Kad god čujem pjesmu od Avicija, posebno "Wake me up" sjetim se koliko je život kratak, s kolikim se borbama ljudi nose, kako mladi umiru. Podsjeti me na ljepša vremena, al ujedno i baci u tugu jer je vrijeme tako brzo, a Avici, Avici je mogao toliko još hitova stvoriti, bio je jedan od najboljih.
Moj momak je onaj momak koji kada zove da se gleda film stvarno to i misli. Mesec dana veze, oktobar i zahladnelo je. Zove on mene da dođem da gledamo film i da prespavam kod njega. Ja se sredila, dugački crni mantil, ispod toga crni čipkasti donji veš i čizme na štiklu iznad kolena. Kako se penjem na taj njegov 4. sprat bez lifta on je već bio pokriven ćebetom na kauču i ja obuvena u dnevnu ulazim i skidam mantil on me gleda. Kažem mu napravi mesta i za mene, smrzla sam se. Skidam štikle i legnem pored njega. Tako prolazi jedan film, pita da pogledamo drugi, završava se i taj drugi, onda još jedan, znači treći gledamo i tu nisam mogla da čekam. Malo posle početka krenem ja u akciju. Da napomenem, imali smo odnose pre toga i znamo se tada već 2 i po godine. Tako da nije da ga je sramota, nego jednostavno čovek voli filmove. Sad će jos malo godinu dana od toga, ali je meni smešno kad se setim.
Kako svako malo pročitam i čujem da je neko mlad umro nakon kratke i teške bolesti, tako se sve više plašim otići kod bilo kojeg doktora.
Ako išta mrzim, to su oni pozitivni citati na nečemu, tipa: "Be you", "Be positive", "Be free"🤢 Povraće mi se od tih citata.
Imam 23 godine i feministkinja sam. Pre 4-5 godina nisam tako razmišljala i bila sam više konzervativnog usmerenja. Sada, nakon završenog fakulteta, smatram da je moj način razmišljanja od tada bio glup i kritikujem sebe za to. Ujedno, baš zato što tako sada razmišljam i što gledam na život iz drugog ugla, dosta osuđujem muškarce za većinu stvari po pitanju teme braka, međuljudskih odnosa ili veza. Sama pomisao na muškarca mi se gadi, jer smatram da velika većina muškaraca želi ženu samo za seks i ništa više. Samim tim ne pridajem značaj nikome i smatram da to tako i treba da ostane jer imam izuzetno čvrst stav jer ne želim da proživljavam ono što su doživljavale moja baka i žene u prošlom veku. Žene nisu roba niti su sluškinje muškarcima. Uverite me da grešim.
Muškarac koji prekine vezu preko poruke je najveća pi*ka!
Zavlačio me, lagao mi da je zaljubljen, ponašao se prelijepo i samo me odjednom ostavio. Kad ga sad sretnem u gradu meni bude neugodno, stidim se i bježim kao da sam ja njega povrijedila i ne znam šta mi je. Znam da se ne bi trebala tako ponašati.
Imam jako bolesnu familiju. Imam tetku koja je, kad sam bila mala i odemo u šetnju, kine u ruku i istom tom rukom uhvati moju. Imam djeda koji je umeo kao maloj da mi gura jezik u uvo, nakon što nas pokrije ćebetom preko glave. Imala sam babu koja je umela da nakupi dlaka i kudje s poda, i da mi ostavi na vratima od sobe, kao znak da kuća treba da se sredi. Druga baba je znala da baci sve što kupi, od bele tehnike do garderobe i hrane, novo novcijato, jer joj je smrdelo ili imalo neki šmek. Knjigu bih mogla napisati šta su svi ti ljudi radili. Nekad me sramota kad se osvrnem na to s kim sam u srodstvu.
Mnogo mi prija da ujutru izađem sama u svoj omiljeni kafić, pijem kafu, slušam dobru džez muziku. Psihički se spremim za ostatak dana.