Nedostaje mi tata mnogo... Preminuo je pre 24 dana. Još uvek nisam svesna da ga više nema, a mnogo mi nedostaje, ne umem da objasnim ovu bol...
Pokajao sam se, pre 10 godina sam devojci, drugarici i najboljem prijatelju rekao ne, i ne mogu da pređem preko toga i da nastavim.
Nemam nekad poštovanja prema ocu, i baš mi bude krivo, dešava mi se da ga nekad i ponizim na neki način na njegove reči, nisam sin za poželeti, a voleo bih da nije tako.
Oženio se!
Aaaaaaaa ubi*u se!!!!
Kako je mogao!!!!
Raspadam se ljudi!!!!
Nije mi dobro, ne mogu da dišem, gušim se!!!
Mislila sam da će mene oženiti, neeeeeeeeee!
Cekam rezultate pretrage na tumor markere i snimanja i kolonoskopiju i gastroskopiju. Nije mi dobro. Tek mi je 35.
Gubim prijatelje veoma sporo i osećam se kao da se sve dešava u isto vreme, od posla nemam više toliko vremena da posvetim svima i ispostavi se kao da nikad nisam tu za nekog, toliko me to pogađa da ne ostane ni motivacije više da išta radim u slobodno vreme. Svaki dan mi je kao da radim 24 sata jer pokušavam da ispunim svakome želju.
Ne razumijem ljude koji dave druge za prijevoz. Nemaš auto - idi pješke. Nikad nikog nisam žicao prijevoz osim jednom kad je sin slomio ruku pa komšija vozio na hitnu.
Moj tata ima cancer pluća, najviše od svega bih želela da ozdravi 🫶 Moj tata, moj heroj koji se ne predaje 💪💙🍀
Zavidim ženama koje sebi lako nađu partnera. Ja imam 35 godina i imala sam samo jednog dečka.
Muž mi je strašan manipulator. Dok svi veruju da je dobar čovek on je lažov i alkoholičar koji me katastrofalno tretira. Znam sama sam kriva, deteta mi je žao da odem a otišla bih još odavno.