Imam strah o odbacivanju drugih, da ja otkačim neke ljude, da prekinem prijateljstvo ili bilo šta. Jer u jednu ruku mi bude žao za te ljude, toliko se vežem da uvijek gledam da pomognem ih u životu. Na kraju dobijem da ja budem ta ostavljena. I to boli, jako.
U top tri najveća fizička bola stavljam vađenje umnjaka (pogotovo donjih). Šta je ovo i zašto ovoliko boli, imam osećaj kao da mi je neko prepolovio glavu. Znala sam da će boleti, ali ovoliko? Pa čovečee.
Namjerno sam ostala trudna s drugim djetetom, znajući da se planiram razvesti od njihovog oca. Čim se je prvo dijete rodilo, vidjela sam da on nije u stanju biti otac i muž kakav treba da bude, ali dala sam mu vremena da se snađe u novoj ulozi. 3 godine kasnije, dijete i sve obaveze i dalje samo na meni. Tad odlučim da rodim još jedno i čim se dozovem razvod. Oduvijek sam željela dvoje djece i da mi sin ima sestru, tako da kontam nek ovaj bar napravi još jedno kad ni za šta drugo nije. Razvela sam se i sad me baš briga, nisam zainteresirana za novu udaju, imam svoju djecu, više slobodnog vremena, uživam u životu.
Dve godine sam bila u vezi sa čovekom koji je stalno nestajao kad god mu nešto zasmeta. Po deset, petnaest dana ga nema, ja na kraju popustim, javim se prva i ispadnem glupa. Pomirimo se, bude lepo neko vreme, pa opet isto.
A jedino što sam ikada tražila od njega je da makar jedan vikend odemo negde zajedno. Jedan jedini. Ni to nije mogao da mi učini.
Za njega sam radila stvari koje većina devojaka ne bi ni pomislila da uradi, a on je na kraju posle dve godine samo prestao da se javlja, prestao da odgovara na poruke kao da nikad nisam postojala.
I to je sve što sam dobila za dve godine svog života.
Burazer živi na spratu, oženjen je ima dvoje dece. Ja klince baš volim, ali oni su po 12h kod nas. Svaki vikend su od 9-21h kod nas. Snaja ih samo pošalje dole kod nas. Ja radim i vikend mi je potreban da se odmorim, da organizujem svoje vreme za svoje neke planove. Snaja i brat vikendom odmaraju, gledaju serije u miru i tišini. Ja i majka bukvalno precrknemo. Ne znam kako da im kažem da i ja imam pravo na odmor. Nisu ih rađali za mene. Ne mogu da verujem da ljudi toliko nemaju obzira.
Dok nisam postala majka nisam previše razmišljala, niti me pogađao odnos sa mojom majkom. Imam dete od 4 godine i ne mogu da shvatim kakvi su to moji roditelji bili... ništa ih nije zanimalo u vezi mene, apsolutno ništa... Odrasla sam jer su me čuvali baka i deka... trudim se da budem sve ono što meni moji nisu bili!
Teraju me da rađam samo zbog silne imovine, a meni se ne rađa.
Sredila sebe i stan, napravila pitu, kupila mu poklon, čekala 3 sata da mi odgovori da li dolazi. Kaže ne može boli ga glava. Besna sam na sebe jer sam se radovala a znam ga...
Neke ljude upoznamo u pogrešno vrijeme. Izgubimo ih jer se tada nismo pronašli s njima.
Godine prođu, drugi ljudi dođu i prođu kroz život, i sjetiš se njih, i sada bi sve dala da se sada ponovo pojave. Baš oni. Baš on.. niko drugi.
Nekad vas neko odbije jer nije sve posloženo dobro s njima u njihovoj glavi, ne zbog vas.
Vrati se, T....