Djevojka sam i jednostavno me ne drži mjesto.. Sve mi odmah dosadi počevši od poslova koji me ne ispunjavaju pa sve do lažnih odnosa... Ne znam zašto se evo događa ali što sam starija to sve više i više bježim od nekakvih obveza, braka, djece.. Jednostavno kad mi netko spomene brak i djecu odmah bježim i nekako ne želim to u svome životu.. Želim biti samostalna, imati svoj posao, auto, stan i ne ovisit o nikome.. Inače imam 27godina.. Šta vi mislite o ovome? Da li sam ja normalna?
Červrta sam godina na fakultetu i strah me svega što me čeka, iako ću da produžim još najmanje jednu godinu da ispolažem sve ispite, ali plašim se izrade i odmbrane diplomskog, a posebno onoga što me posle fakulteta čeka...
Kako da kažem momku da mi je njegova sestra dosadna i da ne želim da provodim slobodno vreme sa njom....
Nevjerovatno mi je kako su gejevi sve neki zgodni momci, ne mislim na one operisane ko roboti. Već prirodno lijepe momke. To sam primjetila i žao mi je što nam gejevi pokraše sve muškarce. Nije ni čudo što su cure same..🤣
Drugarica insistira da budem treći točak i da se družim sa njom i njenim momkom ali ja ne želim.
Je l' vama normalno da vam devojka šalje sliku kolege za kog vam danima priča: "E jedan sladak je došao da radi, mnogo je lep"?
Moj stric je umro od side daleke '89 kao mladić. Bila je neka zajednička igla u pitanju, na afteru posle neke svirke u BGu. Zato mrzim svu novotalsnu, metalsku, pankersku i rokersku subkulturu, jer su moj otac i njegovi roditelji mnogo propatili zbog sina/brata.
Imam 35 godina, do 30 sam izlazio non stop i imao puno drugara. Zadnjih par godina nemam sa kim ni na kafu, ni u kafanu, kad god nekog pozovem, niko neće ili ne može ne treba mi lumpovanje ko pre do jutra, ali makar par pića i druženje. Ostalo, sve imam hvala bogu, ali mi baš fali društvo... da li su ljubomorni, mrzovoljni ili šta već, ne znam više ni ja...
Došla sam iz izlaska i shvatila da mi nedostaje bivši dečko. Ja sam bila ta koja je raskinula ali nekako ne znam kako ću da ga prebolim. Bili smo preko 2 godine zajedno i to na daljinu jer ne živimo u istom mestu. Znam da će mnogi osuditi ali ja sam se toliko vezala za njega, nekako sam ga smatrala kao porodicu. Iako me je povredio nekim postupcima ja i sad plačem i žao mi je što nismo uspeli. Nisam klinka, imam 30 godina, on se nakon raskidao trudio da se pomirimo ali kada sagledam nas dvoje znam da se ne bi slagali u budućnosti. Ne verujem da bi bili dobri jedno za drugo. Dok smo bili zajedno kad god se vidimo osećala sam se tužno, tip sam osobe koja voli pažnju a on je nekako više asocijalniji. Kap koja je prelila čašu je kada sam videla koliko on devojaka dodaje a sa mnom je u vezi. Možda je to nekima normalno al ja nisam mogla da budem sa nekim kome nisam dovoljna. Osećam se tako tužno, volela sam ga, volim i dalje, ne bih se više pomirila sa njim ali mi je opet žao što nismo uspeli.
Moje društvo me se praktički odreklo, prestalo pozivat na druženja i sl. nakon što sam se rastala i ostala "neparna", bez prihoda i sama s djecom. Prošlo je 15tak godina, ja stala na noge, stvorila nov, prekrasan život. Sama samcata. I odlično mi je. Sad su se, kad mi dobro ide, oni sjetili da ja postojim. Telefon ne prestaje zvoniti. Šalju poruke. Svi bi me rado vidjeli. Nedostaaaajeeeem im... A da? Odlično drugari. Što se mene tiče mrtvi ste već ODAVNO. Od svih sam se oprostila, ne postojite za mene.