U vezi sam s divnim momkom, ali njegovi roditelji imaju veliki utjecaj na njega, često dajući savjete koji ne odgovaraju našem vremenu. Pomno ih sluša, iako se slaže da su nekad oni u pravu, a nekad ja, nikad ne može da im se suprotstavi. Trudi se održati balans između nas i njih, ali često popušta njihovim utjecajima, što me najviše smeta. Nije škrt, sve plaća, ali kaže da nema vremena za putovanja jer su dodatni trošak. Iako često želim platiti, ne dopuštam mu da mi kupuje stvari jer smatram da treba biti ravnoteža između nas. Smatra da se ne treba tuširati svakodnevno. Volim ga, ali ove razlike me muče, iako sam već pokušala razgovarati s njim o tome, ne vidim puno pomaka. Razmišljam da li je ljubav dovoljna da prevaziđemo ove probleme. Nisam sigurna što da radim i kako donijeti ispravnu odluku za budućnost.
Ja ne znam šta muškarci misle da se oni jednako zalažu i žrtvuju za decu kao žene. Žena dete nosi devet meseci u stomaku (često pod raznim komplikacijama), rađa ga u teškim bolovima, ostane u bolnici danima, doji ga godinu dana i više, gotovo i ne spava dok.je dete tako malo, i sve ostalo, i onda dođu neki muškarci i kažu da nije fer što dete ostane majci posle razvoda skoro uvek. Da, fer je.
Upoznao sam prelepu devojku, išli na prvi-drugi sastanak, treći kad mi je pokazala slike kako spava sa psom u krevetu i kako ga ljubi! zgadila mi se fuuuuj pozdravili se lepo i prekino sam svaki kontakt sa njom.
Prekinula sam odnos sa osobom čim je pokazala prvi znak nepoštovanja prema meni. Prije sam bila previše tolerantna, preko svačega sam prelazila i tolerisala ljudima, i od toga sam imala samo još više nepoštovanja, ponižavanja, iskorištavanja, omalovažavanja, pravljena sam budalom itd. Odlučila sam da se promijenim, da sebe stavim na prvo mjesto i da samo odsiječem ljude koji me ne cijene onoliko koliko ja njih. Ali, lagala bih kad bih rekla da mi ta osoba ne nedostaje. Svaki dan razmišljam o njemu. Ipak, neću popustiti, čvrsta sam u svojoj odluci, jer iako mi mnogo nedostaje, pokušavam sebe da podsjetim da onaj ko me ne cijeni, ni ne zaslužuje me. Boli me, ali bitnije mi je da sačuvam dostojanstvo.
Umrlo nam je dete a moja žena uopšte nije zaplakala za njim. Ne znam šta da mislim.
Nema bržeg načina da žena sebi upropasti život od dobijanja deteta sa pogrešnim čovekom. Može da teši činjenica da je dete tu, ali odgajanje sa toksičnim bivšim partnerom je čist pakao na zemlji. Od besmislenih tužbi, prijava u policiji, gledanja kako neko glumata dobrog oca dok za dete ne mrda prstom. Sve to dok se ti mučiš, a on uživa i samo gleda kako da ti oteža život i napakosti što više.
Imam 38 godina do sada sam se već u dva navrata susrela sa malignim obolenjemm, hemioterapijama, životom na pauzi i sa tom vrstom iskušenja, hvala Bogu za sada je to dobro sve. Međutim, sve te situacije te nateraju da mnogo razmišljaš i da vršiš životne inventure i reći ću vam, jedino za čim ću sutra žaliti ako se ova "počast" ponovo vrati po mene jeste što nisam iskusila pravu LJUBAV. Onu obostranu, jaku i prožimajuću. Bilo je tu veza i vezica ali ništa vredno pomena. Kao da me ljubav obilazi a sada se već plašim da sam "oštećena roba".
Sve što je bilo do mene sam učinila (obrazovanje, posao, materijalne stvari) ali izgleda da životnog partnera, mali skromni dom i kćerku u naručju neću imati.
Kada znate da imate nešto vredno- čuvajte to!
Sestra je preko neta upoznala nekog Amerikanca, dosta mlađi nalickani frajer. Previše dobro da bi bilo istinito, odmah sam rekla. E, sada, nije da je ona očekivala neku finansijku pomoć ili dobit od njega ili vizu, jer nas je pokojni otac situirao, a i sestra dobija značajnu alimentaciju od bišeg supruga. Međutim, ne da je lik došao bez ijednog poklona za nju i decu (tu je ipak imala očekivanja jer je on aaamerikanac), nego nije imao novca ni za smeštaj i očekivao je da se uvali u jedan od sestrinih apartmana. Čak je prvo pokušao da se smesti u njen stan. Dalje se ispostavilo da on nema ni za hranu, pa ga je gostila neko vreme, a njemu nije smetalo što ga ona bukvalno trpi preko volje. Ipak se ispostavilo da on nešto i ima, a tu su kockarski dugovi u Americi...
Stiže mi večeras zahtjev na instagram od dečka koji je išao u istu srednju školu kao i ja. Nikada nismo imali interakciju i prošlo je 5 godina otkako sam maturirala. Ne bi mi taj zahtjev bio ni malo neobičan da mu profil nije ispunjen fotografijama s curom. Nikada neću shvatiti zašto bi i jedan zauzet muškarac dodavao djevojke koje jedva da i iz viđenja zna dok ja kao solo djevojka nikada ne dodajem ni muškarce koje pobliže znam.
12 godina reč nisam progovorila sa svojom sestrom jer sam je uhvatila na gomili sa bivšim mužem. Drugarica mi nedavno pokazala njen post sa njenog instagrama u kom priznaje kako se duže vreme bori sa kancerom i ide na hemijoterapije, kada sam videla kako izgleda nešto je u meni puklo i odlučila sam da je pozovem da je čujem, rekla da želim da se vidimo, bila je presrećna. Kad smo se srele, to je osećaj koji se ne može opisati rečima. Onog dana kad bude otišla na onaj svet nikad sebi neću oprostiti što sam bila takva kučka da je toliko godina ne nazovem i što sam sebi dozvolila zbog jednog gada koji nas je zaveo da u kantu za đubre odu moje i njene uspomene, najlepši trenuci kroz koje smo ona i ja prošle, pa i oni loši koji su bili. Mrzim sebe iz dna duše.