Ali taj osećaj pobede kad konačno utrefiš kako se otvara prozor u novom busu.. neprocenjivo 😎
Imam jedan problem, koji je za mene vrlo ozbiljan. Stvar je u tome što mi je skoro sve što ne valja smešno. Kad god su neke ozbiljne situacije, imam osećaj kao da u momentu poludim i ne mogu da kontrolišem smeh. Nije to neko urlanje od smeha, da neko ne pomisli, već se stiskam, sakrivam se, a jedva to kontrolišem. Npr kad mi je deda umro, mene je uhvatio neki nenormalan smeh, smejala sam se i tad, a i na sahrani i ubila me je sramota. Kad god se namesti neka situacija koja nije smešna, ja ne mogu da se suzdržim. Ne radim ovo namerno i svesna sam da te stvari nisu smešne, već kao da me neka nervoza i trema uhvati, a smeh me oslobađa toga na neki način. Takva mi je i baba, odmalena. Ne znam šta je ovo. Nisu mi baš sve ozbiljne situacije smešne, ali većina jeste. Bože me sačuvaj, sama sebi se čudim, nema potrebe da mi sad pišete nebuloze.
Shvatila sam vremenom da ljudi koji su uvek kao neke žrtve zapravo i nisu neke žrtve. Doživljavala sam neko vreme vršnjačko nasilje, jednom mi je dosadilo pa sam se odbranila i od tad je prestalo. Gledam gomilu ljudi koji se žale na to kako su doživljavali, a samo su trebali da se odbrane i budu bezobrazni. Od patetike nema ništa. Onda gledam moju majku kako se žali kako se propatila u braku, a većinu konflikata je ona sama stvarala nepotrebnom kuknjavom, npr tata ostavi flašu sa sokom na stolu ona napravi od toga svađu i naravno čovek popizdi i viče. Sve više uviđam da žrtve zapravo i nisu neke žrtve nego dopuštaju neke stvari ili sami prave konflikte.
Ne prijavljujem se na oglase za posao gdje nema e-mail adrese. Često stave samo broj, čak ne navedu ni ime objekta.
Nije mi jasna jedna stvar. Zašto muškarci uglavnom ismijavaju žene koje su “urađene”, a bukvalno žude za takvim ženama. U fazonu su vole prirodne žene, a to je apsolutna neistina. Svaki bi prije pogledao onu urađenu, nego neku prirodnu, normalnu ženu.
Ne želim da budem u vezi radi reda (da ne budem sam). Ne želim da mi partnerka govori kako njoj nije bitno da joj je muškarac lep, kako joj joj je bitno da je situiran. Hoću ljubav, ogromnu i ljubav (bezuslovnu je svakako nemoguće dobiti), hoću poštovanje, podršku, da rastem uz tu osobu, da me ne koči u životu, da izvuče najbolje iz mene. Hoću da se žrtvujemo jedno za drugo, ali svojom voljom ne prisilno, pre svega hoću mir u duši.
Imam drugaricu koja ima sve. Divnog muža koji je voli, lepu i zdravu decu. Prebogati su i čovek bi pomislio to je to, presrećni su. Međutim ona je tako iz nekog nepoznatog razloga nesrećna. Možda je depresija, često plače i zatvara se. Ja je tešim i govorim da pogleda moj život, nemam nikoga već godinama, nemam sa kim kafu da popijem, nemam sex godinama, nemam decu, apsolutno sam sama. Živim sa roditeljima, vozim krš od auta, primam malu platu i tako životarim ali sam u suštini veoma pozitivna, nasmejana, radujem se malim stvarima.. jbg šta da radim, ne mogu da se ubijem što me ništa i niko neće.
Nedostaje mi onaj period kad smo se smejali bez razloga. Izmišljao je razloge da me pozove i smejali se kao deca. Sada ga je sve prošlo i ne vidi me ni u vremenu, ni u prostoru.
Zavidim svakome ko nije oženjen i ko nema devojku. Biti u vezi i tako i tako, ali biti u braku je robija.