Umoran, neispavan nakon još jedne trinaestočasovne smjene i posla ns njivi. Krenem da konačno spavam, kad krenu vika, potom buka. Nema smisla da izlazim i pomažem, jer su već došli ljudi zaduženi za to, auto klub i njihovi radnici. Svi su dobro. Ali je to trajalo dobra dva sata. Nisam sutra dan otišao na posao, nisam ja robot. Po cijenu otkaza.
Ja imam 32 godine, muž 44 god. Upoznali se u bolnici kao radne kolege. Sjećam se kad su mi govorili da ne valja razlika u godinama, da ga ostavim itd. Hvala Bogu da ih nisam poslušala. On je meni nešto najbolje što mi se desilo u životu. Za mene najbolji čovjek kojeg znam, najzgodniji, najnježniji, upotpunjuje me! Hoću reći, ne obazirite se na tuđa mišljenja kada se radi o osobi koju volite, osim ako vas bliski ljudi ne upozoravaju na realne opasnosti koje zaljubljene oči ne primjecuju. A kada se radi o ljubomornim komentarima - to ćete jednostavno osjetiti.
Bivši profesor je pomogao mom bratu na ispitu. Otišli smo na piće posle pričali imamo dosta zajedničkih tema i sad mislim da sam se zaljubila ali ne znam da li on mene tako gleda ili je samo dobar čovek.
Toliko sam razočaran u ljubavnome smislu da uopšte neću ni da tražim devojku u skoro vreme jer mi nije ni do čega. Razmišljao sam da krenem dalje nakon bivše da napokon budem srećan, ali jednostavno nemam volje za tim. Nekako sam prazan i ne znam šta da radim. Baš me je povredila.
Žensko sam i sramota me je koliko mogu da popijem. Ne zmam na koga sam u porodici niko ne pije. Kad sam u dobrom društvu mogu da pijem mnogo da mešam pića al ne pamtim da sam se napila da ne mogu da se kontrolišem. Apsolutno uvek vladam situacijom. Postaje mi neprijatno jer se muški deo društva uvek "primi" da pijemo ko ortaci. Dok su druge žene dame ja se branim od budala.
Često lažem dečka koliko sam platila patike/odeću/nakit (umanjujem iznos) jer je on u lošoj finansijskoj situaciji. Ne želim da mu bude neprijatno što ne može to da prati. Naravno, apsolutno ne treba to da prati, niti je meni bitno šta on oblači i koliko novca ima, samo ne želim da se oseća loše.
Roditelji nikada ne zaborave moj rođendan i to je jedina pozitivna stvar. Poblem je u tome što se nikada ne potrude da mi kupe nešto, zadovoljna bih bila običnom sitnicom... umjesto toga oni mi daju novac uz izgovor "nismo eto stigli kupiti nešto". Za njihov rođendan ja razbijam glavu danima razmišljajuci šta da im kupim, šta ce im se svidjeti. Ali je*e mi se više, i ja cu njima istom mjerom uzvratiti.
Mislim da treba da nastavim život sama sa svojom decom. Mislim da nisam spremna da se ponovo upustim u brak iako nam je lepo i on je divan prema meni i deci i volim ga puno. Ali mislim da nisam spremna. Ne posle svega što sam preživela. Ništa više ne znam. U pravu je moja drugarica. Mi smo emotivno osakaćene izašle iz braka i to je to sad. Nikada više neće biti ništa isto. I posle toliko vremena, ta neka teskoba je tu... Traume... Plus vezanost sa bivšim preko dece i njegovo uporno pljuvanje po mom životu preko dece. Umorna sam. Nema me dovoljno ni za sebe a kamo li za sebe, decu i partnera. Plus, mislim da možda i mulja nešto, ali ne znam jel to moja trauma ili intuicija govore... Eto... Kud sam se i rodila uopšte?
Momak mi ne veruje da sam bolesna kada mu kažem da jesam. Misli da ga namerno izbegavam. Moraću da ga ostavim.