sam bar ikad dobila povratnu informaciju da znam na čemu da poradim a ovako ostaje da se pitam sve vreme šta to kod mene nije u redu...
Supruga i ja smo mladi, 25 godina, imamo dete od godinu dana, u poslednjih godinu puno stvari ćutim i trpim, ne mislim na prevare već mešanje njene majke u sve, kao da su pupčanom vrpcom vezane, živimo na 10 minuta od nje a supruga nije u stanju 5 dana da prođe i da se ne vidi s njom, ne kažem da treba jednom mesečno ali brate preterano je. Supruga ne radi jer je sa detetom i ja im pružam sve, smatram da je njoj teže preko dana sa njom nego meni na poslu, i svaka čast svakoj majci koja je sama sa detetom, kraljice ste. Ako se raziđemo jedino me muči dete, ja bih svaki dan bio s njom posle posla ali me plaši to da se ona ne odalji od mene, da bude više privržena baba zmiji jer će biti s njom ceo dan, žena je lezi lebe pa će biti ceo dan zajedno, ubija me pomisao da je ona odgaja jer imam osećaj da ću biti samo poznanik detetu dok ne poraste. Ako iko ima ikakav savet pomogli biste mi mnogo, ljubim vas sve❤️
Porodica mi je živi očaj. Sa svima sam posvađana osim sa roditeljima. Ne zna se dal su gori sa tatine il mamine strane. Smeće do smeća. Samo gledaju svoju korist da izvuku, smučili su mi se svi.
Već 5 godina borim borbu sa mentalnim zdravljem imam dijagnozu granični poremećaj ličnosti. Zadnjih mesec dana su mi pakao ne znam da li mogu više da izdržim živim zbog drugih. Ovo nije život ovo je preživljavanje.
Nedavno sam se porodila i jako me pogađa to što muž nema razumevanja za mene. Danas sam sama pola dana provela u gradu sa bebom. Kada sam došla kući, on je sedeo za stolom i jeo, nije izašao da mi pomogne ni sa stvarima ni sa detetom. Pitao me je da li sam jela, rekla sam da nisam, on mrtav hladan nastavlja da jede. Kada je završio, samo se okrenuo i izašao iz kuće da nastavi sa poslom. Najviše me boli što nije ni bebu uzeo da bude s njom dok bih ja makar malo pojela i odmorila. Osećam se zapostavljeno i usamljeno u trenutku kada mi je podrška najpotrebnija.
Iskreno mrzim poklone. I kad kupujem i kad mi neko pokloni.
Prvo jer ne znam šta taj neko drugi voli..
Drugo jer ni drugi šta ja volim.
Šta ja da radim sa tacnom na kojoj piše Istanbul ?? Samo mi bezveze skuplja prašinu. Ili šta da radim sa trećim romobilom koje je moje djete dobilo, a ni jedno ne voli. I onda još moraš da glumiš zahvalnost..
Došao mužev ujak iz Crne gore na neke lekarske preglede u Beograd. Kako zbog posla nisam ništa spremala, kažem mužu da sam rezervisala restoran uveče kad i on obavi sve preglede da večeramo. Muž je napao da ja plaćam taj restoran i nisam trebala to uraditi već nešto spremiti i da sam lenja. Ujak je izuzetan čovek, koji zaslužuje i mnogo više da ga bolje ugostimo. I za 2 godine braka ga nismo izveli nikad ni na picu kad dolazi a on nas svuda vodi, čašćava u Crnoj gori. Dve nedelje posle toga dolazi mu sestra sa mužem i ćerkom iz Makedonije, vodim ih u piceriju, isto muž odbija da plati. Novac nije problem jer izdržava brata, snajku, bratanca i majku ali ovo mi je dalo razlog da dobro razmislim šta bi bilo da su to moji a ne njegovi rođaci. Dok mi delimo račune pola pola od majke još nije presekao pupčanu vrpcu da možemo da živimo ko sav normalan svet i da ne pravi dramu za 2 family pizze i piće.
Umrle su mi mama i baka u roku od godinu i pol dana. Živim vani 10 godina i obitelj ne mari za mene iako sam pokušala sve da imam povezanost s njima. Tata je šovinist i nikad me nije previše preferirao jer sam žensko. Brat nikad nije bio podrška. Sad sam u lošoj situaciji s dečkom i nakon 7 godina i kupnje kuće, čini se da je veza gotova jer se ne trudi raditi na problemima koji su ozbiljni. Nemam djecu jer sam se brinula o mami koja je dugo bila bolesna i živjela sam na dvije strane da sve isfinanciram i bila sam uz nju do kraja. Ostajem sama i ne znam kako dalje sa svojih 35. Imala sam osobe koje su me beskrajno voljele i sve se raspalo u par godina. Počela sam mrziti život, sudbinu i sebe. Ne znam kako se izvući iz crnih misli i bojim se.
Dečko mi je rekao da bih bila bomba kad bih vežbala zadnjicu. To me je prvo pogodilo, na šta je on rekao da mi je samo "udelio kompliment". On se uvredio kad sam mu uzvratila da bi i on bio top sa zategnutim stomakom i bicepsima. Neko ne zna da primi kompliment pa to ti je...
Samo jednom u životu sam prišao devojci i to je bilo pre skoro četiri godine, nju sam smuvao iz prve ali mi se to brzo obilo o glavu i završilo katastrofa, nikada više nisam prilazio jer smatram i vidim da bi isto prošao. A pravo da kažem kako sam sve bliže tridesetoj (još 4 godine) sve manje imam i želje i živaca.