Još malo pa 43. Kad pre. Stalno hoću da se promenim, da smršam, da krenem da vežbam, da nađem novi posao. I ništa. Tapkam u mestu. Kako da se pokrenem?
Kao mala sam nagovarala drugu decu iz komšiluka da se ljubimo i mazimo.
Kad vidim muškarca sa burmom, odmah znam da mu je žena karakondžula.
Voleo sam da bušim gume deci na biciklima pre 15-20 godina.
Da li je moguće da te ista osoba toliko povredi a u isto vreme donese radost neizmernu, da ne znaš da li da se raduješ ili da tuguješ da neizmernu bol ne možeš da isečeš i da joj se odupreš i da neizmernu radost zbog te boli ne možeš da doživis kako treba?
Ima li goreg psa od maltezera i tih malih rasa? Ne znam kako ljudi žive sa njima u stanu. Neće da bude sam, laje i cvili kao da ga neko muči. Komšije su htele da me prijave zbog glupog psa. Probudi celu zgradu kad odem na posao, neprestano laje. Šta da radim sa njim ne znam. Ne pomažu ni tablete za smirenje ni ništa.
Ostala sam bez posla nakon porodiljskog odsustva. Osećam se poniženo i diskriminisano.
Voljela bih biti jedna od onih djevojaka koje jedu jako malo. Imam kolegicu koja kada smo u menzi i obrok je npr. riža s nekim umakom, ona pojede jedva polovicu, dok bih ja bez problema mogla pojesti cijeli svoj obrok i dio njezinog. Jednom sam bila u McDonald’su, cijeli dan nisam ništa jela jer nisam stigla, pa sam naručila veliki pomfrit i burger. Za stolom do mene sjedile su dvije djevojke koje su bile baš onako mršave i primijetila sam da su obje naručile najmanji meni nuggetsa. Bilo je i situacija kada sam s dvije kolegice išla u menzu, uzela jedan obrok te dodatni komad mesa, jer sam bila gladna i cijeli dan provela na fakultetu, a jedna mi je tada rekla: „Ti si baš gladna.“ Oduvijek tako jedem i nikada nisam bila debela, no problem je što danas jedem isto kao i prije, a kretanje mi se jako smanjilo, metabolizam usporio i dobila sam nekoliko kg. Kada gledam druge djevojke, često se osjećam manje ženstveno naspram njih, jer ja volim svu hranu, gurman sam i hedonist.