Moji roditelji su bili primjer roditelja koji se NE svađaju. Međutim sad u penziji su užasni.
Svatko od njih problematičan je na svoj način. Tata je sebičan, s*re za sve i drži naporne lekcije svima oko sebe. Mama pije i radi žrtvu od sebe.
Ne živim s njima ali svojim ponašanjem jedno prema drugome, stvaraju mi grozan osjećaj kad dođem tamo, kao da mog sigurnog doma i obitelji više nema.
Svet za koji su nas roditelji vaspitavali više ne postoji...
Nekad sam joj vadio tampon. Eh, šta je mladalačka ljubav.
Mislim da me muž nikada nije voleo. Poštovanje da ali ljubav kao prema supruzi ne. Ja sam njega smuvala i uvek imala više želje i motivacije za sve u životu. Prestanem da osećam prema njemu sve što sam imala, bezrezervno se dala i za njegov posao i za decu koju imamo (za to mi nije žao ali za njega jeste). Ni fakultet nisam završila. Da nema dece ne bi me bilo ovde gde jesam, otišla bih i izvela snove koje sam kasno shvatila da ih imam i koji su. Sad čekam da deca porastu pa da se otisnem gde mi duša ište. Tu ću biti za decu uvek ali većinu vremena će moći sami, kada krenu na fakultet ili se zaposle. Imaće svoje društvo i potrebe više van porodice nego unutar. Milion puta sam ga vraćala na te probleme koje on pravi jer nema emocija sa njegove strane i milion puta sam ja razmišljala da možda umišljam i preterujem ali duša oseća i fali joj svašta nešto, verujem da moje emocije ne varaju. Neispunjena sam pored njega, ne želim da imamo odnos, nije mi lepo.
Namerno ostavljam otvorena vrata od stana da vidim ko se usuđuje da uđe.
I dalje slušam playlistu što si napravila da mi pomogneš da se isplačem..