Imam pedeset godina i ostala sam potpuno sama. Muž umro, deca žive svoj život.
Nikad nisam zamišljala da će mi ovakav biti život. Tužan.
Sa dečkom sam 8 godina u vezi. Počeli smo da živimo zajedno kod njega, a njegovi su se odselili u drugi stan. Sada tek uviđam koliki je on zapravo mamin sin, pozivi po 5-6 puta dnevno, ona stalno dolazi kod nas "da vidi šta radimo", samo tako bane iznenada. Njegova sestra isto. Mislim da se bližim raskidu, neka sam mu poklonila 8 godina, bolje i to nego da još 88 živim sa njim, gde nikad neću imati svoj mir i slobodu.
Dečko me zaprosio nakon samo godinu dana veze. Pristala sam jer me zaprosio pred obitelji, nisam htjela da bude neugodno. Ali meni treba više vremena da ga upoznam, a njemu se žuri jer ima 33 godine. Iz drugog sam grada i nismo se vidjeli 4 mjeseca kad je bio lockdown. Preko ljeta je bio kod rodbine u Njemačkoj pa se isto nismo viđali. Inače se vidimo jednom tjedno, kao da smo u vezi na daljinu. Ne znam kako bi bilo da živimo zajedno. Posvađali smo se kad sam mu rekla da čekamo još koju godinu, da prvo uselimo skupa, ali on bi svadbu iduće ljeto. Mislim da bi ovo bila greška i moram prekinuti.
Nadam se da nisam jedina, ali ja svaki put kad skinem svoje gaće, obavezno ih pomirišem.
Ja sam podstanar, živim sama, a plaća mi je smanjena zbog manjka posla i trenutno imam samo da pokrijem troškove stana i za hranu. A moj momak je dobio bolji posao i ponudi se da mi pomogne financijski u smislu da mi plaća sve račune svaki mjesec. Ja mu predložim da uselimo zajedno jer nema smisla da mi daje novac ako ne živi ovdje, ali on ne želi iz nekog čudnog razloga. A zajedno smo 5 godina. I nismo klinci, imamo 30 godina.
Žena mi se više obradovala kada sam joj za ovaj rođendan poklonio sliku koju sam naslikao potajno, nego kada sam joj prošle godine poklonio automobil, na šta je reagovala gotovo hladno bez da tome pridaje ikakav značaj, dok se za sliku toliko iznenadila kao da sam joj poklonio cio svijet.
Znam da sigurno nisam pogrešio u odabiru žene, ako sam već grešio pri izboru poklona.
Da li sam jedina osoba koja na putu do određene lokacije broji korake da bi brže stigla?
Upravo sam se vratila iz kovid ambulante (u Železniku, koja je glavna i jedina za Čukariću) i ljudi moji ono nije normalno. Čeka se preko 6 sati na hladnoći, ovima što je loše sede po betonu. Vodila sam majku pre nedelju dana, ona je tada čekala 3 sata da sve završi, danas je išla na kontrolu i dobila uput za infektivnu i možda bolnicu, dok je sedela i slušala, možda je svaka 4. Osoba otišla kući, svi ostali su bili za infektivnu. A sve smo morale busom da idemo (na Banovo brdo da snimi pluća, pa u Železnik na pregled, pa nazad u Žarkovo, pa sutra infektivna), nosite maske, suzdržite se malo koncerata i klubova, ambulante su pune, verujem i bolnice, nadam se da majku neće negde daleko da pošalju, jer BG je krcat! Biće dosta razloga za slavlja i izlaske, život je jedan posle ga ne možete vratiti.