Najjači su mi ovi koji prozivaju nekog jer ne radi, nazivaju ga parazitom i neradnikom itd. A kad je neko uspešan i ima para, onda komentarišu "ovoliko para ima, a nokti neuredni", "toliki novac, a ne zna se obući". Naš narod nije normalan.
Jedna drugarica je trudna. I ja sam takođe. Desilo se da smo sedele par puta na kafi same i da je samo pričala o sebi i svojoj trudnoći, mene nije pitala kako sam. Pokušala sam par puta da se ubacim, ali vidim po pogledu da me ne sluša, samo traži priliku da upadne i vrati priču na sebe. Čak me je prekinula u pola priče, izvinila se što prekida, rekla šta je imala i samo nastavila da priča dalje, nije mi "vratila" reč, tako da nikad nisam završila svoju priču. Kako su meseci prolazili, vidim da svi naši zajednički prijatelji znaju svaki detalj njene trudnoće u svakom momentu. Mislim da ne prestaje da priča o svom stanju. Ja verujem da nikog ne zanima da toliko detaljno bude upućen. Niti sam bila okružena ranije trudnicama koje su imale potrebu da prijave svaki pregled. To smatram normalnim. Ovo mi je novina.
Ljudi koji mešaju sok poput koka kole u ustima zajedno sa hranom za mene nisu normalni.
Samo jednom u životu sam imao devojku kada smo se oboje uzajamno voleli. U svim ostalim slučajevima sam bio zaljubljen ili samo ja ili samo ona. Danas u svojim matorim godinama osećam neku prazninu zbog toga.
Kad ne mogu da zaspim, zamislim da je kraj mene i zaspim bez problema. Nismo se videli godinama, definitivno je kraj između nas, ali ovo mi nije jasno. Da li smo povezani nekako pa mi šalje energiju? Deluje smešno, ali kad ne zamislim tu osobu niti mislim na nju, mene nesanica ubi.
Moju mamu sve manje mogu da slušam. Toj ženi je u genima da kuka, a nema nijedan razlog za to. Ne znam odakle mi živaca za nju.
Posvađao sam se sa devojkom. Nakon toga smo se danima raspravljali dopisivanjem preko Vibera. Nakon što je napisala izuzetno dug referat od 'A' do 'Š', kao odgovor sam joj samo poslao glasovnu poruku od dve sekunde u kojoj sam podrignuo. To je bilo toliko bizarno da smo se smejali i momentalno pomirili kao da se nikad nismo posvađali.
Mene niko ne može da uvredi, oduvek je tako. Uvek sam imala problem da ostvarim prijateljstva, u vrtiću, u školi, deca su mi svašta govorila i pokušavala da me izazivaju ali nikada nisu mogli dobiti reakciju, tako ni danas kad sam odrasla osoba. Ne znam koliko je to dobro za mene.
Smatram sebičnim kada roditelji ne mogu da se okanu loših navika na koje troše brdo novca (cigarete, kocka, bukvalno gluposti) a svojoj deci nisu priuštili ništa više od osnovnih stvari. Ta deca odrastu željna toliko toga...
Imam dvoje djece. Baš je teško odgajati djecu u ovom svijetu. Nismo im dali telefone, mnogo vremena muž i ja provodili s njima vani, u društvenim igrama, gledali stare filmove pročitali brdo knjiga i vidim da ih je to zanimalo nikad ih nismo tjerali. Danas mi ćerka (16) govori da će za novogodišnju noć ostati kući jer se ne pronalazi u tome što rade mladi, počev od muzike pa do oblačenja. Toliko mi je žao što nema više onako velikih društava, veselja, da se onako napiju i provedu i da im bude uspomena za cijeli život kao nama.