Imam 28 godina i mnogo poziva na dejt (a i izlazaka) iza sebe ali nikada nisam bila u vezi. Znam da je problem u meni ali ne mogu da se promijenim. Čim dejtovi krenu da prelaze oni klasične teme i već treba da pokažemo emocije i opustimo se ja se iz nekog razloka uplašim da pokažem tu svoju stranu što uglavnom pročitaju kao hladnoću i nezainteresovanost. Ne znam kako da to promijenim. Ne ide mi se ne terapiju, a nemam ni vremena ni novca ni strpljenja za čavrljanje za koje mislim da mi nikad neće pomoći.
Temu i reklama s tabletima, umirem. 😂 Koliko god mrzio reklame te me uvik nasmiju od loše glume i marketinga.
Privlačno mi je kada muškarac zvecka ključevima od auta.
Nema do svoga i svoje kuće/stana. Kad sam bila tinejdžerka, mama i ja smo otišle u drugi grad kod nekog čovjeka kojeg je ona upoznala na FB, on nam je obećavao sve i svašta, da ćemo živjeti kao u bajci, a mi na to nasjele jer smo bile očajne od života u neimaštini i tatinom piću. Na kraju je ispalo sve još gore nego što nam je bilo kod kuće. Sve je bila laž. Malo smo se bojale povratka u naš grad, pa smo odlučile naći neki smještaj al tamo je bilo još gore. Najprije smo našle kod nekog bračnog para sa sinom, al ti ljudi su bili ludi. Pogotovo taj tip, hvalio se kako je agresivan, nasilan i da voli tući ženu, a ona je na to govorila samo; Da da tako je.. Bože sakloni. Prenoćile smo i otišle kod nekog starca kojeg su nam oni preporučili, al nije ni tamo bilo mnogo bolje. Preko dana je bilo OK, a po noći se mama ustala da zapali cigaretu jer nije znala da taj starac spava u dnevnom, i on se izvikao da se njemu neće nitko ustajat po noći pušiti i da se gubimo ujutro. Vratile smo se kući...
Ovaj život je postao toliko naporan i težak, da imam osećaj što se više trudim to mi gore ide, na svim poljima, a tek sam u ranim tridesetim! Nedostaje mi detinjstvo i bezbrižnost.
Djevojke su mi manje privlačnije (skoro pa nikako) ako koriste izraze iz engleskog jezika tipa WTF, Real Deal, Cringe itd...
Razmišljam da donesem tešku odluku i raskinem dugogodišnju vezu. Njoj je ogroman problem razlika u načinu života naših roditelja, tačnije moje i njene majke. Njena majka je, da kažem neka klasična balkanska majka. Sve joj je u životu podređeno djeci i mužu, njoj ne treba ništa. Ženi se sin, dovodi snajku u kuću. Majka je tu da kuva za sve, čisti, čuva unučad i ostalo. Dočarao sam vam ukratko sliku. Moja roditelji su totalno drugačiji, nekako zapadnjački tip, odgojili smo vas i pomagaćemo vam u životu, ali imamo svoj život. Tako da je sve što oni rade mojoj djevojci totalno nenormalno i ludo. Zašto oni putuju 5 puta godišnje? Zašto idu po restoranima? Treba da sjede kući. Ovo sve već stvara nesuglasice, šta će biti kad budemo u braku i dobijemo djecu. Ja znam da bi mama pomagala oko djece, ali isto tako znam da ne bi čuvala unučad 6 dana sedmično i kuvala nam ručak. Teško mi je da raskinem jer je sve ostalo super, ali je ovo prosto tolika razlika u mentalitetu da nema rješenja.
Fali mi životna radost. Nekako sam sve počela da radim mehanički i skoro da ni u čemu ne uživam i ne vidim smisao. Što je najgore primetim i da oko mene ljudi imaju isti "problem", ali mi svi kažu ma to je normalno. Čak i kad dođemo na druženja, nekada smo se zezali, smejali, pevali, zaboravljali na probleme (makar i na par tih sati), a sad nekako kao da nas je neko naterao da reda radi dođemo na neko slavlje, rođendan, da eto ispoštujemo i to je to. Zvuči malo patetično, ali gde se u svemu izgubila duša? Kad smo postali tako robotizovani? Kao da nam je svima neko uzeo radost i tako živimo od danas do sutra, radeći sve mehanički, a najbitnije je da se na instagramu vidi da se dobro živi, a u stvarnosti retko vidim da je neko iskreno srećan i zadovoljan.
On misli da sam posle njega odbijala sve zato što sam umislila da sam neka nedostižna riba. Nije tako. Ne zna da sam prestala da verujem. Ne želim ponovo da budem slomljena, da me neko zavoli pa ostavi kao da ništa nije postojalo. Ne želim da se opet gušim u suzama, dok govorim kroz jecaje: „Koliko sam ga volela… Zašto mi je to uradio?“
Svaka čast ljudima koji misle samo na sebe, a druge gaze na sve načine kako bi stigli do cilja. Ja ne mogu da budem takva jer sam rođena sa empatijom, ali svaka čast onima koji ne osećaju ni grižu savesti ni krivicu ni potrebu za osnovnom ljubaznošću prema drugima.