Saznala sam da je u prošlosti zaposlio 3 svoja drugara i isplaćivao im dosta visoke plaće od kojih su mu oni većinu vraćali nazad u kešu a sve kako bi mogli dobiti veće kredite za stan. To je trajalo 2 godine i nakon kupovine stana svaki od njih je našao drugi posao te su ostali drugari. Ne znam šta da mislim.
Podržavam samo equal u vezi! Kako možeš da se žališ da je bio grub prema tebi ako si fuxa, varaš ga, psuješ, vređaš i pred porodicom ponižavaš...? Da te gleda kao princezu?! Da sam muško i u vezi s takvom, ja bih isto bila gruba! Mislite da baš svaka žena, čak i ona najbezobraznija zaslužuje kulturu i nežnost?! Mojoj sestri od devete tetke (šira rodbina) koju JA teško gledam i trpim koje je g** muž je demolirao stan, polupao sve, sve uništio, samo tek da nju ne udari i ostavio je da plače nakon što je otkrio da beba od 6 meseci nije njihova i da je htela da mu podvali! A ovako je divan i pitom dečko, niko za njega nema lošu reč i sad ima skladnu vezu sa dobrom curom. Razumete, ne krivite uvek mušku stranu!
Svaka žena potajno želi pomalo divljeg, nedostupnog alfa baju, ali da je dobar samo prema njoj i da ga se drugi ljudi plaše. Nemojte da vas lažu da nije tako. Surova evolutivna realnost.
Nedostaješ mi tatice moj, teško je mnogo, ali biću dobro. Volim te najviše na svetu. 🫂
2025. godinu ispraćam sa otkazom u rukama, ostavljena od strane partnera, mentalno loše, fizički se osećam kao da me je tenk zgazio. Srećni praznici.
Mišljenja sam da uopšte nije normalno biti u dobrim odnosima sa bivšim partnerom. Tu ne ubrajam osobe koje imaju zajedničko dete. Da odmah naglasim, ne kažem da treba biti bezobrazan prema nekome sa kim si raskinuo/la na neki, da kažemo, normalan način, ali treba biti na distanci. Kako može biti normalno to da npr neko ima dečka, a druži se sa bivšim jer su kao ostali u dobrim odnosima. Ma dajte.
Živim u inostranstvu već 7 godina, i mama me nikad nije nazvala, ono kao da se iznenadim da me čuje ili tako nešto, komunikacija je porukama, neki stiker i to je to, takođe retko, jer ne znam šta bih sa njom pričao i o čemu, nikad nismo bili bliski i nikad je nisam osećao kao nekog svog, uvek je bila prema meni hladna, čak imam utisak da joj je i bolje kad nisam tu, a prošao sam pakao zbog njenog i tatinog odnosa koji je bio užas od samo starta mog poštojanja, nikad uteha, nikad briga za mene... Kako je to tužno čoveče, željan sam svojih roditelja ali oni mene nisu...