Mislim da su najgore radno okruženje kolegice koje imaju oko 30 godina, a nemaju djecu i muža, niti ima naznake da bi ih uskoro mogle imati, a žele ih pa su zavidne.
Uvijek neke drame, problemi.
Nije mi jasno zašto mi srbi ne zamenimo turcizme za slovenske reči, na primer za peškir da kažemo obrisnik, viljuška da bude bodiljka.
Bilo bi bolje da imamo slovenske reči nego turcizme.
Onaj ko je izmislio onu frazu "jurićeš karijeru kad ti deca porastu" nije nikad imao karijeru i ne zna šta je to. I to se govori samo ženama, naravno. Molila sam se da dobijem dečaka, da moje dete ne bi prolazilo kroz sve to, ako si muškarac nema problema, može i karijera i deca.
Žena mi je neplodna. U početku, to mi nije stvaralo neki problem jer joj ipak treba netko ko će ju voljeti, mislim da se razumijemo volim ja nju i sad, ali mi se počelo gaditi to njeno "stanje". Ne želim posvojiti dijete jer ne želim djete bez mojih gena i dijete koje neće imati oči na mene ili ženu. U jednu ruku želim razvod, dok u drugu ruku želim ostati s njom jer nam je lijepo i jer ju volim, samo eto, želim dijete. Mislim da je dijete definicija sreće u braku.
Bila sam pet godina u vezi s čovekom druge vere, danas mi je muž. Najiskreniji, najpažljiviji čovek koga sam ikad upoznala. Ljubav je pobedila sve — i moje strahove i osude drugih. “Prijatelji” su nestali, ali ne zbog njega, već zato što sam konačno otvorila oči. Našla sam ljude koji su mi pokazali šta znači pravo prijateljstvo.
Kad sam zatrudnela i odlučila da se udam, rodbina je napravila haos. Oni koji nikad nisu brinuli za mene, odjednom su svi postali “zabrinuti”. Ujak mi je poručio da me se stidi, tetka isto. Za njih sam sramota. Za mene su oni nevažni.
Danas, dve godine kasnije, imam brak pun ljubavi i sina koji nam je centar sveta. Moji roditelji su uz mene i to mi je jedino bitno.
A vama, koje sam “izgubila”, poručujem: nisam ja izgubila vas — vi ste izgubili mene. I to je vaša najveća kazna. Mrzite koliko god hoćete, gledajte sa strane kako uspevam. Vi ste ostali u mestu. Ja sam pobedila.
Užasno se osećam jer sam izgubila svog najboljeg prijatelja samo zato što sam se zaljubila u njega...
Nikada nisam bio lik koji negde na otvorenom, ili u automobilu, arlauče pesme na sav glas. Samim tim smatram da je prirodno što mi se gadi da budem sa devojkom koja kroz otvoren prozor krešti uz odvrnut radio.
Jako retko slušam muziku. Da mi nije moje žene koja uvek pušta popularnu muziku dok smo u kolima, ja zaista ne bih čuo ni m od muzike. Iz nekog razloga mi je postala naporna, suvišna. Ruku na srce, sound designer sam (radim sa zvukom), to mi je svakodnevni posao, i mozda činjenica da imam tinitus posle svake sesije, je verovatno razlog što mi muzika dodje kao kec na jedanaest. Inače kada sam sam u kolima, nikada ne puštam muziku, prija mi tišina. Na žalost, žena ne želi to da shvati, i uglavnom misli da se šalim kada joj kažem da mi tišina prija.
Živim u malom mjestu i uvijek sam se bojala voziti po gradu, tako da sam samo po našem mjestu vozila. To je trajalo 3 godine. Nisam se usudila.. Sve do jedne večeri kada su me zvali i rekli da je suprug imao prometnu i nisu mi znali reći situaciju niti u kakvom je stanju. Nikad brže nisam stigla do grada. Samo sam sjela i krenula.
Nisam mislila da ću ovo ikad da kažem, ali toliko mi se sviđa da sam spremna da radim stvari koje inače ne radim, a najgore od svega je što ga ni ne poznajem.