Roditelji se protive mojoj vezi jer je moj dečko usvojen i ''ne zna mu se poreklo i genetika''. Inače je sasvim pristojan i normalan, dečko bez ikakvih mrlja u životu.
Smatram da mlada koja nosi naočare za vid na dan svadbe treba da ih skine.
Mnogo patim što sam jedinica. Uvek sam želela da imam rođenu sestru. Nekoga kome ćeš uvek moći da napišeš i najbanalnije stvari, nekoga ko je uvek tu za tebe...
I dalje se naježim kad se setim osnovne škole i časova srpskog jezika, pogotovo pisanja sastava za Osmi mart. Ostala sam bez majke sa samo 7 godina. Pri tome sam bila jako povučeno i stidljivo dete, dodatno istraumirano iznenadnom smrću majke. Svaki put za Osmi mart smo morali da pišemo sastave na temu “moja mama”, a ja sam bila jedina koja bi pisala “moja tetka/strina/baka”. Međutim, i učiteljice, a kasnije i nastavnice srpskog su obožavale da prozivaju mene da čitam svoj sastav naglas svake godine, što bi mi stvarao dodatni stres i nelagodu. To je uvek bilo propraćeno časovima likovnog na kojima smo crtali svoje majke, a na muzičkom pevali pesmice o mamama. To je dovelo do toga da ja svaki početak meseca marta provedem tako što se tresem, ne mogu da spavam, povraćam i psihički se “pripremam” na taj jedan dan u godini.
Mislim da je prava ljubav kad se brineš u svakom smislu za nekoga.
Ja sam brinuo o tebi.
Od kad sam bila mala slušam isto jadanje o poslu od svojih roditelja. Plaće male, loši šefovi, budale od kolega, toksično okruženje, traćanje, moraju bolesni ići na posao. A oboje rade preko 30 godina za istu fimu i koliko su prilike imali za otići... Niti rade posao gdje bi mogli napredovati. Jesu li sve starije generacije ovakve? Čini mi se da danas moja generacije češće mijenja poslove dok ne nađu što im odgovara.
Od kad sam se udala i dobila decu, promenila sam se. Mislim da je to prirodno i očekivano, jednostavno mi se ne sedi sa drugaricama koje izlaze, menjaju momke, piju i sve iste priče kao kad smo bili na faksu. Ne mogu da se teram i idem protiv sebe, ne osuđujem ih, svakom svoj život ali ja to više ne mogu i ne želim i da, bitniji mi je muž i deca od prijateljstva.
Ne znam sta da uradim. Žena dosta manipuliše i pravi me majmunom. Nije prevara u pitanju... posle dve godine trpljenja sranja juče sam izašao iz kuće i ne vraćam se....
Upravo sam raskinuo. Bio sam u vezi sa devojkom godinu i 8 meseci. Bila mi je prva ljubav, ali eto njeni roditelji me nisu prihvatili jer živim kao podstanar... Devojka je za svaku pohvalu ali eto ja nisam mogao da izdržim to ponižavanje i spuštanje samog sebe, zbog njenih. Dobar sam momak imam problema privatnih ali mislim da sam uradio pravu stvar, srce mi se cepa...
Prećuti roditeljima, greh je da se suprotstaviš. Prećuti koleginici, treba ti posao a od nje zavisi. Prećuti ovoj, sa njom svaki dan čekaš bus. Prećuti onom nepoznatom što na ulici krene da pametuje. Prećuti nisam zlobna da oko gluposti se svađam, kad se ohladim shvatiću da je bolje što sam ćutala. I tako sam navikla da ćutim, a kad bilo šta kažem "Nemoj tako, što si takva, ne deri se". Prosto sam se navikla na prostakluk i bezobrazluk, ali najkrivlje mi je što sam se navikla na ćutnju. Umesto da puknem i razvežem jezik, ja imam osećaj kao da gutam tu ćutnju i kao da se stvara beskonačna rupa ćutanja u meni. Prosto sam iscrpljena i razočarana u sebe.. Što ne mogu da se iznerviram u momentu, što sam ovakva nesposobna. To me toliko psihički ometa da noću sanjam kako ne mogu da pričam, kako pokušavam da vrisnem ili da kažem nešto ali glas ne izlazi. Uznemiravaju me ti snovi, a i java. Ja nemam svoje ja i znam da mi niko ne može pomoći oko toga, ali ja ne znam recept kako da pomognem sebi.