Koleginica koja mi se nabacuje već dugo jer pred druge dve koleginice rekla da sam joj stalno u mislima. Živim u mesto gde su svi jako otvoreni i opušteni, ali malo je reći da sam propao u zemlju od blama. Mislim da se to ipak kaže nasamo.
Oduvek sam obožavao strane jezike i učio ih od malena. Jedino mi je nemački uvek bio odvratan i jeziv. Pogodite u kojoj zemlji mi se ukazala poslovna prilika...
Pre tačno godinu dana, nakon razvoda, gde sam bukvalno sve ostavila i samo izašla sa detetom, sam spavala na kauču kod rođaka koji ima mali stančić i dvoje male dece. Danas sam u svom stanu, kupljenom na kredit uz podršku porodice.
I sada shvatam da predan i marljiv rad se kad-tad isplati.
Svaki prijateljski odnos se svodi na to da ja popuštam, pravim kompromise, ništa mi nije teško, uvek ću odgovoriti na poruku, dostupna za pomoć, za savet, dogovor uvek ispoštujem, ne ispaljujem... I uvek, ali uvek na kraju shvatim da ja dajem sve na dlanu, a za uzvat dobijam mrvice. Shvatim da me uzimaju zdravo za gotovo, da me ne poštuju, da ja nisam važna, nisu važna moja osećanja, potrebe i želje. Nije da sam beskičmenjak i da nemam stav, i kad mi se nešto ne sviđa i ne slažem se, reći ću. Želim da se družimo bez tenzija, bez rasprava, ali isto tako želim da me neko uvažava i da budem prihvaćena. A čim se usprotivim ja ne valjam, ja sam problem. Zašto me ljudi tako tretiraju nije mi jasno. Izgleda kao da trče za onim sebičnim, nedostupnim ljudima, a ovi što su tu su im dosadni...
Rano sam morao da odrastem zbog posla i obaveza, sad sa 30 godina se ponašam kao da imam 16/17 godina.
Nabacuje mi se žena od 48 godina ide kod mene u teretanu ne mogu da grešim lepa je, kaže da joj muž radi u Nemačkoj i da joj je dosadno, ja imam 24 godine.
Rekla sam 'nikad više' a na kraju opet izašla u 3 ujutro kad me pozvao da se vidimo. Jedan je život.